Neno
Buduća legenda
- Poruka
- 28.311
Prošlo je 13 godina od potpisivanja Briselskog sporazuma. Tačno na godišnjicu, 19. aprila, mediji su podsetili, neko opširnije neko kraće, uglavnom na ono što nije ispunjeno od strane Prištine, bez osvrtanja na to kako od tog datuma Srbi na Kosovu i Metohiji žive. Na temu Briselskog sporazuma za portal „Kosovo onlajn“ govorio je i predsednik Srbije.
Nepunih godinu dana pre potpisivanja pomenutog sporazuma napisala sam tekst pod imenom „Ima li leka za Srbe na Kosovu i Metohiji“. Nastao je kao reakcija na sve ono što smo mi, Srbi južno od Ibra, preživljavali tih godina, a pre potpisivanja tog, za nas i južno i severno, pogubnog sporazuma.
Od napisanog u tekstu do danas, promenilo se to što smo mi sa KiM tada čekali plan za rešenje krize na Kosovu i Metohiji od strane svoje države, a koja je nastala kao posledica dogovaranja dotadašnjih vlasti u Briselu. Na majskim izborima u Srbiji 2012. godine došlo je do promene vlasti, a ono što se čulo u predizbornoj kampanji tadašnjih pobednika – Koalicija Pokrenimo Srbiju – davalo je ljudima kakvu-takvu nadu da će se nešto promeniti.
Međutim, brzo smo shvatili da od plana nema ništa, i da predizborna obećanja neće biti ispunjena. Nepunih godinu dana kasnije potpisan je Briselski sporazum i od tada vlast u Beogradu čeka statut Zajednice srpskih opština. Bez obzira šta o toj Zajednici pričali, i o tom famoznom statutu, mi, Srbi sa KiM, ga ne čekamo – nikada i nismo – jer nam je preko glave Brisela i svega što sa te adrese dolazi. Za nas je to samo još jedan, viši, nivo trpljenja onoga što se trpeti gotovo ne može, pa što da mu se onda nadamo i da ga čekamo.
Elem, od plana do statuta, iliti kraja puta, dođosmo vezanih ruku i sa trakom preko usta, jer sve što „imamo“ na ovom delu, po Ustavu, svoje teritorije – sa Kurtijem ili bez njega – rezultat je Briselskog sporazuma. Zato, nema kompetentnijih da govore o njemu od nas koji ga živimo, jer on je osmišljen i sprovodi se upravo tako da nam život ovde učini nemogućim.
Pregovori oko Kosova prebačeni su iz Saveta bezbednosti na Evropsku uniju – iz Njujorka u Brisel – koliko se sećam 2010. godine, i tada je počeo naš sunovrat u njegovom najnegativnijem smislu. Bilo je to vreme kada je integracija nas južno od Ibra u tzv. kosovski sistem već uveliko trajala, protiv naše volje. Žuti su tada u Briselu vodili dijalog sa predstavnicima „nezavisnog Kosova“ i Evropske unije. Sve dogovoreno na terenu se relativno brzo sprovodilo, hvatali su nas, da tako kažem, na prepad, da nismo znali šta nas je snašlo.
Nije to bilo zato što nas je manje pa će lakše ići, već zato što je nas južno od Ibra duplo više od Srba na severu pokrajine i zato što je, po površini gledano, to veći deo Kosova i Metohije, ali smo bili razdvojeni – 12 hiljada u Sirinićkoj župi, 25-30 hiljada u centralnom delu, isto toliko u Kosovskom Pomoravlju, i znatno manje Srba u Goraždevcu, Velikoj Hoči, povratničkim selima Metohije. Bilo je gotovo nemoguće da se okupimo na jednom mestu i podignemo glas obespravljenih. Ostao je svako da se bori na nivou svoje lokalne samouprave i samim tim lakše im je bilo da nas pritisnu. Predstavnici vlasti u Beogradu su nas ostavili na cedilu.
(Integracija severa ostavljena je za kraj, kao mnogo kompaktnija celina sa potpunom slobodom kretanja Srba u tom delu. Sveže nam je sećanje kako su slomili i taj deo pokrajine i kako su Albanci tu integraciju na terenu sprovodili. Gledali smo i dalje gledamo kako likuju i pompezno rade šta im je volja po severu, dok je Beogradu ostalo samo da piše saopštenja u kojem osuđuje ovaj ili onaj potez Prištine, ali bez konkretnog delovanja ili recipročnih mera. Ne znam kako vi u ostatku Srbije, ali mi na Kosovu i Metohiji to doživljavamo kao veliko poniženje.)
U tih nekoliko godina pre zvaničnog stavljanja potpisa predstavnika Beograda na papir u Briselu, mi, Srbi južno od Ibra, naterani smo da plaćamo račune za utrošenu električnu energiju „državi Kosovo“, ali i sve druge. Ostali smo bez signala fiksne i mobilne telefonije, a tzv. Kosovo dobilo je svoj pozivni broj.
Sve srpske opštine postale su Privremeni organi – sada već svi zatvoreni i rade u kontejnerima blizu administrativnih prelaza – odnosno uspostavljene su nove opštine po Ahtisarijevom planu – 10 sa srpskom većinom, od kojih četiri na severu. Nije nas obuhvatio ni popis iz 2011. godine Republike Srbije, niti su organizovani srpski lokalni izbori na KiM 2012. godine.
Od tada se posebno muče Srbi koji imaju svoju imovinu u njima koja im je uzurpirana ili jednostavno oteta, pa pred sudovima „države Kosovo“ dokazuju vlasništvo. Kada spor reše u svoju korist, ili su blizu takvog rešenja, hapse ih za navodne ratne zločine. To je proces koji traje i odvija se skoro pa na nedeljnom nivou, i uliva strah u kosti svima nama.
Dalje, Srbe koje smo do tada zvali „Tačijevim“, jer su, podsetiću, bili kandidati na lokalnim i parlamentarnim izborima „države Kosovo“ ispred Srpske liberalne stranke koju je predvodio Slobodan Petrović, počeli su da nam predstavljaju kao legitimne predstavnike. Revolt naroda je bio veliki jer smo te izbore bojkotovali, a oni postajali lideri jer ih je glasala uža familija – pobedili su jer su bili jedini Srbi na izborima. O njihovoj stručnoj spremi neću govoriti, jer nema šta ni da se kaže i to se, nažalost, do danas nije promenilo – čast izuzecima.
Sećam se prvog reda u publici na manifestaciji Vidovdansko pesničko bdenje u porti manastira Gračanica – to je jedna od najvećih kulturnih manifestacija na KiM – kada je do tadašnjeg patrijarha Irineja i episkopa raško-prizrenskog Teodosija, vladike Atanasija Jevtića, predsednika Koordinacionog centra Zvonimira Stevića sedeo prvi predsednik opštine Gračanica Bojan Stojanović, ali i naroda koji je sablažnjen to gledao.
Na slavi u Visokim Dečanima, pomenuti Slobodan Petrović srdačno je dočekan. Tada, barem se tako u javnosti predstavljalo, država Srbija te opštine nije priznavala, ali kasnije se ispostavilo drugačije. Na vlasti u Prištini bio je Hašim Tači.
Pre potpisivanja Briselskog sporazuma, Srbima južno od Ibra zvanični Beograd preporučio je da izađu na lokalne izbore koje organizuje Priština, ali je odziv glasača bio veoma mali. Sećam se da su nas ubeđivali kako će glasački listići biti neutralni, odnosno bez grba tzv. Kosova. Međutim, na svakoj listi koju je uoči izbora trebalo popuniti i dati Centralnoj izbornoj komisiji ne samo da je bio grb, već i natpis „Država Kosovo“.
Tih godina, tačnije u drugoj polovini 2011. godine, dogodile su se i višemesečne barikade na severu pokrajine – sećate se Borka Stefanovića kako sedi na trotoaru zajedno sa narodom – jer je Priština donela odluku o zabrani uvoza srpske robe, a pripadnici ROSU pokušali su da prevezu pripadnike tzv. Kosovske carine na prelaze Jarinje i Brnjak.
Posle tog propalog pokušaja, ulogu prevoženja albanskih carinika na prelaze na severu preuzeo je EULEKS. Sa svime što se na severu događalo poklopilo se i priznanje tzv. carinskog pečata Kosova na kome ne piše „Republika Kosovo“ već „Carina Kosova“ od strane tadašnjih srpskih pregovarača u Briselu.
Na ostalim prelazima su carinici stigli bez većih problema, jer su Srbi daleko od njih i zbog ograničene slobode kretanja ništa nije moglo da se preduzme. Bilo je to dosta godina pre Kurtija, rekoh već, vreme Hašima Tačija. Narod na severu bio je odlučan da ne popusti, ali vremenom se i njihov problem sveo na lokalnu samoupravu; džaba barikade. (Ako smo išta naučili svih ovih godina to je da kad zvanični Beograd pere ruke od nas, kad nas ostavlja na cedilu, on sve prepusti ljudima na lokalu.)
Nepunih godinu dana pre potpisivanja pomenutog sporazuma napisala sam tekst pod imenom „Ima li leka za Srbe na Kosovu i Metohiji“. Nastao je kao reakcija na sve ono što smo mi, Srbi južno od Ibra, preživljavali tih godina, a pre potpisivanja tog, za nas i južno i severno, pogubnog sporazuma.
Od napisanog u tekstu do danas, promenilo se to što smo mi sa KiM tada čekali plan za rešenje krize na Kosovu i Metohiji od strane svoje države, a koja je nastala kao posledica dogovaranja dotadašnjih vlasti u Briselu. Na majskim izborima u Srbiji 2012. godine došlo je do promene vlasti, a ono što se čulo u predizbornoj kampanji tadašnjih pobednika – Koalicija Pokrenimo Srbiju – davalo je ljudima kakvu-takvu nadu da će se nešto promeniti.
Međutim, brzo smo shvatili da od plana nema ništa, i da predizborna obećanja neće biti ispunjena. Nepunih godinu dana kasnije potpisan je Briselski sporazum i od tada vlast u Beogradu čeka statut Zajednice srpskih opština. Bez obzira šta o toj Zajednici pričali, i o tom famoznom statutu, mi, Srbi sa KiM, ga ne čekamo – nikada i nismo – jer nam je preko glave Brisela i svega što sa te adrese dolazi. Za nas je to samo još jedan, viši, nivo trpljenja onoga što se trpeti gotovo ne može, pa što da mu se onda nadamo i da ga čekamo.
Elem, od plana do statuta, iliti kraja puta, dođosmo vezanih ruku i sa trakom preko usta, jer sve što „imamo“ na ovom delu, po Ustavu, svoje teritorije – sa Kurtijem ili bez njega – rezultat je Briselskog sporazuma. Zato, nema kompetentnijih da govore o njemu od nas koji ga živimo, jer on je osmišljen i sprovodi se upravo tako da nam život ovde učini nemogućim.
Postepeni proces
Znate, nije Briselski sporazum potpisan tek tako. Da bismo došli do nivoa da njega potpišemo morali smo na terenu pokazati i dokazati koliko smo spremni daleko da idemo – i trenutna i buduća vlast – u tom procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine, kako se tada govorilo – ili izdaje, kako govori dobar deo nas sa Kosova i Metohije od samog početka. Sada je i nevernim Tomama jasno da se sve vreme radilo o normalizacija odnosa Srbije i tzv. Kosova – prvi naziv je, u stvari, bilo kuvanje žabe. Zato ću ukratko da podsetim kakve su nam bile te tri-četiri godine pre tog 19. aprila 2013. godine – kada je na vlasti bila Demokratska stranka.Pregovori oko Kosova prebačeni su iz Saveta bezbednosti na Evropsku uniju – iz Njujorka u Brisel – koliko se sećam 2010. godine, i tada je počeo naš sunovrat u njegovom najnegativnijem smislu. Bilo je to vreme kada je integracija nas južno od Ibra u tzv. kosovski sistem već uveliko trajala, protiv naše volje. Žuti su tada u Briselu vodili dijalog sa predstavnicima „nezavisnog Kosova“ i Evropske unije. Sve dogovoreno na terenu se relativno brzo sprovodilo, hvatali su nas, da tako kažem, na prepad, da nismo znali šta nas je snašlo.
Nije to bilo zato što nas je manje pa će lakše ići, već zato što je nas južno od Ibra duplo više od Srba na severu pokrajine i zato što je, po površini gledano, to veći deo Kosova i Metohije, ali smo bili razdvojeni – 12 hiljada u Sirinićkoj župi, 25-30 hiljada u centralnom delu, isto toliko u Kosovskom Pomoravlju, i znatno manje Srba u Goraždevcu, Velikoj Hoči, povratničkim selima Metohije. Bilo je gotovo nemoguće da se okupimo na jednom mestu i podignemo glas obespravljenih. Ostao je svako da se bori na nivou svoje lokalne samouprave i samim tim lakše im je bilo da nas pritisnu. Predstavnici vlasti u Beogradu su nas ostavili na cedilu.
(Integracija severa ostavljena je za kraj, kao mnogo kompaktnija celina sa potpunom slobodom kretanja Srba u tom delu. Sveže nam je sećanje kako su slomili i taj deo pokrajine i kako su Albanci tu integraciju na terenu sprovodili. Gledali smo i dalje gledamo kako likuju i pompezno rade šta im je volja po severu, dok je Beogradu ostalo samo da piše saopštenja u kojem osuđuje ovaj ili onaj potez Prištine, ali bez konkretnog delovanja ili recipročnih mera. Ne znam kako vi u ostatku Srbije, ali mi na Kosovu i Metohiji to doživljavamo kao veliko poniženje.)
U tih nekoliko godina pre zvaničnog stavljanja potpisa predstavnika Beograda na papir u Briselu, mi, Srbi južno od Ibra, naterani smo da plaćamo račune za utrošenu električnu energiju „državi Kosovo“, ali i sve druge. Ostali smo bez signala fiksne i mobilne telefonije, a tzv. Kosovo dobilo je svoj pozivni broj.
Sve srpske opštine postale su Privremeni organi – sada već svi zatvoreni i rade u kontejnerima blizu administrativnih prelaza – odnosno uspostavljene su nove opštine po Ahtisarijevom planu – 10 sa srpskom većinom, od kojih četiri na severu. Nije nas obuhvatio ni popis iz 2011. godine Republike Srbije, niti su organizovani srpski lokalni izbori na KiM 2012. godine.
Početak predaje
Važno je da još jednom podsetim da je nastankom tih novih lokalnih samouprava jedan broj Srba, ne tako mali, ostao u albanskim opštinama i od tada trpi neviđenu institucionalnu torturu. Kao primere ću navesti sela Prilužje i Plemetina koja su ostala u albanskim opštinama Vučitrn i Obilić, a tada je u njima živelo preko pet hiljada Srba, ali i to da u Metohiji nemamo nijednu opštinu.Od tada se posebno muče Srbi koji imaju svoju imovinu u njima koja im je uzurpirana ili jednostavno oteta, pa pred sudovima „države Kosovo“ dokazuju vlasništvo. Kada spor reše u svoju korist, ili su blizu takvog rešenja, hapse ih za navodne ratne zločine. To je proces koji traje i odvija se skoro pa na nedeljnom nivou, i uliva strah u kosti svima nama.
Dalje, Srbe koje smo do tada zvali „Tačijevim“, jer su, podsetiću, bili kandidati na lokalnim i parlamentarnim izborima „države Kosovo“ ispred Srpske liberalne stranke koju je predvodio Slobodan Petrović, počeli su da nam predstavljaju kao legitimne predstavnike. Revolt naroda je bio veliki jer smo te izbore bojkotovali, a oni postajali lideri jer ih je glasala uža familija – pobedili su jer su bili jedini Srbi na izborima. O njihovoj stručnoj spremi neću govoriti, jer nema šta ni da se kaže i to se, nažalost, do danas nije promenilo – čast izuzecima.
Sećam se prvog reda u publici na manifestaciji Vidovdansko pesničko bdenje u porti manastira Gračanica – to je jedna od najvećih kulturnih manifestacija na KiM – kada je do tadašnjeg patrijarha Irineja i episkopa raško-prizrenskog Teodosija, vladike Atanasija Jevtića, predsednika Koordinacionog centra Zvonimira Stevića sedeo prvi predsednik opštine Gračanica Bojan Stojanović, ali i naroda koji je sablažnjen to gledao.
Na slavi u Visokim Dečanima, pomenuti Slobodan Petrović srdačno je dočekan. Tada, barem se tako u javnosti predstavljalo, država Srbija te opštine nije priznavala, ali kasnije se ispostavilo drugačije. Na vlasti u Prištini bio je Hašim Tači.
Pre potpisivanja Briselskog sporazuma, Srbima južno od Ibra zvanični Beograd preporučio je da izađu na lokalne izbore koje organizuje Priština, ali je odziv glasača bio veoma mali. Sećam se da su nas ubeđivali kako će glasački listići biti neutralni, odnosno bez grba tzv. Kosova. Međutim, na svakoj listi koju je uoči izbora trebalo popuniti i dati Centralnoj izbornoj komisiji ne samo da je bio grb, već i natpis „Država Kosovo“.
Tih godina, tačnije u drugoj polovini 2011. godine, dogodile su se i višemesečne barikade na severu pokrajine – sećate se Borka Stefanovića kako sedi na trotoaru zajedno sa narodom – jer je Priština donela odluku o zabrani uvoza srpske robe, a pripadnici ROSU pokušali su da prevezu pripadnike tzv. Kosovske carine na prelaze Jarinje i Brnjak.
Posle tog propalog pokušaja, ulogu prevoženja albanskih carinika na prelaze na severu preuzeo je EULEKS. Sa svime što se na severu događalo poklopilo se i priznanje tzv. carinskog pečata Kosova na kome ne piše „Republika Kosovo“ već „Carina Kosova“ od strane tadašnjih srpskih pregovarača u Briselu.
Na ostalim prelazima su carinici stigli bez većih problema, jer su Srbi daleko od njih i zbog ograničene slobode kretanja ništa nije moglo da se preduzme. Bilo je to dosta godina pre Kurtija, rekoh već, vreme Hašima Tačija. Narod na severu bio je odlučan da ne popusti, ali vremenom se i njihov problem sveo na lokalnu samoupravu; džaba barikade. (Ako smo išta naučili svih ovih godina to je da kad zvanični Beograd pere ruke od nas, kad nas ostavlja na cedilu, on sve prepusti ljudima na lokalu.)
