Reefer
Starosedelac
- Poruka
- 179.258
Prošla je i ovogodišnja sezona godišnjih odmora. Ono što je meni bilo zanimljivo i šta smo svi mogli da primetimo, jeste pojačana kampanja za Hrvatsko more, kampanja za Crnogorsko, ali i problemi koji su pratili Grčku ove godine. Sve to je izazvalo dosta rasprava, a one nisu zaobišle ni ovaj forum, kako u delu o politici, tako ni podforum o putovanjima.
Neki su pisali o prednostima određenih destinacija, neki o manama, a ja bih se ovaj put osvrnuo na malo drugaciju priču, na drugačije letovanje od nekog uobičajenog. Ove godine sam sa porodicom drugi put... tek drugi put letovao u Srbiji. Nakon odmora mogu da kažem da je bilo bolje od očekivanog, videli smo nešto što ne možemo na morskim destinacijama, imali veoma dinamičan odmor a opet se lepo odmorili. U pitanju je planina Tara, kao što naslov kaže, ali i sve ono što ova planina pruža gostima.
Temu ću pisati po nekom redosledu onako kako smo obilazili određene delove planine. Put nas je vodio Ibarskom magistralom do Lazarevca i odatle preko Lajkovca do Valjeva i preko Debelog brda ka Bajinoj Bašti. Iz Bajine Bašte smo krenuli uz Drinu do brane Perućac i tu skrenuli ka Tari, tačnije ka Mitrovcu. Tu kreće prvi doživljaj planine Tare, koja prosto pleni svojom lepotom. Kreće uspon i serpentine, koje ipak nisu toliko strašne da mogu da pokvare uživanje u pejzažu. Dolaskom u Mitrovac ulazimo u pravu veliku šumu, na visini od nekih 1000m nadmorske visine i počinje naša avantura po Tari.
Dolazimo do kuće u kojoj se nalazi apartman, ispred dvorišta se nalazi parking sa debelim hladom, dok se u dvorištu nalaze ljuljaške, klackalica, sto i roštilj pod krovom, kao i maunti bajkovi koji su besplatni za goste apartmana. Na ulazu u lepo i ograđeno dvorište dočekao nas je naš domaćin. Tu smo, uz dobrodošlicu, ponuđeni domaćom rakijom, a u apartmanu su nas čekali slatko i kafa. Nakon kratkog odmora krenuli smo u obilazak Tare, i kao prvu destinaciju smo odabrali nama najbližu - Tepih livadu. U pitanju je proplanak u gustoj mešovitoj šumi, koji je poznat po svom tlu. U pitanju je debeo sloj treseta prekriven mekanom travom, i kad hodate po njemu imate osećaj kao da ste na nekoj strunjači ili dušeku. Kad neko blizu vas hoda, osećate sve vibracije. Na livadi smo zatekli i početak gradnje drvene staze koja će u dobroj meri da sačuva livadu od propadanja zbog čestih poseta.
Na nekih šest kilometara od Mitrovca nalazi se Zaovinsko jezero koje smo nekoliko puta posetili zbog kupanja. Voda je bila dobra, možda za nijansu hladnija ali nam to nije smetalo, kao ni ostalim posetiocima od kojih su mnogi bili sa decom. Voda je čista, a okolna lepota se teško može opisati, pa cak i doživeti sa fotografija. Oko jezera ide asfaltni put u dužini oko 22 kilometra i vožnju tim putem preporučujem.
Samo jezero nema uređenu plažu, ali to je donekle razumljivo jer se nivo jezera stalno menja zbog potreba jezera Perućac i proizvodnje struje. Mislim da bi nekoliko drvenih kućica, uklopljenih u okolnu arhitekturu dobro došlo i pomoglo turizmu tog kraja. Ništa veliko i bučno, samo par mesta gde možete da popijete kafu ili uzmete sok i sladoled za decu. Takođe fale kante za smeće, jer nema gotovo nikakvog planskog pristupa jezeru. Sve to ne smeta da okolina bude čista, što nas je prilično iznenadilo i došli smo do zaključka da Taru posećuju ljudi koji vole prirodu i paze na nju. Sa druge strane brane Lazići, tj. Zaovinskog jezera se nalazi manje jezero poznato kao malo jezero Spajići. Inace, brana se nalazi na reci Beli Rzav. Brana je poznata i po tome što se tu nalazi obeleženo mesto na kome je Pančić prvi put ugledao omoriku koju je tako dugo tražio.
Vidikovac Banjska stena je prvi vidikovac koji smo posetili, i ujedno je najbliži turistima koji su smešteni na Mitrovcu, udaljen nekih 10 km odatle. Put do vidikovca je kolski, ali u dosta dobrom stanju i vodi kroz gustu šumu. Na jednom delu puta se dolazi do oznake za vidikovac i tu se nastavlja peške kroz šumu. Sam vidikovac ima nekoliko odvojenih mesta sa kojih se pruža divan pogled na kanjon reke Drine i jezero Perućac, kao i na područje Osata u BiH odakle su dolazili poznati osaćanski majstori i gradili pravoslavne bogomolje u ovom kraju Srbije.
Imali smo sreću da se na Tari nađemo za vreme velikog praznika Preobraženja i da taj dan odemo na liturgiju u manastir Raču. Ovo je jedan od najznačajnijih srpskih manastira sa burnom i veoma bitnom ulogom u duhovnom i kulturnom života Srba.
Poseta manastiru je bila velika tako da nismo uspeli da uđemo u crkvu Vaznesenja Hristovog na liturgiju. Posetili smo i manastirsku riznicu koja čuva dosta značajnih predmeta iz istorije manastira, kao i deo moštiju sv.Teokstita. odnosno kralja Dragutina Nemanjića, za koga se smatra da je osnovao manastir 1275. godine. Zapisi govore: "V leto tisuć dvesto sedamdeset šesto mladi kralj Dragutin, praunuk Nemanje, sin Uroša pervog, izbra ovo mesto i na njemu sozda Raču, sveto zdanje..."
Manastir je nekoliko puta rušen i obnavljan a najznačajni podaci o manastiru nam dolaze sa pojavom prepisivača Račana. To je prepisivačka škola poznata kao "Nova škola Račanska" nastala krajem 16. i početkom 17. veka kao zamena za "Staru Resavsku školu". U tom peridu su turci uništili prve srpske štamparije u Užičkom kraju, u manastiru Rujnu i Mrkšinoj crkvi. Monasi iz ovih manastira prelaze u Raču i započinju sa školom prepisivanja jer su se bojali da bi štamparija izazvala veliki rizik odm Turaka.
Najznačajnije ime vezano za ovaj manastir je svakako Hadži-Melentije, obnovitelj manastira i Sokolski vojvoda, a od 1796. godine i arhimandrit račanski. Godine 1924, na stogodišnjicu smrti Hadži-Melentija, podiže se na crkvenom zidu, u bareljefu od belog mermera, spomen ploča sa likom Hadži-Melentija u prirodnoj veličini gde on kao starešina Rače i vojvoda sokolske nahije drži u levoj ruci časni krst, a u desnoj mač kao simbol borbe: "za krst časni i slobodu zlatnu". Oko njega su imena više od 400 izginulih ratnika koji su se borili sa Hadži-Melentijem. Meni su veoma lep utisak ostavili zidovi crkve urađeni u blokovima od sige, koji značajno ističu lepotu crkve.
U Rači je za vreme Drugog svetskog rata čuvano Miroslavljevo jevanđelje najveći i najvažniji dokument srpske književnosti iz 12. veka. Za vreme Drugog svetskog rata iguman Platon Milojević ga je sačuvao ispod kamenih ploča u oltaru crkve i to ga je spaslo od bugarske kaznene ekspedicije koja je 1943. spalila sve manastirske objekte.
Oko 2 kilometra od manastira, uzvodno uz rečicu raču, nalazi se vrelo Lađevac sa lekovitom vodom temperature između 15 i 18 stepeni. Danas se na tom mestu mogu videti temelji crkvice "Banje" i ćelija monaha, račanskih prepisivača, na mestu gde je bio Georgijevski skit.
Na povratku iz Rače, preko Bajine Bašte, došli smo do reke Vrelo, najkraće reke u Evropi (a nejverovatnije i svetu) koja je dugačka samo 365 metara, zbog čega je još zovu reka "Godina". Reka se uliva u Drinu preko prelepog vodopada, na kome se nalazi poznati restoran "Vrelo". Restoran je uklopljen u ceo ambijent i na samom vodopadu se nalazi nekoliko drvenih platformi sa stolovima za ručavanje. Dok jedete, ispod vas su slapovi, pored vas je Drina, a iznad zeleno drveće. Svuda je predivna zelena priroda, dok čujete huk vodopada.
Sledeći izlet je bio do Mokre Gore, odnosno vožnja prugom uskog kolodeka - Šarganskom osmicom. Mokra Gora se nalazi u kotlini okruženoj sa tri planine - Tarom, Zlatiborom i Šarganom, kao i tri reke - Crni Rzav, Beli Rzav i Kamešina. Malo je oblasti koje se mogu pohvaliti sa tri planine i tri reke. Putovanje Šarganskom osmicom traje oko 2,5 časa i počinje sa stanice Mokra Gora, preko stanice Jatare do stanice Šargan Vitasi i istim putem nazad. Nakon vožnje smo otišli do replike etno sela Drvengrada na brdu Mećavnik.
Neki su pisali o prednostima određenih destinacija, neki o manama, a ja bih se ovaj put osvrnuo na malo drugaciju priču, na drugačije letovanje od nekog uobičajenog. Ove godine sam sa porodicom drugi put... tek drugi put letovao u Srbiji. Nakon odmora mogu da kažem da je bilo bolje od očekivanog, videli smo nešto što ne možemo na morskim destinacijama, imali veoma dinamičan odmor a opet se lepo odmorili. U pitanju je planina Tara, kao što naslov kaže, ali i sve ono što ova planina pruža gostima.
Temu ću pisati po nekom redosledu onako kako smo obilazili određene delove planine. Put nas je vodio Ibarskom magistralom do Lazarevca i odatle preko Lajkovca do Valjeva i preko Debelog brda ka Bajinoj Bašti. Iz Bajine Bašte smo krenuli uz Drinu do brane Perućac i tu skrenuli ka Tari, tačnije ka Mitrovcu. Tu kreće prvi doživljaj planine Tare, koja prosto pleni svojom lepotom. Kreće uspon i serpentine, koje ipak nisu toliko strašne da mogu da pokvare uživanje u pejzažu. Dolaskom u Mitrovac ulazimo u pravu veliku šumu, na visini od nekih 1000m nadmorske visine i počinje naša avantura po Tari.
Dolazimo do kuće u kojoj se nalazi apartman, ispred dvorišta se nalazi parking sa debelim hladom, dok se u dvorištu nalaze ljuljaške, klackalica, sto i roštilj pod krovom, kao i maunti bajkovi koji su besplatni za goste apartmana. Na ulazu u lepo i ograđeno dvorište dočekao nas je naš domaćin. Tu smo, uz dobrodošlicu, ponuđeni domaćom rakijom, a u apartmanu su nas čekali slatko i kafa. Nakon kratkog odmora krenuli smo u obilazak Tare, i kao prvu destinaciju smo odabrali nama najbližu - Tepih livadu. U pitanju je proplanak u gustoj mešovitoj šumi, koji je poznat po svom tlu. U pitanju je debeo sloj treseta prekriven mekanom travom, i kad hodate po njemu imate osećaj kao da ste na nekoj strunjači ili dušeku. Kad neko blizu vas hoda, osećate sve vibracije. Na livadi smo zatekli i početak gradnje drvene staze koja će u dobroj meri da sačuva livadu od propadanja zbog čestih poseta.
Na nekih šest kilometara od Mitrovca nalazi se Zaovinsko jezero koje smo nekoliko puta posetili zbog kupanja. Voda je bila dobra, možda za nijansu hladnija ali nam to nije smetalo, kao ni ostalim posetiocima od kojih su mnogi bili sa decom. Voda je čista, a okolna lepota se teško može opisati, pa cak i doživeti sa fotografija. Oko jezera ide asfaltni put u dužini oko 22 kilometra i vožnju tim putem preporučujem.
Samo jezero nema uređenu plažu, ali to je donekle razumljivo jer se nivo jezera stalno menja zbog potreba jezera Perućac i proizvodnje struje. Mislim da bi nekoliko drvenih kućica, uklopljenih u okolnu arhitekturu dobro došlo i pomoglo turizmu tog kraja. Ništa veliko i bučno, samo par mesta gde možete da popijete kafu ili uzmete sok i sladoled za decu. Takođe fale kante za smeće, jer nema gotovo nikakvog planskog pristupa jezeru. Sve to ne smeta da okolina bude čista, što nas je prilično iznenadilo i došli smo do zaključka da Taru posećuju ljudi koji vole prirodu i paze na nju. Sa druge strane brane Lazići, tj. Zaovinskog jezera se nalazi manje jezero poznato kao malo jezero Spajići. Inace, brana se nalazi na reci Beli Rzav. Brana je poznata i po tome što se tu nalazi obeleženo mesto na kome je Pančić prvi put ugledao omoriku koju je tako dugo tražio.
Vidikovac Banjska stena je prvi vidikovac koji smo posetili, i ujedno je najbliži turistima koji su smešteni na Mitrovcu, udaljen nekih 10 km odatle. Put do vidikovca je kolski, ali u dosta dobrom stanju i vodi kroz gustu šumu. Na jednom delu puta se dolazi do oznake za vidikovac i tu se nastavlja peške kroz šumu. Sam vidikovac ima nekoliko odvojenih mesta sa kojih se pruža divan pogled na kanjon reke Drine i jezero Perućac, kao i na područje Osata u BiH odakle su dolazili poznati osaćanski majstori i gradili pravoslavne bogomolje u ovom kraju Srbije.
Imali smo sreću da se na Tari nađemo za vreme velikog praznika Preobraženja i da taj dan odemo na liturgiju u manastir Raču. Ovo je jedan od najznačajnijih srpskih manastira sa burnom i veoma bitnom ulogom u duhovnom i kulturnom života Srba.
Poseta manastiru je bila velika tako da nismo uspeli da uđemo u crkvu Vaznesenja Hristovog na liturgiju. Posetili smo i manastirsku riznicu koja čuva dosta značajnih predmeta iz istorije manastira, kao i deo moštiju sv.Teokstita. odnosno kralja Dragutina Nemanjića, za koga se smatra da je osnovao manastir 1275. godine. Zapisi govore: "V leto tisuć dvesto sedamdeset šesto mladi kralj Dragutin, praunuk Nemanje, sin Uroša pervog, izbra ovo mesto i na njemu sozda Raču, sveto zdanje..."
Manastir je nekoliko puta rušen i obnavljan a najznačajni podaci o manastiru nam dolaze sa pojavom prepisivača Račana. To je prepisivačka škola poznata kao "Nova škola Račanska" nastala krajem 16. i početkom 17. veka kao zamena za "Staru Resavsku školu". U tom peridu su turci uništili prve srpske štamparije u Užičkom kraju, u manastiru Rujnu i Mrkšinoj crkvi. Monasi iz ovih manastira prelaze u Raču i započinju sa školom prepisivanja jer su se bojali da bi štamparija izazvala veliki rizik odm Turaka.
Najznačajnije ime vezano za ovaj manastir je svakako Hadži-Melentije, obnovitelj manastira i Sokolski vojvoda, a od 1796. godine i arhimandrit račanski. Godine 1924, na stogodišnjicu smrti Hadži-Melentija, podiže se na crkvenom zidu, u bareljefu od belog mermera, spomen ploča sa likom Hadži-Melentija u prirodnoj veličini gde on kao starešina Rače i vojvoda sokolske nahije drži u levoj ruci časni krst, a u desnoj mač kao simbol borbe: "za krst časni i slobodu zlatnu". Oko njega su imena više od 400 izginulih ratnika koji su se borili sa Hadži-Melentijem. Meni su veoma lep utisak ostavili zidovi crkve urađeni u blokovima od sige, koji značajno ističu lepotu crkve.
U Rači je za vreme Drugog svetskog rata čuvano Miroslavljevo jevanđelje najveći i najvažniji dokument srpske književnosti iz 12. veka. Za vreme Drugog svetskog rata iguman Platon Milojević ga je sačuvao ispod kamenih ploča u oltaru crkve i to ga je spaslo od bugarske kaznene ekspedicije koja je 1943. spalila sve manastirske objekte.
Oko 2 kilometra od manastira, uzvodno uz rečicu raču, nalazi se vrelo Lađevac sa lekovitom vodom temperature između 15 i 18 stepeni. Danas se na tom mestu mogu videti temelji crkvice "Banje" i ćelija monaha, račanskih prepisivača, na mestu gde je bio Georgijevski skit.
Na povratku iz Rače, preko Bajine Bašte, došli smo do reke Vrelo, najkraće reke u Evropi (a nejverovatnije i svetu) koja je dugačka samo 365 metara, zbog čega je još zovu reka "Godina". Reka se uliva u Drinu preko prelepog vodopada, na kome se nalazi poznati restoran "Vrelo". Restoran je uklopljen u ceo ambijent i na samom vodopadu se nalazi nekoliko drvenih platformi sa stolovima za ručavanje. Dok jedete, ispod vas su slapovi, pored vas je Drina, a iznad zeleno drveće. Svuda je predivna zelena priroda, dok čujete huk vodopada.
Sledeći izlet je bio do Mokre Gore, odnosno vožnja prugom uskog kolodeka - Šarganskom osmicom. Mokra Gora se nalazi u kotlini okruženoj sa tri planine - Tarom, Zlatiborom i Šarganom, kao i tri reke - Crni Rzav, Beli Rzav i Kamešina. Malo je oblasti koje se mogu pohvaliti sa tri planine i tri reke. Putovanje Šarganskom osmicom traje oko 2,5 časa i počinje sa stanice Mokra Gora, preko stanice Jatare do stanice Šargan Vitasi i istim putem nazad. Nakon vožnje smo otišli do replike etno sela Drvengrada na brdu Mećavnik.
Poslednja izmena:
