РЕКОНСТРУКЦИЈА ВЛАДЕ ДРУГО ЈЕ ИМЕ ЗА ДРЖАВНИ УДАР
Жељко Цвијановић 08.март 2011
Оваква реконструкција показала је још нешто: неће бити довољно само да ова влада падне, да се распишу избори и да у миру божјем после њих дође следећа влада која би преузела послове
Не знам да ли је мозгове који су реконструисали владу инспирисао дух Шојића или Магнус-Бункеровог „Алана Форда" (сећате се „министарства за истраживање руда и губљење времена"),
али сад бар знам зашто је Борис Тадић избегао да реконструкцију јавно брани пред Србима; сад знам зашто се, бежећи док се ово не опосли, зауставио тек у Јапану. Ово је сувише покварено и глупо чак и за њега; ово је толико тупаво да је за ово „Песма над песмама" чак и оно чувено утеривања оптимизма у Србе од пре неколико месеци, на крају кога је повредио ногу, тек да се зна чиме се ту највише тукло.
Прича о реконструкцији имала је, када је смишљена у круговима владајућег политичког генија, три циља. Први, да склони неколико министара који су непопуларнији од осталих непопуларних министара; други, да направи неку илузију о новом почетку, гарнирану јефтиним триком где сад видиш гомилу министара, а сад мало мању гомилу, што ће рећи да Србији замаже очи, купи неко време и потроши га у новим обећањима и празним причама; и, треће, да увеже владајућу коалицију, али не у смислу њене радне ефикасности за рачун грађана, већ у смислу нарушених међусобних односа и редефинисања партијских забрана. И није урадила ништа од тога.
Тачно, у новој влади неће бити Саша Драгин, онај што је поклао краве по Србији; неће бити Милосављевић, онај што је правио несташице; неће бити ни Динкић, онај с којим се несташице нису ни осетиле јер поред њега није имао ко да у продавницама купи оне робе којих нема; неће бити ни Чиплића, палог борца геј-параде; али у овој влади неће бити ни Дијане Драгутиновић, која је у неким тренуцима била једина слабашна веза економског дела владе са разумом; неће бити ни Шкундрића, једног старовременског човека који је бар знао да неки посао заврши у тишини и миру божјем.
Хоће ли влада бити популарнија после реконструкције? Неће, јер, направљена мимо сваког политичког резона, она јесте понижавање грађана и ништа друго.
Она није никакав расплет кризе, она је улазак у нову кризу, и, као таква, она је само влада која ће, од дана кад буде направљена до дана кад падне, имати капацитет да се бави једино собом, својим пленом и ничим више под милим богом. Нема ту, дакле, никаквог новог почетка, ту само има нових заплета, новог ненамиреног рачуна између власти и грађана, између власти и власти, између власти и разума, али о томе касније.
НАВУЧЕНИ МИНИСТРИ Хајде да видимо шта је влада постигла у међусобним односима у коалицији. Биће јасно кад се види како је направљена. Млађа Динкић, на пример, хтео је да на своје место вицепремијера постави извесног Чучковића, старијег малолетника за кога је безбедносном провером утврђено да нема довољно година за тај посао. Потом је Млађа, шегачећи се како ће и он сада као Борис да влада из сенке, нудио потпредседничко место разним привредницима и сви су га откачили да би се на крају сетио да поред њега седи Верица Калановић, која има довољно година и привредног искуства.
А онда су Божи Ђелићу обећали да ће бити министар финансија. Одушевљени транзициони змај који више воли да ради са више пара него са мање пара, дао је своје министарство науке са свим оним парама којима је задужио Србију да би направио новог Николу Теслу, да би му само који дан касније рекли како му је сасвим доста да буде вицепремијер за европске интеграције и губљење времена. И сад се сви питају откуд му тикови.
Душана Петровића су навукли да буде министар за трговину, пољопривреду, шумарство, водопривреду и губљење времена, и да тако одрапи неко време у влади за коју ни родитељи министара више не верују да може да буде иоле успешна. То му је, Петровићу, дошло као божја казна што је ономад на место премијера уместо Мирка хтео да гурне свог партијског ривала Ђиласа, уверен да је негде прочитао како је био један што је преживео електричну столицу, али ниједан који је преживео седење на челу једне овакве владе.
Мркоњићу, који Коридор 10 гради таквим темпом да се већ основано сумња да га гради сам са људима из свог кабинета, дали су да води министарство енергетике. А да га не би превише оптеретили у тим годинама, из енергетике су извукли рударство и дали га Дулићу, ономе што је тако удесио грађевинску индустрију да у Србији, чим видите некога да нешто гради, знате да гради без дозволе. Искрено, волео бих да знам ко је тај цинични мозак и да ли је заправо Дулића решио да казни због корпупције или га не воли тек тако, па му је дао да истовремено загађује и чисти животну средину дајући му да се у исто време бави рударством и екологијом. Или ко је дао оном ренесансном човеку Предрагу Марковићу да буде министар за културу, за медије и за телекомуникације. И за губљење времена, наравно.
И ви се сада питате како је све то било могуће, каква је логика уопште могла да повеже све ове ствари. Наравно, то је логика ратног плена, то је логика двојице војника који су освојили противничког коња, а онда га секиром поделили међу собом; то је манир оних који одавно своју логику не проверавају у спољњем свету, већ у ономе што носе само у себи. По тој логици, дакле, може све, једини услов је да је изводљиво. То није памет која се брине да чини нешто због чега сутра може да наступи потоп. Нека наступи, само да се не наруше односи међу странкама, и то они односи у којима се међу странкама једино зна чије је шта, ко одакле вуче паре и ко одакле црпе моћ, и ништа осим тога није важно.
СТВАР ЛЕГИТИМИТЕТА Отуда ме чуди зашто нису једноставно направили владу од пет министара, колико странака учествује у дерању ове лешине коју зову Србија, где би жути Мирко држао финансије, европске интеграције, спољне послове, одбрану, правду, пољопривреду и тако даље; где би Ивица Дачић имао полицију, образовање, науку, инфраструктуру, енергетику и остало што му спада; где би неки пунолетни Млађин члан држао привреду, регионализацију, културу и остало што је његово; где би остатак дали још Кркобабићу и једном Вуковом из СПО. И тада би имали најмању владу на свету, и тада би имали праву синергију међу министарствима, где би, на пример, Дачић као министар образовања решио штрајк просветних радника тако што би их Дачић као министар полиције ухапсио и послао Дачићу министру инфраструктуре да бесплатно граде Коридор. Зашто не, у чему би била разлика у односу на ово што имамо. Најгоре је у лудилу остати на пола.
Таква монстуозна влада, да се не лажемо, јесте производ монструозних намера. Ова влада је дакле подређена страначким односима у владајућој коалицији и ничему другом. То је био једини критеријум за њену реконструкцију, то и ништа више. Да ли би неко ко жели да поправи стање у Србији направио овакву владу? Не би, наравно. Да ли би неко ко је грађанима давно рекао да се јебу са својим захтевима, својим интересима и својим бедним животима направио овакву владу? Само овакву и никакву другачију!
Зато је ова влада јасан показатељ да је политичка класа суштински извршила државни удар против грађана, она је својом реконструкцијом јавно одбила да служи било каквим интересима својих бирача јер она служи искључиво интересима странака које је чине. Она је хладнокрвно поручила тим истом грађанима да не постоји влада да би уређивала њихове мале животе, већ да они, грађани, постоје само због тога да би ова екипа владала још неко време.
Зато ова влада није само ругање здравом разуму, она је ругање народу. Због тога је ова реконструкција уништила и онај последњи траг легитимитета владе који је она имала. Али оваква реконструкција показала је још нешто: неће бити довољно да ова влада падне, да се распишу избори и да у миру божјем после њих дође следећа влада која би преузела послове. Следећа влада, поред изборног легалитета, мораће да се избори и за суштински легитимитет. Како ће се изборити? Само оштрим дисконтинуитетом према овом монструму од кабинета. Само позивањем на политичку, моралну и правну одговорност Цветковићеве владе, која је суштински извршила државни удар, њихови наследници ће моћи да до краја освоје свој легитимитет јер ће само на тај начин грађанима моћи да покажу да неће управљати тако што ће потпуно поништити њихове интересе за рачун интереса свог изборног плена. Само тако ће моћи да покажу да се овако не може владати, овако се само може пљачкати сопствена земља под маском владавине.
И то је коначно добро: онај ко не буде смео да се обрачуна са овима, боље му је да се посла и не хвата.
Нови Стандард
).
