registrovao sam se jer moram negde da se posavetujem...da ispricam ono sto osecam...a da oni sto me znaju ne saznaju za ovo...
imam 29 godina, radim u Americi...dugo nisam imao devojku...poslednju ozbiljnu vezu imao sam pre otprilike 4 godine (to je jos bilo dok sam bio u Beogradu)...nakon toga odlazim za Ameriku...posle zavrsetka postdiplomskih studijija u New Yorku, zaposlajavam se u jednoj kuci za finansijski konsalting...i tad krece izivljavanje...new york, miami, las vegas...sve pare sto sam zaradjivao trosio sam sa svojim drustvom na provode...bilo je tu devojaka...ali nista posebno...nekako mi ne pasu ove devojke ovde...sve su to bile kres varijante...ove ovde devojke su mnogo promiskuitetne (cast izuzecima), bez moralnih vrednosti, osecaja za porodicu, lepim vaspitanjem...a ja onako pun snage...samo sam ih koristio za seks...nikad nisam osetio nesto dublje prema nekoj devojci...nekako mi 'nase' prijaju, i oduvek sam zeleo da imam neku dobru, nasu, patrijahalnu devojku...neka koja je sa nasih podrucja, neka sto zna lepo da se ponasa, moralna...
a onda...jednog dana (prosle godine)...upoznam...onako sasvim slucajno jednu devojku...nazovimo je Ivana
Ivanu sam upoznao u Parizu dok sam bio na godisnjem odmoru...ona je 4 godine mladja od mene...i onako...po prvi put posle duzeg vremena, odlepim za devojkom...ona je bas onakva devojka kakvu sam oduvek zeleo da imam...potice iz fine i skromne porodice, lepo je odgajana, visoka i lepa, zavrsila je fakultet, lepo se ponasa u drustvu, svi je cene, njoj je sestra najbolja drugarica (sto je ogroman plus u mojim ocima jer time pokazuje da joj je porodica na prvom mestu)...cak i fenomenalno kuva...ma bukvalno onakava kakvu sam zeleo...par meseci nakon naseg zabavljanja, ona dolazi kod mene u Ameriku...ziveli smo zajedno tri meseca, i za to vreme obisli mnoge gradove...
vremenom...stvari su krenule da idu nekim drugim tokom...ona je pocela polako da potencira pricu o braku...zeli da se uzmemo...a ja nekako...hm...nije da me hvata panika...zelim i ja da se ozenim...ali nekako, ko da sam se 'odljubio od nje' ( nemam drugu, odmah da napomenem to)...nekako sam poceo da se 'hladim'...i...i mislim da je ne volim vise...ona je sad vec uveliko u pripremama za svadbu...rekla je svojoj familiji i prijateljima...a ja ne znam sta da radim...da nije devojka onakva kakvu sam oduvek zeleo, ja bih raskinuo sa njom...ali nekako mislim...razmisljam da...u vezu uvek ce biti neke doze netrpeljivosti i uvek mora da se ima visok nivo tolerancije...odricanje...ja sam za brak spremna svega da se odreknem...ali kada volim nekoga...u ovom slucaju...vec duze vreme pokusavam da nateram sebe da je opet nekako zavolim jer je ona stvarno devojka kakvu bi skoro svaki muskarac pozeleo da ima za zenu...ali ne znam ni ja sam vise...nekako su moja osecanja prema njoj isparila...kad me pita preko telefona da li mi nedostaje...ja joj odgovorim ko iz topa sa 'da', ali bez truntke emocija...da znam da je vise necu voleti uopste, raskinuo bih istog trenutka, jer ona zasluzuje ljubav i paznju...a ja trenutno joj poklanjam samo paznju...ne znam vise sta da radim...stvarno je dobra devojka...a sad kad bi smo raskinuli, zbog mog posla pitanje kada bih opet nasao devojku sa takvim osobinama kao njenim...planiram da se vratim u Beograd da zivim, ne svidja mi se Amerika...ovde cu ostati krace vreme, pa se onda vracam nazad...
sam sebi govorim da bih mozda ipak trebalo da je ozenim...ali ja sam oduvek masta da cu biti presrecan na svojoj svadbi, da cu jedva cekati da ozenim voljenu ososbu...a sada, pri samoj pomisli na svadbu...da cu nju da zenim...nekako mi ispred ociju scena kako se pred maticarem uzimamo...i ja na silu izgovaram 'DA'...
imam 29 godina, radim u Americi...dugo nisam imao devojku...poslednju ozbiljnu vezu imao sam pre otprilike 4 godine (to je jos bilo dok sam bio u Beogradu)...nakon toga odlazim za Ameriku...posle zavrsetka postdiplomskih studijija u New Yorku, zaposlajavam se u jednoj kuci za finansijski konsalting...i tad krece izivljavanje...new york, miami, las vegas...sve pare sto sam zaradjivao trosio sam sa svojim drustvom na provode...bilo je tu devojaka...ali nista posebno...nekako mi ne pasu ove devojke ovde...sve su to bile kres varijante...ove ovde devojke su mnogo promiskuitetne (cast izuzecima), bez moralnih vrednosti, osecaja za porodicu, lepim vaspitanjem...a ja onako pun snage...samo sam ih koristio za seks...nikad nisam osetio nesto dublje prema nekoj devojci...nekako mi 'nase' prijaju, i oduvek sam zeleo da imam neku dobru, nasu, patrijahalnu devojku...neka koja je sa nasih podrucja, neka sto zna lepo da se ponasa, moralna...
a onda...jednog dana (prosle godine)...upoznam...onako sasvim slucajno jednu devojku...nazovimo je Ivana
Ivanu sam upoznao u Parizu dok sam bio na godisnjem odmoru...ona je 4 godine mladja od mene...i onako...po prvi put posle duzeg vremena, odlepim za devojkom...ona je bas onakva devojka kakvu sam oduvek zeleo da imam...potice iz fine i skromne porodice, lepo je odgajana, visoka i lepa, zavrsila je fakultet, lepo se ponasa u drustvu, svi je cene, njoj je sestra najbolja drugarica (sto je ogroman plus u mojim ocima jer time pokazuje da joj je porodica na prvom mestu)...cak i fenomenalno kuva...ma bukvalno onakava kakvu sam zeleo...par meseci nakon naseg zabavljanja, ona dolazi kod mene u Ameriku...ziveli smo zajedno tri meseca, i za to vreme obisli mnoge gradove...
vremenom...stvari su krenule da idu nekim drugim tokom...ona je pocela polako da potencira pricu o braku...zeli da se uzmemo...a ja nekako...hm...nije da me hvata panika...zelim i ja da se ozenim...ali nekako, ko da sam se 'odljubio od nje' ( nemam drugu, odmah da napomenem to)...nekako sam poceo da se 'hladim'...i...i mislim da je ne volim vise...ona je sad vec uveliko u pripremama za svadbu...rekla je svojoj familiji i prijateljima...a ja ne znam sta da radim...da nije devojka onakva kakvu sam oduvek zeleo, ja bih raskinuo sa njom...ali nekako mislim...razmisljam da...u vezu uvek ce biti neke doze netrpeljivosti i uvek mora da se ima visok nivo tolerancije...odricanje...ja sam za brak spremna svega da se odreknem...ali kada volim nekoga...u ovom slucaju...vec duze vreme pokusavam da nateram sebe da je opet nekako zavolim jer je ona stvarno devojka kakvu bi skoro svaki muskarac pozeleo da ima za zenu...ali ne znam ni ja sam vise...nekako su moja osecanja prema njoj isparila...kad me pita preko telefona da li mi nedostaje...ja joj odgovorim ko iz topa sa 'da', ali bez truntke emocija...da znam da je vise necu voleti uopste, raskinuo bih istog trenutka, jer ona zasluzuje ljubav i paznju...a ja trenutno joj poklanjam samo paznju...ne znam vise sta da radim...stvarno je dobra devojka...a sad kad bi smo raskinuli, zbog mog posla pitanje kada bih opet nasao devojku sa takvim osobinama kao njenim...planiram da se vratim u Beograd da zivim, ne svidja mi se Amerika...ovde cu ostati krace vreme, pa se onda vracam nazad...
sam sebi govorim da bih mozda ipak trebalo da je ozenim...ali ja sam oduvek masta da cu biti presrecan na svojoj svadbi, da cu jedva cekati da ozenim voljenu ososbu...a sada, pri samoj pomisli na svadbu...da cu nju da zenim...nekako mi ispred ociju scena kako se pred maticarem uzimamo...i ja na silu izgovaram 'DA'...
