Patnja kao siguran znak da smo Bogu ugodni i izabrani

Samsonight

Elita
Poruka
15.657
Slušala sam danas dok sam nešto šivuckala emisiju oca Rafaila pod nazivom "Patnja-pouzdan znak".

"Znak izabranija patnjama toliko je istinit da one koji su patnjama izloženi, Sveti Duh pozdravlja nebeskim pozdravom." saznajemo iz Jakovljevih poslanica.
Sveti apostol Petar kaže hrišćanima da su njihov priziv, istinski priziv stradanja.
Govorio je o tome kako farisejski mnogi ljudi drže zapovesti, pobožni su, poste, obilaze manastire, pa dođu do pitanja: Zašto meni, Bože?! Pogledaj kako drugi žive, zašto ja?;

U kontekstu toga da je patnja znak izabranosti kaže: "Takva je božanstvena odluka za čoveka u vreme njegovog ovozemaljskog života.
Onaj ko ne prihvati krst, ne može biti učenik Gospodnji. Saznatelj naših duša je Gospod. Duše onih koje veruju u Njega On sazdaje patnjama."

"Ovozemaljski život lišen patnje služi kao pouzdan znak da je Gospod odvratio svoj pogled od čoveka i da ovaj nije ugodan Gospodu.
Čak i kad bi se spolja posmatralo i činilo da je čovek pobožan i vrlinski (On jes' da se trudi, stvarno, pobožan je, pa i vrlinski, ali nešto slabo pati... Nešto mi ovo sumnjivo, čovječe..., nema stradanja-neće ga patnja. Nema pečata patnje.) ";
Usled čega to može da se desi? Usled gordosti! Tajno se naslađuje svojom pobožnošću, svojim trudom. Samome sebi žrtvu prinosi.

Iskreno, mislim da ću snimak morati da slušam još koji put, i to pomno, a ne usput dok radim još nešto jer sam se poprilično uplašila.

Nedaće, problemi, patnje i razočarenja koja sam doživela do sad... jesu bili veliki i ostavili su neizbrisiv trag, ali slušajući ovo onako letimice, plašim se i smatram da nisam propatila dovoljno... i da i inače ne patim dovoljno kao verujuća, te da sam možda taj neki farisej, ili čak osoba od koje je Gospod odvratio svoj pogled.

Da li i sami, slušajući slične sadržaje, osetite nekad strah i preispitujete svoj život... pa vam se i ne sviđa ono kako ga lično vidite u odnosu na poruke i pouke?
Kako shvatate to da u isto vreme patimo i radujemo se jer nam je patnja data kao krst koji ćemo poneti?
 
Slušala sam danas dok sam nešto šivuckala emisiju oca Rafaila pod nazivom "Patnja-pouzdan znak".

"Znak izabranija patnjama toliko je istinit da one koji su patnjama izloženi, Sveti Duh pozdravlja nebeskim pozdravom." saznajemo iz Jakovljevih poslanica.
Sveti apostol Petar kaže hrišćanima da su njihov priziv, istinski priziv stradanja.
Govorio je o tome kako farisejski mnogi ljudi drže zapovesti, pobožni su, poste, obilaze manastire, pa dođu do pitanja: Zašto meni, Bože?! Pogledaj kako drugi žive, zašto ja?;

U kontekstu toga da je patnja znak izabranosti kaže: "Takva je božanstvena odluka za čoveka u vreme njegovog ovozemaljskog života.
Onaj ko ne prihvati krst, ne može biti učenik Gospodnji. Saznatelj naših duša je Gospod. Duše onih koje veruju u Njega On sazdaje patnjama."

"Ovozemaljski život lišen patnje služi kao pouzdan znak da je Gospod odvratio svoj pogled od čoveka i da ovaj nije ugodan Gospodu.
Čak i kad bi se spolja posmatralo i činilo da je čovek pobožan i vrlinski (On jes' da se trudi, stvarno, pobožan je, pa i vrlinski, ali nešto, slabo pati... Nešto mi ovo sumnjivo, čovječe..., nema stradanja-neće ga patnja. Nema pečata patnje.) ";
Usled čega to može da se desi? Usled gordosti! Tajno se naslađuje svojom pobožnošću, svojim trudom. Samome sebi žrtvu prinosi.

Iskreno, mislim da ću snimak morati da slušam još koji put, i to pomno, a ne usput dok radim još nešto jer sam se poprilično uplašila.

Nedaće, problemi, patnje i razočarenja koja sam doživela do sad... jesu bili veliki i ostavili su neizbrisiv trag, ali slušajući ovo onako letimice, plašim se i smatram da nisam propatila dovoljno... i da i inače ne patim dovoljno kao verujuća, te da sam možda taj neki farisej, ili čak osoba od koje je Gospod odvratio svoj pogled.

Da li i sami, slušajući slične sadržaje, osetite nekad strah i preispitujete svoj život... pa vam se i ne sviđa ono kako ga lično vidite u odnosu na poruke i pouke?
Kako shvatate to da u isto vreme patimo i radujemo se jer nam je patnja data kao krst koji ćemo poneti?
Samim tim sto zivimo u ovom svetu koji je pod uticajem Satane zivot je pun patnje
i Samim tim jer smo nesavrseni rodjeni i time podlozni bolesti starosti i smrtni ne mozemo izbeci patnju...

A drugo je ako neko sam nemudrim potezima ili godoscu dozivi neku vecu patnju, to bi bilo ono sto i pise u Bibliji
Sto covek poseje to ce i poznjeti" Galatima 6:7
Tako da oni koji cine zlo a to im se vrati samo im se to i desilo, zakon uzroka i posledice.

Niko nije lisen patnje samo oni koji nanose patnju drugima manje pate od onih kojima se nanosi.

Zato nam je Bog i dao Bozju rec Bibliju da mozemo nauciti da zivimo na duhovan nacin vec danas
da tu patnju smanjimo na najveci moguci nivo i da naucimo da mudro postupamo.
Onda c mozemo biti srecni i danas.
Jer sveti duh nam to daje.

A patnja kao znak da nas podrzava je kada Bog dopusta neke kusnje i zlo da bi nas poucio i vodio putem istine.
Ali kada Bog dopusta kusnje nanas, to je tako do mere koju mozemo podneti.
A sa druge strane Bog svojim duhom i stiti one koji su ne tom Bozjem putu istine.
 
A patnja kao znak da nas podrzava je kada Bog dopusta neke kusnje i zlo da bi nas poucio i vodio putem istine.
Tako je! Bez Božijeg dopuštenja, Satana nikom od nas ne može ništa. I o tome je bilo govora u ovom govoru oca Rafaila.
Izuzetan sadržaj!
Ipak, doživljaj reči "patnja" je često dramatičan, a može da se prevede na nešto kao stalni razgovor sa Bogom u trenucima očajanja da ne bi došlo do pitanja: "Zašto baš meni, Bože?", a može i kao totalno slamanje, ulaženje u mrak i tugovanje.
Od malih do velikih stvari, primećujem da se to pitanje konstantno postavlja i onda se gleda na nekog drugog: ''Onaj tamo je bezbožnik, pa ga nije snašlo ništa slično. Kako to?", plus se ide na gnev ka Bogu jer je dopustio da se nešto loše desi.
 
99 posto osoba misli da zivi lose i da pati i da zasluzuje da zivi bolje

tako da je ovo odlican govor za prikupljanje pastve

gadja dobro njihovu bol
Plašim se da Bog ne gleda na mene jer slabo patim.
Ne skupljam pastvu, nisam duhovno/svešteno lice već običan vernik.
Da li patnja znači da treba da se zapustim, idem po terapiju za depresiju i anksioznost?
Šta god da me zadesi, malo ili veliko, na prvu loptu ću biti zabrinuta i tužna, ali onda... smatram da nije ispravno da se pretvorim u zombija da bih iskazala to kako osećam patnju. Od Boga, po Božijem dopuštenju dolazi...
i s toga mogu samo na Njegovu pomoć da računam.
Mislim da je najbliža linija da odem do Budve i popričam sa ocem/igumanom Rafailom o ovome.
Ta patnja o kojoj se govori...
Kako ju je iskazivao Isus Hrist? Podneo je sve što Ga je snašlo bez kuknjave, bez mnogo reči.
 
Tako je! Bez Božijeg dopuštenja, Satana nikom od nas ne može ništa. I o tome je bilo govora u ovom govoru oca Rafaila.
Izuzetan sadržaj!
Ipak, doživljaj reči "patnja" je često dramatičan, a može da se prevede na nešto kao stalni razgovor sa Bogom u trenucima očajanja da ne bi došlo do pitanja: "Zašto baš meni, Bože?", a može i kao totalno slamanje, ulaženje u mrak i tugovanje.
Od malih do velikih stvari, primećujem da se to pitanje konstantno postavlja i onda se gleda na nekog drugog: ''Onaj tamo je bezbožnik, pa ga nije snašlo ništa slično. Kako to?", plus se ide na gnev ka Bogu jer je dopustio da se nešto loše desi.
Da da... to je to...
I kada Bog dopusta kusnje on nam moze stititi zivot.

Da dok neki sa strane mogu misliti sta je taj Bogu zgresio da mu se to desava...
a u stvari je obratno...
Imamo ljude koj icine zlo pa ne dozivljavaju takve kusnje osim onih za koje su sami zasluzni - da im se vrati neko zlo
koje su drugima cinili.

Ali vernik zna kada dozivljava kusnje da su one kontrolisane od strane Boga.

1 Korincanima 10
13 Nije vas snašlo nijedno iskušenje koje nije uobičajeno za ljude.+
A Bog je veran i neće dozvoliti da budete iskušani više nego što možete podneti,+
nego će, kad dođe iskušenje, stvoriti izlaz da biste mogli izdržati.
+
 
Poslednja izmena:
Патња је некад неопходна и неке су туге оплођујуће неке не.
Ко превише пати знак је духовног поремећаја и треба да се чупа из тога. Дуге патње нису природно стање духа.
Сама јеванђеља су срећна вест све посланице апостола почињу реадујте се браћо у Христу и веселите се духом.
 
Патња је некад неопходна и неке су туге оплођујуће неке не.
Ко превише пати знак је духовног поремећаја и треба да се чупа из тога. Дуге патње нису природно стање духа.
Сама јеванђеља су срећна вест све посланице апостола почињу реадујте се браћо у Христу и веселите се духом.

Ali ovde je da ljudi koji nisu počastvovani patnjom, nisu ni Bogu dragi. Ko ne pati, Bog je od njega okrenuo svoje lice.
Dakle... Problem je definisati tu patnju.
Nećemo na ulicu snuždenog lica, odeveni u kostret, da sve oko nas odzvanja patnjom... a onda nailazimo na to da
i (On jes' da se trudi, stvarno, pobožan je, pa i vrlinski, ali nešto slabo pati... Nešto mi ovo sumnjivo, čovječe..., nema stradanja-neće ga patnja. Nema pečata patnje.) ";
 
Plašim se da Bog ne gleda na mene jer slabo patim.
Ne skupljam pastvu, nisam duhovno/svešteno lice već običan vernik.
Da li patnja znači da treba da se zapustim, idem po terapiju za depresiju i anksioznost?
Šta god da me zadesi, malo ili veliko, na prvu loptu ću biti zabrinuta i tužna, ali onda... smatram da nije ispravno da se pretvorim u zombija da bih iskazala to kako osećam patnju. Od Boga, po Božijem dopuštenju dolazi...
i s toga mogu samo na Njegovu pomoć da računam.
Mislim da je najbliža linija da odem do Budve i popričam sa ocem/igumanom Rafailom o ovome.
Ta patnja o kojoj se govori...
Kako ju je iskazivao Isus Hrist? Podneo je sve što Ga je snašlo bez kuknjave, bez mnogo reči.
na sta mozes da utices radi tako da ne patis

na sta ne mozes da utices uzaludno je da patis
 
Plašim se da Bog ne gleda na mene jer slabo patim.
Patnja je siguran znak da si se od Boga udaljila. To je opomena. I možeš tu opomenu tumačiti kao znak ljubavi. Voli te i zato te opominje da se vratiš.
Ako si srećna, inspirisana, kreativna, onda to ne znači da te Bog ne voli, već ti daje potvrdu da radiš nešto ispravno.
 
Ako si srećna, inspirisana, kreativna, onda to ne znači da te Bog ne voli, već ti daje potvrdu da radiš nešto ispravno.
Uprkos nedaćama... ali nedostaje ta patnja, još uvek nedefinisan termin za mene.
Bog zna da je ne prizivam, ali u čitanju sa ocem Rafailom razmišljam o tome da li zaista nema iskušenja za mene, ili ih ja toliko lako prevazilazim da... je ovo neko vreme lakih iskušenja.
Ne može biti da sam toliko snažna osoba te da ne podležem više mnogim iskušenjima moja su teška drugima...
 
Ono, naravno, ovo nije zalazak mog života, verovatno postoje iskušenja koja me tek čekaju, ali... da li se od mene očekuje da osetim i procesujem ili samo vidno patim?
Lako mi je u miru... i Bog dao mojim zemljama mir dok god živimo mi, i naša deca, i naše dece deca i tako dalje! Zaista, mir samo neka se uspostavi i učvrsti svuda.
Nemam patnju vezanu za sebe... a gde je patnja za svet, gde je patnja za zaraćenu našu braću, gde je patnja za zavejane negde, gde je patnja za zatrpane kršem od zemljotresa? Da li se to računa kao da glumim, da farisejski patim, da kao onaj Levit oko prebijenog čoveka mislim da to mene nikad ne može snaći, pa da prođem kao da me se to ne tiče?
Pa, ne može tako, definitivno mislim da to sve i mene može da snađe!
I to je patnja. Bar ja to tako računam.
 
Ono, naravno, ovo nije zalazak mog života, verovatno postoje iskušenja koja me tek čekaju, ali... da li se od mene očekuje da osetim i procesujem ili samo vidno patim?
Lako mi je u miru... i Bog dao mojim zemljama mir dok god živimo mi, i naša deca, i naše dece deca i tako dalje! Zaista, mir samo neka se uspostavi i učvrsti svuda.
Nemam patnju vezanu za sebe... a gde je patnja za svet, gde je patnja za zaraćenu našu braću, gde je patnja za zavejane negde, gde je patnja za zatrpane kršem od zemljotresa? Da li se to računa kao da glumim, da farisejski patim, da kao onaj Levit oko prebijenog čoveka mislim da to mene nikad ne može snaći, pa da prođem kao da me se to ne tiče?
Pa, ne može tako, definitivno mislim da to sve i mene može da snađe!
I to je patnja. Bar ja to tako računam.
 
Uprkos nedaćama... ali nedostaje ta patnja, još uvek nedefinisan termin za mene.
Bog zna da je ne prizivam, ali u čitanju sa ocem Rafailom razmišljam o tome da li zaista nema iskušenja za mene, ili ih ja toliko lako prevazilazim da... je ovo neko vreme lakih iskušenja.
Ne može biti da sam toliko snažna osoba te da ne podležem više mnogim iskušenjima moja su teška drugima...
Misliš da ti nedostaje saosećanje?
Da poneseš krst celoga sveta kao Isus?
Pa ne nosi ga ni Rafailo.

Reakcija na životne okolnosti kao što je "zašto se baš neni ovo dešava" jeste patnja. Odbijaš situaciju u kojoj si i samim tim patiš.
Ako kažeš, hvala ti Bože za ovu opomenu, hajde da vidim šta iz toga treba naučiti. Ti više ne patiš, dok onaj farisej još uvek pati sa neprihvatanjem.
Zato mi nije jasno o čemu sveštenik priča.
 
Reakcija na životne okolnosti kao što je "zašto se baš neni ovo dešava" jeste patnja. Odbijaš situaciju u kojoj si i samim tim patiš.
Ako kažeš, hvala ti Bože za ovu opomenu, hajde da vidim šta iz toga treba naučiti. Ti više ne patiš, dok onaj farisej još uvek pati sa neprihvatanjem.
Zato mi nije jasno o čemu sveštenik priča.
Nikad se nisam našla u situaciji da se pitam zašto se nešto desilo baš meni, čak ni sa 12 godina kad je moja majka otišla na neko bolje mesto.
Ustvari, bila sam šokirana kad sam na faksu dobijala visoke ocene. To mi je bilo: Da li je realno, da l' su moji profesori u vinkli???
Ono manje prijatno... prihvatiš. Nekom se desi pre, nekom kasnije.
Volela bih da nikog ne natera situacija na pitanje: "Zašto meni, Bože?!"
 

Back
Top