Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Иако је славни француско научник Шарл Рише ( 1850 – 1935 ) сматрао да у нама самима постоје силе, које су у стању да изазову све тајанствене појаве, те хипотезу о животу после смрти ставља на други план ( спиритизам ) – мени се ипак чини, да се не само чисто философски путем, већ и на основу многих истинитих доживљаја из искуства може рећи, да живот постоји после наше смрти. Наука нам у крајњој философској спекулацији открива два дијаметрално различита реда појава: ред витални и ред физички, материјални. Живот наше душе ( живот свести ) везан је за живот тела и међу њима постоји солидарност. Ипак, оно што је мождано није еквивалентно са свесним, да би се у мозгу могло читати све што бива у свести, која му одговоара. Област наше свести је, свакако, много већа од области можданих ћелија. Мозак је оно место где се дух уноси у материју. Ничега нема непосредније нити очевидније реалнога од свести, а дух човечији јесте сама свест. Једини разлог, на основу којег би могли веровати да се свест смрћу гаси јесте у томе што видимо да се тело дезорганизује после смрти, али и овај разлог отпада, ако је бар делимична независност свести од тела, чињеница искуства. Све оно, што у часу пред смрт, лежи у нашем мозгу и мислима, претставама, осећањима и импулсима воље, - остаје и после смрти у пуној својој снази, не бива срушено и уништено него остаје на једном вишем степену и живи на један начин који може да се претстави као подржач свих слика које су у сећању. Анри Бергзон ( 1859 - 1941 ) , је покушао да докаже, да је живот свести обилнији од церебралнога живота и да мозак изражава покретима један мали део онога што бива у свести. На ову оправдану мисао су Анри Бергзона навеле многе метапсихичке појаве и искуства. Он је објавио свету један случај:
„ Један поседник, који је одавно био мој лични пријатељ, и у последње време живео у једном селу близу Париза умро је изненада пре три године после дугог боловања. Смрт вољенога мужа необично је загорчала његовој удовици живот у томе месту, где је свака ситница потсећала на неизбрисане трагове њеног брачног друга. Зато је она неколико дана после мужевљеве смрти донела одлуку, да се отсели у Париз. Али, пре тога је поручила у Паризу један дивни мермерни споменик и поставила га на гроб мужевљев. Три дана доцније жена је прешла са своје троје деце у Париз. Отсела је у једном хотелу. Већ прве ноће у хтелу, удовица је снила чудан сан: указао јој се муж и почео да се јада како је поставила споменик на погрешан гроб, и како он лежи у сасвим другом гробу који је неискићен и запуштен. Њена најстарија ћерка снила је сличан сан исте ноћи. И она је видела оца у сну и чула како се он јада да споменик није саграђен по његовом укусу. Упркос томе што су оба ова сна била не само слична него и значајна, обе жене нису поклањале томе никакву пажњу. Али, када је неколико дана доцније удовица уснила исти такав сан, она је написала једно писмо чувару гробља и запитала га , да није учињена грешка приликом постављања надгробног споменика? Овај је одговорио, да он уопште не може да се превари и да је споменик постављен на прави гроб, и да је он заједно са својим братом тано поставио споменик, тако да не може да се превари. Десило се чудо: два дана доцније сличан сан уснио је син удовичин. По трећи пут јављао се мртви човек, овога пута сину, мислећи да ће бар ту његово јадање имати дејства. Тада је удовица пала у очајање и решила да се гроб отвори. На велико запрепашћење целе породице и гробара конастатовано је, да је приликом постављања споменика ззаиста учињена грешка да је он био постављен на погрешан гроб. Он је био постављен на гроб брата чувара гроба, који је био непосредно крај споменка удовичиног мужа. "
„ Један поседник, који је одавно био мој лични пријатељ, и у последње време живео у једном селу близу Париза умро је изненада пре три године после дугог боловања. Смрт вољенога мужа необично је загорчала његовој удовици живот у томе месту, где је свака ситница потсећала на неизбрисане трагове њеног брачног друга. Зато је она неколико дана после мужевљеве смрти донела одлуку, да се отсели у Париз. Али, пре тога је поручила у Паризу један дивни мермерни споменик и поставила га на гроб мужевљев. Три дана доцније жена је прешла са своје троје деце у Париз. Отсела је у једном хотелу. Већ прве ноће у хтелу, удовица је снила чудан сан: указао јој се муж и почео да се јада како је поставила споменик на погрешан гроб, и како он лежи у сасвим другом гробу који је неискићен и запуштен. Њена најстарија ћерка снила је сличан сан исте ноћи. И она је видела оца у сну и чула како се он јада да споменик није саграђен по његовом укусу. Упркос томе што су оба ова сна била не само слична него и значајна, обе жене нису поклањале томе никакву пажњу. Али, када је неколико дана доцније удовица уснила исти такав сан, она је написала једно писмо чувару гробља и запитала га , да није учињена грешка приликом постављања надгробног споменика? Овај је одговорио, да он уопште не може да се превари и да је споменик постављен на прави гроб, и да је он заједно са својим братом тано поставио споменик, тако да не може да се превари. Десило се чудо: два дана доцније сличан сан уснио је син удовичин. По трећи пут јављао се мртви човек, овога пута сину, мислећи да ће бар ту његово јадање имати дејства. Тада је удовица пала у очајање и решила да се гроб отвори. На велико запрепашћење целе породице и гробара конастатовано је, да је приликом постављања споменика ззаиста учињена грешка да је он био постављен на погрешан гроб. Он је био постављен на гроб брата чувара гроба, који је био непосредно крај споменка удовичиног мужа. "
