Kada su Albert Ajnštajn (Albert Einstein) i njegova supruga Mileva (Милева) stigli u Princeton, sve im je bilo lepo: i ljudi, i klima, i muzika. O prvoj godini svog života u Americi, Ajnštajn je kasnije govorio kao o "perfektnoj godini". U znak zahvalnosti prema sudbini i svojoj novoj domovini, Albert i Mileva (dona, dona) su odlučili da i oni, kao i njihovi novi zemljaci, počnu da slave Thanksgiving Day.
Dogovorili su se da tog dana pozovu goste i spreme lepu večeru. Mileva (ah dona, dona) jedino nije mogla da odluči šta da spremi za večeru (Mekdonaldsa još uvek nije bilo), tako da svi budu zadovoljni, ali u pomoć joj je pritekao njen dragi Albert: "Ćurku na podvarku, Mileva. Ćurka je američka a podvarak svi vole." "Ti si moj genije, Kojo... pardon, ti si moj genije, Alberte!", rekla je Milesa, i uz zvuke tek kupljenih Mokranjčevih rukoveti, poljubila Ajnštajna u teme, i lagano crveneći u licu obećala mu prilično vrelu noć.
Donamilevi i Kojotu... pardon, Milevi i Albertu ostalo je još da se dogovore koga će pozvati na večeru. Mileva je predložila da u goste pozovu samo prave Amerikance. Savijajući prste, počela je da nabraja: "... Dalje, Fermi, sa suprugom i decom; Von Braun sa suprugom... Tesla, sam..."
"Nemoj Teslu, molim te!" namrštio se Ajnštajn, "Taj je lud ko struja!"
"Ali nema smisla, praznik je", rekla je Mileva, "a on je sam, jadničak."
"Nije on uopšte sam", rekao je Albert, i pokazao prstom na glavu.
"Ah, sve je to relativno", uzdahnula je Mileva, a zatim se prenula i veselo dodala: "Dobro, ako ne Tesla, onda bar Pupin! Makar jedan moj da dođe."
Ajnštajn je prevrnuo očima, setio se Milevinog obećanja, nasmešio se, kleknuo na kolena, zadigao Milevinu maksi kućnu haljinu, i razmišljajući o relativnosti života prilično strastveno je ujeo za dupe.
najbolje je kad osmeh ne silazi s lica nikako...dovoljno je samo da je uz mene i da ima ljubavi prema meni na pretek......
