Valeria
Elita
- Poruka
- 20.300
Temu bih počela jednim iskustvom...a bilo je sijaset sličnih u mom životu.
Kada je u pitanju moja vožnja automobilom, uglavnom se krećem istim putevima. A jedna deonica puta, kod manjeg mesta pored Novog Sada mi je posebno zanimljiva... skoro uvek mi se nešto “učini” i to baš na istoj deonici puta! I to nikad danju, već isključivo noću, ili u sumrak.
Na primer, pospana sam, vozim.. i odjednom nešto preleti ispred kola! U deliću sekunde krećem da gazim kočnicu, u magnovenju misleći da mi je možda neka životinjica pretrčala put.. sekundu kasnije, shvatim da je “optiča varka u pitanju”, zaključim da sam umorna i da su se senke poigrale sa mnom. Normalno nastavim dalje.
Kroz neko vreme, na tom istom mestu stoji neko pored puta. Čudim se... ko bi bio napolju u to doba? Dok se dovezem, vidim... opet igra senki. Nema nikog.
I tako nekoliko puta. Uvek na istom delu puta.
Pričala sam o svojim iskustvima sa bliskom osobom, čovekom koji je živeo u Indiji neko vreme, i koji je od tantrika učio teze o hvatanju duhova. Pričala sam mu kako mi se dešavalo da “krajičkom oka opazim nešto”, i kad se okrenem, ili fokusiram pogled – ništa. Zapravo, u takvim situacijama, što više fokusiram pogled, to je manja mogućnost da registrujem nešto suptilno. On mi je na to rekao da nije iznenađen – indijski tantrici smatraju da se suptilni etiteti mogu videti samo “krajičkom oka”, i razvili su posebne metode hvatanja istih... hvatanje duhova pomoću ogledala, pomoću specijalnih kutija... i ta osoba, i njegove kolege su se za života, kroz praksu nagledali takvih slučajeva... koji kose sve poznate moguće zakone fizike.
No, ovo nije tema o duhovima. Ono što htedoh reći, to je – da nije ništa neuobičajeno da čak i neutreniran čovek primeti deliće drugih stvarnosti. Nisam ja nikakav izuzetak, naprotiv.
(Zašto “drugih stvarnosti”, zašto ne “druge stvarnosti”? Smatram da ih ima više, i da pojedinac stvara ličnu notu..no to je već druga tema)
Koliko nas je primetilo “nekad nešto” što smo pripisali umoru, optičkoj varci ili senkama.. Um ima odlične mehanizme racionalizacije, te se uvek pronađe za nas prihvatljivo objašnjenje, no ovaj svet je daleko više od ove “obične” stvarnosti u kakvoj smo ulovljeni u svakonevnici
.
S tim potencijalom da sagledavamo druge realnosti smo se praktično rodili... pogledajmo kako su deca maštovita, kreativna, puna priča o vilenjacima, gnomima.. međutim, kako bivamo sve stariji, tako se buket naših talenata osipa, a naše vizije i senzibilnost se sužavaju, postaju žilavi, ugušeni drekom uma o potrošačkoj korpi i politici i sl... ostaju samo ostaci...no i ti ostaci su dovoljni da nam se ponekad “učini nešto” i da “primetimo nešto”.
Smatrate li da je bolje biti tako uspavan, ili razviti svoju pravu prirodu, svesnu i suptilnih tokova oko nas?
Mislite li da je konstrukcija savremenog načina života takva da polagano ubija svaku suptilnost u nama?
I za kraj – da možete da razvijete te sposobnosti u većoj meri (kakvu god... čitanje aure, svesno sanjanje, primećivanje suptilnih entiteta), da li biste radili na tome i zašto?
Moj stav ukratko – mislim da je primećivanje drugih stvarnosti naša prirodna osobina, koja je ugušena iz više razloga (sistem kao takav, način života, loše navike, ezoterična neukost čak i formalno obrazovanih ljudi, strogo materijalističko-racionalni pogledi na svet, i još mnogo, mnogo toga). Kako se čovek vraća sebi, tako će mu se otvarati i prirodne sposobnosti tog tipa (dakle, ne natprirodne
). Spoznajom svog mikrokosmosa, stiče svest i o makrokosmosu. Tako da, svakako nije bolje ostati uspavan.
Kada je u pitanju moja vožnja automobilom, uglavnom se krećem istim putevima. A jedna deonica puta, kod manjeg mesta pored Novog Sada mi je posebno zanimljiva... skoro uvek mi se nešto “učini” i to baš na istoj deonici puta! I to nikad danju, već isključivo noću, ili u sumrak.
Na primer, pospana sam, vozim.. i odjednom nešto preleti ispred kola! U deliću sekunde krećem da gazim kočnicu, u magnovenju misleći da mi je možda neka životinjica pretrčala put.. sekundu kasnije, shvatim da je “optiča varka u pitanju”, zaključim da sam umorna i da su se senke poigrale sa mnom. Normalno nastavim dalje.
Kroz neko vreme, na tom istom mestu stoji neko pored puta. Čudim se... ko bi bio napolju u to doba? Dok se dovezem, vidim... opet igra senki. Nema nikog.
I tako nekoliko puta. Uvek na istom delu puta.
Pričala sam o svojim iskustvima sa bliskom osobom, čovekom koji je živeo u Indiji neko vreme, i koji je od tantrika učio teze o hvatanju duhova. Pričala sam mu kako mi se dešavalo da “krajičkom oka opazim nešto”, i kad se okrenem, ili fokusiram pogled – ništa. Zapravo, u takvim situacijama, što više fokusiram pogled, to je manja mogućnost da registrujem nešto suptilno. On mi je na to rekao da nije iznenađen – indijski tantrici smatraju da se suptilni etiteti mogu videti samo “krajičkom oka”, i razvili su posebne metode hvatanja istih... hvatanje duhova pomoću ogledala, pomoću specijalnih kutija... i ta osoba, i njegove kolege su se za života, kroz praksu nagledali takvih slučajeva... koji kose sve poznate moguće zakone fizike.
No, ovo nije tema o duhovima. Ono što htedoh reći, to je – da nije ništa neuobičajeno da čak i neutreniran čovek primeti deliće drugih stvarnosti. Nisam ja nikakav izuzetak, naprotiv.
(Zašto “drugih stvarnosti”, zašto ne “druge stvarnosti”? Smatram da ih ima više, i da pojedinac stvara ličnu notu..no to je već druga tema)
Koliko nas je primetilo “nekad nešto” što smo pripisali umoru, optičkoj varci ili senkama.. Um ima odlične mehanizme racionalizacije, te se uvek pronađe za nas prihvatljivo objašnjenje, no ovaj svet je daleko više od ove “obične” stvarnosti u kakvoj smo ulovljeni u svakonevnici
. S tim potencijalom da sagledavamo druge realnosti smo se praktično rodili... pogledajmo kako su deca maštovita, kreativna, puna priča o vilenjacima, gnomima.. međutim, kako bivamo sve stariji, tako se buket naših talenata osipa, a naše vizije i senzibilnost se sužavaju, postaju žilavi, ugušeni drekom uma o potrošačkoj korpi i politici i sl
... ostaju samo ostaci...no i ti ostaci su dovoljni da nam se ponekad “učini nešto” i da “primetimo nešto”. Smatrate li da je bolje biti tako uspavan, ili razviti svoju pravu prirodu, svesnu i suptilnih tokova oko nas?
Mislite li da je konstrukcija savremenog načina života takva da polagano ubija svaku suptilnost u nama?
I za kraj – da možete da razvijete te sposobnosti u većoj meri (kakvu god... čitanje aure, svesno sanjanje, primećivanje suptilnih entiteta), da li biste radili na tome i zašto?
Moj stav ukratko – mislim da je primećivanje drugih stvarnosti naša prirodna osobina, koja je ugušena iz više razloga (sistem kao takav, način života, loše navike, ezoterična neukost čak i formalno obrazovanih ljudi, strogo materijalističko-racionalni pogledi na svet, i još mnogo, mnogo toga). Kako se čovek vraća sebi, tako će mu se otvarati i prirodne sposobnosti tog tipa (dakle, ne natprirodne
). Spoznajom svog mikrokosmosa, stiče svest i o makrokosmosu. Tako da, svakako nije bolje ostati uspavan.
