Slušala sam danas dok sam nešto šivuckala emisiju oca Rafaila pod nazivom "Patnja-pouzdan znak".
"Znak izabranija patnjama toliko je istinit da one koji su patnjama izloženi, Sveti Duh pozdravlja nebeskim pozdravom." saznajemo iz Jakovljevih poslanica.
Sveti apostol Petar kaže hrišćanima da su njihov priziv, istinski priziv stradanja.
Govorio je o tome kako farisejski mnogi ljudi drže zapovesti, pobožni su, poste, obilaze manastire, pa dođu do pitanja: Zašto meni, Bože?! Pogledaj kako drugi žive, zašto ja?;
U kontekstu toga da je patnja znak izabranosti kaže: "Takva je božanstvena odluka za čoveka u vreme njegovog ovozemaljskog života.
Onaj ko ne prihvati krst, ne može biti učenik Gospodnji. Saznatelj naših duša je Gospod. Duše onih koje veruju u Njega On sazdaje patnjama."
"Ovozemaljski život lišen patnje služi kao pouzdan znak da je Gospod odvratio svoj pogled od čoveka i da ovaj nije ugodan Gospodu.
Čak i kad bi se spolja posmatralo i činilo da je čovek pobožan i vrlinski (On jes' da se trudi, stvarno, pobožan je, pa i vrlinski, ali nešto slabo pati... Nešto mi ovo sumnjivo, čovječe..., nema stradanja-neće ga patnja. Nema pečata patnje.) ";
Usled čega to može da se desi? Usled gordosti! Tajno se naslađuje svojom pobožnošću, svojim trudom. Samome sebi žrtvu prinosi.
Iskreno, mislim da ću snimak morati da slušam još koji put, i to pomno, a ne usput dok radim još nešto jer sam se poprilično uplašila.
Nedaće, problemi, patnje i razočarenja koja sam doživela do sad... jesu bili veliki i ostavili su neizbrisiv trag, ali slušajući ovo onako letimice, plašim se i smatram da nisam propatila dovoljno... i da i inače ne patim dovoljno kao verujuća, te da sam možda taj neki farisej, ili čak osoba od koje je Gospod odvratio svoj pogled.
Da li i sami, slušajući slične sadržaje, osetite nekad strah i preispitujete svoj život... pa vam se i ne sviđa ono kako ga lično vidite u odnosu na poruke i pouke?
Kako shvatate to da u isto vreme patimo i radujemo se jer nam je patnja data kao krst koji ćemo poneti?
