„Po jutru se dan poznaje!“ – reče Radomir, ispi ostatak rakijice, udari ženi šamar, za svaki slučaj, otvori vrata, pljunu ispred sopstvenog praga i izađe u polje.
Po još mraznoj zemlji, na svom propalom polju on dođe do "strašila“, koje se raspadalo. Strašilo je visilo na dve ukrštene motke, imalo je pocepnano odelo, bez slame, zakucano na motke i debelu kožnu glavu, napravljenu od stare lopte, ofarbane u crveno, sa belim očima, takođe zakucanu za dasku. Strašilo je imalo nacrtan i beli osmeh, nos nije imalo.
Radomir stade ispred strašila pa poče vikati na njega: „Sve manje se ljudi smeju a i ja se sve manje smejem, a ti se ceriš po ceo dan noć! Nisam trebao taj osmeh da ti nakačim! – On besno izvadi kutiju šibica iz džepa i zapali strašilo: „Gori nakazo, sutra ću da napravim, drugo, lepše strašilo, u novom odelu i bez osmeha, sa realnim pogledom na svet!“.
Tako zaključi Radomir, pa se uputi drumom sa namerom da ode do kafane. Na uskom seoskom putu, okružen kukuruzom, Radomir se opustio za trenutak, ali tada ču poznato mu zviždukanje, cijukanje, dahtanje koje liči na hrkanje i on u daljini ugleda staru babu, kako mu se priblžava.
„Ona prokleta baba...moram da se sklonim...ta njena ruka – što joj je izrasla iz kuka...prokletinja jedna...“
Radomir se uplaši i kroz stabljike kukuruza pobeže u šumu.
U šumi pravo nalete na medveda i ovaj ga obori jednim udarcem šape u glavu.
Na sreću je ostao živ, ali više nije to onaj isti Radomir, tako kažu, sada ide, dosta hoda ali brzo zaboravi gde je krenuo i gde se našao, brka levu i desnu stranu ali i još puno toga, znate već za takve promene kod ljudi ali najbitnije je da je on čvrst, da uvek nešto radi, priča sa ptičicama i nasmejan je, zadovoljan sobom i svetom koji ga okružuje. Ženu više nikada nije udario niti je povisio ton na nju, čak je počeo da joj donosi cveće. Jednom rečju sasvim drugi Radomir.
Po još mraznoj zemlji, na svom propalom polju on dođe do "strašila“, koje se raspadalo. Strašilo je visilo na dve ukrštene motke, imalo je pocepnano odelo, bez slame, zakucano na motke i debelu kožnu glavu, napravljenu od stare lopte, ofarbane u crveno, sa belim očima, takođe zakucanu za dasku. Strašilo je imalo nacrtan i beli osmeh, nos nije imalo.
Radomir stade ispred strašila pa poče vikati na njega: „Sve manje se ljudi smeju a i ja se sve manje smejem, a ti se ceriš po ceo dan noć! Nisam trebao taj osmeh da ti nakačim! – On besno izvadi kutiju šibica iz džepa i zapali strašilo: „Gori nakazo, sutra ću da napravim, drugo, lepše strašilo, u novom odelu i bez osmeha, sa realnim pogledom na svet!“.
Tako zaključi Radomir, pa se uputi drumom sa namerom da ode do kafane. Na uskom seoskom putu, okružen kukuruzom, Radomir se opustio za trenutak, ali tada ču poznato mu zviždukanje, cijukanje, dahtanje koje liči na hrkanje i on u daljini ugleda staru babu, kako mu se priblžava.
„Ona prokleta baba...moram da se sklonim...ta njena ruka – što joj je izrasla iz kuka...prokletinja jedna...“
Radomir se uplaši i kroz stabljike kukuruza pobeže u šumu.
U šumi pravo nalete na medveda i ovaj ga obori jednim udarcem šape u glavu.
Na sreću je ostao živ, ali više nije to onaj isti Radomir, tako kažu, sada ide, dosta hoda ali brzo zaboravi gde je krenuo i gde se našao, brka levu i desnu stranu ali i još puno toga, znate već za takve promene kod ljudi ali najbitnije je da je on čvrst, da uvek nešto radi, priča sa ptičicama i nasmejan je, zadovoljan sobom i svetom koji ga okružuje. Ženu više nikada nije udario niti je povisio ton na nju, čak je počeo da joj donosi cveće. Jednom rečju sasvim drugi Radomir.
