Pitagorina borba za životinje

[Nina]

Pitagora je bio jedan od prvih koji je započeo borbu za zivotinje, odbijajuci njihovo žrtvovanje Bogovima - kao i odbijajuci odela koja su pravljena od kože zivotinje.Smatraju ga prvim vegeterijancem mnogi. Smatrao je da sve što covek uradi životinji, to mu se kad - tad vrati. I zaista, ako želimo da vidimo koliki smo ljudi, stanimo pored životinje. Ako nas nista ne razlikuje? Sta onda?! On je jedan od prvih koji je zastupao teoriju da i životinje imaju dusu, sto je Aristotel podelio na animalnu. Spinoza kaže da je ono što nas razlikuje od njih, sposobnost da kontrolišemo nagone... I, da one ne mogu biti slobodne - a da covek može, ako se potrudi.

Pitagora kaze :
"Sve dok ljudi budu ubijali životinje, ubijat će i jedni druge. Uistinu onaj koji seje seme smrti i boli ne može požnjeti sreću i ljubav.Ako tvrdite da ste po prirodi stvari određeni za mesnu vrstu ishrane, onda prvo lično ubijte ono šta želite jesti. Međutim uradite to vlastitim rukama, bez pomoći mesarske sekire, noža ili bilo kakvog oružja.Zar da čovek mog uma jede leševe?"
Suzana Rajc

 

[Nina]

 

[Nina]

Plutarh (rimski pisac, iz eseja O jedenju mesa)

Možete li se zapitati koji je razlog naveo Pithagoru da odbaci meso? Što se mene tiče, ja bih radije voleo znati pod kojim je neočekivanim okolnostima i u kojem stanju uma prvi čovjek stavio svoje usne na meso i krv mrtvog stvorenja, izneo na sto mrtva, ustajala tela i usudio se nazvati hranom delove tela koji su do maloprije puštali glasove i krikove, kretali se i živeli…?

 

[Nina]

Empedokle je takođe podržavao učenje o metempsihozi i govorio da se seća svojih prethodnih života u kojima je „već bio i dječak, djevojka, biljka i ptica i nijema riba iz širokog mora što skače.“ On je smatrao da je taj mukotrpni put duše koja se seli od tela do tela potaknut ubijanjem i jedenjem životinja. Verovao je da u početku niko nije ubijao, da je vladalo saosećanje i da su svi gledali na ostala živa bića „kao na svoje ukućane.“ Tada su prinošene žrtve u vidu slika životinja, tamjana i meda, ali se nisu žrtvovali bikovi „jer je kod svih ljudi to gadost najveća bila oteti životnu snagu i pojesti udove lijepe.“ U to doba sve je bilo pitomo i sve životinje, čak i divlje, bile su blage prema ljudima, „a plam je Ljubavi sjao“. Međutim, ljudi su počeli da žrtvuju životinje i jedu njihovo meso, pa je time započet proces metempsihoze. Porfirije (grč. Πορφύριος) beleži da je ovaj Sicilijac osećao kajanje što je usnama uopšte prineo tu ”bezbožnu hranu” i tako počinio taj, kako kaže, grozni žderački čin, a Aristotel u „Retorici“ navodi da je Empedokle smatrao pogrešnim ubijanje životinja, jer po prirodi postoji sveopšte pravo koje zahteva pravednost prema svim živim bićima.
Pitagora i Empedokle, kao i njihovi sledbenici, tvrde da mi (ljudi) imamo „nešto zajedničko ne samo jedni s drugima i s bogovima nego i sa živim bićima koja nemaju dara govora.“ Stoga ako ih ubijemo i ako se hranimo njihovim mesom, činimo nepravdu odnosno delo jednako onom kao da uništavamo svoje srodnike

 

[Nina]

Aristotel se, poput brojnih filozofa, držao uverenja da jedino ljudska bića imaju moralno dostojanstvo i to zato što samo ona imaju um te su stoga jedina obdarena moćima mišljenja i odlučivanja. Ipak, Arisotelovo osporavanje uma ostalim životinjama ne bi trebalo shvatiti tako rigidno, smatra rumunski filozof Klaudiu Mesaroš (rum. Claudiu Mesaroș). Iako su životinje isključene iz teorija koje se bave analizom uma, i to zbog nekoliko argumenata koje je Aristotel izneo (kao npr. onog u „Politici“ beležeći da pčele i druge društvene životinje ne mogu da planiraju svoj društveni život i ne mogu da podučavaju, te da upravo iz tog razloga nemaju logos), Aristotelova pozicija zapravo je otvorena za koncept životinjskog uma.Pprema Aristotelu, imaju percepciju, želje, sećanje, maštu pa čak i emocije, koje ih čine ozbiljnim kandidatima za status bića koja imaju um, ali je pitanje šta mi zapravo podrazumevamo pod umom? U širem smislu, um je sličan onome što Aristotel naziva dušom (psyche), ali u užem smislu um znači samo razmišljanje. Kompleksnost ideje aktivnog intelekta, kao jedan od najkontroverznijih aspekata Aristotelove psihologije, kako smatra, jeste ključna tačka nerazumevanja razlike čovekovog i životinjskog uma, s obzirom da nije valjano razlučena u odnosu da ideju pasivnog intelekta. Naime, često se podrazumeva da ljudi imaju aktivni intelekt po sebi, što ne mora da bude. Ono što Aristotel naziva aktivnim intelektom nije osobina sa kojom se čovek rađa već nešto što se aktivira i gradi, nešto čemu treba težiti pa, tako posmatrano, granica ljudskog i ne-ljudskog uma nije previše izražena.[12] Iako ne-ljudi ne poseduju uverenja i razum, oni i pored toga imaju umstveni kapacitet (poslušnost i tvrdoglavost, smelost i kukavičluk, strah, poverenje, ljutnju itd.) kao i brojne veštine koje poseduju i ljudi; sposobni su da percipiraju, zapamte i stvore predstave, kao i da koriste znake potrebne za, kako zaključuje, praktično rasuđivanje

 

[Nina]

Engleska filozofkinja Ketrin Ozborn zaključuje da za Empedokla, kao i za Pitagoru, verovanje u metempsihozu ne podupire stajalište da sve životinje treba tretirati jednako, niti da je jedenje mesa po sebi odvratno, nego je to pogrešno zato što je to možda meso naših rođaka. Međutim, neki autori smatraju neopravdanim korišćenje isključivo ovog svedočanstva i zanemarivanje onih u kojima se govori da su nam sve životinje rođaci pa da se načelo pravednosti treba primenjivati na sva živa bića.

 

[Nina]

U sličnu kategoriju, zagovarača ranih oblika životinjskih prava, mogao bi se uvrstiti Teofrast jedan od najznačajnijih Aristotelovih učenika, a koji je postigao ono što njegov učitelj nije uspeo, pročistio je Aristotelove složene teorije o životinjama da bi došao do vegetarijanstva koje za njega nije predstavljalo samo religijsko pitanje već i etički problem. On ne smatra, poput svog učitelja, da životinje postoje samo zbog čoveka. Zbog toga je bio vegetarijanac, a imenovan je za „oca ekologije“ zbog svojih istraživanja biljaka, najobimnijih u antičkom svetu. Ipak, on ne osuđuje čoveka mesojeda u potpunosti, ali ni ne pravi kompromise s njim. Umesto toga, on pokušava da postepeno „vrati“ mesojeda na vegetarijanstvo i na taj način životinjama ustupi pravo na život. Teofrast je razumeo razlike između životinja i biljaka više nego bilo koji drugi grčki filozof, budući da je predočio teoriju o nesposobnosti biljaka da osete bol, a koja se i danas koristi u raspravama o moralnom statusu drugih osećajnih bića.

Od Diogena Laertija saznajemo da je Teofrast napisao nekoliko rasprava o životinjama. Promovišući benevolenciju, ovaj Efežanin je smatrao da životinje imaju razum i dušu, i da sa njima imamo mnogo toga zajedničkog, te da stoga treba prestati sa žrtvovajem i jedenjem životinja čije je ubijanje suvišno. Smatrao je da su ratovi, kao i razne pošasti, bili preuslov za početak ubijanja životinja i konzumiranja njihovog mesa, ali da sada, kada nam je na raspolaganju obilje biljne hrane, više nema potrebe da se životinje jedu ili budu žrtvovane.

 

[Nina]

Istoričar filozofije Ričard Sorabdži u svom delu „Životinjski umovi i ljudski moral“ (Animal Minds and Human Morals) beleži da je Teofrast tom tvrdnjom, da je gubitak života takođe šteta za životinje, otišao dalje čak i od modernog utilitarizma čuvenog britanskog filozofa i reformatora pravnog sistema Džeremi Bentama jednog od začetnika borbe za prava životinja poznatog po paroli „Nije važno da li mogu da misle i govore već mogu li da pate“, odnosno od trenutno važećeg zakona u Velikoj Britaniji (ali i drugde, prim. aut.), koji kao štetu priznaje samo patnju, a ne i usmrćivanje životinja.

 

[Nina]

Na popularni antivegetarijanski argument, koji se i danas često koristi u cilju pobijanja životinjskiih prava, da ukoliko trebamo poštedeti životinje moramo poštedeti i biljke, Teofrast odgovara da se od biljaka razlikujemo po tkivima i tečnostima, zatim da se mogu koristiti plodovi biljke koje bi one ionako odbacile, a time im ne nanosimo štetu, te da su biljke više naše vlasništvo jer ih sadimo i negujemo, kao i da je žrtvovanje biljaka ekonomičnije i svetije. Kad se sve ovo uzme u obzir, nije čudno, zaključuje Sorabdži, što je Porfirije 600 godina kasnije još uvek smatrao Teofrasta glavnim uzorom za odbranu boljeg postupnja prema životinjama, a svojim altruističkim težnjama on to može biti i danas.

 

[Nina]

Diogen iz Sinope,helenski filozof koji je najjasnije anticipirao ideju jednakosti sa životinjama i to svojim životom daleko više nego teorijama. On je veći deo života proveo u Atini, gde je živeo na ulici, u jednom buretu, i svoje siromaštvo načinio najvećom vrlinom kojoj čovek treba da teži. Prezirao je civilizacijski napredak i zagovarao neku vrstu povratka na animalizam, odnosno život u skladu sa životom koji vode životinje. Smatrao je da treba živeti što je moguće skromnije, ne žudeti za zadovoljstvima, bogatstvom, slavom i moći, nego se zadovoljiti onim do čega se lako dolazi, bez mnogo napora, a svoje napore usmeriti na vežbanje duha.

On je verovao da nema ništa loše u jedenju mesa različitih vrsta životinja. Međutim, meso je skupo i zahteva mnogo napora da se pripremi, pa je Diogen, u želji da živi što prirodniji život, pokušao da jede sirovo meso, ali ga nije mogao svariti. Čak se za uzrok njegove smrti navodi pokušaj konzumiranja sirovog mesa vola. Kako su Diogen i kinici smatrali da je meso luksuz, koji treba izbegavati, s obzirom da je mnogo skuplje od biljne hrane i da zahteva termičku obradu, a da su sa druge strane težili jednostavnom životu u skladu s prirodom, takva upotreba, uz pomoć vatre, koja je ljudski izum, za njih je neprirodna praksa.Kinici su stoga jeli jednostavnu hranu, najčešće ono što bi dobili prosjačenjem, a svedočanstva izdvajaju sledeće: hleb, luk, bob, masline, smokve i kupus. Pili su vino, kad bi ga dobili besplatno,ali najčešće vodu jer najlakše zadovoljava elementarnu biološku potrebu.

U Diogenovoj filozofiji životinje igraju relativno važnu ulogu, samo utoliko što nam, pored dece, one mogu pokazati kako se živi u skladu s prirodom. S obzirom da kinička filozofija kao bitnu odredbu u sebi ima pokušaj da se tradicionalne, opšteprihvaćene vrednosti ispitaju, a da se one koje nisu u skladu s prirodom odbace ili izmene, životinje nam mogu poslužiti kao model za ovakvo, Ničeovom terminologijom rečeno, „prevrednovanje vrednosti“. Prema navodima Teofrasta, Diogen je do svog učenja došao posmatrajući miša kom je savim svejedno gde će se odmoriti, koji se ne boji mraka i ne pokazuje želju za slatkišima i koji je potpuno prilagođen okolnostima u kojima se nalazi. Diogena su zbog besramnog načina života prozvali „Pas“, kako je kinički pokret i dobio ime (grč. κύων – pas), što je on rado prihvatio, smatrajući da psi mogu da posluže kao primer srećnog života u skladu s prirodom.

 

[Nina]

Stari Grci su, za razliku od savremenog čoveka, mahom bili vegetarijanci, ali razlog tome nisu bila uverenja, poput gorepomenutih, nego visoka cena mesnih produkata. U odnosu čovek-životinja postojala je izvesana simbioza, kao i u današnjim manjim zajednicama, pa se na prvi pogled čini da taj odnos nije bio ni superioran ni podređen. Primer toga su pastir i njegovo stado, koji su živeli van civilizacijskih granica, ili psi koji su smatrani inteligentnima i pogodnim za korišćenje, kako zbog toga što mogu da služe zajednici, tako i zbog toga što imaju izvesna terapeutska dejstva. Iako su ovim samo potvrđivali svoj robovlasnički sistem, građen i prema ljudima, gajili su ambivalentna osećanja prema životinjama, budući da su u ne-ljudima prepoznavali izvesne kvalitete, poput neverbalne komunikacije. Paradoks simbioze pokazuje institucija krvne žrtve u kojoj su životinje imale posebnu ulogu budući da su na taj način, kako se smatralo, komunicirale sa božanstvima, mada je bilo onih vrsta koje su toga, kako smo videli, bile pošteđene. Iako antičko vreme ne poznaje industrijalizovan uzgoj životinja za ishranu, testiranje na njima i „vesternizovan način ishrane“ koji je danas raširen širom sveta,[56] njihovo korišćenje životinja za zabavu je bilo prisutno i tada, kao i lov koji je smatran delatnošću par excellence i koji se uklapao u starogrčki izraženi takmičarski duh (agon), pa se može zaključiti da je čovekov odnos prema životinjama bio i ostao eksploatatorski.
(Moralni status ne-ljudskih životinja u helenskoj filozofiji –Maja Vučković)

 

[Peko2]

Pitagora kaze :
"Sve dok ljudi budu ubijali životinje, ubijat će i jedni druge. Uistinu onaj koji seje seme smrti i boli ne može požnjeti sreću i ljubav.Ako tvrdite da ste po prirodi stvari određeni za mesnu vrstu ishrane, onda prvo lično ubijte ono šta želite jesti. Međutim uradite to vlastitim rukama, bez pomoći mesarske sekire, noža ili bilo kakvog oružja.Zar da čovek mog uma jede leševe?"
Suzana Rajc

Pitao bih ja ovu Suzanu Rajc zašto pije vodu da li je svesna kroz koliko je živih organizama do sada prošla a telo je negde 95 odsto voda. Slažem se sa ovim da će ljudi prestati da se ubijaju kada prestanu da ubijaju životinje i dodao bih još i kada životinje prestanu da se ubijaju međusobno.

 

[gost 444539]

Pitagora je bio jedan od prvih koji je započeo borbu za zivotinje, odbijajuci njihovo žrtvovanje Bogovima - kao i odbijajuci odela koja su pravljena od kože zivotinje.Smatraju ga prvim vegeterijancem mnogi. Smatrao je da sve što covek uradi životinji, to mu se kad - tad vrati. I zaista, ako želimo da vidimo koliki smo ljudi, stanimo pored životinje. Ako nas nista ne razlikuje? Sta onda?! On je jedan od prvih koji je zastupao teoriju da i životinje imaju dusu, sto je Aristotel podelio na animalnu. Spinoza kaže da je ono što nas razlikuje od njih, sposobnost da kontrolišemo nagone... I, da one ne mogu biti slobodne - a da covek može, ako se potrudi.

Pitagora kaze :
"Sve dok ljudi budu ubijali životinje, ubijat će i jedni druge. Uistinu onaj koji seje seme smrti i boli ne može požnjeti sreću i ljubav.Ako tvrdite da ste po prirodi stvari određeni za mesnu vrstu ishrane, onda prvo lično ubijte ono šta želite jesti. Međutim uradite to vlastitim rukama, bez pomoći mesarske sekire, noža ili bilo kakvog oružja.Zar da čovek mog uma jede leševe?"
Suzana Rajc

Pitagora je bio u pravu. Kao i njegov savremenik Mahavira.
Kad sam bio vegetarijanac patio sam za mesom. Pa sam počeo da pušim i pijem. I nastavio to da radim i kad sam počeo da jedem meso.
Prošle godine je čoveku prvi put bilo presađeno srce svinje. Čovek je poživeo nekoliko nedelja.
Mazim kerove. Jedem svinje i junad. A nisam ker da m o r a m da budem mesožder.

 

[Metronomy]

Ljudi će prestati da jedu meso kada prestanu da se ubijaju, obrnuto ne važi.
Inače si lepo sve ovo pripremila, tema je odlična i treba o tome raspravljati.

 

[Steinadler]

Smatrao je da sve što covek uradi životinji, to mu se kad - tad vrati.

"Sve dok ljudi budu ubijali životinje, ubijat će i jedni druge. Uistinu onaj koji seje seme smrti i boli ne može požnjeti sreću i ljubav.Ako tvrdite da ste po prirodi stvari određeni za mesnu vrstu ishrane, onda prvo lično ubijte ono šta želite jesti. Međutim uradite to vlastitim rukama, bez pomoći mesarske sekire, noža ili bilo kakvog oružja.Zar da čovek mog uma jede leševe?"

Što se mene tiče, ja bih radije voleo znati pod kojim je neočekivanim okolnostima i u kojem stanju uma prvi čovjek stavio svoje usne na meso i krv mrtvog stvorenja, izneo na sto mrtva, ustajala tela i usudio se nazvati hranom delove tela koji su do maloprije puštali glasove i krikove, kretali se i živeli…?

Empedokle je takođe podržavao učenje o metempsihozi i govorio da se seća svojih prethodnih života u kojima je „već bio i dječak, djevojka, biljka i ptica i nijema riba iz širokog mora što skače.“ On je smatrao da je taj mukotrpni put duše koja se seli od tela do tela potaknut ubijanjem i jedenjem životinja. Verovao je da u početku niko nije ubijao, da je vladalo saosećanje i da su svi gledali na ostala živa bića „kao na svoje ukućane.“

Empedokle smatrao pogrešnim ubijanje životinja, jer po prirodi postoji sveopšte pravo koje zahteva pravednost prema svim živim bićima.

Prvo što bih rekao za navedeno je to da bi se svako razvijeno razmišljajuće biće ogradilo od ovakvih izjava koje odišu nekom frustriranom retorikom koja polako prelazi u agresiju, proizašlom iz sopstvenih etičkih uvjerenja, pa čak su i elementi nebuloze prisutni.

Dakle, ovakav i sličan ovome pristup onih koji se bave pravima životinja ne podržavam.
Naravno da se može razgovarati o tome u kontekstu etike.

Mogu se otvoriti i neka pitanja, npr. ljudi koji jedu meso kao argument uglavnom će reći da se to konzumiralo odvajkada itd. da naš organizam to jednostavno i prihvata, što je tačno.
Česti kontraargumenti vegana na ovo su tipa, ljudska creva su duža i zubi su kao kod biljojeda itd. pa eto meso nam ne odgovara što je netačno, jer imamo ljude koji su doživjeli preko sto godina a konzumirali su meso ceo život, dakle da je ta teorija tačna, ona ne bi doživjeli toliko duboku starost, prosto.
Ako bih ja tebao dati argumente protiv konzumiranje mesa, logično bi mi bilo da krenem sa duhovne strane, a to je prvo saosjećanje i empatija za životinje, da li je ima, da li treba da postoji. Dakle, imamo argument da čovjek može jesti meso, pa i taj da je morao u odredjenim situacijama i prilikama jesti meso da bi preživeo, ali možemo pitati sledeće, da li on mora danas u ovom dobu jesti meso da bi preživeo? Mislim da je odgovor u većini slučajeva ne. Sledi onda pitanje, da li je etično ubijati životinje radi konzumacije, ukoliko nam ta konzumacija nije neophodna za opstanak, jer životinje osjećaju bol i patnju, da li mi treba da se saosjećamo sa njima?

Dodao bih i još nešto, a to je antropocentrizam.
Antropocentrizam ne ide na ruku životinjskom svijetu, pa ni prirodnim bogatstvima npr. kao što su šume i rijeke koje zagadjujemo radi zadovoljenja antropocentričnih potreba, koje se dalje granaju do pohlepe, gramzivosti itd.
Sledeće pitanje koje bih postavio, bilo bi u vezi prioriteta samog izbora aktivizma, odnosno da li treba da se bavimo pitanjima i pravima životinja dok nam se u ovom trenutku na planeti ubijaju djeca? Da li je etično preskočiti antropocentrizam u ovom slučaju tj. rješavati probleme i zaustaviti dalje ubijanje životinja ili ljudi i djece? Slikovit primjer, danas vegani tamo negdje blokiraju kamion da prodje sa svinjama, a u istom tom danu neki ljudi blokiraju ulice jer se ubijaju Palestinska djeca.

 

[Peko2]

Nismo još na takvom nivou a kretati se kroz ovakav svet je nemoguće bez prilagođavanja tom svetu jer bi jednostavno nestali odmah. Ovu ideologiju mogu da prihvate samo lakoverni i oni koje ne primećuju da dolaze iz iste kuhinje kuhinje onih koji nas ubeđuju da je čaša mleka isto kao i čaša pljuvačke da svaki čovek u sebi sadrži četiri kilograma bakterija i slične gadosti koje plasiraju po medijima da bi nam sve ogadilo. Kada im to nije uspelo onda su se okomili na krave da zagađuju atmosferu.

 

[Metronomy]

Šta se dešava kada nas prodju ubedjenja koja nasilno serviramo drugima? Da li onda sve vratimo na početna podešavanja? Oživimo mrtve i izlečimo bolesne?
Da li smo sigurni da oni koje ubedimo imaju dovoljno svesti da isprate probleme koji nastanu? Da li ljudi misle ili slepo slušaju vračeve?

S kojim pravom se zanemaruju iskustva crkve i način organizovanja života?

 

[Jasna]

Pitagora kaze :
"Sve dok ljudi budu ubijali životinje, ubijat će i jedni druge. Uistinu onaj koji seje seme smrti i boli ne može požnjeti sreću i ljubav.Ako tvrdite da ste po prirodi stvari određeni za mesnu vrstu ishrane, onda prvo lično ubijte ono šta želite jesti. Međutim uradite to vlastitim rukama, bez pomoći mesarske sekire, noža ili bilo kakvog oružja.Zar da čovek mog uma jede leševe?"
Suzana Rajc

Kažem jednom za ručkom mom čoveku da nikada ne bih mogla da ubijem životinju,
pa onda to valjda znači da ne bih trebala ni da jedem meso. A on me pomazi po
kosi pa kaže ''Zato imaš mene. Ko je tebi reko da ti treba da ubijaš životinje? Ti
samo spremi ručak.'' I ja se skoro rasplakah..
On me teši i objašnjava mi da imam pravo da jedem..

Tako da Suzana samo nije imala sreće..

Sada je već sasvim očigledno postalo da nikakve dobre namere nije bilo u forsiranju
vegetarijanstva. Briga njih i za životinje i za ljude. Samo je bilo potrebno da se uvali
veštačko meso. A siroti sažaljivi ljudi su tu zloupotrebljeni.

 

[Steinadler]

Razmišljam danas.
Na poslu.
Ali ne o poslu.
Kako mnogi kućni ljubimci mnogo udobnije žive, nego mnogi ljudi..

 

[Jasna]

Razmišljam danas.
Na poslu.
Ali ne o poslu.
Kako mnogi kućni ljubimci mnogo udobnije žive, nego mnogi ljudi..

Tačno. Evo meni dva ljubimca spavaju u krilu, bezbrižni, dok se mnoštvo
ljudi negde pati.
Ali, ja i ne znam ljude koji bi mi spavali u krilu..

Nije da sam nekoga zbog njih zapostavila. Njima samo ne smeta što
ih ne gledam i ne slušam dok kuckam na forumu. Ne smeta im ni što
lupkam po tastaturi.

Možda je lakše udovoljiti ljubimcima nego ljudima?

 

[Steinadler]

5:30

Odjava od mene za sada..

 

[Steinadler]

Tačno. Evo meni dva ljubimca spavaju u krilu, bezbrižni, dok se mnoštvo
ljudi negde pati.
Ali, ja i ne znam ljude koji bi mi spavali u krilu..

Nije da sam nekoga zbog njih zapostavila. Njima samo ne smeta što
ih ne gledam i ne slušam dok kuckam na forumu. Ne smeta im ni što
lupkam po tastaturi.

Možda je lakše udovoljiti ljubimcima nego ljudima?

Ajde da ne uzimam tebe za primjer.
Moja sestra na malog ši cua potrošila je do sada preko 50.000$ mislim ima pravo, ali..
Ljudi nekada troše i previše na kućne ljubimce rekao bih, pogotovo imućni, plaćaju im se skupi hoteli, puštaju im tv tamo, pedikir, manikir, šišanje, kupanje, masaže, hrane se redovno, oblače se i obuvaju, leče, samo još fali da im, da ne kažem šta.. to mi nekako prelazi granice etike u negativnom smjeru, nešto tu ne štima, iako nismo odgovorni za druge ljude, i nemamo obaveze prema njima, valjda smo opet svjesni nekih stvari i postupaka, i kakav primjer dajemo društvu i najbližima. Različiti smo to stoji, ali zar nije veća duhovna satisfakcija ili dobro, pomoći npr. nekoj samohranoj majci kojoj je muž preminuo i jedva krpi kraj s krajem u nekoj trošnoj kući ili nekome za lečenje, nego uložiti toliki novac na komfor jednog psa koji daleko prevazilazi njegove egzistencijalne potrebe?

 

[Jasna]

Različiti smo to stoji, ali zar nije veća duhovna satisfakcija ili dobro, pomoći npr. nekoj samohranoj majci kojoj je muž preminuo i jedva krpi kraj s krajem u nekoj trošnoj kući ili nekome za lečenje, nego uložiti toliki novac na komfor jednog psa koji daleko prevazilazi njegove egzistencijalne potrebe?

Ne bih stvarala grižu savesti ljudima ovakvim fotografijama. Taj ko će da
plati 500 e odeću za svog psa, kroz poreze doprinosi a da ni sam ne zna
čemu je sve doprineo. Kupovinom te odeće je doprineo možda i toj
samohranoj majci, koja je ovo dizajnirala ili sašila, a ona će doprineti
nekom trećem. Novac kruži. Ne doprinosi samo onaj ko sedi na novcu
i ne troši.

Nisu životinje krive što smo ih razmazili i učinili nesposobnima da prežive
bez nas. Neko i tu odgovornost mora da ponese, a najbolje je da to rade
oni kojima je to inspirativno.