Pet generacija vojvoda Pećke patrijaršije iz porodice Žuja Rugove

[lj_950]

U okviru teme Ratoborni pokliči vladika SPC u srpskoj istoriji, posle dela jednog mog posta, započela je posve zanimljiva rasprava, i šteta je što nam se mnogo brzo prilepio bacil našeg čuvenog romantičarskog junačenja, pa se rasprava vrlo brzo završila.

Izvinjinjavam se što nisam naveo kolege iz čijih postova sam uzeo delove da bih sastavio ovaj dijalog. Dijalog je – u izvodima i malo sam redigovao – ovako išao:

– Ja sam bio profesionalni vojnik, tačnije starešina, na albanskoj granici, na Morini. I pouzdano znam da je moglo sa Šiptarima da se razgovara... o svemu... Medjutim, desio se Vidovdan 1989... i sve što je potom usledilo...

– Moj deda je, pokoj mu dusi, bio vojno lice! Od svoje 19-te! Sluzbovao je po celoj SFRJ pa i na Kosovu, nekih 4-5 godina pre 1989. Znam price iz tog vremena i prosto mi je neverovatna prica da je moglo da se razgovara sa njima! (...)
Sa Albancima nikada nije moglo da se pregovara! Ne kazem da nije moglo da se zivi i da tu nema dobrih i cestitih ljudi, ali pregovora tu nije bilo, niti je moglo biti... Medju opranim mozgovima (sa nase i njihove strane) dijaloga nema!

– Sa Šiptarima da može da se razgovara, može... Naravno da su mnogo puta od pomenute godine klicali za sopstvenom državom, ali mnogo puta su srpske vlasti isuviše gluposti učinile, tako da se danas zaista teško može postići neko rešenje razumno i za nas i za njih... Pa, evo, u Beču su razgovarali... Nisu se dogovorili, što je i bilo za očekivanje, ali razgovarali su...

– Sto se tice razgovora on jednostavno nije bio moguc iz prostog razloga sto se siptarska organizacija zasnivala na svakoj siptarskoj porodici koje su morale da daju neki danak...

Kopkalo me je sećanje na one dobre Šiptare u čijim sam kućama bivao i musafirskim sobama se ponekad počastio dok sam bio komandir karaule na Morini (oficir po ugovoru 1975-78.).
Pnda, jednom prilikom sam otišao do Patrijaršije u Peći i zatekao sam u manastirskoj porti, u društvu sa igumanijom starijeg Šiptara koji se ponašao kao domaćin. Od njega sam saznao da je on tu gore, uz Bistricu, i da se brine o sestrinstvu manastira, o njihovim potrepštinama, pa i da ih niko ne dira.
Mati igumanija nam je rekla da je on Rugova i da se njegovi od starine brinu o manastiru.

Tada sam prvi put čuo o vojvodama – čuvarima srpskih manastira.

 

[lj_950]

Čuvari bogomolja

Još u vreme vladavine cara Dušana postoje manastirski čuvari. Tako je u Dušanovoj hrisovulji manastiru Sv. Arhanđela kod Prizrena bilo određeno nekoliko sela da čuvaju manastir kako naredi iguman i da prate igumana kad god pođe na put. U vreme turske vladavine među hrišćanskim nosiocima vlasti, u prvom redu kneževima, treba tražiti zaštitnike crkava i manastira. Tako je 1583. godine Jovan Hrabren branio od muslimana imanje manastira Žitomišljića. Slično manastiru Svete Katarine na Sinaju, koji se pozivao na ahdnamu (Schutzbrief) samog proroka Muhameda - u suštini jedan ne naročito uspeli falsifikat (uprkos tome bio je od velike koristi sinaistima) - i u Bosni se, zbog opasnosti od turskih nasrtaja na hrišćanska imanja, rano javila potreba da se imenom sultana Mehmeda Osvajaća i njegovim povlasticama brane lični i crkveni posedi. Kada je reč o zaštiti crkava i manastira odnosno njihovih imanja, ona je, najzad, stizala, kako to potvrđuju mnogobrojni turski zvanični dokumenti, i od strane nosilaca vlasti, počevši od kadija, pa do samih sultana. Sačuvani dokumenti, naročito oni iz arhiva Fojničkog samostana (u Bosni), to nedvosmisleno potvrđuju. Obraćanje turskim vlastima za nadoknadu zbog pretrpljene štete, učinjene od strane domaćeg muslimanskog stanovništva, uobičajeni je postupak i njemu su pribegavala sva oštećena lica, grupno ili pojedinačno.

Zanimljivi su i indikativni posebno oni dokumenti koje monasima izdaju turske vlasti na njihovo traženje, a u cilju zaštite od eventualnih nasrtaja na same manastire, manastirska imanja ili njihove živote. Nije redak ni slučaj da su pripadnici jedne hrišćanske vere tražili od turskih vlasti zaštitu od druge vere (katolici od pravoslavaca). Pored plaćenih čuvara manastira, koji su se po potrebi mogli iznajmljivati, na području Metohije i Drenice javlja se i posebna vrsta čuvara - poznate manastirske vojvode. Narodna tradicija pamti čuvare manastira Pećke patrijaršije, Dečana i Deviča.

Vojvode su čuvale i crkvu sv. Vrača u Vračevima, manastir Sokolicu kod Kosovske Mitrovice, Sopoćane, pećinsku crkvu u štavičkom selu Paljevu i manastir sv. Petra Koriškog u Crnoj reci. Na pojavu ovih čuvara odnosno vojvoda (alb. vojvodat e kišes ili vojvodat e manastirve) uticale su, smatra se u znatnoj meri, odredbe Kanuna Leke Dukađina. Ovaj Kanun obavezuje, naime, svaku parohiju, barjak ili fis da se brine o bezbednosti crkve, njenog imanja i samog naroda. Jer “crkva nema ognja ni mača”, drugim rečima, nema čime da se brani.

Protiv prestupnika propisuju se vrlo oštre kazne. Fis ili selo odabrali bi pojedine, kako se tada govorilo, arbanaške porodice da budu vojvodske kuće. Vojvodu su zatim predstavljali igumanu manastira, a taj izbor obično su potvrđivale i turske vlasti. Vojvoda je bio obavezan da, u ime fisa ili sela, i uz njihovu pomoć, brani manastir po cenu života. Ovo zvanje je obično bilo nasledno, to znači vojvoda je uvek bio iz iste kuće, sve dok ga ne bi fis ili selo opozvali i odredili drugog.

Vojvoda je pratio i igumana kada je ovaj poslom kuda putovao, dočekivao ili pratio goste koji su dolazili na crkvenu svetkovinu, ili se s nje vraćali. Čuvao je čak i letinu na manastirskim imanjima ako je ona bila ugrožena. U slučaju opasnosti od nekog napada na manastir ili njegovu imovinu, vojvoda je pozivao i svoje saplemenike da mu dođu u pomoć. Tako su 1878. godine Dečani bili u opasnosti od ozlojeđenih Arbanasa, tada proteranih iz Toplice, pa je dečanski vojvoda pozvao svoje saplemenike da mu pomognu ako bude trebalo da se manastir brani.

Pominju se i konkretni slučajevi da su vojvode, čuvajući tako tuđe bogomolje, imali od svojih sunarodnika ne samo prekora i neprilika, već su ponekad čak i stradali na toj dužnosti. Zna se i za slučaj iz 1906. godine kada je na poziv manastirskog vojvode došao u Patrijaršiju veći broj naoružanih Rugovaca da je, ako bude trebalo, brane. Saznajemo i da su Rugovci, zbog toga što je njihov suseljanin čuvao Patrijaršiju, imali pravo da noće u manastirskim konacima “jer se nekako smatralo da je Patrijaršija pod zaštitom, ne samo vojvode, Rugovca, već i rugovskog barjaka”. Za obavezu čuvanja vojvode su od manastira bile ne samo plaćane, već su kasnije (posle 1918.) dobijali zahvalnice, odlikovanja ili penzije.

 

[lj_950]

Vojvode Pećke patrijaršije iz porodice Žuja Rugove

Zna se da je Pećku patrijaršiju čuvala porodica Žuja Rugove iz sela Štupelja (koja vodi poreklo od Klimenata, koji su pre prelaska na islam bili katolici). U ovoj porodici nabrajaju pet generacija koje su obavljale ovu službu. U vreme Drugog svetskog rata vojvoda Patrijaršije bio je mladi Ram Kaplan (posle rata neko vreme i predsednik opštine u Rugovi). Dečane je čuvala porodica Saliha Ruste, a Devič porodica Behrama Vojvode, iz susednog sela Lauše (po jednom predanju ova porodica je srpskog porekla).

Opet po narodnom predanju prve i konkretne čuvare nekog manastira treba da je odredio jedan od skadarskih vezira. Budući da su se neki od njih odmetali od centralne vlasti u Carigradu, ovo bi tumačenje moglo biti i prihvatljivo jer bi takvim postupkom vezir pridobijao raju za svoju politiku.
“Zatim - kaže dalje naš poznati etnolog Mirko Barjaktarović - u pokušaju da se objasni ustanova manastirskih čuvarai ovako se razmišlja: Čuvar manastira jednostavno je plaćeni čovek. Čuvajući manastir i njegovu imovinu vojvoda je, ustvari, branio i čuvao svoje lične interese. Ali, on je za taj, i baš takav posao dobijao na ugledu u društvu. On je za to obično imao i podršku svoje zajednice. Zato je on zaista mogao i predano da brani manastir, jer radeći to, on je, ustvari, vršio časnu dužnost i u svoje, i u ime svoje zajednice”.

“Postojanje manastirskih vojvoda u Kosovsko-metohijskoj oblasti“ - smatra Mark Krsasnći – “proizvod je psihologije arbanaških gorštačkih plemenika, njihovo specifično shvatanje časti, poštenja i junaštva, održavanje date reči, poštovanje odredaba Kanuna Leke Dukađina, kao i kult patrijarhalnog čoveka prema svakoj bogomolji. Dakako” - nastavlja potom – “tome treba dodati i dovitljivost manastirskih starešina, koji su umeli da pridobiju za sebe susedne Arbanase, iz čije sredine su ponikle manastirske vojvode. Zahvaljujući uglavnom tome, danas imamo neoštećene pomenute kuluturno-istorijske spomenike u Kosovsko-metohijskoj oblasti, iako su preko njih prešli veoma burni vekovi, puni opasnosti po njihov opstanak”.

Čuvari i zaštitnici crkava i manastira bili su, najzad, i hajduci. Oni su tu, po potrebi, nalazili i sklonište u slučaju nevolje. Iz razloga koji nije teško odgonetnuti, crkve su često bile meta napada, u prvom redu muslimana, ali, ne retko, i žrtve pohlepe hhrišćana; dok seljaci nanose štete manastirskim imanjima, hajduci napadaju na same crkve i manastire.

Literatura: S. Novaković, Crkvene vojvode, Godišnjica Nikole Čupića, XI, Beograd, 1889; M. Krasnići, Manastirske vojvode, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije, III, Priština,1956; O. Zirojević, Crkve i manastitri na području Pećke patrijaršije do 1683. godine, Beograd, 1984; M. Barjaktarović,Čuvari tuđih bogomolja (manastirske vojvode), Novopazarski zbornik, 20, 1996.

Piše: Olga Zirojević, http://www.helsinki.org.yu/doc/pubs/charter/srp/mar-apr2006.pdf.

 

[adem_ks]

samo da dodam da je mark krasnici akademik, i da vazi za veoma pametnog i obrazovanog coveka, studirao u italiji, u beogradu etnografiju i geografiju, doktorirao u ljubljani, bio je na raznim funkcijama, dekan i prodekan u PR, cak je radio na BG. akdemiji nauka i umetnosti, trenutno je lider demohriscanske partije kosova.
bas cu pokusati naci nesto o ovome iz nasih izvora i prevesti vam. ali kada budem imao malo vise vreeman

 

[lj_950]

Dobro, ali daj bar nešto malo pre 10. decembra!

Tek da mi znamo. Ovi naši što pregovaraju, kao i vaši, ne idu na forume, pa da svojim prilogom pogoršaš pregovaračku pozicuju tvojima, odnosno da poboljšaš mojima.

Doduše, nisam siguran za tvoje, ne gledam ni jednu vašu televiziju, ali za dosta mojih sam siguran da im računar služi za slikanje... Bar sudeći po tome kako drže ruku na mišu.

U stvari, baš bih voleo da im zirnem u monitor... Častio bih ručak za to zadovoljstvo.