Евро-мен није исто што и Супер-мен. Они не умеју пливати на реци живота, па друге вуку надоле, ка дну и муљу. Да ли је немоћ нормалних данас ненормална ?
Србија постаје бајка, а има и оних који би да је радо истисну и из сећања, јер чему све то, никоговићи кажу. Можда Србија и јесте бајка, али она бајка у којој ће све да се замрзне и окамени, на неко време, док ствари не дођу на своје место. Могу зарасти стазе до светих манастира, и неки ће једва дочекати да по стазама до њих расте само коров, али никада неможе зарасти сећање у срцима на пут који је зацртан у нашим генима.
Под пером њихових мислилаца значајна питања за Српски народ добијају усковидну практичну димензију, и своде се на „брзе административне послове. „Нама се жури!“ вичу једни, „Живот не може да чека“, громко довикују, „Брзином најбржег супер-мега-гига аутомобила у Европу“, „Додај гас“, „Брзином светлости у Европу“, вичу други. Да је Достојевски данас жив, написао би нову књигу „БЕДНИ ЉУДИ“ са овом темом.
Бесмислено насиље над другачијим мишљењем, упумпавање нових стандарда и мерила човекових вредности, гурање људи да прихвате наметнуто гвоздено управљање њиховим животима, посредством „невидљиве руке“ из Брисела. Одобрено скрнављење идентитета, гушење права на слободу мишљења (емоције при том не смемо поседовати, морамо себе „роботизовати“ или постати сенке, духови), вишак оптимизма је штетан јер нарушава ту свету„реалност“, која најмање личи на „реалност“ више би се могло рећи да је „фатаморгана“ него „реалност“.И можда би тај свет лепо изгледао њима, али шта вреди галопирати ако се иде у погрешном правцу ?
У тој истој Европи постоји читава војска незапослених, најамних мишева и робова који су принуђени да раде за плату и европске газде. Испирачи мозга нас софистицирано едукују како да "радимо за друге", укалупљују у једноумље, постају ментори наше пропасти и вешти продавци магле.
Воштани аукционари су ставили на распродају наше њиве, воћњаке, фабрике, пољане, улице, куће, касарне, музеје, изворе и брвнаре, на голом камену народ чами али то као да није довољно па поручују - продајмо и срце!
Ко још жели преузети то проклетство, завапиће народ – дајте слободу или смрт!
Криви смо само зато што смо свесни и знамо шта припада Богу, а шта ћесару.
Не треба пуно времена а да се схвати суштина ствари. Неко је једном рекао "Тамо где је ропство, не може бити слободе; а тамо где је слобода нема ропства". Ова непогрешива истина је толико тачна и стреља право у очи.
Светска гвоздена власт упливава у животе појединаца ове земље и хоће да нам преотме кормило. Овај народ није такав да се уплаши кад се неко на њега намргоди и почне да га застрашује и прети. Савијање тзв. „плановима мира“ је можда најкраћи пут који може да нас одведе у ропство. Вуци долазе у овчијем руху. Али тек када се скине бреме јарма, схвата се колика је заправо привилегија слободе.
Ланци су ланци, било војни, политички, економски. Улизнички, до лукавства префигани, знају светски гвоздени моћници шта треба овом народу понудити. Филозофија „материјалистичке среће“ мајстора обмане нуде сурогат среће „имај стан, кола, карту до месеца, плату, живот на рате....“ или можда треба да преведем на српски, другим речима: "Свако јутро и свако вече, има мед и млеко има да вам тече“. Другим речима, то је класично што би наш народ рекао, утеравање страха од „економског краха“. Пагански храмови различитих банака позивају наше људе да служе другом богу –МАМОНУ.
„Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Библија, пета глава, посланица Галаћанима)
Данас сам била на служби у цркви. Враћајући се носила сам једну икону свете Богородице, и у једном тренутку сам се запитала „Има ли шта лепше што сам могла да купим данас?“
Искрено, Илиноида
Србија постаје бајка, а има и оних који би да је радо истисну и из сећања, јер чему све то, никоговићи кажу. Можда Србија и јесте бајка, али она бајка у којој ће све да се замрзне и окамени, на неко време, док ствари не дођу на своје место. Могу зарасти стазе до светих манастира, и неки ће једва дочекати да по стазама до њих расте само коров, али никада неможе зарасти сећање у срцима на пут који је зацртан у нашим генима.
Под пером њихових мислилаца значајна питања за Српски народ добијају усковидну практичну димензију, и своде се на „брзе административне послове. „Нама се жури!“ вичу једни, „Живот не може да чека“, громко довикују, „Брзином најбржег супер-мега-гига аутомобила у Европу“, „Додај гас“, „Брзином светлости у Европу“, вичу други. Да је Достојевски данас жив, написао би нову књигу „БЕДНИ ЉУДИ“ са овом темом.
Бесмислено насиље над другачијим мишљењем, упумпавање нових стандарда и мерила човекових вредности, гурање људи да прихвате наметнуто гвоздено управљање њиховим животима, посредством „невидљиве руке“ из Брисела. Одобрено скрнављење идентитета, гушење права на слободу мишљења (емоције при том не смемо поседовати, морамо себе „роботизовати“ или постати сенке, духови), вишак оптимизма је штетан јер нарушава ту свету„реалност“, која најмање личи на „реалност“ више би се могло рећи да је „фатаморгана“ него „реалност“.И можда би тај свет лепо изгледао њима, али шта вреди галопирати ако се иде у погрешном правцу ?
У тој истој Европи постоји читава војска незапослених, најамних мишева и робова који су принуђени да раде за плату и европске газде. Испирачи мозга нас софистицирано едукују како да "радимо за друге", укалупљују у једноумље, постају ментори наше пропасти и вешти продавци магле.
Воштани аукционари су ставили на распродају наше њиве, воћњаке, фабрике, пољане, улице, куће, касарне, музеје, изворе и брвнаре, на голом камену народ чами али то као да није довољно па поручују - продајмо и срце!
Ко још жели преузети то проклетство, завапиће народ – дајте слободу или смрт!
Криви смо само зато што смо свесни и знамо шта припада Богу, а шта ћесару.
Не треба пуно времена а да се схвати суштина ствари. Неко је једном рекао "Тамо где је ропство, не може бити слободе; а тамо где је слобода нема ропства". Ова непогрешива истина је толико тачна и стреља право у очи.
Светска гвоздена власт упливава у животе појединаца ове земље и хоће да нам преотме кормило. Овај народ није такав да се уплаши кад се неко на њега намргоди и почне да га застрашује и прети. Савијање тзв. „плановима мира“ је можда најкраћи пут који може да нас одведе у ропство. Вуци долазе у овчијем руху. Али тек када се скине бреме јарма, схвата се колика је заправо привилегија слободе.
Ланци су ланци, било војни, политички, економски. Улизнички, до лукавства префигани, знају светски гвоздени моћници шта треба овом народу понудити. Филозофија „материјалистичке среће“ мајстора обмане нуде сурогат среће „имај стан, кола, карту до месеца, плату, живот на рате....“ или можда треба да преведем на српски, другим речима: "Свако јутро и свако вече, има мед и млеко има да вам тече“. Другим речима, то је класично што би наш народ рекао, утеравање страха од „економског краха“. Пагански храмови различитих банака позивају наше људе да служе другом богу –МАМОНУ.
„Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Библија, пета глава, посланица Галаћанима)
Данас сам била на служби у цркви. Враћајући се носила сам једну икону свете Богородице, и у једном тренутку сам се запитала „Има ли шта лепше што сам могла да купим данас?“
Искрено, Илиноида
шапнућу ти на пп