Pitali su me...

Priupita me jedna moja poznanica, zasto, da citiram, "vjecito vucaram rokovnik za sobom i non stop nesto piskaram?" Nisam bila raspolozena da se objasnjavam sa njom, i rekoh: "Onako." A kad sam dosla kuci, i, kao i obicno sjela na prozor (ne brinite, necu pasti) i sama sam se to zapitala. Nisam ni primijetila, a ovo mi je vec treci rokovnik...On mi je postao sastavni dio zivota i nosim ga svuda sa sobom...Al' bas svuda...Ne odvajam se od njega...Desi se da zaboravim knjige za skolu, opremu za trening, note za gitaru, ali rokovnik nikad...Nosim ga cak i u akcije zvane klosarenje, pa se cesto desi da, dok se svi smeju i zabavljaju ja sedim na trotoaru i pisem...I oduvijek je bilo tako. Od kad znam za sebe, pisala sam...Po svemu i svacemu. Bilo je bitno samo da se pise...A i roditelji su me podsticali, iako jos uvek smatraju da je bolje da studiram ekonomiju nego knjizevnost...I ja sam pisala. Pisala sam kad god me preplave emocije. Pustala sam ih da se izliju iz srca i uliju u olovku. Da trag koji ostavi olovka, ne bude mastilo vec kapi duse. Pisala sam svoje snove. Pisala sam kad je sneg propadavao pored mojih prozora, kad je sunce przilo krov zgrade u kojoj zivim, kad su kise lile po trotoaru kojim hodam svaki dan, kad je vetar sibao po 'mojoj' klupici na obali reke...Pisala sam i kad sam volela, i kad mi je osmeh bio na usnama, i kad su suze tekle niz lice. Pisala sam kad nemam sta da radim i kad mi se svet rusi. Pisala sam...Stalno...I jos uvek pisem. Pisanje je moja druga realnost...Mogu da pojacam muziku na najjace, uzmem olovku i papir i kad pocnem da pisem onda vise ne cujem nista. Grebanje olovke po papiru me odvede u svet gde vladaju reci i boje...Emocije na papiru...I sad shvatam...Vucem rokovnik za sobom zato sto je on moj stit, moj mac i moje ogledalo...Stiti me da ne poludim, mac kojim se borim protiv svega sto smatram losim i bezvrednim...I ogledalo u kojem vidim sebe...Takvu kakva jesam...

Kliknite za proširenje...