Pishete li neshto?

[sound_of_my_life]

Narafski

 

[Keeper]

... evo ti Sofche

tema: kulturno nasleđe – Almaški kraj (Podbara)

Ovde se neću baviti istorijskim opisom ovog naselja, već opisom njega sada – njegovom konkretnom, današnjom situacijom, ali da bi se shvatila važnost Almaškog kraja, ne može se a ne napomenuti činjenica da je to naselje nastalo među prvima u Novom sadu, i pod tim svetlom vidimo to naselje kao istorijski, ali i kao potencijalni duhovni i kulturni centar grada. Međutim, daleko je od toga.

Idući od centra grada prema Almaškoj crkvi, arhitektonska tipologija se rastapa i snižava – od jednospratnih i dvospratnih gradjanskih kuća u Zmaj Jovinoj do prizemnih, jednoporodičnih kuća. Od guste urbane sredine do nešto razređenije, skoro seoske sredine. Uočava se smirivanje života, ambijent se stišava, puls grada opada. Što svakako ne znači da vas na nekoj krivini ili maloj raskrsnici nekih vijugavih uličica Almaškog kraja neće prepasti automobil ili još češće, više njih. Automobilski saobraćaj, koji se svakako razvio posle nastanka ovih ulica i kome ovo naselje nikako nije prilagođeno, ugrožava na sve načine mir ovih ulica – bilo parkiranjem na uskim trotoarima, bilo neprilagođenom brzinom. U vezi sa time, treba napomenuti da je po Nekom Planu predviđeno probijanje/proširivanje saobraćajnice duž Almaške ulice, što je izazvalo negodovanje i neke peticije lokalnih stanovnika. Svakako ne možemo preskakati problem saobraćaja u gradu niti možemo bežati od upotrebe automobila (možda bismo trebali, ali to je druga tema, a automobila je svakako previše na ulicama i to se mora rešiti), ali isto tako bi jak saobraćaj tamo bio neprimeren i razbio bi kontekst.

Stari objekti su ovde najčešće zapušteni, neki čak i napušteni, u najboljem slučaju sa „samo“ ispucalim fasadama (mada to ne obećava mnogo dobrog o njenom unutrašnjem i konstruktivnom stanju). Ulice i ulice odišu zapuštenošću i opustelošću. Tu i tamo je neki brižljiviji stanovnik vodio računa o svojoj kući, o nekim detaljima koji s vremena na vreme privuku pogled. No, na nivou društva, za ove ulice nema razumevanja, nema brige, nema sadržaja, a samim tim nema ni ljudi ni dešavanja i one izgledaju mrtvo – prolazak ovuda je (barem meni) nešto setno i neprijatno. Bernard Čumi kaže: „Smrt se tolerira samo kada su kosti bele“ , a ovde na delu vidim samo truljenje i raspadanje, i što je još gore, nemar za to.
Novogradnja se i prema ovom delu grada odnosi kao i prema svakom drugom. Nove zgrade jednostavno rastu bez obzira na kontekst, ovde isto kao i na Grbavici i Detelinari. U vezi sa tim, prilažem sledeći reči Viktora Šklovskog:
„Veliki arhitektonski sistemi se smenjuju, istiskujući jedan drugog i spajaju se u nove neočekivane komplekse. U arhitekturi je jasno: staro ostaje... oživljava u novim osobinama.“
Ovaj citat primenjen na našu današnju situaciju postavlja mnoga pitanja, recimo – mora li i u slučaju Almaškog kraja novi arhitektonski sistem smeniti stari, a to je ono što se dešava danas i nastaviće se? Svakako da mora. Ne trebamo niti smemo biti suviše sentimentalni i od celog jednog naselja napraviti spomenik, mada bismo mogli. Naselje bi u tom slučaju izgubilo svoj život, svoje mesto u sadašnjem vremenu, svoju mogućnost razvoja, regeneracije/transformacije i svelo se samo na simboličku funkciju.

Ali veliko je pitanje i problem na koji način će se uraditi ta transformacija. Sigurno postoje mnogi primeri toga u svetu, ali meni je najjasniji i najbliži primer Berlageovog Južnog Amsterdama, koji je nastavio tradiciju i sigurno još više razgranao stablo iz svog holandskog korena, ali ne prepisujući istorijske formule bukvalno, već zadržavajući duh i osobine svoje tradicije. Arhitektonska tipologija je promenjena u odnosu na tradicionalnu (sve zbog drugačije urbane morfologije koja je nastala modernijim shvatanjima urbanizma), nema više nizova pojedinačnih kuća sa zabatima okrenutim prema frontu, nema bondruka, ali onaj isti, brižljivi i humani holandski duh se zadržao i ovde, od nivoa naselja do nivoa detalja.
Kod nas i naše novogradnje tome ni traga – ne postoji dublje shvatanje tradicije od stavljanja atika na vrhove fasada, kao da graditelji misle da će kataloškim vernakularnim formama učiniti zgradu „našom“, vojvođanskom?
Ne znam kako se to postiže, znam samo da put do razumevanja naše tradicije (a samim tim i dela nas samih i našeg identiteta) počinje od razumevanja i brige za naše nasleđe.

tema: urbane celine- uži centar Vrbasa

Od ove, 2005. godine, paralelno sa promenom političke i društvene klime, pristupilo se uređenju užeg centra Vrbasa po važećem urbanističkom planu. S obzirom da sam imao uvid u plan i da je početna faza izvođenja završena, pokušaću dati komentar urađenog i onog što se namerava uraditi.

Glavni trg je formiran zatvaranjem jednog dela saobraćajnice, što je vrlo pozitivno – važnost je pridodata pešačkom saobraćaju u odnosu na kolski, i time je zaokružen prostor trga koji je prethodno bio rasparčan na dva dela između kojih je prolazila saobraćajnica. Urađeno je i popločavanje, na klasičan, formalan način, i opšti utisak je mnogo prijatniji i sređeniji. Međutim, na trgu se i dalje ništa ne dešava – trg je samo proširena ulica, ali ne i čvorište komunikacija. Razlog za to svakako možemo tražiti u nedostatku sadržaja koji bi okupljali ljude, jer trg praktično „drže“ samo pozorište (dugo van funkcije) i banka.
„Urbana struktura je određena ne oblikom objekata po sebi nego sadržajem života u njoj“, kaže A.Glickson i shodno tome, ni ovo mesto trgom ne mogu učiniti njegove fasade, parterno uređenje, objekti sami, već sadržaj, događaji, aktivnosti, ljudi...

Prizemlja objekata koji čine trg su zatvorena u sebe i svoje funkcije umesto da su otvorena prema spolja, sadržaji su otuđeni od ljudske svakodnevnice (osim pozorišta van funkcije), na trgu su vrlo retka organizovana, a kamoli spontana okupljanja, da ne spominjem ni eventualnu višefunkcionalnost trga. Sve u svemu, glavni gradski trg još uvek nije postao ono mesto na kojem se zastaje, susreće, okuplja, ona Šulcova tačka, čvorište komunikacija sa specifičnim magnetizmom.

Na nivou okolnih blokova, takođe se predviđaju promene koje su neophodne zbog njihove potpune zapuštenosti i neuređenosti. Na jednom mestu, predviđeno je razbijanje velikog bloka na četiri mala, funkcionalno/sadržajno jasno određena i odvojena, koje bi spajala (odvajala) velika, nova crkva i takođe veliki pešački potezi ka njoj, sa četiri strane. S obzirom na sadašnje stanje tog bloka, ta namera je svakako odlična i napredna.
Međutim, idući tuda, uočavao sam puteljke u zemlji i izgaženoj travi koje su utabali ljudi prolazeći svakodnevno tuda. Gledao sam barake, garaže i manja skladišta koja mogu dati obris forme nekih budućih kuća i ulica, i s obzirom na to, pitam se zašto ponekad, na nekim mestima, urbanisti prave linije svojih lenjira (ili linija iz dva brza poteza na kompjuterskom monitoru) ne zamene praćenjem tragova ljudi za koje bi trebali planirati i graditi, gledanjem šta su oni i gde sagradili i koje tragove ostavili?
Mislim da je u većini slučajeva progres ispravan proces, što podrazumeva unapređivanje starog umesto njegovog rušenja, bilo prilagođavanjem, bilo rekonstrukcijom, bilo makar samo promenom funkcije, sadržaja.

Veliki, grandiozni potezi svakako mogu biti očaravajući i moćni – bezbroj je takvih primera. Ali zašto ne ponekad i uski, vijugavi, nenametljivi potezi, puni sadržaja, otvoreni? Širine ovde, u jednom tipičnom vojvođanskom gradu, imamo na pretek – one su upisani kod u ovdašnji urbanizam pa i mentalitet. Nemamo gustinu, tesne arterije kroz koje struji jak životni sok.

Da li je ova obnova centra grada samo „skupljanje političkih poena“ na koje smo navikli, mi ovde, tokom vremena, ili je ovo stvarna posvećenost gradu i verovanje u njega i njegove mogućnosti? U drugom slučaju (a želimo da je tako), nema sumnja da će se ova trenutna situacija pokrenuta sa nulte tačke dalje razvijati, u slojevima, shodno ljudima i njihovim potrebama, aktivnostima, i na nju treba gledati sa verom u to.


Andrej Đivuljskij

 

[*drunken_butterfly*]

Gde su tvoje ruke
Da potraže moja usta
Ocrtaju linije
Mapu pustinje
Okeanskog dna
A onda ih dodirnu svojim...

Gde su tvoje ruke
Da se upliću u moju kosu
Izgube u prašumi
U sitnom pesmu
Poljima maka
A onda se spoje sa mojim...

Gde su tvoje oči
Da mi gledaju snove
Ulaze kroz vrata
I izlaze kroz prozore
Čitaju tajne dnevnike
A onda se izgube u mojim...

Gde su tvoje reči
Da mi otkriju put
I prečice sve
Popločane ulice
Gradove od zlata
A onda kažu da sam tvoja...




nesto me uhvatilo...

 

[Keeper]

u sitnom pesmu?

mala, jel te to uvatilo od alkohola?

zashecjereno, ali taman kolko treba.
aj lajk it.

 

[*drunken_butterfly*]

u sitnom pesku:/ ou gad

hvalaaaa

ovo zashecjereno sam procitala kao zasticjeno... :/ odlepila sam... danas na pijaci baba neka prodaje cvecke, i pise na dzaku "vres" a ja procitam "kres" i krenem da se smejem sto se cvece zove kres :/ deeebil.

da zasecereno jeste al nadam se ne mnogo pathetique. ja ionako pijem caj s puno secera...

 

[Keeper]

ja bar nisam nijednom pomislio da je patetichno dok ti nisi rekla.

umesto "vres" prochitala "kres"? ..... qq meni.
nije ti ni shesnaest a vecj si zagorela

 

[*drunken_butterfly*]

sto je babi milo to se babi snilo...;P
ma nije, samo sam corava.
ima i drugih primera, recimo "vuk je zapiSHao svog oca stefana" mesto "vuk je to zapisao od oca stefana"

 

[sofffy]

... evo ti Sofche

odlichno! moram priznati(iako nerado) da pishes bolje od mene,ali samo malo bolje 8-)

 

[Keeper]

ehe.
sad bi me nasmejala jako, al tolko mi je muka da ne mogu da se pokrenem.

 

[sofffy]

sta ti je,man?

 

[Keeper]

menstruacija.

 

[sofffy]

Au...zayebano ti je to...

 

[zWiJeZdIca_]

sastave...pjesme (ponekad)

 

[mortishaaa]

imash li neshto na kompu od njega?

imam ja nesto ... blh ... ali ne znam kako da zakacim ili sta ... ne znam ni sta imam ... ROLL ... stagod (8

 

[Keeper]

nabavio sam ja ;-)

 

[Keeper]

da ima potpis, ovu nicheovu rechenicu bih stavio i ne bih je sklanjao..... al je doooobro.
bezimeno je i neizrecivo ono shto mi zadaje muku i slast i shto je josh i glad moje utrobe.

jednog dana cju i ja pisati tako lepo :|

 

[mortishaaa]

Svest o zaboravu
Branko Miljkovic

NADA JE LUKSUZ. Vecna noc u krvi
izmisljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam sta sam znao zar znam sta cu znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno uskladjene s prazninom sto pamti
jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
sto mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad razlicit od sveta
predeo me tace i pretvori u prasinu.

Al zaboravom svet sam sacuvao i cuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustos pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud ceznu pesmu| Citam
na kolenima predeo koji se otvara
u bicu u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda ciji sjaj ne vara.

samo sam ovo nasla a da nema na onom sajtu ... blh ... ROLL ...
izvinjavam se na skretanju sa teme (8

 

[mortishaaa]

ipak je niche niche ((;

znam (8 videh ...(;