Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 183.970
Privatizacija: Oglodana Srbija
Izvor: NIN | Tanja Nikolić Đaković
Samo iz inostranstva u Srbiju je ušlo 128 milijardi dolara, odnosno nekih 13.000 dolara po svakom od nas, za osam godina, od 2001. do 2009. Gde su te i sve druge, pre svega ovdašnje pare, odnosno kako su nas i ko nas je pokrao? Jedna od najprljavijih privatizacija jugoistočne Evrope odigrala se u Srbiji tokom poslednje decenije. Smišljena da bude visoko koruptivna, umrežila je više državnih institucija, nekoliko konsultantskih firmi i tajkune u velikoj pljački države. Epilog? Visoki konto na računima inostranih banaka onih privatnih lica koja su faktički preuzela imovinu Srbije i postala njeni neformalni vlasnici. I, poništena četvrtina privatizacija, tačnije u 620 slučajeva od ukupno 2.400, nakon što su dodatno urušena, isisanog kapitala i novca prebačenog na druge firme.
Ključnu ulogu u toj tranzicionoj operaciji u kojoj je stradala država, a društvena imovina raščerupana, zakonski i formalno potpuno pokrivenoj, odigrale su Agencija za privatizaciju, Akcijski fond, Komisija za hartije od vrednosti, Ministarstvo finansija.
Sponu između tajkuna i državnih institucija održavale su konsultantske firme kao što su Ces Mekon, Citadel, Dilojt & Tuš, Ekonomski institut, a poentirali su ljudi na njihovim čelnim pozicijama i bogataši poput Vojina Lazarevića, Miroslava Miškovića, Milana Beka, Zorana Drakulića, Miodraga Kostića, Dragana Đurića, Dušana Stupara, Đorđa Nicovića, ali i kontroverzni biznismeni kao što su Radomir Živanić – Baja Plavi, Predrag Ranković Peconi, Jovica Stefanović Nini, Milomir Joksimović, takozvani Miša Omega, kao i narkobosovi Sreten Jocić – Joca Amsterdam, Darko Šarić...
Povezanost državnih institucija i konsultantskih firmi očita je kroz primer aktuelnog premijera Mirka Cvetkovića. I posle imenovanja za direktora Agencije za privatizaciju zadržao je funkciju izvršnog direktora Ces Mekona. Ta direktna veza vidljiva je i kroz put Aleksandra Vlahovića, takođe jednog s liste bogataša Srbije (svoj kapital pravdao je visokom zaradom u konsultantskoj firmi i porodičnom imovinom) koji je direktno iz Dilojta došao na mesto ministra za privredu i privatizaciju.
„Posao je napravljen tako da je omogućio konsultantskim kućama da sprovode privatizaciju, dok je Agencija samo formalno bila zadužena za taj posao. Konsultantske kuće radile su izveštaje, proračune za Agenciju, utvrđivale procenu vrednosti kapitala, dok su istovremeno njihovi ljudi radili i za zainteresovane kupce. Ta povezanost omogućila je onima ko ih angažuje da izbaci konkurenciju“, kaže za NIN Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije.
Niko nije bio zabrinut zato što je današnji premijer Mirko Cvetković došao na čelo Agencije za privatizaciju iz konsultantske kuće Ces Mekon, niti zato što je nastavio da radi kao izvršni direktor te privatne kuće, ali i direktor državne institucije koja odlučuje o procesu privatizacije.
Finansijske snage starog režima, prema oceni Šukovića, spremno su dočekale privatizaciju i verovatno uticale na model koji će se stvoriti i posebno na to ko će biti glavni konsultanti. Tako su iz igre izbacile najveći broj drugih domaćih kompanija i mahom sve inostrane.
„Namešteno je sve tako da se društvena imovina rasproda što pre to bolje. Nije uopšte dolazilo u obzir ispitivanje porekla novca niti je bilo važno da li je novac čist ili ne, bilo je važno što pre izvršiti privatizaciju“, navodi Šuković.
„Ako niste s njima u igri, suvišni ste. Potpuno mi je jasno zašto su mene smenili“, kaže za NIN Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju. Nije bio umrežen, pokušao je da zaustavi delovanje tih veza u prodaji Srbije i svega tri meseca bilo je dovoljno da taj krug povezanih ljudi shvati da je, onako, na svoju ruku, da ne podleže pritiscima i da nije ta konekcija preko koje se poslovi mogu završavati. To je razlog zbog kojeg je vrlo brzo, u roku od svega tri meseca, usledila njegova smena.
„Mlađan Dinkić i Miroljub Labus imali su više sastanaka kod premijera Vojislava Koštunice, dok me jednog dana nisu obavestili da sam smenjen. Došao je (Aleksandar p.a.) Vlahović i sve je bilo kao do tada. Posao je mogao biti nastavljen“, kaže Pavlović.
S druge strane, na mestu direktora Agencije za privatizaciju bio je Cvetković. U svom mandatu, prema svedočenju Pavlovića, stavio je svoj potpis na dokumentaciju koja je prethodila raspisivanju tendera za fabrika za izradu elektoromotora Sever Subotica. Na dokumentu je naznačeno da firma ima dva miliona evra negativnog kapitala, faktički da je spremna za stečaj.
„A ona je imala pozitivni saldo od 12 miliona evra“, tvrdi Pavlović i dodaje da je kao direktor Agencije za privatizaciju Cvetković tim potpisom odobrio falš dokumentaciju koja je omogućila falš prodaju za firmu ATB, registrovanu u Austriji, vlasnika Mirka Kovača.
Sve najvažnije privatizacije, gotovo sve ono što je valjalo i predstavljalo zdravu privredu privatizovano je u vreme dok je Aleksandar Vlahović vodio Ministarstvo privrede i privatizacije - duvanske kompanije, šećerane, Ju-Es stil Srbija, cementare... Tri šećerane prodate su za po tri evra Miodragu Kostiću.
A Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta Zorana Đinđića i Zoranu Janjuševiću, savetniku premijera za bezbednost, suđeno je za korupciju prilikom privatizacije cementare Novi Popovac. Kolesar je oslobođen, a kod Janjuševića sud je donetu presudu o uslovnoj kazni poništio decembra 2007. godine i vratio na novo suđenje.
Tokom 2003. godine, isti ljudi su na istim pozicijama. Vlahović na čelu Ministarstva za privatizaciju, Cvetković na čelu Agencije, kada se donosi odluka o prodaji Beopetrola ruskoj kompaniji Lukoil, iako je hrvatska naftna kompanija INA potraživala pumpe po raspadu SFR Jugoslavije. I ne samo to, Rusima je pružen garant da će u slučaju da INA tuži Lukoil država preuzeti na sebe spor. INA je i tužila državu Srbiju i spor je otvoren.
Šta uraditi sada? Šta sa posledicama divlje privatizacije? Novo podržavljenje nerevitalizovanih preduzeća?
„Za sve je kasno“, kaže Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, „jer je gotovo sav kapital iznet iz mnogih privatizovanih preduzeća i ona u ogoljenoj formi skoro ništa ne vrede i samo predstavljaju još veći balast državi“.
Tajkuni, pa i obični kriminalci, pobedili su u toj borbi protiv države, ocenjuje on i dodaje da su oni zapravo bili i jedini koji su spremno dočekali promene, na vreme prilagodili zakon i podzakonske akte kako bi privatizaciju od prvih momenata iskoristili za sebe. Svi oni koji su u vreme Miloševića stekli bogatstvo imali su svoje ljude u institucijama, imali su prljav novac i tražili model kako da ga legalizuju. Oni koji su u prvom delu privatizacije dobro prošli imali su interes da taj proces zaokruže i operu novac koji im je Miloševićev režim omogućio da iznesu iz zemlje“, kaže Šuković. Ko su ti ljudi? Oni sa liste top bogataša Srbije.
Izvor: NIN | Tanja Nikolić Đaković
Samo iz inostranstva u Srbiju je ušlo 128 milijardi dolara, odnosno nekih 13.000 dolara po svakom od nas, za osam godina, od 2001. do 2009. Gde su te i sve druge, pre svega ovdašnje pare, odnosno kako su nas i ko nas je pokrao? Jedna od najprljavijih privatizacija jugoistočne Evrope odigrala se u Srbiji tokom poslednje decenije. Smišljena da bude visoko koruptivna, umrežila je više državnih institucija, nekoliko konsultantskih firmi i tajkune u velikoj pljački države. Epilog? Visoki konto na računima inostranih banaka onih privatnih lica koja su faktički preuzela imovinu Srbije i postala njeni neformalni vlasnici. I, poništena četvrtina privatizacija, tačnije u 620 slučajeva od ukupno 2.400, nakon što su dodatno urušena, isisanog kapitala i novca prebačenog na druge firme.
Ključnu ulogu u toj tranzicionoj operaciji u kojoj je stradala država, a društvena imovina raščerupana, zakonski i formalno potpuno pokrivenoj, odigrale su Agencija za privatizaciju, Akcijski fond, Komisija za hartije od vrednosti, Ministarstvo finansija.
Sponu između tajkuna i državnih institucija održavale su konsultantske firme kao što su Ces Mekon, Citadel, Dilojt & Tuš, Ekonomski institut, a poentirali su ljudi na njihovim čelnim pozicijama i bogataši poput Vojina Lazarevića, Miroslava Miškovića, Milana Beka, Zorana Drakulića, Miodraga Kostića, Dragana Đurića, Dušana Stupara, Đorđa Nicovića, ali i kontroverzni biznismeni kao što su Radomir Živanić – Baja Plavi, Predrag Ranković Peconi, Jovica Stefanović Nini, Milomir Joksimović, takozvani Miša Omega, kao i narkobosovi Sreten Jocić – Joca Amsterdam, Darko Šarić...
Povezanost državnih institucija i konsultantskih firmi očita je kroz primer aktuelnog premijera Mirka Cvetkovića. I posle imenovanja za direktora Agencije za privatizaciju zadržao je funkciju izvršnog direktora Ces Mekona. Ta direktna veza vidljiva je i kroz put Aleksandra Vlahovića, takođe jednog s liste bogataša Srbije (svoj kapital pravdao je visokom zaradom u konsultantskoj firmi i porodičnom imovinom) koji je direktno iz Dilojta došao na mesto ministra za privredu i privatizaciju.
„Posao je napravljen tako da je omogućio konsultantskim kućama da sprovode privatizaciju, dok je Agencija samo formalno bila zadužena za taj posao. Konsultantske kuće radile su izveštaje, proračune za Agenciju, utvrđivale procenu vrednosti kapitala, dok su istovremeno njihovi ljudi radili i za zainteresovane kupce. Ta povezanost omogućila je onima ko ih angažuje da izbaci konkurenciju“, kaže za NIN Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije.
Niko nije bio zabrinut zato što je današnji premijer Mirko Cvetković došao na čelo Agencije za privatizaciju iz konsultantske kuće Ces Mekon, niti zato što je nastavio da radi kao izvršni direktor te privatne kuće, ali i direktor državne institucije koja odlučuje o procesu privatizacije.
Finansijske snage starog režima, prema oceni Šukovića, spremno su dočekale privatizaciju i verovatno uticale na model koji će se stvoriti i posebno na to ko će biti glavni konsultanti. Tako su iz igre izbacile najveći broj drugih domaćih kompanija i mahom sve inostrane.
„Namešteno je sve tako da se društvena imovina rasproda što pre to bolje. Nije uopšte dolazilo u obzir ispitivanje porekla novca niti je bilo važno da li je novac čist ili ne, bilo je važno što pre izvršiti privatizaciju“, navodi Šuković.
„Ako niste s njima u igri, suvišni ste. Potpuno mi je jasno zašto su mene smenili“, kaže za NIN Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju. Nije bio umrežen, pokušao je da zaustavi delovanje tih veza u prodaji Srbije i svega tri meseca bilo je dovoljno da taj krug povezanih ljudi shvati da je, onako, na svoju ruku, da ne podleže pritiscima i da nije ta konekcija preko koje se poslovi mogu završavati. To je razlog zbog kojeg je vrlo brzo, u roku od svega tri meseca, usledila njegova smena.
„Mlađan Dinkić i Miroljub Labus imali su više sastanaka kod premijera Vojislava Koštunice, dok me jednog dana nisu obavestili da sam smenjen. Došao je (Aleksandar p.a.) Vlahović i sve je bilo kao do tada. Posao je mogao biti nastavljen“, kaže Pavlović.
S druge strane, na mestu direktora Agencije za privatizaciju bio je Cvetković. U svom mandatu, prema svedočenju Pavlovića, stavio je svoj potpis na dokumentaciju koja je prethodila raspisivanju tendera za fabrika za izradu elektoromotora Sever Subotica. Na dokumentu je naznačeno da firma ima dva miliona evra negativnog kapitala, faktički da je spremna za stečaj.
„A ona je imala pozitivni saldo od 12 miliona evra“, tvrdi Pavlović i dodaje da je kao direktor Agencije za privatizaciju Cvetković tim potpisom odobrio falš dokumentaciju koja je omogućila falš prodaju za firmu ATB, registrovanu u Austriji, vlasnika Mirka Kovača.
Sve najvažnije privatizacije, gotovo sve ono što je valjalo i predstavljalo zdravu privredu privatizovano je u vreme dok je Aleksandar Vlahović vodio Ministarstvo privrede i privatizacije - duvanske kompanije, šećerane, Ju-Es stil Srbija, cementare... Tri šećerane prodate su za po tri evra Miodragu Kostiću.
A Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta Zorana Đinđića i Zoranu Janjuševiću, savetniku premijera za bezbednost, suđeno je za korupciju prilikom privatizacije cementare Novi Popovac. Kolesar je oslobođen, a kod Janjuševića sud je donetu presudu o uslovnoj kazni poništio decembra 2007. godine i vratio na novo suđenje.
Tokom 2003. godine, isti ljudi su na istim pozicijama. Vlahović na čelu Ministarstva za privatizaciju, Cvetković na čelu Agencije, kada se donosi odluka o prodaji Beopetrola ruskoj kompaniji Lukoil, iako je hrvatska naftna kompanija INA potraživala pumpe po raspadu SFR Jugoslavije. I ne samo to, Rusima je pružen garant da će u slučaju da INA tuži Lukoil država preuzeti na sebe spor. INA je i tužila državu Srbiju i spor je otvoren.
Šta uraditi sada? Šta sa posledicama divlje privatizacije? Novo podržavljenje nerevitalizovanih preduzeća?
„Za sve je kasno“, kaže Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, „jer je gotovo sav kapital iznet iz mnogih privatizovanih preduzeća i ona u ogoljenoj formi skoro ništa ne vrede i samo predstavljaju još veći balast državi“.
Tajkuni, pa i obični kriminalci, pobedili su u toj borbi protiv države, ocenjuje on i dodaje da su oni zapravo bili i jedini koji su spremno dočekali promene, na vreme prilagodili zakon i podzakonske akte kako bi privatizaciju od prvih momenata iskoristili za sebe. Svi oni koji su u vreme Miloševića stekli bogatstvo imali su svoje ljude u institucijama, imali su prljav novac i tražili model kako da ga legalizuju. Oni koji su u prvom delu privatizacije dobro prošli imali su interes da taj proces zaokruže i operu novac koji im je Miloševićev režim omogućio da iznesu iz zemlje“, kaže Šuković. Ko su ti ljudi? Oni sa liste top bogataša Srbije.
