fabian
Ističe se
- Poruka
- 2.252
Najosnovnije teorije emocija su dali ovi starogrčki filosofi, a svako mišljenje o emocijama i željama u staroj Grčkoj je bilo vezano za etiku, tako da se pod dobrim životom misli srećan zivot, ali ne odvojeno od etike; budući da se želja za srećom smatrala etičkim imperativom.
Platonisti kažu ovako, razum je delovanje duše, a emocije su vezano za telo i imaju dve projave (pozitivni/kreativni i negativni/destruktivni impuls) - bes, što je predstavljeno simbolički srcem; i želja za zadovoljstvom, što je predstavljeno simbolički stomakom i polnim organom, a obe te emocije bi trebalo da budu u vlasti razuma, simbolički predstavljenim glavom. Bes nam je dat da ga koristimo kada treba da odbranimo sebe ili druge, a žudnja da održavamo život kao pojedinci (jedenjem i pijenjem) i kao vrsta (reprodukcijom). Simbolička predstava tog odnosa je slika gde je telo kočija, razum je kočijaš, a bes i žudnja su dva konja koja je vuku do cilja, i kočijas mora da drži konje pod kontrolom, da rade samo ono za šta su predvidjeni, inače ce nastati haos i nastradaće i kočija i kočijaš.
Jednostavno objašnjenje za lako razumevanje i primenu u životu.
.
Stoici su, pored toga sto su prihvatali ovo Sokratovsko vidjenje, malo detaljnije i dublje izanalizirali emocije i njihov odnos sa srećom, u svom pedantnom idealističkom maniru.
Njihova klasifikacija emocija, takodje zvanih strasti, prepoznaje 4 emocije (koje imaju po desetak pod-vrsta), koje se sve temelje na tome šta smatramo dobrim. Dve se koncentrišu na loše, dve na dobro, takodje se dve koncentrišu na sadašnjost, a dve na budućnost, tako da se moze napraviti tabela, otprilike ovako:
-----------| sadašnjost ---------| budučnost
dobro ---| uživanje ------------| žudnja
loše -----| nezadovoljstvo ---| strah
Sve ove četiri emocije- uživanje, želja, nezadovoljsvo i strah- su nerazumne jer se temelje na onome sto ne kontrolišemo, tj. smatramo dobrim ono što može manje ili više lako da bude pod uticajem okolnosti i drugih ljudi, a takve stvari su npr. popularnost, stvari koje imamo, fizičko uživanje, šta drugi ljudi rade, i slično.
Evo jednog primera- osoba voli neku vazu, tu vazu smatra svojim dobrom. Kada vidi tu vazu kako stoji na stolu, ta osoba je zadovoljna, kad se ta vaza slomi, ta osoba je nezadovoljna. Dakle, u vezi sa pomenute 4 emocije- ta osoba ima želju da vaza bude čitava, i strah da se ne slomi.
Pošto ta osoba kontroliše samo sebe, a ne i druge ljude i ceo svet, uvek postoji mogućnost da se vaza polomi, i tada će ta osoba biti nezadovoljna.
Stoici kažu da dobrim treba da smatramo samo ono što je pod našom kontrolom- svoj um i lične postupke, a van toga, šta god da se desi, to treba da primimo mirno, jer na sve treba gledati racionalno, npr- emocije ne mogu da učine ili da spreče da se nešto desi, emocije ne mogu da promene ono što se desilo, i nerazumno je želeti da se lomljiva stvar ne polomi i onda patiti i nervirati se kad se polomi, itd.
Ove 4 gore pomenute emocije razumna osoba će zameniti njihovim razumnim verzijama: neće uživati, nego ce biti srećna, i neće moći da se nešto desi ili da neko nešto uradi, pa da ta osoba prestane da bude radosna, jer joj se radost temelji na onome što je samo u njenoj kontroli. Dakle, razumna zamena za uživanje je radost.
Neće imati žudnju za nečim, nego će imati volju za nečim, jer pošto želi stvari u svojoj kontroli, ostvarivanje tih želja ne zavisi od okolnosti ili od drugih ljudi, nego od sopstvene volje. Razumna zamena za žudnju je želja/ volja.
Neće imati strah od nečega, nego će imati oprez, gledaće da se pripremi, da vežba snagu volje i ima racionalne stavove, da ne smatra dobrim nešto što zavisi od okolnosti ili drugih ljudi. Razumna zamena za straha je oprez.
Takva osoba neće osecati nezadovoljstvo zbog nečega, već će zbog toga sto je uspostavila sebi etičke principle, zbog toga što vežba snagu volje i poštuje sopstvene principe uvek biti zadovoljna i njeno zadovoljstvo i nezadovoljstvo će uvek zavisiti od nje same, a ne od okolnosti ili drugih ljudi. Ne postoji razumna "zamena" za nezadovoljstvo, jer nikada nije razumno biti nesrećan, i onaj koji koji razumno sredi svoj um, kako su stoici opisali, nikad nije nesrećan.
Tako da onda imamo razumne zamene za emocije:
-----------| sadašnjost --------| budučnost
dobro ---| radost --------------| volja
loše -----| xxxxxxxx ---------| oprez.
Po stoicima postoji 5 vrednosti stvari:
- dobre stvari (radost i vrlina) i samo njih treba smatrati dobrim,
- nebitne ali prirodne (/poželjne) stvari, koje su pogodne za razvijanje dobrih stvari (život, zdravlje, odsustvo bola, dobri odnosi sa drugim ljudima, imanje),
- potpuno nebitne stvari (da li jastuk stoji na levoj ili desnoj strani kauča, da li ćemo podići grančicu sa puta i baciti je u travu ili je ostaviti da leži na zemlji, itd),
- nebitne ali neprirodne (/nepoželjne) stvari, koje postavljaju poteškoće za razvijanje dobrih stvari (smrt, bolest, bol, loši ili nepostojeći odnosi sa ljudima, siromaštvo); i
- loše stvari (nezadovoljstvo i emocije- koje dovode do nezadovoljstva).
Po stoicima razumna osoba dobrim smatra samo dobre stvari, a ako se trudi da postigne poželjne stvari i da izbegne nepoželjne, radi to sa oprezom da nikada ne smatra te stvari dobrim ili lošim, tako da ako ne uspe da ostvari poželjnu stvar ili da ne uspe da izbegne nepoželjnu stvar, to neće smatrati lošim i neće patiti, već, kao što je rečeno- razumnoj osobi to da li je radosna ili nezadovoljna uvek zavisi od nje same, a ne od okolnosti ili drugih ljudi.
Pomenuti racionalni pogled na stvari ima primene na sve što se dešava, od velikih stvari, pa do malih- kad nekom nešto ispadne pa se polomi, kad nekom pobegne autobus, kad neko kasni negde, itd, i zbog svega toga se taj neko nervira, a dovoljno je samo zapitati se da li će nerviranje da promeni nešto- ako se nerviram, da li će se polomljena stvar magično popraviti, da li će se autobus magično vratiti unazad da nas poveze, da li će se vreme magično vratiti unazad pa nećemo zakasniti. I za stvari koje su se desile, i za koje se dešavaju, i koje se mogu desiti, po stoicima, emocije ne pomažu ni u kakvom slučaju.
.
Epikur je učio da je uživanje dobro a nezadovoljstvo loše, i da je to očigledno koliko i da je vatra vruća a led hladan, ali je takodje učio da treba biti razuman i da ne treba svako uživanje želeti, jer nekima sledi nezadovoljstvo (npr. mamurluk posle pijanstva), kao ni da ne treba svaki bol izbegavati, jer nekima sledi zadovoljstvo ili prestanak bola (npr. vadjenje pokvarenog zuba).
Postoje dve vrste zadovoljstava- aktivna zadovoljstva, kao što je uživanje u jedenju hrane; i statična zadovoljstva, kao što je sitost posle jedenja, tj. nedostatak gladi.
Epikurejci su boljim zadovoljstvima smatrali statična zadovoljstva, jer aktivna zadovoljstva traju kraće od statičnih, i uznemiruju um i samim tim odmažu postizanju nedostatka bola u umu. Epikurejstvo kaže da je najveće dobro sreća, a da se sreća sastoji od odsustva bola u telu i odsustva bola u umu.
Pošto je zadovoljstvo plod uslišenja želje, a nezadovoljstvo plod neuslišenja želje, treba videti koje su želje dobre a koje loše. Postoje tri vrsta želja- prirodne i potrebne, prirodne i nepotrebne, i treća vrsta su prazne i tašte želje.
Prirodne i potrebne želje su npr. želje za hranom, vodom, skloništem od zime, kiše, itd, želja sa sigurnošću od napada i slično. Ove želje su neophodne za život i donose veliko zadovoljstvo kada su zadovoljene (jer eliminišu veliko nezadovoljstvo). Ove želje je lako zadovoljiti jer su prirodno ograničene, npr. ako je neko gladan, dovoljna je samo odredjena količina hrane da zadovolji glad, i glad prestaje.
Prirodne i nepotrebne želje su npr. želje za skupom, raznovrsnom, i raskošnom hranom, ili takvim pićem, odećom, kućom i slično. Iako je hrana potrebna za život, raznovrsna i raskošna nije. Ako je takva hrana dostupna, ne treba je odbiti, ali ne treba napraviti naviku u jedenju takve hrane i ne treba želeti takvu hranu, jer će to doneti nezadovoljstvo na duge staze. Isto tako i ostalim sličnim stvarimam raskošnom odećom, nameštajem itd- ne treba odbiti ako neko pokloni, ali ne treba ni želeti.
Prazne i tašte želje su želje za bogatstvom, slavom, moći nad drugima i slično. Kao i one prethodne, i ove su nepotrebne, ali su i neprirodne, nisu u čoveku prirodno, nego su tu kao posledica društva i pogrešnih verovanja o tome šta će nam doneti sreću. Kao i prethodne, pošto su nepotrebne, i ove želje je teško zadovoljiti, jer nemaju prirodnu granicu, koliko god da ih čovek ostvari uvek može želeti više, i što više neko ima, jos više i želi. Po Epikuru, ove stvari ne treba želeti, a ne treba ih ni prihvatiti ako se desi da su ponudjene, nego ih treba odbiti, jer predstavljaju preveliko iskušenje da se čovek navikne na njih i da ih želi, i predstavljaju prevelik povod za strah.
Pored telesnog zadovoljstva, tj. odsustva bola u telu, za sreću je potrebno i odsustvo bola u umu, a strah od toga da li će nam nešto propasti, ili će nam neko nešto ukrasti, ili briga o komplikovanom poslu i načinu životu, to su sve manji ili veći bolovi u umu.
Jedan takav bol u umu koji su Epikurejci smatrali dosta vrednim pažnje je strah od drugih ljudi i njihovog (nepredvidivog) ponašanja, za šta su rešelje videli u poštenju i vrlini- nikada ne varati nikoga, ne krasti, ne vredjati i uopšte ne raditi ljudima ono što ne žele da im neko uradi, dakle, ne stvarati neki povod da nam se neko sveti, i okružiti se isto tako poštenim i vrlinskim prijateljima, što onda pruža sigurnost od toga da nam neko bez provokacije ne učini nešto nažao.
Tako da po Epikurejstvu, nasuprot modernoj konotaciji koje njihovo ime nosi, srećan život znači pošten, miran, skroman i jednostavan život uživanja u malim stvarima i okruženosti dobrim prijateljima.
Platonisti kažu ovako, razum je delovanje duše, a emocije su vezano za telo i imaju dve projave (pozitivni/kreativni i negativni/destruktivni impuls) - bes, što je predstavljeno simbolički srcem; i želja za zadovoljstvom, što je predstavljeno simbolički stomakom i polnim organom, a obe te emocije bi trebalo da budu u vlasti razuma, simbolički predstavljenim glavom. Bes nam je dat da ga koristimo kada treba da odbranimo sebe ili druge, a žudnja da održavamo život kao pojedinci (jedenjem i pijenjem) i kao vrsta (reprodukcijom). Simbolička predstava tog odnosa je slika gde je telo kočija, razum je kočijaš, a bes i žudnja su dva konja koja je vuku do cilja, i kočijas mora da drži konje pod kontrolom, da rade samo ono za šta su predvidjeni, inače ce nastati haos i nastradaće i kočija i kočijaš.
Jednostavno objašnjenje za lako razumevanje i primenu u životu.
.
Stoici su, pored toga sto su prihvatali ovo Sokratovsko vidjenje, malo detaljnije i dublje izanalizirali emocije i njihov odnos sa srećom, u svom pedantnom idealističkom maniru.
Njihova klasifikacija emocija, takodje zvanih strasti, prepoznaje 4 emocije (koje imaju po desetak pod-vrsta), koje se sve temelje na tome šta smatramo dobrim. Dve se koncentrišu na loše, dve na dobro, takodje se dve koncentrišu na sadašnjost, a dve na budućnost, tako da se moze napraviti tabela, otprilike ovako:
-----------| sadašnjost ---------| budučnost
dobro ---| uživanje ------------| žudnja
loše -----| nezadovoljstvo ---| strah
Sve ove četiri emocije- uživanje, želja, nezadovoljsvo i strah- su nerazumne jer se temelje na onome sto ne kontrolišemo, tj. smatramo dobrim ono što može manje ili više lako da bude pod uticajem okolnosti i drugih ljudi, a takve stvari su npr. popularnost, stvari koje imamo, fizičko uživanje, šta drugi ljudi rade, i slično.
Evo jednog primera- osoba voli neku vazu, tu vazu smatra svojim dobrom. Kada vidi tu vazu kako stoji na stolu, ta osoba je zadovoljna, kad se ta vaza slomi, ta osoba je nezadovoljna. Dakle, u vezi sa pomenute 4 emocije- ta osoba ima želju da vaza bude čitava, i strah da se ne slomi.
Pošto ta osoba kontroliše samo sebe, a ne i druge ljude i ceo svet, uvek postoji mogućnost da se vaza polomi, i tada će ta osoba biti nezadovoljna.
Stoici kažu da dobrim treba da smatramo samo ono što je pod našom kontrolom- svoj um i lične postupke, a van toga, šta god da se desi, to treba da primimo mirno, jer na sve treba gledati racionalno, npr- emocije ne mogu da učine ili da spreče da se nešto desi, emocije ne mogu da promene ono što se desilo, i nerazumno je želeti da se lomljiva stvar ne polomi i onda patiti i nervirati se kad se polomi, itd.
Ove 4 gore pomenute emocije razumna osoba će zameniti njihovim razumnim verzijama: neće uživati, nego ce biti srećna, i neće moći da se nešto desi ili da neko nešto uradi, pa da ta osoba prestane da bude radosna, jer joj se radost temelji na onome što je samo u njenoj kontroli. Dakle, razumna zamena za uživanje je radost.
Neće imati žudnju za nečim, nego će imati volju za nečim, jer pošto želi stvari u svojoj kontroli, ostvarivanje tih želja ne zavisi od okolnosti ili od drugih ljudi, nego od sopstvene volje. Razumna zamena za žudnju je želja/ volja.
Neće imati strah od nečega, nego će imati oprez, gledaće da se pripremi, da vežba snagu volje i ima racionalne stavove, da ne smatra dobrim nešto što zavisi od okolnosti ili drugih ljudi. Razumna zamena za straha je oprez.
Takva osoba neće osecati nezadovoljstvo zbog nečega, već će zbog toga sto je uspostavila sebi etičke principle, zbog toga što vežba snagu volje i poštuje sopstvene principe uvek biti zadovoljna i njeno zadovoljstvo i nezadovoljstvo će uvek zavisiti od nje same, a ne od okolnosti ili drugih ljudi. Ne postoji razumna "zamena" za nezadovoljstvo, jer nikada nije razumno biti nesrećan, i onaj koji koji razumno sredi svoj um, kako su stoici opisali, nikad nije nesrećan.
Tako da onda imamo razumne zamene za emocije:
-----------| sadašnjost --------| budučnost
dobro ---| radost --------------| volja
loše -----| xxxxxxxx ---------| oprez.
Po stoicima postoji 5 vrednosti stvari:
- dobre stvari (radost i vrlina) i samo njih treba smatrati dobrim,
- nebitne ali prirodne (/poželjne) stvari, koje su pogodne za razvijanje dobrih stvari (život, zdravlje, odsustvo bola, dobri odnosi sa drugim ljudima, imanje),
- potpuno nebitne stvari (da li jastuk stoji na levoj ili desnoj strani kauča, da li ćemo podići grančicu sa puta i baciti je u travu ili je ostaviti da leži na zemlji, itd),
- nebitne ali neprirodne (/nepoželjne) stvari, koje postavljaju poteškoće za razvijanje dobrih stvari (smrt, bolest, bol, loši ili nepostojeći odnosi sa ljudima, siromaštvo); i
- loše stvari (nezadovoljstvo i emocije- koje dovode do nezadovoljstva).
Po stoicima razumna osoba dobrim smatra samo dobre stvari, a ako se trudi da postigne poželjne stvari i da izbegne nepoželjne, radi to sa oprezom da nikada ne smatra te stvari dobrim ili lošim, tako da ako ne uspe da ostvari poželjnu stvar ili da ne uspe da izbegne nepoželjnu stvar, to neće smatrati lošim i neće patiti, već, kao što je rečeno- razumnoj osobi to da li je radosna ili nezadovoljna uvek zavisi od nje same, a ne od okolnosti ili drugih ljudi.
Pomenuti racionalni pogled na stvari ima primene na sve što se dešava, od velikih stvari, pa do malih- kad nekom nešto ispadne pa se polomi, kad nekom pobegne autobus, kad neko kasni negde, itd, i zbog svega toga se taj neko nervira, a dovoljno je samo zapitati se da li će nerviranje da promeni nešto- ako se nerviram, da li će se polomljena stvar magično popraviti, da li će se autobus magično vratiti unazad da nas poveze, da li će se vreme magično vratiti unazad pa nećemo zakasniti. I za stvari koje su se desile, i za koje se dešavaju, i koje se mogu desiti, po stoicima, emocije ne pomažu ni u kakvom slučaju.
.
Epikur je učio da je uživanje dobro a nezadovoljstvo loše, i da je to očigledno koliko i da je vatra vruća a led hladan, ali je takodje učio da treba biti razuman i da ne treba svako uživanje želeti, jer nekima sledi nezadovoljstvo (npr. mamurluk posle pijanstva), kao ni da ne treba svaki bol izbegavati, jer nekima sledi zadovoljstvo ili prestanak bola (npr. vadjenje pokvarenog zuba).
Postoje dve vrste zadovoljstava- aktivna zadovoljstva, kao što je uživanje u jedenju hrane; i statična zadovoljstva, kao što je sitost posle jedenja, tj. nedostatak gladi.
Epikurejci su boljim zadovoljstvima smatrali statična zadovoljstva, jer aktivna zadovoljstva traju kraće od statičnih, i uznemiruju um i samim tim odmažu postizanju nedostatka bola u umu. Epikurejstvo kaže da je najveće dobro sreća, a da se sreća sastoji od odsustva bola u telu i odsustva bola u umu.
Pošto je zadovoljstvo plod uslišenja želje, a nezadovoljstvo plod neuslišenja želje, treba videti koje su želje dobre a koje loše. Postoje tri vrsta želja- prirodne i potrebne, prirodne i nepotrebne, i treća vrsta su prazne i tašte želje.
Prirodne i potrebne želje su npr. želje za hranom, vodom, skloništem od zime, kiše, itd, želja sa sigurnošću od napada i slično. Ove želje su neophodne za život i donose veliko zadovoljstvo kada su zadovoljene (jer eliminišu veliko nezadovoljstvo). Ove želje je lako zadovoljiti jer su prirodno ograničene, npr. ako je neko gladan, dovoljna je samo odredjena količina hrane da zadovolji glad, i glad prestaje.
Prirodne i nepotrebne želje su npr. želje za skupom, raznovrsnom, i raskošnom hranom, ili takvim pićem, odećom, kućom i slično. Iako je hrana potrebna za život, raznovrsna i raskošna nije. Ako je takva hrana dostupna, ne treba je odbiti, ali ne treba napraviti naviku u jedenju takve hrane i ne treba želeti takvu hranu, jer će to doneti nezadovoljstvo na duge staze. Isto tako i ostalim sličnim stvarimam raskošnom odećom, nameštajem itd- ne treba odbiti ako neko pokloni, ali ne treba ni želeti.
Prazne i tašte želje su želje za bogatstvom, slavom, moći nad drugima i slično. Kao i one prethodne, i ove su nepotrebne, ali su i neprirodne, nisu u čoveku prirodno, nego su tu kao posledica društva i pogrešnih verovanja o tome šta će nam doneti sreću. Kao i prethodne, pošto su nepotrebne, i ove želje je teško zadovoljiti, jer nemaju prirodnu granicu, koliko god da ih čovek ostvari uvek može želeti više, i što više neko ima, jos više i želi. Po Epikuru, ove stvari ne treba želeti, a ne treba ih ni prihvatiti ako se desi da su ponudjene, nego ih treba odbiti, jer predstavljaju preveliko iskušenje da se čovek navikne na njih i da ih želi, i predstavljaju prevelik povod za strah.
Pored telesnog zadovoljstva, tj. odsustva bola u telu, za sreću je potrebno i odsustvo bola u umu, a strah od toga da li će nam nešto propasti, ili će nam neko nešto ukrasti, ili briga o komplikovanom poslu i načinu životu, to su sve manji ili veći bolovi u umu.
Jedan takav bol u umu koji su Epikurejci smatrali dosta vrednim pažnje je strah od drugih ljudi i njihovog (nepredvidivog) ponašanja, za šta su rešelje videli u poštenju i vrlini- nikada ne varati nikoga, ne krasti, ne vredjati i uopšte ne raditi ljudima ono što ne žele da im neko uradi, dakle, ne stvarati neki povod da nam se neko sveti, i okružiti se isto tako poštenim i vrlinskim prijateljima, što onda pruža sigurnost od toga da nam neko bez provokacije ne učini nešto nažao.
Tako da po Epikurejstvu, nasuprot modernoj konotaciji koje njihovo ime nosi, srećan život znači pošten, miran, skroman i jednostavan život uživanja u malim stvarima i okruženosti dobrim prijateljima.
Poslednja izmena:
