-Dimitrije-
Zainteresovan član
- Poruka
- 347
Француско-руска веза
У 15.30 сати 12. децембра 1995. капетан Шифо и поручник Сувиње изручени су генералу Дуену који пристаје на фотографисање док се рукује с генералом Младићем. У џипу Војске Југославије возио сам се заједно с пилотима све до Батајнице, а у бази Вилакублеу лично их је дочекао француски председник Ширак
Крајем августа 1995. Срби у БиХ оборили су ракетом „игла” француски авион „мираж-2000” који је претходно бомбардовао српске позиције на Палама. Чланови посаде авиона, капетан Фредерик Шифо и поручник Жозе Сувиње заробљени су одмах пошто су се падобранима спустили неких два километра од Пала. Истог тренутка отпочела је француска операција утврђивања места где се налазе пилоти, ко их држи и како су чувани, али и српска акција да се за заробљене пилоте нешто добије. То нешто је у пројекцији политичких лидера на Палама требало да буде француско признање Републике Српске као државе. За узврат би француски пилоти били пуштени на слободу.
Већ 2. септембра 1995. француска обавештајна служба ДГСЕ у првим проценама политичком и војном врху у Паризу наводи „да су оба пилота одмах после хапшења убијена од стране Срба”. Но, Париз укључује у операцију истакнутог обавештајца Жан-Шарла Маркијанија који стиже у Београд где се састаје са Јовицом Станишићем. Станишић му указује на врло ограничен утицај Милошевића на босанске Србе, у сваком случају на мањи него што то у Паризу и претпостављају. Маркијани тада сазнаје да поред Караџића мора да се преговара и са генералом Младићем, којег је такође Хашки трибунал већ раније ставио на листу оптужених.
Маркијани одлучује да помоћ затражи од Руса, па 5. октобра 1995. одлази у Москву и састаје се са француским бизнисменом руског порекла Аркадијем Гајдамаком преко којег ступа у контакт са руском тајном службом ФСБ (бивши КГБ), где покушава да од њих добије што више информација о Караџићу и Младићу.
Њих двојица одлазе до шефа ФСБ-а генерала Барзукова којим им представља пуковника Владимира Кулича, човека са добрим искуством у сличним операцијама, али и Примакова који је тада руководио обавештајном службом ФСБ-а. Сви састанци одржани су уз дозволу руског председника Јељцина, којем је цела прича око француских пилота требало да послужи за лични престиж.
После неколико дана боравка у Москви Маркијани и Гајдамак, заједно са Куличем, долазе у Београд. У међувремену Јелисејска палата финансира операцију са око 900.000 француских франака, док Гајдамак улаже око два милиона наводно својих франака.
У Београду је пуковник Владимир Кулич упознао Маркијанија и Гајдамака са још једним пуковником из бившег КГБ-а, Валентином Ондинцевом који је добро познавао и Караџића и Младића.
Уследио је и састанак са Караџићем који је од Париза захтевао званично признање Републике Српске затраживши да Француска пошаље неког високог државног представника који би на територији Републике Српске преузео пилоте са обореног „миража-2000”.
Французи одбијају захтев да се призна Република Српска, Београд је заузет преговорима у Дејтону, француска штампа за своје оборене пилоте, који су као успут нешто бацали бомбе по Србима, користи термине „отети таоци” и „киднаповани Французи”...
Крајем октобра преговори око пилота долазе у шкрипац, јер и генерал Младић у замену за ослобађање пилота тражи француско признање Републике Српске. Преко Маркијанија Ширак то одбија. Истовремено, француски председник од своје обавештајне службе ДГСЕ 30. октобра 1995. добија извештај „да су Срби убили пилоте”.
Средином новембра у операцију се укључује и пензионисани француски генерал Пјер-Мари Галоа који познаје генерала Младића и који се на Палама састаје са њим.
Генерал Младић и даље тражи француско признање Републике Српске, Галоа то преноси Паризу, а Ширак то одбија. Одједном, Младић пристаје да пусти пилоте, али ако по њих лично дође начелник Генералштаба француске војске генерал Жан-Филип Дуен да их од Младића и преузме.
Но, Французи су опрезни и плаше се да би то већ могло да личи на признање Републике Српске, па предлажу да се примопредаја изврши на мосту у близини Зворника на граници између РС и Југославије. Четвртог децембра 1995. Младић пристаје на ту локацију.
Седам дана касније Маркијани долази на Пале и целу ноћ расправља са Караџићем све опције пуштања пилота. Караџић обавештава Младића да је сагласан са верзијом примопредаје на мосту. Начелник француског Генералштаба, генерал Дуен са својом свитом стиже на војни аеродром Батајница очекујући да се југословенским војним хеликоптером пребаци до моста у Зворнику.
Но, генерал Младић мења своју одлуку, јер је обавештајним каналима сазнао да је председник Ширак пристао де се примопредаја пилота, ипак, изврши на територији Републике Српске, а не на мосту.
Маркијани је незадовољан, генерал Дуен не жели да изађе из свог авиона који је паркиран на аеродрому „Батајница”, француска војна делегација спава ту ноћ у авиону.
Сутра ујутро, 12. децембра 1995. духови се смирују и пут Републике Српске креће конвој војних џипова у којем су Французи, али и начелник Генералштаба Војске Југославије, генерал Перишић, шеф војне обавештајне службе генерал Бранко Крга и шеф војне контраобавештајне службе генерал Александар Димитријевић. Од новинара из Београда само писац овог текста.
У 15.30 сати 12. децембра 1995. капетан Шифо и поручник Сувиње изручени су генералу Дуену који пристаје на фотографисање док се рукује с генералом Младићем. У џипу Војске Југославије возио сам се заједно с пилотима све до Батајнице, а у бази Вилакублеу лично их је дочекао француски председник Ширак
Крајем августа 1995. Срби у БиХ оборили су ракетом „игла” француски авион „мираж-2000” који је претходно бомбардовао српске позиције на Палама. Чланови посаде авиона, капетан Фредерик Шифо и поручник Жозе Сувиње заробљени су одмах пошто су се падобранима спустили неких два километра од Пала. Истог тренутка отпочела је француска операција утврђивања места где се налазе пилоти, ко их држи и како су чувани, али и српска акција да се за заробљене пилоте нешто добије. То нешто је у пројекцији политичких лидера на Палама требало да буде француско признање Републике Српске као државе. За узврат би француски пилоти били пуштени на слободу.
Већ 2. септембра 1995. француска обавештајна служба ДГСЕ у првим проценама политичком и војном врху у Паризу наводи „да су оба пилота одмах после хапшења убијена од стране Срба”. Но, Париз укључује у операцију истакнутог обавештајца Жан-Шарла Маркијанија који стиже у Београд где се састаје са Јовицом Станишићем. Станишић му указује на врло ограничен утицај Милошевића на босанске Србе, у сваком случају на мањи него што то у Паризу и претпостављају. Маркијани тада сазнаје да поред Караџића мора да се преговара и са генералом Младићем, којег је такође Хашки трибунал већ раније ставио на листу оптужених.
Маркијани одлучује да помоћ затражи од Руса, па 5. октобра 1995. одлази у Москву и састаје се са француским бизнисменом руског порекла Аркадијем Гајдамаком преко којег ступа у контакт са руском тајном службом ФСБ (бивши КГБ), где покушава да од њих добије што више информација о Караџићу и Младићу.
Њих двојица одлазе до шефа ФСБ-а генерала Барзукова којим им представља пуковника Владимира Кулича, човека са добрим искуством у сличним операцијама, али и Примакова који је тада руководио обавештајном службом ФСБ-а. Сви састанци одржани су уз дозволу руског председника Јељцина, којем је цела прича око француских пилота требало да послужи за лични престиж.
После неколико дана боравка у Москви Маркијани и Гајдамак, заједно са Куличем, долазе у Београд. У међувремену Јелисејска палата финансира операцију са око 900.000 француских франака, док Гајдамак улаже око два милиона наводно својих франака.
У Београду је пуковник Владимир Кулич упознао Маркијанија и Гајдамака са још једним пуковником из бившег КГБ-а, Валентином Ондинцевом који је добро познавао и Караџића и Младића.
Уследио је и састанак са Караџићем који је од Париза захтевао званично признање Републике Српске затраживши да Француска пошаље неког високог државног представника који би на територији Републике Српске преузео пилоте са обореног „миража-2000”.
Французи одбијају захтев да се призна Република Српска, Београд је заузет преговорима у Дејтону, француска штампа за своје оборене пилоте, који су као успут нешто бацали бомбе по Србима, користи термине „отети таоци” и „киднаповани Французи”...
Крајем октобра преговори око пилота долазе у шкрипац, јер и генерал Младић у замену за ослобађање пилота тражи француско признање Републике Српске. Преко Маркијанија Ширак то одбија. Истовремено, француски председник од своје обавештајне службе ДГСЕ 30. октобра 1995. добија извештај „да су Срби убили пилоте”.
Средином новембра у операцију се укључује и пензионисани француски генерал Пјер-Мари Галоа који познаје генерала Младића и који се на Палама састаје са њим.
Генерал Младић и даље тражи француско признање Републике Српске, Галоа то преноси Паризу, а Ширак то одбија. Одједном, Младић пристаје да пусти пилоте, али ако по њих лично дође начелник Генералштаба француске војске генерал Жан-Филип Дуен да их од Младића и преузме.
Но, Французи су опрезни и плаше се да би то већ могло да личи на признање Републике Српске, па предлажу да се примопредаја изврши на мосту у близини Зворника на граници између РС и Југославије. Четвртог децембра 1995. Младић пристаје на ту локацију.
Седам дана касније Маркијани долази на Пале и целу ноћ расправља са Караџићем све опције пуштања пилота. Караџић обавештава Младића да је сагласан са верзијом примопредаје на мосту. Начелник француског Генералштаба, генерал Дуен са својом свитом стиже на војни аеродром Батајница очекујући да се југословенским војним хеликоптером пребаци до моста у Зворнику.
Но, генерал Младић мења своју одлуку, јер је обавештајним каналима сазнао да је председник Ширак пристао де се примопредаја пилота, ипак, изврши на територији Републике Српске, а не на мосту.
Маркијани је незадовољан, генерал Дуен не жели да изађе из свог авиона који је паркиран на аеродрому „Батајница”, француска војна делегација спава ту ноћ у авиону.
Сутра ујутро, 12. децембра 1995. духови се смирују и пут Републике Српске креће конвој војних џипова у којем су Французи, али и начелник Генералштаба Војске Југославије, генерал Перишић, шеф војне обавештајне службе генерал Бранко Крга и шеф војне контраобавештајне службе генерал Александар Димитријевић. Од новинара из Београда само писац овог текста.
