- Poruka
- 130.797
Retki su oni koji se mogu pohvaliti nepostojanjem razdoblja „mladost-ludost“ u svom iskustvu. Znate već, sve ono čega bi se kasnije stideli, davnih fotografija za koje se nadate da ih niko, nikada neće odnekud izbunariti, stvaralačkih pokušaja kojima sa distance nalazite isključivo nedostatke i deluju kao da su potekli od neke potpuno drugačije ličnosti. Za grupu Pantera, ali (nažalost?) i ogroman deo baze njihovih poštovalaca, upravo takvu mrlju iz prošlosti predstavljaju prva četiri albuma. Podrugljivo nazvana Glamtera, ova razvojna faza jednog od najcenjenijih i najvoljenijih metal bendova svih vremena uglavnom je prećutana kao nepriznato razdoblje, tim pre što su se članovi odavno zvanično odrekli tog dela karijere.
Pa, ipak, uprkos izopštavanju četiri rane ploče („Metal magic“ 1983, „Projects in the jungle“ 1984, „I am the night“ 1985. i „Power metal“ 1988) iz Panterinog zvaničnog kanona, vreme i ranije neslućena dostupnost putem Youtube-a učinili su svoje. Izranjanje ovih mladalačkih poduhvata iz anonimnosti donelo je reviziju i prepoznavanje klice kasnijeg majstorstva, bacajući novu svetlost na neophodne početničke korake. Oni u ovom slučaju zaista skoro do neprepoznatljivosti odudaraju od svega što čini zaštitni znak Pantere, ali nipošto nisu bez vrednosti, još manje razlog za sramotu.
Poseban status ima poslednja i po mnogo čemu tranzitivna ploča iz tog perioda. „Power metal“ stoji kao usamljen „ni ovde, ni tamo“ primer, istovremeni odmak od korena i nagoveštaj dolazećeg, međutim, najviše album stvoren u duhu svog vremena, kao rezultat sudara budućih konstitutivnih energija legendarne četvorke.
Danas, kritikujući njihovu glam fazu, prečesto i olako zaboravljamo da su braća Abbot, Darrell i Vincent, tada bili samo tinejdžeri, ali već izuzetno muzički daroviti i ambiciozni. Zahvaljujući podršci oca, u formi samizdata objavili su tri ploče za sopstvenu nezavisnu kuću „Metal Magic Records“, a uz njih su članovi originalne postave bili Rex Brown i Terence Lee. U skladu sa vladajućom modom među predstavnicima žanra koji su sledili, svako je uzeo odgovarajući pseudonim: Diamond Darrel (gitara), Rex Rocker (bas), Vinnie Paul (bubnjevi) i Terry Glaze (vokal). Sve do druge polovine osamdesetih, uprkos neospornom talentu i vrednom radu, nisu uspeli da dobiju ugovor sa nekom od relevantnijih diskografskih kompanija (Rex Brown se kasnije prisećao da su odbijeni od ukupno 28 vodećih kuća), što ih je zadržavalo u granicama redovnih nastupa pred lokalnom bazom fanova.
Međutim, već u junu 1986. – svega osam meseci po objavljivanju treće ploče obeležene primetnim poboljšanjem izvođačke tehnike i produkcije, zaoštravaju se odnosi sa Terijem. Najupadljiviji razlog bila je Dimeova rastuća sklonost ka težem zvuku, koja je brzo prevazilazila Glazeovu želju da bude zabavljač. Sukobi su bili prećutni, ali teatralni, tako da je Terry, čim bi braća zasvirala obradu svojih favorita Slayera ili Metallice, demnonstrativno napuštao binu. Danas priznaje kako mu novi pravac nije odgovarao zbog potiskivanja vokala u drugi plan. I nakon definitivnog razlaza, a s obzirom na par odavno ugovorenih letnjih svirki, bend preko noći saziva audicije za novog pevača. Oktobra iste godine, angažovan je osamnaestogodišnji Philip „Phil“ Anselmo iz Nju Orleansa, do tada frontmen grupe Razor White sa kojom je nastupao pretežno po Teksasu i Luizijani. Pored zrelosti i impresivnog glasa, sa sobom je doneo sasvim određenu viziju grupe u kakvoj je želeo da peva, a na opštu sreću gotovo identičnu onoj kod ostalih članova.
Pridruživši im se, Phil je zatekao već gotove tri četvrtine novog materijala, ali se potrudio da ličnim interpretativnim pečatom znatno doprinese konačnom izgledu celine. Sem toga, njegovo poznavanje aktuelne scene bilo je više nego dobro, tako da je novim kolegama na putovanjima puštao Mercyful Fate i Venom, a zajedno su slušali i trenutne vladare žanrovskih top-lista: Anthrax, Megadeth, Metallicu. Prigrlivši novi stil, Pantera ostaje bez ugovora sa „Gold Mountain Records“, koji su dobili zahvaljujući posredovanju Marka Ferarija iz grupe Keel. Čelnici ove kompanije, pre svega izvršni urednik Dany Goldberg, odbili su demo verziju ploče kao „previše heavy“ i nedovoljno tržišno prijemčivu. Vinnie Paul je kasnije sa gorčinom pričao kako su hteli da im „promene stil u nešto poput Bon Jovi-a“.
Uprkos preprekama, „Power metal“ u novom sastavu izlazi 24. juna 1988. Pored fantastične četvorke, zvukom klavijatura i producentski doprineo je The Eld’n, odnosno Jerry Abbot. U odnosu na prethodne radove benda, ova ploča startuje primetno mračnije i mada još uvek ne napušta heavy metal osnovu, speed, thrash, pa i groove uticaji su sve naglašeniji. Kritika je naročito hvalila Dimebagovo sviranje i Philov glas, dok su se stihovi našli na meti najvećih zamerki.
Album sadrži deset pesama koje, istina, nemaju nikakve veze sa naslovnom – uostalom, tada još praktično nepostojećom – podžanrovskom odrednicom, ali zato vešto i eksplozivno sjedinjuju nekoliko drugih. Kao otvaranje je savršeno odabrana stvar „Rock the world“, u kojoj vas najpre osvaja sigurna, čvrsta ritam sekcija. Zatim se uključuje fascinantan vokal koji podseća na fuziju Halforda, Dia, Džefa Tejta, na momente čak i Midnight-a (Crimson glory). Moćni horski uvodi u refren doprinose izrazitoj himničnosti i heavy metal naboju, dok sve skupa čini početak iz snova za jednu ovakvu ploču. Objektivno posmatrano, tu ništa nije posebno inventivno, ali se radi o autentičnom izrazu jednog vremena i žanra na svom vrhuncu. Philov „ludački“ vokal priprema podlogu za jednako razuzdanu Dimeovu gitaru, pa se naposletku i međusobno nadjačavaju, što će postati uobičajena praksa ovog tandema. Po eruptivnoj energiji, „Rock the world“ je zasigurno numera čije je interpretacijske visine teško nadmašiti.
Pa, ipak, u nastavku su se svojski potrudili da budu na makar približnom nivou, što je i više nego ispunjeno. Speed/thrash intro naslovne pesme momentalno zarobljava, dok galopirajući ritam daje sve veće ubrzavanje. Instrumental potpunom razularenošću ubedljivo održava korak sa Philovim samouverenim vokalnim egzibicijama, iz kojih naslućujemo kasnije dobro razvijen manir, ali čujemo i vriskove u stilu Davida Lee Rotha.
Sledi dragulj ploče, „We’ll meet again“, jedna od retkih pesama oko čije se lepote i kvaliteta slažu poklonici obe Pantere. Raskošna je, pažljivo građenog tempa i tenzije, apokaliptične atmosfere kojoj pored muzike (uključujući fine synth-ukrase) doprinosi smena govornog i baladičnog glasovnog izvođenja. „We’ll meet again“ se obično uzima kao heavy metal balada, mada to nije u pravom smislu reči – pa ipak, spoj snage i osećajnosti nekonvencionalne vrste koji ovde zatičemo istinski je spektakularan. A kada nastupi gitarski solo, jedan od najboljih Dimebagovih ikada, sve staje pred fasciniranošću briljantnim „vezom“ po žicama, na koji se nastavlja postepena, efektna promena ritma ka odsečnijem i agresivnijem. Kada jednom čujete ovu pesmu, postojanje i geneza „Cemetery gates“ postaju više nego logični.
„Over and out“ vraća invanzivniji thrash zvuk, najpre kroz agresivne bubnjeve kojima se, jedan po jedan, u istom stilu priključuju ostali elementi. Ovde se već izrazito jasno ocrtavaju konture buduće, najšire prepoznatljive Pantere, a kompozicija puna odsečnosti, stava i uzbudljivih prelaza naprosto eksplodira u završnici. Novi primer stilske prošaranosti albuma rasporedom traka dobijamo u vidu 80s glam stvari „Proud to be loud“, čiji je autor i producent ranije spomenuti Marc Ferrari. Njegova grupa Keel je nešto kasnije objavila sopstvenu verziju iste pesme. Duhom buntovnog kolektiva odiše refren kog se ne bi postideli rani Skid Row, a neki oprostiviji klišei još jednom su iskupljeni radom gitare.
Jedina starija pesma, „Down below“, javlja se u ponovljenom, senzibilitetu novog pevača i opštem zaokretu grupe prilagođenom izdanju, tako da su odmah dominantni vrtoglavo visoki tonovi i neobuzdana brzina u stilu Judas Priest. Phil iznova pokazuje spektakularan raspon glasa, od vibrantnog do dubokog, režećeg. „Death trap“ je solidan heavy/thrash standard, u potpunosti oslonjen na interakciju gitariste i pevača, ali istinsku žanrovsku poslasticu sa B strane nalazimo u numeri „Hard ride“. Krase je svi očekivani, pa ipak tako uzbudljivi hard’n’heavy kvaliteti, minus još uvek uobičajeno manjkav tekst; zatim, suptilan zvuk klavijatura na početku, zavodljivo poigravajući vokalni stil, čvrst oslonac u ritam-sekciji i gitara koja izranja iz senke baš kada i kako treba.
Pred sam kraj, još jednu smenu dinamike donosi „Burnnn!“, napadniji speed fazon sjajno usaglašenih refrena (horski aspekt) i pojedinačnih strofa (individualni), koji uokviruju neobično zarazan refren. Pesma je zato adut iz senke i definitivno odjavno iznenađenje, što se ne bi moglo reći za poslednju na ploči. „PST88“ (šifrovano za Pussy Tight) je u potpunosti Dimeovo poigravanje, počev od beskompromisnog thrash ritma do preuzimanja uloge glavnog vokala. Jednostavna, jednopotezna i neskriveno fazonska pesma bez koje se verovatno moglo, ipak ostaje kao zabavan, instrumentalno dosta jak kuriozitet.
Anselmo je nedavno priznao: „Reći da sam ponosan na tu ploču ne bi bilo istina. Ali, da smo kao bend još pokušavali da pronađemo sebe i isprobamo svoje mogućnosti, prilično je očigledno. Dao sam sve od sebe i mislim da su, uopšte govoreći, pesme ispale znatno tvrđe, napadnije. A Dimebagovi rifovi su brutalni; svakom gitaristi kažem: srećno sa pokušajima da ih skineš, jer to je j**eno teško.“
Sve ukupno, „Power metal“ je nezasluženo odbačen album, koji je zbog izostanka podrške iole zvučnije diskografske kuće, pa samim tim i adekvatne promocije, svojevremeno prošao skoro sasvim neprimećeno. Momci se, na svu sreću, nisu obeshrabrili. Novi demo snimci nastaju vrlo brzo posle toga, postavši osnova za prekretnički album „Cowboys from hell“ koji će dve godine kasnije zaista uzdrmati svet. Glam faza je zadugo poslata u tajnu istoriju benda, ali, čini se da dolazi pravo vreme za ispravljanje nepravde nanete dostojanstvenom omažu kako prošlim, tako i budućim nadahnućima članova Pantere.
Dok slušamo „Power metal“, preovladava osećaj prijatnog iznenađenja. Stičemo vernu predstavu o vremenu nastanka sa snažnim orijentisanjem ka budućnosti i posmatramo kako se formira jedna legenda.
Isidora Đolović
volim Panteru. Album WDoP je izašao kad sam imao 18 godina i verovatno sam emotivno vezan toliko za njega.......
