.
Tuga je noćas bešumno uplovila u luku moje samoće.
Digla je sidro novim sumnjama koje su ostale na granici tamo gde nestajem ja,a gde počinješ ti.
Čežnja caruje na razmedji željenog i stvarnog,gde razlozi prestaju da imaju važnost..
Noć se proteže iznad krovova naših usnulih gradova...mog,na ušću dve reke i tvog, na toku jedne od njih.
Mesec zri na nebu kao raspukli nar.
Obasjava hladnu Vasionu u kojoj vlada večiti mrak,pustoš i muk.
U mojim očima je njeno ogledalo.
Na mojim dlanovima spavaju tvoji dlanovi.
U našoj odaji,praznoj bez tebe,teče setno "Fur Elise"
Treperim večeras kao jesenji list pod naletom severca,koji ga u smrtonosnim zagrljaju otkida sa grane.
Osećam da je ovo jedna od poslednjih vatri u kojoj gorim zbog reči koje smo prećutali,a trebalo ih je reći.
Duša mi neutešno okajava one izgovorene u naletu strasti.
Znaš li koliko sam samo nemira prosipala po našim jastucima,koji nisu dočekali zajednička svitanja?
Moja tišina je napisala nebrojena,duga pisma koja ti nikada nisu poslana.
Moje srce noćas drhti kao preplašena srna u begu..
Sve one naše male nežnosti želim da sakrijem kroz zaborav.
Želim da u nesvesnom zaključam tajne poglede kojima smo nesigurno tražili potvrdu ljubavi,tu besmislenu potrebu za posesivnošću koja nas je i dovela tu gde jesmo.
Ostali smo zarobljeni u kavezu požude,nesposobni za beg,lancima okovani.
Ostali su samo usamljeni tvoji i moji prozori kroz koje uzaludno bacamo poglede,nadajući se pojavi naših dolazaka.
Noć me nagoni u očaj nadanja,na ivicu agonije,gde ću opustošena dočekati svitanje.
Ubedjujem sebe da je bilo teško dešifrovati hijeroglife moje ljubavi,pred čijom se nepoznanicom rezignirano odustaje.
Varljivo se tešim da češ ih u samoći,neopterećen mojim prisustvom,uspešno pročitati.
Nada je nešto poslednje što nas napušta.
U zanosnoj sam strepnji da će staklena kula mojih iluzija pasti pod tvojim pobedničkim naletom.
U grozničavaoj nadi vidim te kao ratnika,viteza iz bajke,zauvek usnulog u vremenu mog detinjstva.
Kada te sećanje dodirne i kada ti se san na prevaru isklizne,možda ćeš me potražiti u mom poslednjem odredištu,neprobojnom Armagedonu.
Neko je jednom rekao da ne postoje neosvojive tvrdjave,samo da ih napadači nisu dostojni...
U kamenim zidovima sudbinskog Armagedona,zarobljena sopstvenim umom,čekam te sa ledom koji gori u srcu.
Ovo je naša poslednja bitka,nakon koje ćemo ili preći u legendu ili nastaviti sa svojim postojanjem,živi a mrtvi..
Tvoja nesrećna princeza.
Ps.
"Samo ostatak nas u drugome
i drugoga u nama,
samo to nazivamo besmrtnošću
smrtnih stvari."
Miroslav Antić
...
Tuga je noćas bešumno uplovila u luku moje samoće.
Digla je sidro novim sumnjama koje su ostale na granici tamo gde nestajem ja,a gde počinješ ti.
Čežnja caruje na razmedji željenog i stvarnog,gde razlozi prestaju da imaju važnost..
Noć se proteže iznad krovova naših usnulih gradova...mog,na ušću dve reke i tvog, na toku jedne od njih.
Mesec zri na nebu kao raspukli nar.
Obasjava hladnu Vasionu u kojoj vlada večiti mrak,pustoš i muk.
U mojim očima je njeno ogledalo.
Na mojim dlanovima spavaju tvoji dlanovi.
U našoj odaji,praznoj bez tebe,teče setno "Fur Elise"
Treperim večeras kao jesenji list pod naletom severca,koji ga u smrtonosnim zagrljaju otkida sa grane.
Osećam da je ovo jedna od poslednjih vatri u kojoj gorim zbog reči koje smo prećutali,a trebalo ih je reći.
Duša mi neutešno okajava one izgovorene u naletu strasti.
Znaš li koliko sam samo nemira prosipala po našim jastucima,koji nisu dočekali zajednička svitanja?
Moja tišina je napisala nebrojena,duga pisma koja ti nikada nisu poslana.
Moje srce noćas drhti kao preplašena srna u begu..
Sve one naše male nežnosti želim da sakrijem kroz zaborav.
Želim da u nesvesnom zaključam tajne poglede kojima smo nesigurno tražili potvrdu ljubavi,tu besmislenu potrebu za posesivnošću koja nas je i dovela tu gde jesmo.
Ostali smo zarobljeni u kavezu požude,nesposobni za beg,lancima okovani.
Ostali su samo usamljeni tvoji i moji prozori kroz koje uzaludno bacamo poglede,nadajući se pojavi naših dolazaka.
Noć me nagoni u očaj nadanja,na ivicu agonije,gde ću opustošena dočekati svitanje.
Ubedjujem sebe da je bilo teško dešifrovati hijeroglife moje ljubavi,pred čijom se nepoznanicom rezignirano odustaje.
Varljivo se tešim da češ ih u samoći,neopterećen mojim prisustvom,uspešno pročitati.
Nada je nešto poslednje što nas napušta.
U zanosnoj sam strepnji da će staklena kula mojih iluzija pasti pod tvojim pobedničkim naletom.
U grozničavaoj nadi vidim te kao ratnika,viteza iz bajke,zauvek usnulog u vremenu mog detinjstva.
Kada te sećanje dodirne i kada ti se san na prevaru isklizne,možda ćeš me potražiti u mom poslednjem odredištu,neprobojnom Armagedonu.
Neko je jednom rekao da ne postoje neosvojive tvrdjave,samo da ih napadači nisu dostojni...
U kamenim zidovima sudbinskog Armagedona,zarobljena sopstvenim umom,čekam te sa ledom koji gori u srcu.
Ovo je naša poslednja bitka,nakon koje ćemo ili preći u legendu ili nastaviti sa svojim postojanjem,živi a mrtvi..
Tvoja nesrećna princeza.
Ps.
"Samo ostatak nas u drugome
i drugoga u nama,
samo to nazivamo besmrtnošću
smrtnih stvari."
Miroslav Antić
...
