nebanesc
Ističe se
- Poruka
- 2.769
Ozbiljne analze upućuju na to da Rusiju u narednim desetlećima očekuje pad, propadanje i raspad
To će uticati na ceo svet a pogotovo na Srbiju koja je u svakom pogledu postala imitacija Rusije ( Ono što je Rusija htela biti za ceo svet to je Srbija htela biti za Balkan sledeći matricu Moskve ) Zato je izuzetno značajno da građani Srbije budu upoznati sa stanjem stvari, kako i srpska vladajuća klika na čelu sa Vučićem ne odvuče Srbiju u isti grob sa Rusijom!
Pad, propadanje i raspad: budućnost Rusije u 21. veku
napisao: Paul Goble preveo: Nebanesc
Rusija se trenutno suočava s tri egzistencijalna izazova koji već ukazuju na njen pad, propadanje, pa čak i raspad u narednim desetlećima:
1. Ima ekonomiju orijentiranu na prošlost, a ne na budućnost. Nesposobna je da podrži dostojan životni standard za svoj narod pa čak planove kremaljske elite.
2. Ima skup odnosa sa perifernim centrima moći u kojem Moskva sve više gleda regije i republike kao teret, a ne partnere, a oni za uzvrat posmatraju centar kao okupacionu silu.
3. Pored svega toga ima i geopolitičke ambicije koje nije u mogućnosti da ostvarti a to sve garantuje da ni Rusija ni njeni susedi neće moći živeti u miru i u prosperitetu u narednim desetlećima.
Bilo koji od tih izazova bio bi dovoljan da se zabrine za rusku budućnost, ali njihovo okupljanje i način na koji Moskva pristup svakom od njih ne samo da je uslovljen, već i pogoršava situaciju u ostala dva, predstavlja dolazak savršene oluje - daleko veće od one koja je razorila Sovjetski Savez pre jedne generacije. A budući da će ovaj trend imati posledice ne samo na narode unutar granica Ruske Federacije i njenih suseda, već i na Sjedinjene Države, Zapad i svet u celini, kritično je važno usmeriti se upravo na ono što se događa. Naime, biće važno prepoznati šta bi se u Moskvi moralo promeniti da ova oluja prođe s najmanje moguće štete, ali i biti u stanju formulisati mudre politike u odnosu na Rusiju, bez obzira dolazi li to ili ne, oluja se na kraju uvek nekako materijalizuje.
U ovom se eseju želim pozabaviti samo malim delom ove ogromne teme, čiji su delovi također obrađeni u prilozima ovoj knjizi. Prvo, želim ispitati tačno koja su tri izazova Rusiji sada i zašto su oni egzistencijalni, a ne deo uobičajenih teškoća sa kojima se suočavaju sve zemlje sveta. Drugo, želim istaknuti razloge zbog kojih Moskva prema svakom sadašnjem trenutku pogoršava situaciju u ostala dva, čak i ako malo pomaže u prevladavanju problema koje taj pristup treba rešiti. I treće, želim izdvojiti tri ishoda iz naslova - pad, propadanje i raspad - jer, dok su međusobno povezani, nisu isti i imaju radikalno različite uzroke i posljedice.
TRI EGZISTENCIJALNA IZAZOVA
Tri egzistencijalna izazova budućnosti Rusije postoje zato što ih je Moskva sama stvorila:
1.Ekonomija nije tretirana kao motor za napredak i poboljšanje životnog standarda ruskog naroda, već kao izvor bogatstva koje elita može pljačkati za sebe i koju Kremlj može iskoristiti za svoj vojni avanturizam. (isto se događalo i u Srbiji zadnjih desetleća)
2.Regije i republike su tretirane kao osvojena područja koja bi trebalo da budu potčinjena, a ne kao partneri; i potonji su odgovorili gledajući centar kao na carskog vladara, a ne prirodnu i prihvaćenu vladu zemlje čiji su deo. (Sasvim isto je u Srbiji gde lokalne vlasti nemaju nikakvu vlast)
3.Konačno, Moskva je usvojila geopolitičke ciljeve nespojive s ekonomskom veličinom i dobrobiti ruskog naroda i na taj je način stvarala sve veći stres u svim državnim sektorima. (Isto je uradio i Beograd samo u okvirima Balkana)
Pre svega, ruska ekonomija danas je katastrofa. Ne samo da Rusija ekonomski opada u odnosu na druge zemlje poput Kine i Evropljana, već i apsolutno opada, nešto što malo zemalja može dugo preživeti. Taj zaključak ne odražava uticaj zapadnih sankcija, kao što bi Putin i njegova klika hteli da veruju, već njegovu odluku da Rusiju zadrži kao petro-državu i iskoristi prihod od prodaje ruskih prirodnih resursa - poput nafte, prirodnog plina i mnogih drugi - Kao sredstvo za obogaćivanje sebe i svoje klike. Ova situacija znači da Rusija sada ima najveću neravnotežu između bogatih i siromašnih od svih zemalja na svetu; Putin i njegova klika poslali su u inostranstvo 1,3 biliona dolara umesto da ih ulože u modernizaciju i transformaciju ekonomije, tj u korist ruskog naroda. Uistinu, prosječni Rusi su sve više i više zaostajali za svojim kolegama u inostranstvu, a u mnogim slučajevima "glasaju nogama" prelazeći na Zapad.
Ali ne samo da je Putin osiromašio zemlju, već je preduzeo i korake kako bi se osiguralo da se Rusija ne može oporaviti desetlećima. Kremljski čelnik smanjio je količinu novca koji ide u istraživanje, razvoj i obrazovanje uopšte, što doprinosi ruskom demografskom propadanju, zatvaranju bolnica i otežava pristup medicinskoj pomoći, a sponzorisao je klerikalizaciju ruskog obrazovanja tako da mladi Rusi troše više vremena čitajući o očevima pravoslavne crkve nego što uče nauke i matematiku. Dakle, ekonomski problemi s kojima se Rusija suočava neće uskoro nestati, bez obzira na to ukinu li se sankcije ili ne; oni su dugoročni - i Rusi počinju prepoznavati tu stvarnost.
I nigdje ta stvarnost nije očiglednija nego u ruskoj infrastrukturi. Rusija ima manje kilometara asfaltiranih autoputeva nego američka država Virginija. Putin je eliminisao stotine avionskih linija, pa čak i aerodroma, i mnogi delovi zemlje su odvojeni jedni od drugih. A njegova preostala infrastruktura - bilo da je riječ o vazdušnoj, željeznici, autoputevima ili zgradama - u tako je tužnom stanju da se raspada. Moskva očigledno nema novca ni interesa da učini bilo što u vezi s tim, sugerišući da ako pojedinci žele promene, sami moraju preuzeti odgovornost za to.
Drugo, Putin je nadgledao zaustavljanje kretanja Rusije prema federalizmu. Iako se Rusija i dalje naziva "Ruska Federacija", ona je sada više centralizirana nego što je bio Sovjetski Savez na svom kraju. Moskva oduzima novac iz poreza i prihoda od regija, a zatim vraća ono što joj je ostalo, često samo dva posto ukupnog broja u slučaju Tatarstana. Istodobno, ona prebacuje sve više nefinanciranih obaveza prema regijama i republikama u obliku zahtjeva da im se nađe novca kako bi platili ono što Moskva neće. Ali situacija je još strašnija od toga: Moskva je zainteresovana za osiromašenje većine saveznih entiteta, u očekivanju da će se oni postrojiti protiv takozvanih donatorskih subjekata, jer bez vlasti Moskve ne bi dobili ništa slično što im je potrebno. To je već razljutilo nekoliko preostalih republika donatora, gdje čelnici priznaju da se Moskva ponaša kao okupator, a ne kao središnja vlada. Štoviše, počinju ljutiti primatelje, koji vide da im Moskva pošteno ne daje ruku.
Prema tome, i ruski centar i periferija gledaju Rusiju manje kao državu a više kao carstvo. Riječ se sve češće koristi i sada je naziv važnog portala, AfterEmpire. Dok je Ronald Reagan vodio slučaj SSSR-a, nakon što se jedna zemlja identificira kao carstvo, ljudi će početi govoriti o potrebi dekolonizacije - pitajući se, ne treba li se dogoditi, već kada.
I treće, Putin je usvojio geopolitički program koji Rusija ne može sebi na duži rok priuštiti. "Hip, hip hura, patriotizam" može da stvoriti u kratkom roku entuzijazam ali taj bljesak i agresivnost ne mogu zameniti snagu. Izuzev nuklearnog arsenala - i to je jedini izuzetak - Rusija je danas regionalna sila a ne svetska.. Može okolo da gura svoje susede jer snaga je relativna a ne apsolutna; ali čak i ti susedi se mogu i odupreti i odupreće se. Putin je sigurno želo zauzeti Gruziju, ali nije uspeo; i hteo je uzeti daleko više Ukrajine ali ni tamo nije uspeo. Agresivnost ne opušta, već stvara nove obveze kojima se treba oduprieti. Ukrajinska vojska danas je daleko bolja za poraz nove runde ruske agresije nego 2014. godine.
Želja Kremlja za zapadnim priznanjem ruske sfere uticaja u pogledu bivšeg sovjetskog prostora možda će biti privlačna nekima na Zapadu koji su umorni od preuzimanja odgovornosti za događaje u inostranstvu i žele se okrenuti prema unutra. Ali čak i ako to učini Zapad - i prednja svjetla svih njegovih najvažnijih članica - zemlje u regiji neće se prevrtati i glumiti mrtve za Moskvu. Oni će se boriti, a Rusija sada nema snage da ih porazi. Bori se da ispuni svoje nacrte kvota; vojska je u ključnim bazama ugasila svjetla jer Moskva nije platila račun za struju; Čak je i pouzdanost oružja u pitanju, a korumpirane glave odbrambenih industrija ubacuju jeftine imitacije umjesto potrebnih specijaliziranih metala u ruske rakete. To nije slika zemlje s vojskom koja ne može dugo projektirati vlast s bilo kakvim uspjehom, čak i ako su neki na Zapadu spremni to dopustiti.
Neki bi Putinovu intervenciju u Siriji mogli smatrati iznimkom od ovog zaključka i pokazateljem da Moskva ima mogućnost projiciranja moći. Ali pomnije ispitivanje čak i te kampanje sugerira drugačije: S jedne strane, Moskva je morala grebati po dnu bureta kako bi pronašla dovoljno trupa - koristila je Čečene, iako i najtvrđi ruski zapovednici to ne bi nikako preporučili - i na području brodova koje je Putin poslao. Njegov nosač aviona ušao je u Sredozemlje - ali samo u pratnji tegljača koji su bili spremni odvuvući ga nazad u luku. S druge strane, Putinov pristup projekciji vlasti naglasio je njegovu slabost. Bio je u stanju bombardirati grad i vratiti ga u kameno doba - ali samo zato što nije imao pozitivnu poruku i nije mogao smisliti šta dalje
Zapravo, ruska slabost a ne snaga podstakli su Putina da pokuša oslabiti NATO iznutra. Njegove snage nisu u stanju pobediti Zapadni savez, i on to zna. Ono što bi trebalo biti očigledno je da bi u bilo kojem sukobu s Rusijom pobedio NATO, osim ako odluči d se ne bori
