Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 96.835
Dugo sam želeo da otvorimo jednu temu o Pavlu Šafariku. Danas je ovo možda od svega najgore citirana osoba, zato što po društvenim mrežama kruži nekoliko zabluda vezano za njega. Naime, godine 1828. Šafarik je napisao jednu knjigu po predavanju jednog starijeg poljskog pisca, Vavžinjeca Surovjeckog (1769-1827), svojevrsni prikaz i komentar. Ta knjiga je, zbog određenih teza koje su u njoj bile iznete, bila jako primamljiva utemeljivalčima moderne, novoromantičarske škole (Jovanu I. Deretiću i Olgi Luković Pjanović). Devedesetih godina, zapravo štampano tek 2004. godine, to delo je priredio u srpskom prevodu filozof Aleksandar M. Petrović.
Zahvaljujući tome da se pojavilo u srpskom prevodu tada, ali i okačeno besplatno na internet, svima, ta knjiga se delila na sve strane i stvorila jednu potpuno iskvarenu sliku o tome ko je zaista Pavel Šafarik. To je došlo do potpuno zastrašujućih razmera, usled kojih se i Šafarik redovno navodi kao autor koji je navodno (!) zapostavljan, koji se zaobilazi, kako je nepobitno dokazao da nije bilo nikakve seobe Slovena, stavlja se u potpuno isti koš sa ni manje ni više no sa Milošem S. Milojevićem ili Simom Lazićem.
Verovatno bi ljudi koji ovih dana stalno pominju Šafarika, kada bi se upoznali sa njegovim opusom i tvrdnjama, zapravo zanemeli. Naime, radi se o čoveku koji je pripadao školi slavista koji su do izvesne mere bili opsednuti Spisom o narodima cara Konstantina VII Porfirogenita (DAI), do te mere da su čak i svoje llingvističke teze zasnivali na njemu. Šafarik je svoj život posvetio proučavanju starina Slovena, a tako i porekla Srba, odnosno njihove seobe koja se, po njemu, odvila u prvoj polovini VII stoleća, u vreme vlasti cara Iraklija (610-641), po svemu sudeći između 634. i 638. godine. Štaviše, Šafarik je doslovno rodonačelnik teorije o zakarpatskom poerklu Slovena. On ju je prvi ozbiljno predočio i naučno elaborisao.
Sve ovo što smo ovde pomenuli, a o čemu će znatno opširnije biti rečeno u toku teme, sačinjava Šafarika maltene utemeljivačem „bečko-berlinske škole“, kako bi to neko rekao.
Obično se smatra da je njegov magnum opus po ovom pitanju delo Slovenske starije koje je izašlo 1837. godine (Slovanské starožitnosti). Na ovom linku mogu se videti Šafarikova Sabrana dela: https://archive.org/details/sebranespisy00afgoog Deo koji nas interesuje i koji ću ovde početi da postavljam u prevodu kreće od 254. stranice (O srpskim Slovenima):
Pa, da počnemo? Šta kaže Šafarik o Srbima?
Zahvaljujući tome da se pojavilo u srpskom prevodu tada, ali i okačeno besplatno na internet, svima, ta knjiga se delila na sve strane i stvorila jednu potpuno iskvarenu sliku o tome ko je zaista Pavel Šafarik. To je došlo do potpuno zastrašujućih razmera, usled kojih se i Šafarik redovno navodi kao autor koji je navodno (!) zapostavljan, koji se zaobilazi, kako je nepobitno dokazao da nije bilo nikakve seobe Slovena, stavlja se u potpuno isti koš sa ni manje ni više no sa Milošem S. Milojevićem ili Simom Lazićem.
Verovatno bi ljudi koji ovih dana stalno pominju Šafarika, kada bi se upoznali sa njegovim opusom i tvrdnjama, zapravo zanemeli. Naime, radi se o čoveku koji je pripadao školi slavista koji su do izvesne mere bili opsednuti Spisom o narodima cara Konstantina VII Porfirogenita (DAI), do te mere da su čak i svoje llingvističke teze zasnivali na njemu. Šafarik je svoj život posvetio proučavanju starina Slovena, a tako i porekla Srba, odnosno njihove seobe koja se, po njemu, odvila u prvoj polovini VII stoleća, u vreme vlasti cara Iraklija (610-641), po svemu sudeći između 634. i 638. godine. Štaviše, Šafarik je doslovno rodonačelnik teorije o zakarpatskom poerklu Slovena. On ju je prvi ozbiljno predočio i naučno elaborisao.
Sve ovo što smo ovde pomenuli, a o čemu će znatno opširnije biti rečeno u toku teme, sačinjava Šafarika maltene utemeljivačem „bečko-berlinske škole“, kako bi to neko rekao.
Obično se smatra da je njegov magnum opus po ovom pitanju delo Slovenske starije koje je izašlo 1837. godine (Slovanské starožitnosti). Na ovom linku mogu se videti Šafarikova Sabrana dela: https://archive.org/details/sebranespisy00afgoog Deo koji nas interesuje i koji ću ovde početi da postavljam u prevodu kreće od 254. stranice (O srpskim Slovenima):
Pa, da počnemo? Šta kaže Šafarik o Srbima?
Pre naseljavanja Srba i Hrvata u bivšem Iliriku, tj. pre 634-638. godine, u Dalmaciji i susednim zemljama, posebno u delovima Panonije preko reke Save, kao i u Prevalitani, nije bilo stalnih slovenskih naselja. Iako su zabeleženi brojni slovenski upadi u Ilirik i Dalmaciju tokom 548, 550, 551. i 552. godine, nije pominjana nikakva trajna prisutnost tih grupa u ovim oblastima. Kretanje slovenske ekspanzije u to vreme imalo je dva pravca: jedan od ušća Dunava kroz Donju Meziju prema Trakiji i Makedoniji, i drugi od iste tačke kroz Panoniju prema Noričkim zemljama; ta dva pravca formirala su ugao između čijih krakova su bili ostaci starih populacija Tračana i Ilira, Vlaha i Albanaca. Usred ove autohtone populacije, snažno izmešane sa rimskom krvlju, opstale su brojne gotske porodice (posebno u takozvanoj Prevalitani), koje su vladale Dalmacijom između 493-552. godine, ali su zatim poražene od strane grčkih careva. U ovom stanju izmešane demografije i labave zavisnosti od Vizantije, Avari su pronašli Dalmaciju kada su izvršili preliminarne upade u nju, posebno 597. godine kada su opustošili grad Balea (danas Belaj) i 40 drugih utvrđenih naselja, i ponovo oko 603, i konačno oko 630. godine, kada su je potpuno osvojili bez otpora Grka, koji su bili zauzeti sa Saracenima. Car Iraklije osetio je duboko gubitak tako velike i lepe provincije, ali previše slab da je otrgne od moćnog neprijatelja, navodno je sklopio ugovor sa nekim kneževima Hrvata, koji su još uvek boravili u Beloj ili Velikoj Hrvatskoj, prema Konstantinu Porfirogenitu. U tom ugovoru ustupio im je Dalmaciju pod uslovom da isteraju Avare i priznaju njegovu vrhovnu vlast. Predvođeni petoricom kneževskih braće i dvema sestrama, Hrvati su sa velikom silom ušli u Dalmaciju i posle višegodišnje teške borbe pobedili Avare. Ubrzo nakon toga, još za vreme vladavine Iraklija, mlađi od dvojice braće koji su nezavisno jedan od durog vladali iz severne „Bele Srbije", koja se nalazila iza zemlje Turaka (Mađara) i graničila sa Francima (navodnjavana Vislom i Dnjeprom), došao je kod cara Iraklija tražeći utočište. Iraklije im je dodelio region u prefekturi Tesaliji (Dua) u blizini grada Serbica na Halijakmonu (sada Indžekar). Međutim, ubrzo se ispostavilo da Srbima ne odgovaraju ta naselja i, uz dozvolu cara, vratili su se u svoju drevnu pradomovinu. Tokom prelaska preko Dunava preispitali su ovaj potez i počeli tražiti nove naselja, dobivši od tadašnjeg vizantijskog zapovednika u Beogradu od cara nove prebivališta u zemlji na istoku Dalmacije, koju su već bili naselili Hrvati, a koja je bila presečena rekama Drina, Bosna i Vrbas, te koja je još uvek bila pod kontrolom Avara u to vreme. Avari su bili proterani, a Srbi su se proširili od Save preko rečnih basena tri pomenute reke do Jadranskog mora. Od tada su različiti delovi njihove zemlje dobijali različita delimično slovenska imena, kao što su Srbija, Bosna, Neretva (Paganija), Zahumlje, Travunija, Konavlje i Duklja ili Diokleja. Župani su predvodili ove pojedinačne oblasti; u pravoj Srbiji stolovao je srpski veliki župan kao vazal vizantijskog cara. Iraklije je oba doseljena naroda ubrzo preobratio u hrišćanstvo i krstio sveštenicima koje je pozvao iz Rima. Toliko sadrži izveštaj Konstantina Porfirogenita o doseljavanju Srba i Hrvata u Ilirik. Pošto je ovaj izveštaj tako precizno formulisan i čak toliko detaljan, a u odsustvu ikakvih kritički ispitanih suprotnih dokaza, nećemo osporavati glavni sadržaj, tj. doseljavanje Hrvata i Srba iz severnih zemalja Bele Hrvatske i Bele Srbije za vreme cara Iraklija u Ilirik, kao ni o osvajanju te zemlje od Avara, ostavljajući pojedinosti u stranu.
Međutim, dva pitanja moramo ovde proći. Naime, vremeski okvir migracije i identifikaciju zemlje odakle su došli. Vezano za prvo pitanje, prvo ćemo se okrenuti gledištima istraživača kao što su Engel, Pejačević i Mikocis. Konstantin smešta ova zbivanja uopšteno u vreme vlasti Iraklija (od 610. do 11. februara 641) ili stvara zabunu pogrešno navodeći 449. kao godinu osvajanja Salone i Epidaura, i tako zbunjujući kasnije istraživače. Engel smešta osvajanje Dalmacije od strane Avara između 610. i 620., pozivanje Hrvata između 620. i 630, a doseljavanje Srba oko 640. godine. Pejačević i Mikocis, u njihovim naporima da utvrde preciznije vremnske okvire, zasnivaju svoje istraživanje na mnoštvu avarske vojske zbog vojne kampanje (protiv Bugara 635-636) u vreme upada žitelja pograničnih krajeva Dalmacije u njihovu zemlju, a potom na nemogućnosti grčkog otpora Avarima, zato što su ovi bili zaokupirani Saracenima, i konačno na nekim drugim okolnostima. Primera radi, misiju Martina u Dalmaciju radi otkupa hrišćana koje su zarobli Avari i Sloveni, itd. Obojica, zato što se zasnivaju na istim činjenicama, dolaze do ugrubo istih zaključaka. Po Pejačeviću, Avari su zauzeli Dalmaciju godine 635-636, Hrvati su bili pozvani godine 636, a Srbi su se definitivno nastanili između 637. i 638. Po Mikociju, Avari su uzeli Dalmaciju 637. godine, Hrvati bili pozvani 638, a Srbi zauzeli Makedoniju, onda kasnije preuzeli Iliriju 640. Ove tvrdnje, međutim, deluju neuverljivo po detaljnijem ispitivanju. Pre svega, argumenti za njih su arbitražne pretpostavke. Avari nisu nužno bili uključeni u kampanju protiv Bugar, a što istorija ne pamti, i mogli su uzeti Dalmaciju od slabašnih Grka, čak i ako ovi nisu bili zaokupirani Saracenima. Nemogućnost da su se svi događaji koje izveštava Konstantin Porfirogenit o Avarima, HRvatima i Srbima odvili u tako kratkom periodu u iznosu od 4-5 godine je evidentna svakome kopažljivo čita glave 29-36 Konstantina i razmotri značaj događaja, mnoštvo incidenata, njihov kompleksni razvoj i udaljenost uključenih lokacija. Nakon odbacivanja ove hronologije, u nedostatku nečeg čvršćeg za uspostavu preciznijeg utvrđivanja godina, biće dovoljno da smestimo sve ove događaje u poslednju deceniju Iraklijeve vlasti, posebno naon avarskog osvajanja Dalmacije oko 630: dolazak Hrvata oko 634, migraciju Srba u Makedoniju oko 636, u Iliriju oko 638. i krštenje oba naroda koje se odvilo.
