НОВИНАР Зоран Ћирјаковић објавио је ауторски текст на свом блогу о томе како је председник Србије Александар Вучић победио обојену револуцију.
Фото: СНС
Његов текст преносимо у целости:
Тешко је онима који су претходних годину дана рушили Александра Вучића. Неретко (само)хипнотисани, убеђени не толико да ће пасти колико да је већ пао. Није лако дочарати спој разочарања, фрустрација и неверице који је оковао академску и селебрити авангарду друге српске обојене револуције када је, негде половином новембра, схватила да ни Дијана Хрка, спојем свог огромног личног бола и предиво великог једа, није успела да оживи њихову клинички мртву некрополитичку побуну „крвавих шака“ (и шапа).
Могу мислити колико је тешко када поверујете да ће, ако га не оборите, крај света доћи сутра, а онда се, годину дана касније, суочите са чињеницом да није пао, а апокалипса се дешава само у вашој глави. Како ли је тек ономе што је на Сајму нудио лажну Вучићеву књигу – сугеришући да су непобедиви. Да би књига о њиховом поразу била бела, без текста.
Само Вучић може да нам каже како је победио обојену револуцију. Ово је текст о томе како су му помогли да их победи. Трајало је много дуже него што је очекивао, али тако то иде са фундаменталистичким покретима, посебно када су удвојени – с једне стране, командне, секуларно-космополитски, с друге, пешачке, локнасто-исусовски.
СРПСКА „TINA“: Не верујем да ће нам Председник рећи како их је поразио – чак и ако објави књигу „Како сам победио обојену револуцију“. Србија се није вратила у стање у коме је била пре пада надстрешнице. Није мало оних који чекају следећу некрополитичку прилику, и знају да се, ако је не буде, обојене револуције најбоље мешају са изборима.
Овде много тога није онако како је било, али кључне су ствари које су остале онакве какве су биле. Вучић је, и даље, нешто као неолиберализам. И њему, речима Маргарет Тачер, „не постоји алтернатива“. Делује да је готов, криза је ту, или стална или велика; али ништа.
То да „не постоји алтернатива“ Вучићу и даље важи из оба релевантна угла. И довољне већине гласача у Србији, што не значи да је она апсолутна или близу апсолутне, и Запада, који је Србију опколио, заробио и при томе нам ставио двоструке букагије – „НВО сектор“ и „Јунајтед медије“. Да не улазим и овде у окове Кумановског споразума, „устава“ Устава Србије, који (ни)је потписао Слободан Милошевић.
Кровни разлог зашто нису победили је убеђеност писмених и свезубих студентиста, разних генерација, да овде важи „држава то смо ми“. Поред упадљиве чињенице да нису, коју сам изразио помоћу, тржишно обојене, класно-старосне метафоре „Ортомол“ (7000 динара) насупрот „Кардиопирина“ (350 динара) – овде за државу нема „ми“.
ДРЖАВА ТО (НИ)СУ ОНИ: У Србији важи држава то је „Он“. Сем у заградама наше историје, последња је трајала од октобра 2000. до јула 2012. године, када чекамо да се појави „Он“. Да ли је то добро или лоше је питање које некоме може деловати важно, али свако ко га овде поставља је у политичком проблему.
Са тим главним, „држава то смо ми“ разлогом повезано је неколико других. Запад је поверовао, много више него поносно српски гласачи, да ће, такви каквим су се лажно представљали, као националисти, локнасто-исусуовски и ломпаровски, ако више Вучић не буде на власти у Србији важити – „држава то су Они“.
Незгодно је када погрешни људи, они од чије милости у великој мери зависите у земљи коју је НАТО опколио и оковао, поверују у ваш спин намењен домаћој публици. У западним рукама су важне алатке корисне за успех сваке обојене револуције, па и ове. Наши „Лујеви“ су добијали материјалну и другу помоћ са Запада – али не и довољну. Зашто?
РЕАЛПОЛИТИКА АНТИ-ПАЛАНКЕ: Највиши државни, и кључни дубоко-државни, западни актери се мало тога у Европи плаше више од српског национализма. Путин је, наравно, главни изузетак, али и важан разлог зашто је њихова фобија од српског национализма толико велика. Штавише, мало шта им је одбојно, гадно и одвратно као српски национализам – сваки српски национализам.
Запад је толико антисрпски да се његова параноја, не волим жаргон психопатологије али он некада најбоље илуструје величину и природу проблема, огледа у чињеници да су одавно ушанчио на Константиновићевом становишту, на које је постављена (самопроглашена) „Друга Србија“ – које каже да је српски национализам нацитворан, односно, да је Сребреница не само „име геноцида“ већ и „име српства“.
Другим речима, да су „српство“ и „геноцид“ синоним. Таман сам почео да се питам да ли, можда, претерујем, да би ми стицај околности недавно показао да је ту немогуће претерати. Мислим да је политику Запада према Србији (и Србима) корисно посматрати као реалполитику анти-паланке. Или ти, пробаћу да је изразим мало сликовитије, битно је да се не толико „српска г*вна“ колико Срби схваћени као г*вна не преливају у „Европу“.
Ту стижемо до, за „држава то смо ми“ Лујеве, неколико повезаних проблема.
„VANISH“ ЗА ОБОЈЕНУ РЕВОЛУЦИЈУ: Обојена револуција је егзоним – обојени револуционари га нису дали сами себи. При томе, појам је овде схваћен као пежоративан, име неаутентичног бунта спроведеног по западној вољи. Често се губи из вида да бунт може бити истовремено аутентичан и по западној вољи. Уосталом, баш таква је била петооктобарска, прва српска – и прва светска – обојена револуција. Позната и као „булдожер револуција“, а понекад су је помињали и као „кајгана револуцију“, по јајима којима је гађана „ТВ Бастиља“, али то име није заживело.
У тој првој није било потребно ништа „фарбати“ и „закрвљавати“, како су у другој чинили обојени револуционари којима надстрешница није даривала довољно мртвих тела – главног некрополитичког горива. Једноставно, о Милошевићу се није морало лагати, иако су и то чинили. О Вучићевој Србији толико лажу да Председник, који у истини не види врлину, делује као истинољубац.
Зашто толико овдашњих ауторитета инсистира да ово није била обојена револуција, и појам ставља под наводнике? Зашто чак и Слободан Антонић, који је углавном био јако критичан, покушава да примени аналитичарско-социолошки „VANISH“ на обојену револуцију која се није уфлекала крваво црвеном бојом већ умочила у њу?
Тешко је, наиме, наћи више бојену и обојенију револуције од ове. Она је, буквално, почела фарбањем шака, улица, тргова, и свачега још, у крваво црвену боју. Боја крви је била не само њено највољеније оружје, мото и заштитни знак већ је, транспонована на „не-Андреја“, посматрана и као боја победе некрополитичке борбе у име крви и за још крви.
Храњена озверивањем Вучића, и свакога ко га подржава, остало је још да добије своју крваву басну. Мислим да су многи (само)обојени револуционари прижељкивали расплет који би могао да стане у крваво црвене, „исправно“ шестооктобарске стихове: „Било је то у једној земљи грађана у Југоисточној Европи, поклан је чопор ћација у једном дану.“
АУТОКОЛОНИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ У СЕНЦИ КУЛТУРЕ АУТОШОВИНИЗМА: С једне стране, пошто су оне најуспешније, по правилу, биле анти-руске, наши националистички јавни интелектуалци су склони да сасвим занемаре чињеницу да се западно мешање, на пример у Украјини, ослањало на једну јако лошу, корумпирану, бахату – проруску владавину.
Мислим да је корисно посматрати је као аутоколонијализам окренут ка Москви – уосталом, појам „аутоколонијализам“ је оригинално уведен у контексту држава насталих на рушевинама Совјетског Савеза. (То сам открио тек пошто сам га употребио у контексту Србије, где имамо сукоб аутоколонијализама и илузију „суверенизма“, чији место у српској политици илуструје „стелт“ Миша Ђурковић, његова жалосна синегдоха.)
Српски националисти су склони да „обојено револуционарне“ Украјинце виде као стадо волова испраног мозга, што је глупо колико и непримерено. У стварности, у Украјини је аутоколонијализам окренут као Бриселу и Вашингтону, који је деловао у синергији са неоколонијализмом, што је западноцентричан појам, дакле појам који, за разлику од аутоколонијализма, нема множину, победио аутоколонијализам окренут ка Москви. Рат у Украјини је трагична илустрација мере у којој је то била пирова победа.
У Србији, Русија је далеко, исход сукоба аутоколонијализама је предвидив. Зато нису могуће трагедије већ искључиво (само)повређивања – какво су својим суграђанима студентисти наносили вођени веровањем да илузија да Вучић осећа бол оправдава сваки други бол.
Мера у којој су били не толико спремни да повређују Србе и Србију, и колико велики понос су осећали што то чине и док то чине, неодвојива је од чињенице да је овој садистичкој обојеној револуцији кумовала иста она сила која је омогућила да (елитни) аутошовинизам, отрован али на маргинама, прерасте у (средњокласну) културу аутошовинизма, која данас има централно место у динамици друштвених односа у Србији. Та сила су (луксембуршки) „Јунајтед медији“.
И„ЛУЈЕВИ“ И „КАРДЕЉИ“: С друге стране, ауторитети са факултета коме би, бојим се, данас више пристајао назив „Факултет аутошовинистичких наука“, верују да појам обојена револуција, дакле истина о природи месијанског устанка који је кренуо да дави Вучића тако што дави Србију, девалвира не само аутохтони већ и, наводно, јединствен карактер фундаменталистичког култа Богостудената, у чијем стварању су одиграли важну улогу.
(Само)обожени, наиме, нису поверовали само да имају право и дужност да сами управљају Србијом, већ и да су нови Кардељи. Да су измислили нешто што је не само оригинално, као Кардељево „самоуправљање“, већ и да ће то, у суштини, бити титоизам 2.0 – више „прави“ крај српске (не само политичке) историје него увертира у њен „добар“ крај.
Наши „Лујеви“, мамина сунца која су, можда, дала понеки испит, нису закључили само да су измисли топлу воду, они су убеђени да су измислили воду – где је важан део њиховог проблема, и Вучићевог решења, везан за чињеницу да им је много њих који имају „др“, из политикологије, иних друштвених наука и хуманистике, рекло да су у праву.
Наравно, међу „балванима“ о које су Студенти серијски саплитали, све док нису пали, не треба заборавити економисте. Једном од тих „распаметивача“, кога видим као „Јова Бакића“ смештеног у физиономију Ратка Младића, име је „Огњен“. Име није увек знак. Некада је карикатура.
Обојене револуције су, једноставно, покушаји да мимо избора, масовним протестима, у једном друштву буде успостављен либерални поредак какав постоји на Запади, или какав учесници те обојене револуције верују да постоји на Западу. Наравно свака обојена револуција има своје специфичности, а овде је посебно важан амбивалентан западни однос према њој. Запад није пригрлио аутоколонијалне „маратонце“, који су трчали и бицикларили ка њему. Наравно, и ка Матијиној (културно) деконтаминираној ћерки.
РЕВОЛУЦИЈА ЛАЖИМА: Ту стижемо до, можда, другог најважнијег разлога зашто друга српска обојена револуција није успела. А то је чињеница да може да постоји нешто још самодеструктивније од чињенице да лажете друге. А то је када слажете себе – и поверујете у ту лаж.
Да су, сами себи, рекли да њихов бунт може да успе само као нешто, да кажем тако, налик обојеној револуцији, да нису убедили себе, не сами, у лаж да она то не може бити, да је надполитички уникум, и као таква постисторијски историјска, можда би разумели колико је Запад био важан за њен исход. Посебно онда када стварност није на вашој страни – када крећете од канонаде лажи о Вучићевој Србији.
Има неке правде у чињеницу да они који су лагали српски народ да су националисти, и лагали како и колико је Вучић лош, што је, имајући у виду како и колико јесте лош, не толико надреално колико перверзно – у великој мери пропали као жртве две лажљивости. „Лујеви“ су помогли Вучићу да их победи тако што су, бахати и (само)обожени, поверовали да могу некажњено да лажу – и друге и саме себе.
Ако бих морао суштину њиховог саучесништва у чињеници да их је Вучић победио морао да сместим у само једну реч, онда је то – лаж. Зато, ако су већ синтагму „обојена револуција“ претворили у денквербот, у забрањену реч, онда би, ако нећемо да наставимо да се лажемо, требали да је посматрамо као револуцију лажима (против лажи).
Истини за вољу, кардељевски „Лујеви“ ту имају једну олакшавајућу околност. Не би им било лако да победе и да су говорили истине.
https://visionaryecho.com/hr/articl...-implantata-za-starije-osobe-u-hrvatskoj-2025
