MudriStoik
Obećava
- Poruka
- 53
Evo jedne teme, nadam se interesantne, a svakako aktuelne.
Tiče se pre svega mladih i dece. Mada i stariji su sve više zadubljeni u mobilne telefone, ali deca svakako najviše.
Šta mislite, koji vid vaspitavanja i podizanja dece je bollji: onaj o ranije, kada su bila ograničenja i zabrane, ili ovaj sada kada je maltene sve dozvoljeno? Meni se nekako i jedan i drugi čine ekstremnim, i učinili su loše posledice i po starije generacije i po mlađe. Mislim da je rešenje u pronalasku neke sredine, balansa.
Nisam za to da se tuku deca, jer to mi je nekako grozno, surovo, a danas nije ni aktuelno, pa čak u nekim zemljama dete može da te tuži zbog toga. Ali, smatram i da je dozvoljavanje baš svega, posebno buljenje u ekrane, koje vodi u ovisnost, isto pogrešno. Osim toga, danas je na snazi, a i dugo već, konzumerizam, potrošački mentalitet, gde se gleda da se ima što više, da se kupuje više, da se utrkujemo sa drugima ko će da ima bolje patike, bolju odeču, i slično. To je zastranjivanje, jer ne vodi sreći. Sreću ne možeš da nađeš u spoljašnjem svetu, u stvarima, pa čak ni u ljudima, ona se nalazi unutar tebe.
Imam bratanca od 11 godina koji je poptuno ovistan o ekranima. A deci je tako lako da postanu ovisna o tome. Na primer, tokom igranja igrica, luče se neki hormoni sreće, koji preplavljuju dete, i ono ne može da odoli tome. Deca sve upijaju.
Shvatam da nije on kriv što je takav, on je jednostavno rođen i odrastao u bolesnom društvu.
Usput da kažem, postoji zanimljiv izraz za ovu vrstu ovisnosti - digitalni heroin.
Sećam se da sam i ja u mladosti bio isto na neki način ovistan o igricama, dosta sati na dan sam provodio na starom računaru Amigi, i izluđivao sam roditelje. A kako sam to prevazišao, nemam pojma. Dugo godina ne igram igrice uopšte.
Naravno, ja se ne mešam, jer nemam ni prava na to, a u Stoicizmu sam naučio da nemam nikakvu kontrolu niti mogu da utičem da druge ljude. Tako da, mislim da je strpljenje ovde ključ, ali i znanje. Ali koje? Pretpostavljam da postoje savremene knjige koje uče roditelje danas kako da posptupaju sa decom i podižu ih na kvalitetan način. Ali, problem je što ti ovo okruženje konzumerizma otežava taj posao. Zato smatram da je najbolje za decu da žive i odrastaju negde u prirodi, sa životinjama. Mislim da je to mnogo bolja sredina za njih, i zdravija.
Eto, ja se raspisah, eto jedne teme, pretpostavljam da i na ovom forumu ima zabrinutih roditelja za njihovu decu, i kuda sve ovo vodi. Interesuju me vaša mišljenja, postoji li rešenje za ovo, kakva su vaša iskustva i tako.
Moj bratanac me je inspirisao da napravim ovaj AI Art:
Tiče se pre svega mladih i dece. Mada i stariji su sve više zadubljeni u mobilne telefone, ali deca svakako najviše.
Šta mislite, koji vid vaspitavanja i podizanja dece je bollji: onaj o ranije, kada su bila ograničenja i zabrane, ili ovaj sada kada je maltene sve dozvoljeno? Meni se nekako i jedan i drugi čine ekstremnim, i učinili su loše posledice i po starije generacije i po mlađe. Mislim da je rešenje u pronalasku neke sredine, balansa.
Nisam za to da se tuku deca, jer to mi je nekako grozno, surovo, a danas nije ni aktuelno, pa čak u nekim zemljama dete može da te tuži zbog toga. Ali, smatram i da je dozvoljavanje baš svega, posebno buljenje u ekrane, koje vodi u ovisnost, isto pogrešno. Osim toga, danas je na snazi, a i dugo već, konzumerizam, potrošački mentalitet, gde se gleda da se ima što više, da se kupuje više, da se utrkujemo sa drugima ko će da ima bolje patike, bolju odeču, i slično. To je zastranjivanje, jer ne vodi sreći. Sreću ne možeš da nađeš u spoljašnjem svetu, u stvarima, pa čak ni u ljudima, ona se nalazi unutar tebe.
Imam bratanca od 11 godina koji je poptuno ovistan o ekranima. A deci je tako lako da postanu ovisna o tome. Na primer, tokom igranja igrica, luče se neki hormoni sreće, koji preplavljuju dete, i ono ne može da odoli tome. Deca sve upijaju.
Shvatam da nije on kriv što je takav, on je jednostavno rođen i odrastao u bolesnom društvu.
Usput da kažem, postoji zanimljiv izraz za ovu vrstu ovisnosti - digitalni heroin.
Sećam se da sam i ja u mladosti bio isto na neki način ovistan o igricama, dosta sati na dan sam provodio na starom računaru Amigi, i izluđivao sam roditelje. A kako sam to prevazišao, nemam pojma. Dugo godina ne igram igrice uopšte.
Naravno, ja se ne mešam, jer nemam ni prava na to, a u Stoicizmu sam naučio da nemam nikakvu kontrolu niti mogu da utičem da druge ljude. Tako da, mislim da je strpljenje ovde ključ, ali i znanje. Ali koje? Pretpostavljam da postoje savremene knjige koje uče roditelje danas kako da posptupaju sa decom i podižu ih na kvalitetan način. Ali, problem je što ti ovo okruženje konzumerizma otežava taj posao. Zato smatram da je najbolje za decu da žive i odrastaju negde u prirodi, sa životinjama. Mislim da je to mnogo bolja sredina za njih, i zdravija.
Eto, ja se raspisah, eto jedne teme, pretpostavljam da i na ovom forumu ima zabrinutih roditelja za njihovu decu, i kuda sve ovo vodi. Interesuju me vaša mišljenja, postoji li rešenje za ovo, kakva su vaša iskustva i tako.
Moj bratanac me je inspirisao da napravim ovaj AI Art:
Kad sam van kuće i posla, tada mi ekran nije potreban, a ni nečiji pozivi, tako da nemam mobilni telefon.
