Ово је паклени план Запада за Србију: Бићемо НАТО јаничари, а Вучића чека..

Тихи

Starosedelac
Poruka
163.554

Ово је паклени план Запада за Србију: Бићемо НАТО јаничари, а Вучића чека..​


Вучић се копрца, мада покушава да, ради варања Срба, помало затегне уже према Американцима, али не и да оно пукне, чега се боји као ђаво од крста​




НАТО шаргарепа за српске јаничаре?

Американци и бриселски естаблишмент – за разлику од појединих чланица ЕУ – нескривено помажу Вучићу да опстане на власти. Што и не би? Поклонио им је оно што су само могли да сањају у вези са Косовом, и то тако што је за немали део становништва Србије успешно прикрио велеиздају коју је починио. То му даје капацитет да настави да плаћа западно толерисање своје аутократско-картел владавине новим националним уступцима.Додуше, у успореном моделу, јер је свестан да се приближио граници коју ако пређе, имаће проблеме и са онима који га подржавају.


У таквим околностима Вучић, који је до сада углавном варао Србе, калкулише да ли му се исплати да мало ризикује и затегне конопац који га спаја са Западом. Не да би пукао – тога се боји као ђаво крста – већ како би успорио процесе који средњорочно могу да га упропасте. За њега је опасно да се стварно конфронтира са евроатлантским центрима моћи, али и да му са лица спадне „патриотска маска“. Тада ни споља, ни унутар земље, никоме више неће бити потребан.

Како би избегао и једно, и друго, копрца се. Има договор са Западом, из њега произлазе одређени обострани планови којима смо се раније бавили, али Александар без Косова добро зна да има само једну главу, коју ако стварно политички изгуби, „прерано“ је трајно готов, иако многи због његове макијавелистичке вештине помишљају да је троглава аждаја. Опет, Вашингтону и Бриселу он треба да би што пре одрадио своје. Баш их је брига за њега, као и за сваког другог у Србији. Зато га терају напред. Помажу му да се држи на трону, али га и уцењују да трчи велеиздајнички маратон. Нису спремни да му дају да стане и хипнотисаној старорадикалској јавности омогући да се одмори од мноштва антисрпских утисака, који прете да је разбуде. А игре као она са Грухоњићем могу на неко време да запуше рупе, али не и да доведу до темељне поправке бурета које држи прљаву воду.


Да би се Вучић определио да настави убрзани ход стазом на којој га вребају разне опасности, уз шансу да стигне до краја али и да пострада, Запад га на разне начине притиска. Овај пут ћемо оставити на страну спољни аспект те приче, осврнућемо се на један њен унутрашњи сегмент. Добро знамо да код нас Вашингтон и бриселски естаблишмент, као и поједине земље из редова ЕУ или НАТО, имају свој, заједнички или парцијални, пропагандни и дезинформативни „апарат“. Низ невладиних организација (са српског али не и страног становишта пошто их финансирају тамошње владе), медија, маркетиншких, истраживачких и других агенција, па и појединаца од „аналитичарске“ до научне сфере – преко пројектног финансирања и на друге начине – елемент је тог механизма.

Он према Вучићу има амбивалентан однос. Критикује га из опозиционог угла, али тако да га то много не заболи. Нема помињања озбиљних афера нити било чега што на режим баца љагу коју не може да отклони. Прича се о ауторитаризму и демократском дефициту и уз то се Вучић критикује што се није определио за хармонизацију спољне и безбедносне политике са ЕУ, што другим речима значи увођење санкција Русији и дистанцирање од Кине. Поред тога му се пребацује што и даље одржава везе са Додиком (колико год оне биле неискрене) и меша се у црногорску политику, макар и аморфно, тако да није јасно да ли спашава свог пословног партнера Ђукановића или нешто ради за српску ствар.


За западне гласноговорнике проблем је што званична Србија ишта ради у Црној Гори. Но, ни они више не прозивају Вучића да нешто тајно чини на северу Косова. Очито је потпуно дигао руке и од позерске борбе за српске интересе на том простору. Оно што смета НАТО лобистима и што нападају, није повезано само са дисциплиновањем лажног „Аце Србина“. То је једна димензија приче. Друга се разуме на основу народне изреке: „Ћерку кара, снаји приговара“.

Свекрва као грди ћерку да нешто не ради како треба, а шаље поруку снаји. То Запад ради са опозицијом коју његов идеолошки конгломерат у Србији наводно подржава, док права „свекрва“ – са, налик римском богу Јанусу, два лица, вашингтонским и бриселским – и даље подупире своју политичку ћерку „Алеку“. Преко локалних шаптача њу критикује што потпуно није променила геополитички курс, јер после Косова то је на реду, уз сламање отпора Бањалуке даљој централизацији БиХ и њеном уласку у НАТО. Док то ради упућује поруку и опозицији да се од ње очекује да буде већи католик од папе, ако жели једног дана да јој буду откључана капија власти.

Тако се изнутра потврђују споља исказана очекивања од опозиције; дефинише се контекст њеног спољнополитичког и националног деловања. Да она то добро разуме видимо по томе што углавном не користи косовску тему, у вези са којом је Вучић посебно рањив. То што тако пропушта прилику да брзо извуче корист, указује да је и по другим питањима, од ускраћивање подршке Републици Српској до подривања српско-руских веза, бар већим делом, спремна да слуша налоге на штету националних интереса.

Запад се труди да у Србији створи хибридни двопартијски режим. Због мноштва партија то на класичан начин није могуће, али јесте да се политичка сцена редефинише тако да дуготрајно постоје два блока, која би се упорно борила за власт, али би оба знала од чије милости зависе (а они који у њих нису позвани, част изузецима, пре тако пролазе због монополистичке логике оних који су већ тамо, него због своје неспремности да играју у НАТО представи). Циљ је да се, док се међусобно свађају, тајно и јавно утркују ко ће више задовољити менторе.

Када се тако ствари поставе, могу да се смењују на власти. Прво тако што делимично али не до краја истрошени Вучић оде мало да се одмори (или тачније да грађане одмори од себе), како је планирано, после ЕКСПО преваре (ако се Алек до тада не оклизне), а садашња прозападна опозиција маркетиншки обогаћена неким националним елементима, на неко време дође на чело државе. Онда се од ње у издаји вештији Александар Лукави брзо врати, па после неког времена стварно трајно оде, препуштајући своју екипу неком, тада већ стварном, новом лидеру. Па надаље, ред једног, ред другог, све док Запад не истера своје.

Да се подсетимо шта он жели? Србију која би прихватила тзв. независност своје сецесионистичке покрајине, пристала на НАТО верзију дешавања са краја 20. века на нашим просторима и, коначно, ушла у тај пакт. Што се Републике Српске тиче, она није планирано да буде укинута, већ сведена на нешто не много више од садашњих кантона Федерације БиХ (другог ентитета који се некада звао Хрватско-муслиманска Федерација), при томе би и она сама била регионализована (добила би кантоне под другим именом).

Тако би БиХ функционисала као класична федерација, са неким елементима конфедералног одлучиван (право вета) путем заштите виталних интереса конститутивних народа али не и ентитета. Они би постали пуке асоцијације две групе кантона, који преко њих обављају послове са централним нивоом власти (он сада не постоји већ се ради о заједничким органима два ентитета и институцијама које су наметнули тзв. високи представници). Таква БиХ, централизована али са ограниченим дометима сарајевске хегемоније (јер Запад схвата да би њено пуно успостављање било контрапродуктивно), била би укључена у Северноатлантксу алијансу.

Када се ради о Косову, оно би морало да прихвати Заједницу српских општина, са овлашћењима дефинисаним 2013 (што такође није богзна шта). Приштини се толерише да то одбацује, док се уз координацију са Вучићем (како би српска јавност која се томе противи била преварена) не извуче фактичко признаје Косова од Београда. Онда долази на ред уклањање осиљеног Куртија. Запад хоће ланац сателитских ентитета са кооперативним елитама, без било чије прејаке улоге. Србе ломи јер штрче, али неће ни да неко други помисли да има централну улогу. Слуге треба да знају шта су!

Све то важи и за Црну Гору, од које је планирано да се на неки начин направи балканска Аустрија. Она није немачка (без обзира на корене), ни антинемачка држава, већ обавља своју геополитику улогу. Вашингтон и Брисел не желе да се Београд пита у вези са кључним стварима у Црној Гори, али пошто до краја реализује намере, неће му бити битно ни да даље гура монтенегрински пројекат. Најкорисније му је да смањи тензије и на нижем нивоу конфронтације, замрзне садашње стање. Црна Гора би требало, као и Србија, БиХ, тзв. Косово, Македонија, да буду функционални делови НАТО, али изнутра помало ровити како би стално постојала могућност западног арбитрирања. Никада се не зна шта без тога може да се деси.

На неки паклени начин тако би био створен асиметрични српски мозаик (уместо „света“) унутар НАТО. Смисао је да колико се залажемо за реализацију његове антируске и друге политике, толико будемо награђени привременим повезивањем српских елемената. Борба за „српство“ би се, рецимо то у духу садашњег геополитичког стања (које ће сутра бити другачије али суштина остаје иста), плаћала слањем српске војне опреме и плаћеника (уз промену атмосфере у друштву нашли би се и за то вољни људи) у Украјину. Сутра можда у Јерменију или Молдавију, које све више постају мале Украјине. За нас би постојала свесрпска шаргарепа, али њу би, као модерни јаничари, морали да плаћамо својом крвљу и остацима морала.

То НАТО окупатори и њихови овдашњи истински квислинзи желе да се догоди у наредном периоду. Зато гледају да у своју колаборационистичку мрежу вишеслојно увуку што више фактора. Поларизација политичке сцене, и наметање оштре борбе за власт на њој, платформа је за реализацију реченог. Томе се, сви ми који имамо националне погледе (а не само такве камуфлажне одоре), морамо жестоко супротставити! То наравно не значи да сматрам да је штетна сарадња „патриотске опозиције“ са оном прозападном. Напротив! Издаје онај ко може то да ради, а сада је Вучић поред државног кормила. Против њега се треба борити руку под руку са било ким, јер он тренутно чини највеће зло. Али ради те сарадње никако се не сме одустати од продуктивног залагања за националне ставове.

Нови ДСС са својом коалицијом, ревитализоване Двери, и било ко други коме се нуди шире груписање против Вучића, дужни су да енергично, не тек реда ради, буду на позицији одбране Косова и Метохије, РС, српских интереса у Црној Гори, сарадње са Русијом и Кином. На томе морају да инсистирају и сви национално оријентисани медији (најчешће алтернативни), удружења, појединци који јавно делују. Ако у таквим условима неко хоће са патриотским елементима сарадњу, за то треба бити спреман, али ако је цена за њу одрицање од конструктивног српског приступа (који сада намерно треба појачавати), онда је једини начин да се иде својим путем (наравно не лажним трећим смером, који оличава БИА опозиција). Па шта буде. Макар неће постојати свестрана НАТО синхронизација наше унутрашње политике која је услов за тоталну српску капитулацију. И хаос је бољи од тога. Пошто се свет убрзано мења, можда тако дочекамо да нас сунце огреје пре него што се смрзнемо.

Пише: Драгомир Анђелковић


https://srbin.info/politika/ovo-je-pakleni-plan-zapada-za-srbiju-bicemo-nato-janicari-a-vucica-ceka/

Potrebno nam je ujedinjenje opozicije na desnici sa ciljem rusenja janicarske NATOdupelizacke politike SNS-a.
 
EU je usvojila Ohridski i Francusko-nemacki sporazum kao osnov integracije Srbije u EU

To znaci de fakto i de jure priznanje okupiranog Kosova i Metohije kao drzave .

To opet znaci da od danas svako ko je za clanstvo Srbije u EU je istovremeno za priznavanje Kosova kao drzave tj veleizdajnik.
 

С СЕ усвојила извештај којим се препоручује чланство тзв. Косова у Савет Европе​


677z381_image_1713251058_531986-661ebf5b366ea.jpg

(Принтскрин)
Парламентарна Скупштина Савета Европе (ПС СЕ) усвојили су вечерас нацрт извештај известиоца за тзв. Косово у СЕ Доре Бакојани, у којем се препоручује да се тзв. Косово одобри да постане члан Савета Европе.
За пријем тзв. Косова у Савет Европе гласало је 131 од 171 присутног члана ПС СЕ, 29 је било против, а 11 је било уздржано.

Тзв. Косово је кандидатуру за чланство поднело пре две године, а прихваћена је на седници априла прошле године.

Парламентарна скупштина Савета Европе упутиће препоруку за пријем Комитету министара спољних послова, који доноси коначну одлуку и то двотрећинском већином министара или амбасадора који их представљају и који су присутни у тренутку гласања.

Састанак Комитета министара требало би да буде одржан од 16. до 17. маја у Стразбуру.
 

Дачић: Данас је дан срама у Парламентарној скупштини Савета Европе​


677z381_240412047.jpg

(Фото Бета)
Први потпредседник Владе и министар спољних послова Ивица Дачић изјавио је вечерас, након што је у Парламентарној скупштини Савета Европа (ПССЕ) усвојена препорука да се тзв. Косову одобри да постане члан Савета Европе, да је данас дан срама у ПССЕ, будући да је први пут у историји, како је истакао, препоручено чланство нечега што није држава, и које притом не испуњава основне услове у домену људских права и слобода.
''Данас је дан срама у Парламентарној скупштини Савета Европе. Први пут у историји препоручено је чланство нечега што није држава, и које притом не испуњава основне услове у домену људских права и слобода'', поручио је Дачић, саопштено је из Министарства спољних послова.

Истакао је да Приштина већ 11 година одбија да формира Заједницу српских општина, што је њихова међународна обавеза, као и да спроводи политику терора над српским народом и етничко чишћење.

Овом одлуком, наметнутом силом међународних моћника, поткопали су темеље самог Савета Европе и међународног правног поретка, нагласио је Дачић.

''О каквом принципу заштите територијалног интегритета ће даље причати, када су нарушили територијални интегритет Србије? и ћемо наставити нашу борбу свим снагама, борићемо се да та одлука не буде усвојена на Комитету министара 16. маја. А видећемо и колико вреди реч међународне заједнице коју су дали председнику Александру Вучићу да Косово неће бити примљено у Савет Европе док не формира Заједницу српских општина. ли ће то опет бити лаж“, упитао је шеф српске дипломатије.

Парламентарна Скупштина Савета Европе (ПССЕ) усвојили су вечерас нацрт извештај известиоца за тзв. Косово у СЕ Доре Бакојани, у којем се препоручује да се тзв. Косову одобри да постане члан Савета Европе.

За пријем тзв. Косова у Савет Европе гласало је 131 од 171 присутног члана ПС СЕ, 29 је било против, а 11 је било уздржано.
 

Ђукановић (СНС): Волео бих да званично прекинемо пут ка ЕУ​


677z381_Vladimir-Djukanovi.jpg

(Фото А. Васиљевић)
Посланик Српске напредне странке (СНС) Владимир Ђукановић изјавио је вечерас, коментаришући одлуку да прошлогодишњи Бриселски и Охридски споразуми Београда и Приштине постану део европских интеграција, да би волео да Србија званично прекине пут ка Европској унији.Он је на друштвеној мрежи Икс написао да „никада није имао илузију да ЕУ не жели Србију”, али да му је било „одвратно што смо ми у Србији толико желели њима да се придружимо”.
„Лично, никада нисам желео да Србија уђе у ЕУ, јер систем вредности који ЕУ афирмише ми је одвратан. Волео бих да званично прекинемо наш пут ка ЕУ и да на то слепо путовање ставимо тачку. ЕУ? Не, хвала”, навео је Ђукановић на Иксу.

Говорећи о одлуци Парламентарне скупштине Савета Европе да подржи пријем Косова у чланство Савета Европе, он је иронично написао „Браво за Савет Европе”.

„Ради мене, бар што се тиче тих европских лицемера, нису имали никакву потребу да данас доказују колико нас не желе и колико код њих не постоји никакав принцип. Но, за разне неверне Томе можда је ово отрежњење било неопходно”, додао је Ђукановић.

Амбасадори земаља Европске уније (ЕУ) усвојили су допуне и измене поглавља 35 приступних преговора са Србијом које се односе на обавезе које за Србију произлазе из споразума постигнутих с Косовом прошле године у Бриселу и Охриду.

Усвајањем ове позиције, обавезе Србије из Бриселског и Охридског споразума постају саставни део процеса приступања Србије у ЕУ.

Након тога, Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ) подржала је вечерас пријем Косова у чланство Савета Европе и позвала Комитет министара да донесе такву одлуку.

Нацрт Мишљења о захтеву Косова за чланство којим се препоручује пријем Косова у Савет Европе на данашњој седници у Стразбуру подржао је 131 посланик, док је 29 гласао против.
 

Светски полицајац више не станује у Белој кући​

Сједињене Државе изгубиле су свој некадашњи утицај и ера њихове надмоћи ближи се крају, оцењује Гвидо Штајнберг немачки стручњак за Блиски исток
677z381_amerika-zastava-tornado-epa-efe-TANNEN-MAURY-555.jpg

Селидба глобалног утицаја из САД (ЕПА ЕФЕ - Танен Мори)
Догађаји на Блиском истоку показали су да амерички председник Џо Бајден више није „главни газда“ и да САД нису суперсила. Америка је главни губитник после најновијих збивања на Блиском истоку јер се убрзано круни њен некадашњи неприкосновени ауторитет.
Иран је напао Израел упркос претходном упозорењу из Беле куће, раније се ниједна „регионална држава“ не би усудила да уради тако нешто. То значи да су Сједињене Државе изгубиле свој некадашњи утицај и ера њихове надмоћи ближи се крају, оцењује Гвидо Штајнберг немачки стручњак за Блиски исток.

Напад Ирана на Израел није био потпуно изненађење. Пре удара амерички председник је у петак говорио о претњи узвратним ударом, рекао је Гвидо Штајнберг у емисији на немачкој телевизији.

Он сматра да Иран не жели „велики рат“, јер да то заиста хоће, Техеран би послао Хезболах. Ова организација својим оружјем могла би да „стварно да нашкоди“ Израелу. Осим тога, Иран је своје ракете усмерио само на војне циљеве јер је желео да избегне страдање цивила.

Према Штајнберговим речима, циљ иранског напада био је другачији.

„Овим нападом Иран је желео да „одлучно” одговори на израелски ваздушни напад на иранску амбасаду у Дамаску у Сирији, изведен пре две недеље, али на веома циљан начин. Иран не жели значајно заоштравање ситуације у региону,” оцењује немачки експерт.

Очигледни губитници од најновијег заоштравања на Блиском истоку и овог иранског напада на Израел свакако су Сједињене Америчке Државе.

„Бајден је упозорио Иран на напад, али је Техеран ипак ударио Израел. У прошлости, ниједна „регионална држава“ се не би усудила да то уради. То указује да Џо Бајден више није „шеф у рингу“ и да се Сједињене Државе више не доживљавају као „суперсила“. Ера америчке хегемоније се ближи крају “, рекао је стручњак за Блиски исток.

Посланик Бундестага Бијан Јир Сарај ипак сматра да су САД и даље суперсила, али као „централни ривал“ све више се намеће Кина.

Због тога се Европска унија сада суочава са изазовом да више улаже у безбедносну политику и дипломатију како би решила проблеме на Блиском истоку и у Европи јер се више се не може ослањати само на Сједињене Државе.
 
EU je usvojila Ohridski i Francusko-nemacki sporazum kao osnov integracije Srbije u EU

To znaci de fakto i de jure priznanje okupiranog Kosova i Metohije kao drzave .

To opet znaci da od danas svako ko je za clanstvo Srbije u EU je istovremeno za priznavanje Kosova kao drzave tj veleizdajnik.

Budalaštine. Koga briga da li mi nešto priznajemo ili ne priznajemo, gleda se situacija na terenu. A na Kosovu nemamo ni institucije ni ljude ni suverenitet. Praviti se lud da imaš nešto što nemaš je retardirana politika.
 
Budalaštine. Koga briga da li mi nešto priznajemo ili ne priznajemo, gleda se situacija na terenu. A na Kosovu nemamo ni institucije ni ljude ni suverenitet. Praviti se lud da imaš nešto što nemaš je retardirana politika.


pa briga ih


dok mi ne priznamo to je jasan kriminal
 
Budalaštine. Koga briga da li mi nešto priznajemo ili ne priznajemo, gleda se situacija na terenu. A na Kosovu nemamo ni institucije ni ljude ni suverenitet. Praviti se lud da imaš nešto što nemaš je retardirana politika.
Zašto onda pritiskaju Srbiju i našeg Predsednika da prizna Kosovo, ako je sve ,,rešeno“ po tebi?
 
Zašto onda pritiskaju Srbiju i našeg Predsednika da prizna Kosovo, ako je sve ,,rešeno“ po tebi?

Niko nas ne pritiska bilo šta da priznamo, zabole ih za naše priznanje. Oni samo hoće da se ne blokira njihov pristup međunardnim institucijama. To smo potpisali u Briselskom sporazumu i posle u Ohridskom sporazumu. Sad najednom nekakvo čuđenje i drama. Napredna šizofrena politika.
 

Back
Top