Quantcast

Pleme lutajućih trgovaca (knjiga deo 9)

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.811
1569941940781.png


Otkad je pamtila porcelanske figure stajale su na istim mestima. Balerine, graciozno izvijene uzdignutih nogu u plesu ili pognute vezujući zlatne pantljike svojih cipelica dugim belim rukama, zauzimale su centralno mesto mermerom obloženog niskog zida pod uvučenim lukom zazidanog prozora. Pored njih, na lepoj politiranoj komodi, zaustavljen u večitom pokušaju da pobegne, nalazio se mali dečak kome je gusan skoro skinuo pantalone, pastoralna pitomina sa vetrenjačama, scena srednjevekovnog udvaranja mladog momka koji svira lautu sramežljivoj i prividno nezainteresovanoj devojci, mačka sa nemirnim mačićima koji ispadaju iz korpe pune izvezenih jastučića. Pažnju su joj najviše privlačile, izdvojene na polici pod velikim zidnim ogledalom, dve divno izvajane šestougaone posudice poklopaca ukrašenih ružičastim ružama koje su delovale sasvim kao prave onako zgužvanih i nepravilnih tananih latica sa grguravim i iskidanim ivicama. Setila se kako jednom prilikom dok je baba časkom svratila do komšinice da pozajmi nekoliko jaja za kolač i pritom je pozove na kafu, nije mogla da izdrži da pažljivo ne podigne poklopac, pogleda izbliza cveće i pređe prstima po njemu. Bez želje da razgleda babine stvari u kutijici, Moljčica je ipak primetila da se unutra nalazio samo jedan mali zlatni dukat bogato ukrašen filigranski izrađenim cvećem i lišćem. Imao je oblik starinskog novca, ali je bio previše lepo izrađen da bio bio stvarno novac. Čuvši otvaranje ulaznih vrata brzo je vratila poklopac, ali joj je pokret zakasnio tek toliko da u poslednjem trzaju bude uhvaćen prodornim pogledom babinog oka dok je energično ulazila u stan, ravnih leđa i visoko uzdignute glave kao da je još uvek nosila knjigu na glavi da bi naučila pravilno držanje. Moljčici se činilo kao da su babi vaspitne knjige iz davnog detinjstva, o kojima joj je veoma rado pričala, zauvek ostale pod miškama gledajući je kako sedi sedi za stolom onako uspravljena i puna života kao mlada devojka. Tada joj gospođa Litica ništa nije rekla o novčiću, čak je nije ni ukorila za previše radoznalo zavirivanje u tuđe posude i stvari. A ove večeri, poslednje večeri u rodnom gradu, kad su se šetale zagrljene i dugo opraštale, dala joj je pismo sa rečima da je u njemu napisano sve što je trebalo da zna o odlasku. Ispostavilo se da je ipak postojala jedna stvar koju gospođa Litica nije mogla da izdrži, a to je bilo gledanje u leđa ljudi koje voli dok odlaze. Nakon šetnje otišla je da spava kod komšinice i poslednjih nekoliko sati prepustila Moljčicu samoj sebi.

U pismu je pisalo samo:

“Uzmi dukat iz cvetne posude, znaš koji. Gospodin Zrno peska će te čekati na dogovorenom mestu u dva sata posle ponoći. Volim te“.

Moljčica se nasmeši pomislivši da je sasvim ličilo na babu da joj samo to napiše, a zatim joj se oči napuniše suzama. Prvi put je shvatila koliko ju je volela i koliko će joj mnogo nedostajati svaka sitnica koje se sećala, pažnja koju je dobila od nje, čak i vaspitne kritike i upozorenja ili po koje kazneno pljuskanje po turu kad je bila manja, brižnost kojom joj je često dosađivala, tajne šale na koje su se zajedno smejale do suza i prošaptana mala ogovaranja, svaki put kad kada ju je posmatrala kako okretno sprema đakonije u kuhinji
ili joj pomagala u kućnim poslovima iako je to mrzela da radi, prisluškivanje njenih ćaskanja sa prijateljicama pogotovo kad bi šaputale da ne čuju deca, prepirke oko gluposti kad su obe glumile da su stvarno ljute ili veoma retke prave svađe i olakšanje koje je doživela kad bi se napokon pomirile... Sve što je videla oko sebe budilo je neku dragu uspomenu i zadavalo je bol kao da je već nestalo iako joj je bilo pred očima kao i glupe male porcelanske figure koje joj se čak nisu ni sviđale. Imala je osećaj da napušta čvrsto tlo i ukrcava se na jedrenjak da plovi sama po nepouzdanim i izdajničkim vodama. Prvi put u životu osetila se istinski usamljenom.

U dva sata posle ponoći sedela je na onoj istoj klupi na kojoj je sedela sa majkom nakon svog prvog prelaska crvene linije. Gospodin Zrno peska nečujno je izvirio iza grma veselo joj namignuvši i pokazavši upitno ka divljini. Ona klimnu glavom.

„Kako je neverovatno lako da se učini tako opasna stvar koja bi polomila mnoge kao što je oštetila i moju majku“, pomisli ona nakon što su preskočili crvenu liniju. Izgledalo je da slikar nije ovo uradio prvi put i da je dobro znao kuda ide, a ona ga je pratila u stopu više uzbuđena nego uplašena. Pojas guste vegetacije opasavao je grad i bio širok tek toliko da zakloni pogled na ono što se krilo iza, skoro kao da je divljina želela da se zaštiti od pogleda građana isto koliko su i oni želeli da se povuku od nje. Moljčica shvati da je neznajući za drugo, divljinu oduvek zamišljala kao džunglu ili nekakvo drugo mesto preobilnog rasta i opšte neobuzdanosti. Sasvim suprotno od toga, iza gustiša prostirala se pitoma visoravan prekrivena cvetnim livadama i retkim niskim žbunjem. Mesec je bio skoro pun i visoko na nebu tako da je mogla da vidi prilično dobro i daleko. Zapanjilo ju je da je sred livade krivudao kameni kolski put prilično nov iako je napravljen na starinski način kako se već vekovima nisu pravili putevi u njoj poznatom delu sveta.

„Ko je napravio put u divljini?“, upita ona tiho.

Slikar se nasmeja od srca videvši kako su joj se razrogačile oči od čuđenja pre nego što odgovori da su ga napravili ljudi divljine. To je tek izazvalo još veće čuđenje na šta se slikar još slađe smejao.

“Ne brini, upoznaćeš neke od njih uskoro. Nisi mislila valjda da ćemo se sami potucati po nepoznatoj zemlji bez zaliha, šatora i drugih potrebština? Pa nemamo čak ni fenjer ili baterijsku lampu!“, uzviknu on veselo tapnuvši je utešno po ramenima. Morala je da prizna da nije o tome ni razmišljala pre nego što je pomenuo.

Od mesta sa kog su prešli crvenu liniju visoravan se blago spuštala ka putu. Kako su se približavali kamenoj traci moglo je da se primeti na jednom mestu travnato uzvišenje poput veoma niskog brežuljka. Išli su tik pored njega i kad su ga zaobišli videlo se da je unutra skrivena mala pećina koja je sa gornje strane bila prekrivena zemljom i travom, dok je iznutra bila čista, suva i očigledno sređena i namenjena za odmorište putnika sa udubljenim dugačkim klupama u kamenu i velikom odozgo zaravljenom stenom između njih poput stola. Gospodin Zrno peska izvadio je ćebiće i raširio ih po klupi da ne sede na hladnom, a zatim je izvadio hranu koju je za njih spakovala gospođa Litica ranije toga dana.

„Sad čekamo dok ne stignu.“, reče on tiho sa prizvukom velikog zadovoljstva u glasu. Moljčica zaključi da je on podjednako srećan zbog putovatnja kroz divljinu kao i zbog ponovnog susreta sa sinom. Ali nije ga ništa pitala jer je nakon kasne večere odmah zaspala ispruživši se na klupi sa džemperom pod glavom i jaknom umesto pokrivača. Činilo joj se da je spavala čitavu večnost iako joj je slikar rekao da je prošlo samo sat i po kad ju je nežno prodrmao da se probudi i pokazao joj dugačak karavan koji je već skoro stigao nadomak njih. Poput malih brodova u morima noći polako se vukao skoro nepregledan niz drvenih vagon-kola osvetljenih bakljama, lampionima svih mogućih boja, fenjerima sa svećama i gasnim lampama. Jedan za drugim izranjali su iz mraka jedva osvetljeni slabim svetlom male logorske vatre koju je slikar založio dok je Moljčica spavala i otkrivali raznobojne i maštovite šare kojima su bili prekriveni kao i živopisan sastav ljudi i životinja, a potom su se ređali polukružno oko pećine. Bilo je tu ljudi mnogih boja kože i kose, ćelavih i delimično obrijanih glava i sa čupavim loknama skoro do kolena, griva upletenih u trakaste pletenice, slepljenih, uvezanih u grudvice ili velike punđe, istetoviranih lica i tela, našminkanih malo, mnogo i zamazanih u neobične šare, bosih i skoro golih, obučenih u krzna i nekave kajiševe i zakopčanih do grla u kostimima vrednih pozorišnih predstava, onih koji su imali gomile nakita i na delovima tela gde nikada ranije nije videla da se nosi, a i sasvim obično ošišanih i obučenih kao u gradu odakle je došla. Ako je to uopšte bilo moguće, još su više čudnih životinja vodili sa sobom, kao zmija, lasica, šarenih guštera, nojeva, zebri, lemura, geparda, sokolova, paunova, mravojeda, rakuna, slonova i kengura pored kojih su konji, krave, volovi, magarci, kamile, svinje pa čak i medvedi, vukovi i sove delovali kao kućni ljubimci.

Veoma stara žena bele kose upletene u dve komplikovane kike izašla je oslanjajući se o rame mladića zeleno oslikanog lica i prišla im.

„Putnici, čekate li Pleme lutajućih trgovaca da vas primi u svoje kuće na točkovima i garantuje vam bezbedan put makar po cenu svojih života?“, upita ih ona visoko uzdignute glave neobično zvonkim glasom.

„Čekamo i molimo da nas primite.“, odgovori slikar svečano iskoračivši ispred Moljčice.

„Da li imamo razlog da vas primimo?“

„Imate!“, reče on i pruži svoj i Moljčicin cvetno ukrašen zlatni dukat na dlanu. Starica ih uze u svoju ruku i klimnu glavom.

„Od sada dok ne stignete kuda ste krenuli bićete naši gosti, napojeni, nahranjeni i van opasnosti, ali nećete imati potpunu slobodu. Da li se slažete sa ovim uslovima?“

„Slažemo se.“, odgovori slikar blago se naklonivši starici.


„Onda vas prihvatamo. Ja sam Svetla senka, majka ovog plemena. Želim vam dobrodošlicu.“
 
Top