Perspektiva i empatija savremenog društva

Steinadler

Poznat
Moderator
Poruka
9.454
Istu stvar, dve ili više jedinki mogu gledati, doživljavati i osjećati na različit način.
Jedinka, vremenom može gledati jednu stvar na jedan način, posle odredjenog vremena na drugi itd. npr. često se dešava da ljudi nakon čitanja odr. kompleksne knjige imaju jedan doživljaj i shvatanje iste, a nakon deset godina kada pročitaju istu tu knjigu, otkriće nešto novo ili će je drugačije doživjeti.
Da bi imali kompletno znanje o odredjenom kompleksnom objektu, on se mora sagledati iz različitih uglova, perspektiva, da bi imali sliku ili znanje o celovitom objektu. Što se tiče odr. kompleksne literature, kako bi videli i tu celovitost, moramo biti kadri tj. potrebna nam je odr. doza znanja i iskustva kako bi razumeli i videli celovitost onoga što je pisac hteo da kaže.
Medalja ima dve strane...

Perspektivu ponekad možemo i da biramo, tj. da izaberemo sa koje ćemo strane gledati, recimo život.
Sa pozitivne ili negativne strane.
Celovitost je obostrana, zapravo višestrana.
Životni mehanizam podešen je otprilike, da ako se krećemo u negativnom, vrlo je izvjesno da ćemo se osjećati tako, to važi i za pozitivno.
Zašto bi onda iko birao da gleda negativno? Možda balans?
Mnogi će reći, gledajte pozitivno, ima logike, bolje je za nas... nas!

E sad, da postavim par pitanja.
Da li ovo nas, zvuči pomalo egocentrično, sebično, s obzirom da je čovjek društveno biće po prirodi?
Da li je uredu, i po civilizacijskim vrijednostima koja se tiču društva ili odredjenog društvenog ideala, okretati glavu od negativnog koje se dešava drugima?
Da li nas to vodi ka nedostatku empatije? Ka još više izraženom individualizmu koji je raširen planetarno, nasuprot kolektivizmu. Negativne i pozitivne stvari sadrže i individualziam i kolektivizam, ali trenutni disbalans ide daleko više u stranu individualizma.
Ka nedostatku ljubavi prema drugima?
Use i u svoje kljuse. Use, nase i podase. Tudja kost ne boli. Daleko od očiju daleko od srca...
Ljubav prema drugima, poštovanje, saosjećanje, postaju i već su nusproizvod savremenog društva koji se odbacuje na globalnom nivou.
Jer da nije tako, nebi smo imali najpre danas u savremenom društvu ratove i stradanja nevinih, ljude koji umiru od gladi na jednoj strani, i ljude koji bacaju tone hrane na drugoj strani, isto tako ljude bose prljave, zatim obučene dotjerane dobro uhranjene kućne ljubimce...
Nema dovoljno glasa i empatije od onih kojima bi to trebao biti zadatak, za neke druge, koji su ugroženi. Prema tome, da li je danas najlicemjernija institucija možda crkva? Tj. njeni pripadnici? Vatikan kao najupčatljiviji primjer, katolička crkva koja je više puta kroz istoriju zloupotrebila ideju hrišćanstva, zatim i pravoslavna crkva koja kaska za katoličkom, u manjoj mjeri ali po istom principu, dozvoljava sebi grijeh raskoši, luksuza i ličnog interesa, dok se oko njih odigrava patnja, umiranje, zašto sjede mirno?
Amerikancu je bitna cijena goriva, nisu im bitni mrtvi po Iraku, Siriji itd. Francuz će protestvovati protiv neke reforme penzija, ali neće protiv napada na Libiju. Srbi i ostali narodi će takodje mirno piti kafu po kafanama dok se negde u Africi ili Bliskom istoku dešava pokolj, ali će se pitati zašto ih niko ne razumije i nema empatije kada su oni napadnuti i kada krv teče pored njih.
Da li će nova civilizacija nakon sledećih 2000 godina gledati ovu današnju savremenu kao primitivnu, šta će oni znati, ono što mi sada ne znamo? Da li će oni pronaći odgovarajući kod, ili će pak biti gori?
Da li je uopšte potrebno mijenjati društvo?
Da li je ulazak u tudju prespektivu i imati empatiju prema drugima samo nepotreban psihološki balast?
Da li je sramota biti normalan i osjećati se dobro u današnjem savremenom društvu ili ne?


Perspektiva...

statue-of-liberty.jpg



329911364_713707360217858_2864271286167777723_n.jpg
 
Nije sramota, stavise ljudi su uvek naginjali upravo pojedincima s viskom empatije...doduse, jednog su postavili na krst, ali nije to sad tema.
Neki od takvih pojedinaca su i javne ili proslavljene licnosti, umetnici, sportisti, naucnici, drzavnici, lideri.. za mnostvo drugih, onih obicnih, manje znanih ljudi sira javnost ne zna, ali uvek ima neka grupa ljudi koje i takve zna i uziva u njihovom drustvu i duhu. Cudno ali istinito, civilizacija se ipak drzi i oslanja po uzoru na Blues Brothers i onu njihovu cuvenu:
 
Perspektiva drustva je nepomerljiva sa svog puta koji je prirodna uzlazna putanja oblika spirale, sto ima svoje dokaze proverene u vremenu, stagod pobednicka istorija o tome pricala. Od nasilja kao dominantnog poretka civilizacija je napredovala do Povelje ujedinjenih nacija sa nultom tolerancijom na nasilje.

Use i u svoje kljuse. Use, nase i podase. Tudja kost ne boli. Daleko od očiju daleko od srca...
Ljubav prema drugima, poštovanje, saosjećanje, postaju i već su nusproizvod savremenog društva koji se odbacuje na globalnom nivou.
Pocetak nenasilja i empatije nalazi se jos u vremenu nesvesnog prezivljavanja, da bi dosliglo svoju svest u narodu izrkom "Dva loša, ubiše Miloša" koja je višeslojna, jednostavna teorija osvešćenja. Iako na izgled, u prvom nivou znači da " onaj ko je jači kači" i može lakše da obezbedi sredstva za "U se, na se i poda se.", medjutim, u drugom nivou već govori o tome da to rade loši ljudi, što je suprotstavljeno veri u dobro i moralu.

U sledećem nivou je takva tvrdnja prihvaćena od naroda što znači da je narod svestan nasilja i da je protiv njega, a u četvrtom nivou govori o hrabrosti Miloša da se upusti u borbu protiv loših ljudi po cenu da strada.

Zašto je to baš Miloš? Zato što je Miloš Obilić najveći narodni heroj koji je dao život zbog odbrane svog imena, tačnije, zbog moralne vrednosti, poštovanja drugih ljudi s kojima živi ili umire, gde i sam čin Kosovskog boja iako govori o nebeskim vrednostima, u prevodu metafizičkim, davanjem svojih života predstavlja empatiju prema nejači u srpskom narodu. Ishod Kosovskog boja preneta u današnje vreme je dokaz da sila nema perspektivu u odnosu na metafizičku snagu pravde.
 

Back
Top