ЗАШТО СМО ЗВИЖДАЛИ „МАРСЕЉЕЗИ”
Звиждао је и север и југ и исток, као и рубни делови запада
Сва срећа да се поводом усвајања Измена и допуна закона о штампи подигла велика бура због које ће се, барем неко време, судови устручавати да по њему пресуђују и изричу високе казне. У противном, буџети српских новина и телевизија били би десетковани након квалификационе утакмице за предстојеће светско првенство између Србије и Француске у Београду. Разлог – контроверзно извештавање о контроверзном звиждању београдске публике француској „Марсељези” пред почетак меча.
Дословно сви овдашњи медији у извештајима са утакмице истакли су „срамно понашање дела навијача” и звиждуке које су нешто касније, пре краја химне – богу хвала – надгласали „снажни аплаузи” свеснијег и пристојнијег дела публике. Нису се бирале речи приликом осуде једних, као ни у похвалама других. При чему су „примитивизам”, „варварство”, „антицивилизацијско понашање” и „брукање пред светом” били само неки од најчешће коришћених израза.
Из непознатог разлога, најактивнији у овој кампањи био је агилни београдски градоначелник Драган Ђилас који је пре утакмице посетио камп репрезентације у Ковилову са апелом да будемо добри домаћини и који је после утакмице, у поменутој емисији на Б92, задовољно и славодобитно пребројао „хиљаду примитиваца” и „четрдесет девет хиљада” оних других, пристојних и културних грађана који су првима одржали лекцију из лепог понашања на стадиону.
Е, сад, невоља је у томе што сам, стицајем околности и родитељских обавеза, те вечери сам био на „Маракани” и лично се нашао у дилеми да ли да верујем званичним извештајима или својим ушима и очима. Пре свега, мада то у читавој причи није најважније, господин Ђилас се, биће, негде грдно забројао. Можда то из свечане ложе и из централних делова западне трибине и није тако деловало, можда је то у ТВ преносу изгледало другачије (телевизија је чудо), али однос снага на стадиону је био прилично другачији од онога како га је видео градоначелник и како су га представили српски медији. Звиждао је и север и југ и исток, као и рубни делови запада. И у највећем броју то – барем овога пута – нису били никакви „хулигани” и „примитивци”, већ пристојни момци и грађани који су врло добро знали шта чине и зашто.
РТС је данима пред утакмицу емитовао „пригодне” спотове на тему фер и спортског навијања, док су репортери Б92 током дана, неким чудним случајем, а по старом РТС рецепту из деведесетих година, око стадиона наилазили само на навијаче који су на питање да ли ће звиждати француској химни одговарали са „никако”, „сачувај боже”, „не долази у обзир”, „па то није у реду”, „није спортски” и сл. Просто невероватно како нису налетели баш ни на једног који би о тој теми имао нешто другачије мишљење.
Није ми само јасно да ли је то неки „трећи подсекретар” француске амбасаде (или можда и амбасадор Терал лично!?) својим београдским домаћинима скренуо пажњу да би евентуални звиждуци француској националној химни могли неповољно да се одразе на процес српских „евроинтеграција”, или су домаћини самоиницијативно показали (не)примерену дозу удворичке снисходљивости.
