commodore:
Prozelotizam, ekstremizam, fundamentalizam...
Srpsko/balkanski specijalitet ili posast modernog sveta ?
Koreni, istorijat, stanje...
Karakteristike, vrste, podele...
Vera, Ideologija, nacija...
Kako se boriti protiv koncepata koji ne poznaju pojam kompromisa?
Kako objasniti onima koji svet vide crno-belo, da je realnost sastavljena iz nebrojenih nijansi sive...?
Da li je kultura kljuc?
Da li bi kompletne narode trebalo vratiti u skolu?
Ili se uzdati u represiju?
Ovako prvo da nekako zapocnemo ovu temu
commodore , pa cemo je kasnije lagano razradjivati, a i time odrzavati Tvoju temu u zivotu. O njoj bi se inace, moglo napisati, a i sigurno se vec pisu tomovi knjiga koliko je opsirna....
commodore:
Prozelotizam, ekstremizam, fundamentalizam...
Srpsko/balkanski specijalitet ili posast modernog sveta ?
Ovo prvo je ustvari i osnovno, oko toga se sve vrti....
Bilo ko je barem malo imao prilike da se upozna sa istorijom Balkana i ovih nasih prostora je svesan da je pojam
prozelotizam prakticno neodvojiv od sustinskog shvatanja duse kulturne sredine u kojoj zivimo. Da stvar bude jos tuznija, mozda cak za objasnjavanje termina
prozelotizam u nekim enciklopedijama bi trebalo uzeti Balkansko poluostrvo za najbolji i neprevazidjeni primer....
Za neupuce objasnicu da se rec prozelotizam srpskije zove preverstvo, prevershtvo (sa sh), ili preverje. Ono se odnosi da kada jedna verska zajednica nekad pod silom, ili necasnim metodama ide da preobrati, odnosno
preveri pripadnike druge vere, recimo obecavajuci im sigurnost ili bolji drustveni polozaj. To je ukratko u nasoj epici poznato po turskim
zulumima, kulucima i janjicarstvu . Medjutim, to je samo jedna strana medalje, jer su preobracanja
fakat cinile sve tri veroispovesti. Naravno,
bitno je naglasiti da se prozelotizam vrlo obavljao pod punim pristankom i saglasnoscu preobracene strane .
Objektivna istorijska istrazivanja pokazuju da su u svetskim razmerama, ako bismo stavili skalu, prozelotizmu najvise bio sklon islam (za koji je u pojedinim epohama to bio cak pozitivan i pozeljan nacin da se pridobiju novi vernici), za njim odmah sledi katolicko hriscanstvo, a tek onda pravoslavlje, a u izuzetno maloj meri judeizam. Da se vratimo, konkretno na nase prostore.
Kako sada ne bismo istorijski razlagali periode kada su preobracanju i u kojim etapama cinjeni na Balkanu, neosporno je to da su u njemu najveci trag ostavili Turci i njihovo posedovanje sirom Makedonije, Srbije, Crne Gore, i najvise BiH (odlicno opisano kod Jovana Cvijica u odlomku "U kom smislu i u kojoj meri je izmenjena dusa dinarskih muhamedanaca". Kao sto nam je dobro prilicno toga je cinila i Katolicka Crkva, narocito u primorskim oblastima Dalmacije, Dubrovnika i u ogromnom delu Slavonije i Srema. U svemu tome ono sto je nama manje poznato, prozelotizmom se bavila i Pravoslavna Crkva u odredjenim okolnostima u zapadnoj, juznoj i istocnoj Hercegovini prema Trebinju i Crnoj Gori. U delovima Hercegovine severno od Dalmatinske zagore i Velebita, postojala su cak sela i familije u kojoj su ziveli pripadnici sve tri veroispovesti, rasno i fizicki potpuno isti, cak od istih predaka.
Prema clanku Mladena Lorkovica
"Stvaranje srpskog otocja u hrvatskim zemljama" objavljenog u izdanju Matice iseljenika Srbije 1992. Beograd priredio Predrag Dragic-Kijuk, u dvotomnoj knjizi Cantena Mundi (u Svetskim Verigama II) pise : U istocnoj Hercegovini u 16. i 17. veku, zbog nestanka katolickog svestenstva i progona od strane pravoslavnog, od turskih vlasti privilegovanog, kompaktna hrvatska katolicka naselja presla su u pravoslavlje. Slicno se odigralo u tim vekovima i u Crnoj Gori (jos 1610. g. plemena Pipera, Bratonozica, i Kuca bili su katolici), kao i u Sremu (10 hrvatskih sela oko Rume). U zapadnoj Bosni ima i danas pravoslavnih sa prezimenima katolickog porekla (Lovric, Martinovic, Jerkovic, Juric, Blazevic)" . Prim. aut. ja bih dodao i Seselj 
, sudeci da sam raspravljao sa kolegama sa katedra za jugoslovensku i srpsku knjizevnost upoznati u ovo koji su mi objasnjavali etimologiju.
Pre Mladena Lorkovica niko manji nego Vladimir Corovic u "Istoriji Srba", pise: "U 17. veku dolazilo je do prevodjenja katolickog svestenstva Crne Gore u pravoslavlje pod vodjstvom cetinjskog vladike Ruvima, savremenika patrijarha Pajsija Janjevca. Tada su postali pravoslavni plemena Kuca, Drekalovica, Bratonozica i Pipera. Razlog prelaska izgleda je bio nedostatak katolickog stanovnistva koje nije smelo da zivi pod Turcima. Za svoju pastvu jedino su se uporno borili bosanski franjevci, ali samo u Bosni. U isto vreme unijacenje pravoslavnih napreduje u Slavoniji, dok neki katolici u Srbiji prelaze u Srbiji prelaze u islam. Tragika za Srbe je bila u tome sto su, noseci se sa katolicima, trazili ponekad pomoc turskih vlasti, a noseci se sa Turcima, uzdali se u papu i Zapadne sile" , a Cedomil Martinovic u "Nasi muslimani" pise : Po dolasku Osmanlija u Bosnu - prethodno rastrzane izmedju katolika i pravoslavnih, sa 'bosanskom crkvom' koja je u stvari bila pravoslavna (netacna je tvrdnja da su nasi muslimani poislamljeni bogumili) - nije bilo nasilnog sirenja islama. Islam je priman dobrovoljno od pravoslavnih neotpornih i neorganizovanih (najvise od vlastele), stalno ugrozavanih od katolika. Poturcenjaci nisu nalazili mnogo podrske od Osmanlija, delimicno i zato sto su potajno poturcenjaci cuvali karakteristike stare vere (slava, obicaji, ikone). Vremenom je rasla mrznja poturcenjaka i prema Srbima i prema Carigradu, pokazujuci se revnosniji u cuvanju islama od onih u Carigradu. Ovde je pocetak i separatistickih pokreta u Bosni koje je Turska morala delimicno da tolerise."
Zapocevsi ovu temu, sigurno valja se objasniti zasto je ovo sve tako bitno. Novija istrazivanja psihijatara i psihologa pokazala su da je kod preversa prisutan mehanizam odbrane negacije i simptomi samodestruktivne neuroze, ali i neretko se zavrsava mehanizmom identifikacije sa agresorom. Evo i nekoliko manje poznatih primera, a i novih pitanja u vezi s njima. Kada pritisak jace sile, obicno u vremenima rata i svakojakog meteza, splasne ili sasvim nestane, zasto se samo minimalan procenat nasilno prevedenih u drugu veru vraca u svoju prvobitnu (primer Srba u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata, odnosno u godinama i decenijama posle rata). Mogli bismo reci da mnogi ostaju u novoj veri iz straha, iz oportunizma, pri tome nimalo ubedjeni u ispravnost nove vere (ukoliko ne podlegnu mehanizmu odbrane "identifikacije sa agresorom", zalazuci se sada, svim silama, za novu veru). Ne stvara li se tako homo duplex, neiskren, licemeran covek, sa verovatnim podsvesnim osecanjem krivice koje ce kadtad ispoljiti i to, ili u cinovima samodestrukcije, ili u neprekidnoj agresivnosti prema spolja, uperenoj najvise protiv naroda i vere koju je napustio, je sto je manje ubedjen u svoju preveru, to vise treba da je dokazuje, i sebi i drugim, najcesce silom.
Odlomci su uzeti iz knjige "Vera i nacija" svetski uvazenog psihijatra i psihoanaliticara Vladete Jerotica.
Pored toga knjiga Vuka Draskovica veoma slikovito s dozom gorke tragike sudbine prikazuje ovaj fenomen. Premda se i Draskovic moze staviti pod znak pitanja koliko je u njemu srpskog 
, ne po prezimenu vec po porodicnom stablu s majcine strane i poreklu (iz istog mesta iz kog mu je I dojucerasnji kum Seselj ).
Summa summarum, mislim da bi se preverstvo moglo okarakterisati kao traumaticna i patoloska pojava sa dugotrajnim posledicama ! Da li je coveku potrebno da menja veru kad svaka vera sama po sebi nije nacionalna, vec sustinski prevazilazi naciju i vodi ka univerzalnom, praizvoru, Svevisnjem ?.... jedino su njeni metodi odnosno kanoni drugacija, a ishodiste i teleoloska svrha u potpunosti isti.
Toliko za sada....mislim da sam ovde dao odgovor na dobar deo pitanja pocetnog posta
