Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Харолд Пинтер је своју беседу прочитао пред камером, седећи у болничким колицима и обавијен ћебетом, у чему је Мајкл Билингтон, позоришни критичар Мајкл Билингтон, позоришни критичар “Гардијана” пронашао чак и нешто бекетовско.
Док је читао Пинтер се, било је видљиво, осећао слабо, али његов промукли глас (због болести Пинтеру су оштећене гласне жице) ипак успео да дочара сву страственост моралног става којим се успротоивио спољној политици САД.
“Политички језик који користе политичари према подацима који су нама доступни није заинтересован за истину, већ за моћ и њено одржање. Да би та моћ опстала од суштинске је важности да људи остану у незнању, да живе у незнању о истини, чак истини која се тиче њихових живота. Обавијени смо велом лажи” – генерална је оцена коју је Пинтер дао о савременом човеку целог света. А потом је кренуо да ређа примере који су директно везани за спољнополитичко деловање САД.
Тако је подсетио на лажи које су директно везане за инвазију на Ирак: Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење, Ирак сарађује са Ал Каидом и одговоран је за терористички напад на Њујорк 11.9., Ирак је претња безбедности света. “Убеђивали су нас да је то истина, то није било тачно. Истина је нешто потпуно другачије. Истина има везе са тиме како САД схвата своју улогу у свету и како бира да је наметне”, децидан је Харолд Пинтер који потом наводи све америчка злочине од Никарагве па надаље.
Харолд Пинтер тврди: “Сједињене Државе су по завршетку Другог светског рата подржавале и у много случајева подстицали сваки десничарски војни диктаторски режим. При том мислим на Индонезију, Уругвај, Грчку, Бразил, Парагвај, Хаити, Гватемалу, Турску, Филипине, Ел Салвадор и, наравно, Чиле. Ужас који су Сједињене Државе учиниле у Чилеу 1973. не може никада бити избрисан и не може никада бити заборављен.
У тим земљама било је стотине хиљада мртвих. Да ли их је било, и да ли у свим случајевима могу да се припишу америчкој спољној политици? Одговор је: ДА. Било их је и они се приписују америчкој спољној политици али ви за то нећете знати. То се никад није догодило, ништа се никад није догодило, чак и док се догађало није се догађало, није било важно. Није било од интереса. Злочини Сједињених Држава су систематични, стални ужасни, немилосрдни, али врло мало људи уистину о њима говори… Америка је изазвала готово клиничку манипулацију моћи диљем света маскирајући се као снага универзалног добра. То је бриљантни, чак довитљиви високоуспешни акт хипнозе.”
Тонија Блера Пинтер је окарактерисао као послушника Америке који, заједно са Бушом треба на суд због инвазије на Ирак. Анализирајући садржај Пинтеровог говора, Мајкл Билингтон у “Гардијану” закључује да је то била беседа човека који одлично зна шта хоће да каже, али и схвата да је порука ефектнија ако је изречена готово свештеничком страшћу и комбинована са смислом за драмску реторику. Пинтерове речи садржавале су контролисани бес и убилачку иронију, додаје Билингтон.
“Када се погледамо у огледало, ми само мислимо да је слика о нама истинита. А на сваки милиметарски помак она се мења. Ми у ствари гледамо у бескрајни низ одраза. Али, понекад писац мора да разбије огледало – јер иза њега истина нас нетремице посматра. Уколико те одлучности нема у политичкој визији сваког од нас, онда нема ни наде да ћемо поново успоставити оно што смо готово изгубили – људско достојанство.” Поручио је Харолд Пинтер у својој беседи.
Док је читао Пинтер се, било је видљиво, осећао слабо, али његов промукли глас (због болести Пинтеру су оштећене гласне жице) ипак успео да дочара сву страственост моралног става којим се успротоивио спољној политици САД.
“Политички језик који користе политичари према подацима који су нама доступни није заинтересован за истину, већ за моћ и њено одржање. Да би та моћ опстала од суштинске је важности да људи остану у незнању, да живе у незнању о истини, чак истини која се тиче њихових живота. Обавијени смо велом лажи” – генерална је оцена коју је Пинтер дао о савременом човеку целог света. А потом је кренуо да ређа примере који су директно везани за спољнополитичко деловање САД.
Тако је подсетио на лажи које су директно везане за инвазију на Ирак: Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење, Ирак сарађује са Ал Каидом и одговоран је за терористички напад на Њујорк 11.9., Ирак је претња безбедности света. “Убеђивали су нас да је то истина, то није било тачно. Истина је нешто потпуно другачије. Истина има везе са тиме како САД схвата своју улогу у свету и како бира да је наметне”, децидан је Харолд Пинтер који потом наводи све америчка злочине од Никарагве па надаље.
Харолд Пинтер тврди: “Сједињене Државе су по завршетку Другог светског рата подржавале и у много случајева подстицали сваки десничарски војни диктаторски режим. При том мислим на Индонезију, Уругвај, Грчку, Бразил, Парагвај, Хаити, Гватемалу, Турску, Филипине, Ел Салвадор и, наравно, Чиле. Ужас који су Сједињене Државе учиниле у Чилеу 1973. не може никада бити избрисан и не може никада бити заборављен.
У тим земљама било је стотине хиљада мртвих. Да ли их је било, и да ли у свим случајевима могу да се припишу америчкој спољној политици? Одговор је: ДА. Било их је и они се приписују америчкој спољној политици али ви за то нећете знати. То се никад није догодило, ништа се никад није догодило, чак и док се догађало није се догађало, није било важно. Није било од интереса. Злочини Сједињених Држава су систематични, стални ужасни, немилосрдни, али врло мало људи уистину о њима говори… Америка је изазвала готово клиничку манипулацију моћи диљем света маскирајући се као снага универзалног добра. То је бриљантни, чак довитљиви високоуспешни акт хипнозе.”
Тонија Блера Пинтер је окарактерисао као послушника Америке који, заједно са Бушом треба на суд због инвазије на Ирак. Анализирајући садржај Пинтеровог говора, Мајкл Билингтон у “Гардијану” закључује да је то била беседа човека који одлично зна шта хоће да каже, али и схвата да је порука ефектнија ако је изречена готово свештеничком страшћу и комбинована са смислом за драмску реторику. Пинтерове речи садржавале су контролисани бес и убилачку иронију, додаје Билингтон.
“Када се погледамо у огледало, ми само мислимо да је слика о нама истинита. А на сваки милиметарски помак она се мења. Ми у ствари гледамо у бескрајни низ одраза. Али, понекад писац мора да разбије огледало – јер иза њега истина нас нетремице посматра. Уколико те одлучности нема у политичкој визији сваког од нас, онда нема ни наде да ћемо поново успоставити оно што смо готово изгубили – људско достојанство.” Поручио је Харолд Пинтер у својој беседи.
),vi svakako mislite na donalda ramsfelda,trump je biznismen...
