Plati unapred!

Meda Božanin

Meda Božanin

Ističe se
Poruka
2.440
svaki dan me presrecu razne karikature na semaforu trazeci pare. valjda dobro isplativ posao.

onomad, videh dvojicu dok cekah na semaforu. broje neke zute pare. gladnom coveku i mrvica hleba ko vekna. tri puta broje, nikako da izbroje dovoljno. valjda im zivot ne daje da im 1+1 bude vise od 1,1. prodaju cvece u saksijama... neuspesno.
nesto me natera da povadim svu gvozdjuriju iz dzepa i dam (nije svuda gvozdje sitna lova). ozarise se lica, kao da su prodali svo cvece. setih se filma "pay it forward". nesto se i ja umilodusih.

probao sam vise puta da nateram i sudbinu i sinhronicitet na slican put, cak sam i dao nesto slucajnim prolaznicima (sirotinja) ali nikad nije bilo isto kao kada u pravom momentu iznenadis nekog. ako se pogodi tako, ja sam srecniji zbog necijeg osmeha vise nego ta sama osoba.

Kako ste i da li ste ikada bez trunke ocekivanja dali nesto nekom savrsenom strancu, nekome koga nikada verovatno necete videti samo zato da bi ste izmamili osmeh na tuznom licu ili iz slicnih razloga?
 
ne, nisam nikada......nisam manijak....ni pijani milioner... a šta ti je to "savešen stranac"......apsolutno nepoznata osoba?.....jesam, dao sam prosjaku....i devojčicama na poompi za šajbnu....u ovom droogom primeru su zaradili.. a u prvom sam verovatno pomogao jednom obliku kriminaliteta.....a ovo o čemu ti pričaš je soojeverje...
 
Kad davam milostonju ne znam da li se ja osjećam jadnije ili onaj koji prima; ja - iz razloga što milostinjom "uzdižem" sebe nad nekim ko je ubog i zbog toga mi je nelagodno, a njega što ispruženom rukom gubi dostojanstvo a mora da prihvati milostinju.

Zaista neprijatan osjećaj. Mada je još neprijatnije proći pored ispružene ruke dok te po leđima peče nečiji ispaćeni pogled.
 
Nije lepo pričati o svojim dobrim delima, ali nekad me radost zbog učinjenog dobra toliko ponese, toliko oblije srce, da je moram sa nekim podeliti...
Desilo mi se. Dešava mi se stalno. Jedan momak koji pere stakla na automobilima. Uvek mi njegov setan pogled nekog nedoraslog i nerazvijenog bića za svoje godine, a koje ipak odaje neku skromnost i naivnost, probudi neku iskonsku tugu i želju da nekog zaštitim od svog ovog zlog sveta... I nikad nisam načisto da li da mu dam novac tek pošto mi obriše prozore, jer je to tako ispravno iz nekih vaspitnih i pošteno-ljudskih razloga... da zna da se radom zarađuje... ili treba dati, bez toga da uradi nešto... avaj, koliko sam debatovala sa ljudima o ovome...
Meni se dešava da kupim nešto da jedem, pa to dam prosjacima na ulici... I uvek se sagnem kad dajem milostinju... da upotrebim taj izraz, mada mi je nelagodan, ne znam zašto...

Najneprijatnija scena koja nije usko vezana za temu, ali tiče se odnosa moćni-slabiji, desila mi se pre dve, tri godine, kada je jedan iz džipa na sred raskrsnice stao i izašao da bi udarao iz sve snage auto nekog dekice koji je vozio neki već truo i skršen auto koji je, eto, tako neispravan, nenamerno baš tad stao i džipu se preprečio...
Krenuo je i prema njemu, ali ga je verovatno zaustavilo samo to što se napravila saobraćajna gužva... Ne ni strah, jer on toga ni nema... Ni strah od drugih ljudi ni policije ni Boga...
Prolaznici su zaprepašćeno gledali... Preneraženo smo se ukočili. Niko nije ništa uradio. I to me je posle strašno mučilo. A i šta smo mogli?
Jedna devojka i ja smo počele da plačemo, obe od besa, ja sam kroz zube mu klela sve... i džip i majku i dete i... nikad takvu mržnju nisam osetila. Samo tad.
I eto, tako su u meni stalno dva osećanja... nepodnošenja nepravednika i želje da pomognem... Ova druga želja uvek je bez razloga i bez očekivanja. I uvek mora biti bez hvale i isticanja.

Meda neće zameriti što sam mu proširila temu, setih se ovog događaja, jer na toj rakrsnici ''radi'' taj siroti momak...
 
nije to "milostinja" - covjeku treba, das koliko imas i zdravo, nema tu puno materijala za pricu
sto se tice ovih "radnika" sa semafora i jos ponekih - to je vec "biznis"

inace - do prije nekog vremena sam stalno vidjala jednu bakicu, majusnu, mrsavu, staru i slabasnu, kako pere stakla na semaforu...sad nje nema (tko zna, bila je bas stara...), vec su tu ti "radnici" ...

mi jesmo siromasno drustvo - penzije su sramotno male i stariji sugradjani koji kopaju po kontejnerima i prosjace su definitvno nasa zajdenicka sramota, nesto sto moramo pod hitno poceti rjesavati na nivou drzave...a likovi koji preprodaju i sakate djecu koja za njih organizirano prosjace - to je potpuno druga stvar, cist kriminal u jednom od svojih najgadnijih izdanja
 
Sokolica_M:
Nije lepo pričati o svojim dobrim delima, ali nekad me radost zbog učinjenog dobra toliko ponese, toliko oblije srce, da je moram sa nekim podeliti...
Desilo mi se. Dešava mi se stalno. Jedan momak koji pere stakla na automobilima. Uvek mi njegov setan pogled nekog nedoraslog i nerazvijenog bića za svoje godine, a koje ipak odaje neku skromnost i naivnost, probudi neku iskonsku tugu i želju da nekog zaštitim od svog ovog zlog sveta... I nikad nisam načisto da li da mu dam novac tek pošto mi obriše prozore, jer je to tako ispravno iz nekih vaspitnih i pošteno-ljudskih razloga... da zna da se radom zarađuje... ili treba dati, bez toga da uradi nešto... avaj, koliko sam debatovala sa ljudima o ovome...
Meni se dešava da kupim nešto da jedem, pa to dam prosjacima na ulici... I uvek se sagnem kad dajem milostinju... da upotrebim taj izraz, mada mi je nelagodan, ne znam zašto...

Najneprijatnija scena koja nije usko vezana za temu, ali tiče se odnosa moćni-slabiji, desila mi se pre dve, tri godine, kada je jedan iz džipa na sred raskrsnice stao i izašao da bi udarao iz sve snage auto nekog dekice koji je vozio neki već truo i skršen auto koji je, eto, tako neispravan, nenamerno baš tad stao i džipu se preprečio...
Krenuo je i prema njemu, ali ga je verovatno zaustavilo samo to što se napravila saobraćajna gužva... Ne ni strah, jer on toga ni nema... Ni strah od drugih ljudi ni policije ni Boga...
Prolaznici su zaprepašćeno gledali... Preneraženo smo se ukočili. Niko nije ništa uradio. I to me je posle strašno mučilo. A i šta smo mogli?
Jedna devojka i ja smo počele da plačemo, obe od besa, ja sam kroz zube mu klela sve... i džip i majku i dete i... nikad takvu mržnju nisam osetila. Samo tad.
I eto, tako su u meni stalno dva osećanja... nepodnošenja nepravednika i želje da pomognem... Ova druga želja uvek je bez razloga i bez očekivanja. I uvek mora biti bez hvale i isticanja.

Meda neće zameriti što sam mu proširila temu, setih se ovog događaja, jer na toj rakrsnici ''radi'' taj siroti momak...
Kliknite za proširenje...

E bas zato sa i postavio ovu temu.

Razlikujem milostinju od pomoci.
Pomoc je kad neko ne moze da u tom momentu izbavi sebe iz situacije koja izgleda beznadezna ili teska i onda vi, ko padobranac, uskocite, pomognete i izmamite osmeh i srecu.

Desilo mi se vise puta, najranije cega se secam je to da sam se pesaka vracao kuci bulevarom, kasna noc, nigde nikog. Pada sneg u najvece. Staje Skoderatti MB120, otvaraju se vrata i dobijam prevoz. Decko koji me je povezao kaze njega su milion puta u sitne case vozili pa se on sad oduzuje. Ispalo jos i da se znamo iz osnovne skole. Kad sam kupio kola, uvek kad bih video da nekome treba prevoz, stajao bih sam bez poziva...

Milostinju ne dajem nikada, ne dajem ni prosjacima nista.
Ljudi koji traze/ocekuju milostinju su, mislim, u sustini lenji, duhom sebe osiromasili. Oni kojima stvarno treba dati prepoznaju se po tome sto ne leze u blatu i cekaju pomoc 'odozgo'. Oni uvek rade nesto, pokusavaju, muce se u nadi da se izbave i zato mi je zadovoljstvo im pomoci i otici. Takvim ljudima ne treba dati vec samo dopuniti

Naslov je vezan sa nasim prevodom filma... u zanesoh se i zabrljah. Pravilniji prevod/ime bi bilo: Daj Unapred.
Dati unapred ne znaci i ocekivati nesto unatrag.
 
-Eva-:
Kad davam milostonju ne znam da li se ja osjećam jadnije ili onaj koji prima; ja - iz razloga što milostinjom "uzdižem" sebe nad nekim ko je ubog i zbog toga mi je nelagodno, a njega što ispruženom rukom gubi dostojanstvo a mora da prihvati milostinju.

Zaista neprijatan osjećaj. Mada je još neprijatnije proći pored ispružene ruke dok te po leđima peče nečiji ispaćeni pogled.
Kliknite za proširenje...

PRIČA PRVA: Lokalna TV grada u kome živim organizovala je nagradnu igru. Na izvlačenju nagrada, koje je obavljeno u direktnom prenosu, glavni gost je bio jedan od gradskih privatnika, vodeći sponzor nagradne igre. Na pitanje voditelja programa zašto je odbio da izvlači prvu nagradu (mislim da se radilo o nekom automobilu) i zahtijevao da izvlači neku od onih utješnih, ovaj čovjek, sponzor nagradne igre, počeo je monolog o skromnosti, koju on smatra jednom od glavnih vrlina, i kako on, velik u tome, ne želi izvlačiti glavnu nagradu. Čovjek je na televiziji, u direktnom prenosu, čitavih 5 (i slovima: pet) minuta govorio o svojoj humanosti i skromnosti.

PRIČA DRUGA: Radnja se događa prije tri-četiri godine, u istom gradu kao u prvoj priči. Đeci poginulih učesnika ovog zadnjeg rata neka od opštinskih ili republičkih organizacija, nebitno koja, na početku školske godine podijelila je knjige i školski pribor. Organizovan je prijem u nekoj od tih organizacija, pozvani su mnogi gosti, među njima, naravno, i lokalna TV, lokalni političari. Smjenjivali su se govornici, pričali o požrtvovanju, plemenitosti, veličali ovaj tako humani gest, a lokalni političar je, na kraju, podijelio knjige i nastalo je ljubljenje i zahvaljivanje. Kamere su sve to lijepo zabilježile, kao i intervju sa lokalnim političarem i đecom koja su dobila knjige i pribor, i, u narednih nekoliko dana, TV je to prikazivala u udarnim terminima. Đeca su na, malo je reći problematična, pitanja voditelja u stilu: "Šta mislite o ovoj humanoj akciji?", odgovarala vidno zbunjena, smušena, jasno je bilo iz svakog njihovog pokreta, pogleda, riječi (bilo ih je i na ivici suza) da bi u tom trenutku radije bili svuda bez tu đe jesu. Tu đe su njih, siromašne siročiće (što je u toku "ceremonije" nekoliko puta naglašeno) postavili pred kamere da ih, kao takve, svako vidi i doživi (da bi, valjda, taj gest plemenitosti prema njima takvim, jadnim i siromašnim, dobio na veličini) i tražili im da se javno zahvale svojim darodavcima na humanom postupku.

Pretpostavljam da su sa skupa svi darodavci otišli zadovoljni svojim humanim postupkom, svojom dobrotom. Ne znam šta su đeca, kojima je ta dobrota bila namijenjena, mislila o svemu tome. I kako su se osjećala. Mogu samo pretpostavljati. Znam šta sam mislio ja! I kako sam se osjećao gledajući i slušajući tu paradu.
 
Meda Božanin:
Kako ste i da li ste ikada bez trunke ocekivanja dali nesto nekom savrsenom strancu, nekome koga nikada verovatno necete videti samo zato da bi ste izmamili osmeh na tuznom licu ili iz slicnih razloga?
Kliknite za proširenje...
Ja verujem u onu teoriju da je sve sto radimo prozeto egoizmom... so pitanje da li je cilj bio da izmamimo osmeh strancu ili da ucinimo da se mi osetimo boljim... :( Verovatnije ovo drugo...
 
Egoizam je i kad ne dajemo, jer ćemo se osećati loše zato što će nama ostati manje (... celih 20-ak din.) Pa sad ... Biti il' ne biti ...
Nije baš sve u subjektivnom, valjda ima i nečeg objektivnog. A objektivna je razlika između davanja i nedavanja.
 
Ja sam videla devojku koja super izgleda, pristojna, lepa, cista, sa lepom i cistom bebom od 2 godine u Beogradu kako prosi. Ne sedi na betonu, kao neki prosjaci, nego ide izmedju automobila koji cekaju na semaforu na velikoj raskrsnici, i kuca u prozor i trazi.
 
Elle_77:
Egoizam je i kad ne dajemo, jer ćemo se osećati loše zato što će nama ostati manje (... celih 20-ak din.) Pa sad ... Biti il' ne biti ...
Nije baš sve u subjektivnom, valjda ima i nečeg objektivnog. A objektivna je razlika između davanja i nedavanja.
Kliknite za proširenje...
Ako smo u oba slucaja egoisticni, da li odabirom davanja biramo slucaj kojim cemo bolje sebi zamaskirati egoizam? Biramo nacin na koji ce on delovati opravdanije... koristan i za onog drugog...
 
Ja sam dala danas bodove Neobee, u vrednosti od 100 dinara strancu, kao prvo zato sto ja ne mogu da ih iskoristim, mogu samo da ih nekome poklonim. A dala sam bas njemu zato sto sam ga slucajno nasla na internetu, njega i jos jednu osobu. Izmedju njih dvoje odlucila sam se da dam njemu jer prodaje digitalne foto aparate.Da sam znala nekoga ko mi nije potpuni stranac a ko ima neobee adresu, dala bih njemu. Ali nisam znala nikoga.
 
Meda Božanin:
koliko god se osecao lepo kad nekome 'dopunis' da se izvuce, osecaj te osobe kojoj je pomognuto je stotinama puta jaci
Kliknite za proširenje...

Da... Ali mislim da ti kada dajes si svestan te cinjenice ( o tom osecaju za koji ces biti zasluzan) i da je zato jos vise egoisticnije.. jer to doprinosi da se jos bolje osecas... da jos vise podignes velicinu svog dela.. Running in circles.... :(
 
Elle_77:
Egoizam je i kad ne dajemo, jer ćemo se osećati loše zato što će nama ostati manje (... celih 20-ak din.) Pa sad ... Biti il' ne biti ...
Nije baš sve u subjektivnom, valjda ima i nečeg objektivnog. A objektivna je razlika između davanja i nedavanja.
Kliknite za proširenje...

Meni ce uvek ostati manje jer ja trosim! :D Velika je razlika izmedju onih koji trose i onih koji stede.
 
nikada ne dajem milostinju,ali kada prodjem pored prosjaka imam osecaj nelagode...neznam zasto. ali trudim se pomoci drugima...cesto mislim nedovoljno. pomoci u necemu sto je stvarno bitno,i samo onome koji ocekuje pomoc,kao sto neko rece. mozda gresim..mozda je i milostinja bitna.....ali nikada nemogu pomoci drugima koliko su neki pomogli meni.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top