Viršle iz kioska PKB-a. Cenim da nema nikoga od više od četrdeset i pet ko je kao dete posetio Beograd, makar i na jedan dan, a da ih nije probao. Za one mlađe - to je par viršli u mekoj kajzerici, sa razvodnjenim senfom ili bez njega. Sve u svemu, ništa posebno. Štaviše, prilično obično i patetično. Žal za mladošću i opravdanje za sve poraze i razočarenja, koja smo kao kamenje tovarili u ruksak uspomena. Nije isključeno, ali nije ni mnogo bitno za ovu priču. Nisam sociolog, ni istoričar, a ni političar kome bi viršle bile lajt-motiv, u kampanji za poslaničko mesto. Ima tu nešto dublje. Nešto što me muči svih ovih godina, a odgovor nikako da odgonetnem. U godinama koje su sledile, sazdan ovakav kakav sam, teran animalnim, prepuštao sam se uživanju u hrani. Probao sam, manje- više, sve važnije svetske kuhinje. Sladio se ili sam spremao jela čije su recepte pisali bogovi gastronomije, a opet, i ona čija istorija seže u daleku prošlost. Nikad nisam ustuknuo pred materijalom od koga je jelo spremano. Mislim da bih mogao da probam sve, osim pasa.
Ono što je neverovatno u svemu ovome jeste to što nijedno jelo koje sam probao ili spremao nije dostiglo ukus viršli iz kioska PKB-a. Verovali vi ili ne. Možda je to zbog mladosti koja je prošla. Možda zato što sam se osećao važnim jer je to bio nekakav ulaz u svet odraslih. Možda je ovo sve samo iluzija. Nisu me oduševile majstorije roštiljdžija iz Leskovca i sa Baščaršije. Nisam pao na kolena pred ljutom indijskom kuhinjom.
Ostao sam prilično ravnodušan pred precenjenim majstorijama francuskih, kineskih i libanskih čarobnjaka kuhinje. Tu i tamo, naslućivao "ono nešto", ali je ipak ostalo neuhvatljivo. Godine su prošle i ne nadam se više puno. Razum je pobedio, a ipak u dnu svoje duše jedan deo mene se nada da se dugo traganje završi i da prvim zalogaje i osetim ono zadovoljstvo koje je nestalo i ugaslo.
Ili je možda bolje neke uspomene ostaviti tamo gde jesu.
Možda su neželjena dejstva ili kontraindikacije ipak previše opasne, a nemam ni lekara ni farmaceuta da mi prepišu odgovarajuću terapiju.
Ono što je neverovatno u svemu ovome jeste to što nijedno jelo koje sam probao ili spremao nije dostiglo ukus viršli iz kioska PKB-a. Verovali vi ili ne. Možda je to zbog mladosti koja je prošla. Možda zato što sam se osećao važnim jer je to bio nekakav ulaz u svet odraslih. Možda je ovo sve samo iluzija. Nisu me oduševile majstorije roštiljdžija iz Leskovca i sa Baščaršije. Nisam pao na kolena pred ljutom indijskom kuhinjom.
Ostao sam prilično ravnodušan pred precenjenim majstorijama francuskih, kineskih i libanskih čarobnjaka kuhinje. Tu i tamo, naslućivao "ono nešto", ali je ipak ostalo neuhvatljivo. Godine su prošle i ne nadam se više puno. Razum je pobedio, a ipak u dnu svoje duše jedan deo mene se nada da se dugo traganje završi i da prvim zalogaje i osetim ono zadovoljstvo koje je nestalo i ugaslo.
Ili je možda bolje neke uspomene ostaviti tamo gde jesu.
Možda su neželjena dejstva ili kontraindikacije ipak previše opasne, a nemam ni lekara ni farmaceuta da mi prepišu odgovarajuću terapiju.
