Ti si onda imao normalno i ispunjeno odrastanje, a to je preduslov za kasniji normalan život i razvoj. Nije neobično kad se čovek malo povuče u zrelijim godinama, to je čak i prirodno, ali u pubertetu da neko nema drugove u školi recimo (nijednog) to je ozbiljan znak za uzbunu, jer je to formativan period. Naročito srednja škola. Recimo da od sedme godine kreće naš pravi socijalni život, i u školi se odmah formiraju grupice koje se kasnije usložnjavaju. Oni koji nikako ne mogu da se uklope nigde, naročito kasnije u srednjoj, imaju veliki problem koji mora da se tretira. Niko nije odbačen bez razloga, a mit o vrednosti odbačenih je samo mit u ogromnom broju slučajeva. To je ipak dvanaest najosetljivijih godina života školovanja gde skoro svaki dan ideš, kod žena je i podnošljivo jer su drugačije malo, ali kod muškaraca nikako.
Pritom nije problem da je neko povučen, i povučeni imaju svoj krug gde se uklapaju, svoju neku grupu. Problem je kad baš ne možeš da imaš socijalni krug. Prvo jer se u podsvest neprestano taloži djubre, da si nedovoljan, odbačen, nikakav, da nikome ne trebaš, prolaze stvari pored tebe, šanse, prva iskustva, a ti ne učestvuješ nego si zakinut, i to onda gradi psihu. Zato su neretko na poslovima takvi ljudi bili isti kao i u školi. Unutrašnji mehanizmi su čudo, prvih osamnaest godina života je presudno za život.
