Pismo mojoj, u moje činjenje razočaranoj, seji koja je počela da sumnja da postojim, da me nema, za nju to više nije dilema, i da sam zauvek zaćutao, zato što se ovih zlih vremena bojim …
------------------------------------
Vremena zla, draga prejateljice, promene čoveka da više ni samoga sebe ne može da prepozna … Nekada sam se borio, baš onako junački, ali na svoj način - perom, to mi je najubojitije oružje, žutu bandu je zamenila još gora i sada se, opet na svoj način, borim protiv tog sveopšteg ludila … Da sam ja ja, bio i ostao isti, mogu da ti dokažem lako - kad-god poželiš pokazaću ti svoju ličnu kartu, ili pasoš - biraj …
Žao mi je što sam Te razočarao, ali još žalije mi je što razočarah samoga sebe - moja borba je bila uzaludna, jer za dušmane opet imam još sluđenije spodobe … Ne sumnjam da Ti jesi Ti, rode plemeniti, a Tvoja sumnja u moju malenkost, nadam se, neće me ubiti i još više me ojačati … Moja nada ne umire nikada …
Hvala Ti što me ružiš, jer svojim (ne)činjenjem zaslužih sve to i baš tako - sve što činjeh činjeh premalo !!! I sam Njegoš bi Ti to i tako sve rek`o da je osetio teret ovog preteteškog, sramnog i ružnog vremena, prepunoga razvrata, bezumlja i zla, i njega bi žuljale noge da hoda u mojim cipelama, draga moja i čestita seko …
Teško je biti neko, naročito kada si od svoje rodne grude predaleko, a to da ga za života svi hvale - to niko, naročito ne moj sveopšti niko, nikada nije doček`o ... Svu sreću ovoga sveta i »na mnogaja leta«, draga moja i čestita seko !!!
P.S.
I još nešto, draga seko, tu priliku sam dugo ček`o, davno je neko, od mene mudriji, životno iskusniji i, svakako, moralniji ovo rek`o:
"AKO TREBA DA BRANIM SEBE - ĆUTAĆU, A AKO TREBAM DA BRANIM ISTINU - GOVORIĆU." ~ Nikolaj Velimirović
Krstan Đ. Kovjenić
------------------------------------
Vremena zla, draga prejateljice, promene čoveka da više ni samoga sebe ne može da prepozna … Nekada sam se borio, baš onako junački, ali na svoj način - perom, to mi je najubojitije oružje, žutu bandu je zamenila još gora i sada se, opet na svoj način, borim protiv tog sveopšteg ludila … Da sam ja ja, bio i ostao isti, mogu da ti dokažem lako - kad-god poželiš pokazaću ti svoju ličnu kartu, ili pasoš - biraj …
Žao mi je što sam Te razočarao, ali još žalije mi je što razočarah samoga sebe - moja borba je bila uzaludna, jer za dušmane opet imam još sluđenije spodobe … Ne sumnjam da Ti jesi Ti, rode plemeniti, a Tvoja sumnja u moju malenkost, nadam se, neće me ubiti i još više me ojačati … Moja nada ne umire nikada …
Hvala Ti što me ružiš, jer svojim (ne)činjenjem zaslužih sve to i baš tako - sve što činjeh činjeh premalo !!! I sam Njegoš bi Ti to i tako sve rek`o da je osetio teret ovog preteteškog, sramnog i ružnog vremena, prepunoga razvrata, bezumlja i zla, i njega bi žuljale noge da hoda u mojim cipelama, draga moja i čestita seko …
Teško je biti neko, naročito kada si od svoje rodne grude predaleko, a to da ga za života svi hvale - to niko, naročito ne moj sveopšti niko, nikada nije doček`o ... Svu sreću ovoga sveta i »na mnogaja leta«, draga moja i čestita seko !!!
P.S.
I još nešto, draga seko, tu priliku sam dugo ček`o, davno je neko, od mene mudriji, životno iskusniji i, svakako, moralniji ovo rek`o:
"AKO TREBA DA BRANIM SEBE - ĆUTAĆU, A AKO TREBAM DA BRANIM ISTINU - GOVORIĆU." ~ Nikolaj Velimirović
Krstan Đ. Kovjenić