rdeki:
Не, ГЛУПО питање је било оно "да ли говорим српски". 8)
ПС: Не чуди ме да безбожници Библију стављају на исти ранг са народним епским песмама. Зато их и зову - безбожници. :wink:
-
- Popularno:
- Zašto su prvi hrišćani imali darove...
- Pronađen Rajski vrt?
- Велика субота
- Kuvajt donirao za BH novac. Ambasada...
- Rat u Ukrajini (38)
- Koliko plaćate režije?
- Predstavnici Srpske liste zakleli se da...
- Ректор Ђокић изнео неистине у исказу
- Трамп рекао сарадницима да одустаје од...
- Vucic je trapavko
Ovako je Prorokovao Jezdra o Kraju Starog Zaveta
- Začetnik teme MaranAta
- Datum pokretanja
Не, ГЛУПО питање је било оно "да ли говорим српски". 8)
ПС: Не чуди ме да безбожници Библију стављају на исти ранг са народним епским песмама. Зато их и зову - безбожници. :wink:
MaranAta:
Prvo 3. Jezdrina nije ni pronadjena samo se prica o njoj.
Drugo po kom to kanonu, kad je 3. Jezdrina navedena u Septuaginti koju kao sto znamo ne priznaje hriscanska Crkva kao merodavnu knjigu.
Trece, kako bi ti znao da je kanonska kad SPC nikad nije prevela Bibliju na svoj jezik i tako pokazala koji kanon priznaje.
U okviru SPC postoje tri ogorceno suprotstavljenje struje po pitanju kanona - jedna prihvata kraci kodeks, druga prosireni, a treca sve to izmesano pa i jos nesto. Cini mi se da si ti od tih.
Eto toliko. Idi, bre, covece, uci ili se leci.
rdeki
Elita
- Poruka
- 17.948
MaranAta:
Ne, sa tobom zaista ne vredi diskutovati. Ti sebe smatras najpametnijim, jedinim ko zna istinu dok su svi ostali glupi. Pa necu vise da trosim svoje dragoceno vreme na tebe. Stani ispred ogledala i divi se svojoj pameti. Mislim da ces biti jedina osoba koja ce ti se diviti.
maleni:
Гомила лажи:
1. Кажеш како 3. Јездрина није пронађена али ето је у Септуагинти.
2. Канон Светог Писма Божје Цркве Православне Старог Завета је рађен на основу Септуагинте. Разлог што су Јевреји неке књиге избацили је зато што превише отворено потврђују да је управо Исус Христос - обећани месија.
3. Отпадник Лутер не само да је преузео тај јеврејски канон и тиме одбацио и део Божјег Откровења, него се после тога дрзнуо да рангира књиге Библије по "надахнутости". При томе, погађаш, оне књиге које су биле "проблематичне" за његова јеретичка учења, биле су "мање надахнуте".
4. Ћирило и Методије су кренули у покрштавање Славена тек пошто су превели Библију на језик народа.
5. Лаж је да књиге нису преведене чак и на модерни српски језик. www.avva.faithweb.com
6. За сукобе око канона изгледа да се позиваш на своје фантазије. Тако то бива ако се једе превише бунике.
Хајде сада у угао и стиди се. :wink:
MaranAta:
1. Septuaginta je grcki prevod jevrejskog Svetog Pisma koje ne podrzava neke knjige koje se u S. nalaze. Tako je sa Jezdrom, Makebejima itd. Posto se sva hriscanska crkva slaze se 66 knjiga one su kanonse, ostale su apokrifne tj. nenkanonske, a to priznaju cak i oni koji su uvrstili te knjige u kanon.
2. Nije tacno da je kanon radjen na osnovu Septuaginte. To su gluposti i samo potvrdjujes koliko malo znas. Kanon se ne radi nego se prihvata. Kanon cine one knjige koje su prihvacene od celokupne Crkve, jer Duh se objavljuje svakom ko veruje, a ne samo nekima. Ili su te mozda prevarili pa ti nisu rekli? Jadnicak.
3. Sto se Lutera tice o njegovom rangiranju ne zelim da znam nista - ponavljam ti po ko zna koji put da ja nisam sledbenik Lutera. A sto se tice kraceg kanona, odnosno jevrejskog kako ga ti zoves, on je za nas merodavan, kao sto je i Isus merodavan koji je Jevrejin, ako nisi znao. Tako, ako odbacujes njihovo Pismo odbacujes i njega.
4. Da li si nekad video neki fragment Svetog Pisma koje su oni preveli. Ne lupetaj gluposti, i nadji neki udzbenik o kanonu Svetog Pisma.
5. Moje fantazije su nazalost istina, i ja se molim da se "braca" konacno odluce i oteraju pijane ratoborne vladike i da se odluce za kanon.
Jos jedno pitanje - u kojem hramu SPC se citaju ti prevodi za vreme liturgije, odnosno koji od njih imaju odobrenje SAS SPC. Nijedan!
Ja sam svakog dana u cosku, ne zbog ljudi no zbog Boga.
Pozdrav
Хајде да видимо колико си рекао истину, а колико слагао:
1. Књиге Септуагинте с емогу погледати овде: http://www.geocities.com/Heartland/Pines/7224/Rick/Septuagint/sp_books.html
Видимо да неке књиге недостају само у ватиканској верзији Септуагинте. :wink:
2. Хваташ се као дављеник за сламку, вадећи се на лингвистику. Канон пре него се прихвати, треба прво да се дефинише. Или ти мислиш како се прво прихвати, иако се не зна о чему он то говори ? Свашта...
3. Чудно да себе не сматраш за Лутеровог следбеника, а заправо си иделна слика и прилика било ког његовог следбеника. А што се тиче јеврејског канона, да ли ти је познато да је он донесен тек пошто је Божја Православна Црква донела свој канон Светог Писма ? хехе... Знања никад доста синко ! :wink:
4. Свакако. Библија на црквенословенском језику је заправо њихов превод. Има га чак и на интернету. 8)
5. Намерно си прескочио број 5 јер је ту један велики УПС !!! 8)
6. Канон Светог Писма је пријатељу донешен пре ихахај векова. Проблем можда једино имаш ти сам са собом.
Одговор на додатно питање: На Св. Литургијама се читају посланице, јеванђеља, псалми... О каквом одобрењу мислиш, ако су све те књиге канонске ? Није ли чудно да Митрополит Амфилохије преводи Премудрости Соломонове, а ти тврдиш како САС СПЦ "није дао одобрење". Малко себи скачеш у уста синко... :wink:
Жив ми био.
1. Књиге Септуагинте с емогу погледати овде: http://www.geocities.com/Heartland/Pines/7224/Rick/Septuagint/sp_books.html
Видимо да неке књиге недостају само у ватиканској верзији Септуагинте. :wink:
2. Хваташ се као дављеник за сламку, вадећи се на лингвистику. Канон пре него се прихвати, треба прво да се дефинише. Или ти мислиш како се прво прихвати, иако се не зна о чему он то говори ? Свашта...
3. Чудно да себе не сматраш за Лутеровог следбеника, а заправо си иделна слика и прилика било ког његовог следбеника. А што се тиче јеврејског канона, да ли ти је познато да је он донесен тек пошто је Божја Православна Црква донела свој канон Светог Писма ? хехе... Знања никад доста синко ! :wink:
4. Свакако. Библија на црквенословенском језику је заправо њихов превод. Има га чак и на интернету. 8)
5. Намерно си прескочио број 5 јер је ту један велики УПС !!! 8)
6. Канон Светог Писма је пријатељу донешен пре ихахај векова. Проблем можда једино имаш ти сам са собом.
Одговор на додатно питање: На Св. Литургијама се читају посланице, јеванђеља, псалми... О каквом одобрењу мислиш, ако су све те књиге канонске ? Није ли чудно да Митрополит Амфилохије преводи Премудрости Соломонове, а ти тврдиш како САС СПЦ "није дао одобрење". Малко себи скачеш у уста синко... :wink:
Жив ми био.
?
...
Gost
septuaginta - 1.v.pre Hrista
prevod 70-orice od 3.-2. v. pre Hrista
septuaginta je, koliko sam ja shvatio potiskivana u jevreja u otporu helenizaciji.
jevrejski kanon je utvrdjen 90.-te posle Hrista u Jamniji kada je iskljuceno nekoliko knjiga septuaginte kao nekanonskih, a isto ucini evangelisticka crkva od 16. veka (ovde mi nedostaje njihov uticaj na nas???), odnosno kalvin i karlstadt smtrajacu pravim jevrejski kanon (za SZ); Tridentskim (1546) saborom odlucilo se za duzi kanon kakav je bio u Vulgati.
PROILZILAZI DA SOLA SCRIPTURA NIJE ONO STO ZOVEMO BIBLIJOM, NEGO NESTO PRIDE, I TU TRKA (EKUMENISTICKA?) MOZE DA POCNE, ODNSOSNO OTPOCELA JE JOS DAVNO, ALI ...
STO SE TICE SEKTI, TREBA DA ZNATE DA KO IMA DACE MU SE, A KO NEMA UZECE MU SE I ONO STO MISLI DA IMA, JER TAKO RECE HRISTOS.
A SVETILJKA SE NE POSTAVLJA POD SUD, TAKO DA MARAN ATA RADI POSAO SA KOJIM SAM I SRECM I DUSOM I UMOM.
BOG MU POMOGAO.
prevod 70-orice od 3.-2. v. pre Hrista
septuaginta je, koliko sam ja shvatio potiskivana u jevreja u otporu helenizaciji.
jevrejski kanon je utvrdjen 90.-te posle Hrista u Jamniji kada je iskljuceno nekoliko knjiga septuaginte kao nekanonskih, a isto ucini evangelisticka crkva od 16. veka (ovde mi nedostaje njihov uticaj na nas???), odnosno kalvin i karlstadt smtrajacu pravim jevrejski kanon (za SZ); Tridentskim (1546) saborom odlucilo se za duzi kanon kakav je bio u Vulgati.
PROILZILAZI DA SOLA SCRIPTURA NIJE ONO STO ZOVEMO BIBLIJOM, NEGO NESTO PRIDE, I TU TRKA (EKUMENISTICKA?) MOZE DA POCNE, ODNSOSNO OTPOCELA JE JOS DAVNO, ALI ...
STO SE TICE SEKTI, TREBA DA ZNATE DA KO IMA DACE MU SE, A KO NEMA UZECE MU SE I ONO STO MISLI DA IMA, JER TAKO RECE HRISTOS.
A SVETILJKA SE NE POSTAVLJA POD SUD, TAKO DA MARAN ATA RADI POSAO SA KOJIM SAM I SRECM I DUSOM I UMOM.
BOG MU POMOGAO.
?
...
Gost
DAKLE, naleni, ti ako se pozivas na jevrejski kanon iz 90-te, sta to treba da znaci?
Izvni sto malo kasnim sa odgovorom po ovom pitanju, ali sve do Isus ne dodje ...
.................
Opšte je poznata činjenica da, kada se govori o Svetom pismu na srpskom jeziku, svi odmah pomisle na prevod Đure Daničića i Vuka Karadžića, prvi put objavljen 1868. godine, dakle pre skoro 130 godina, a koji je od tada štampan u više desetina izdanja. Iako je prošlo toliko vremena, do danas još uvek nije ponuđen prevod Svetoga pisma na srpskom, koji bi bio urađen prema kritičkom tekstu - predlošku dostupnom posle najnovijih arheoloških otkrića i kritičkih izdanja na mnogim svetskim jezicima. Naši bibličari i teolozi (D. Stefanović, E. Čarnić i Komisija SPC), uspeli su da objave tri prevoda Novoga zaveta koji su prevodi sa novozavetnog grčkog, a kada se radi o Starom zavetu, nemamo prevod sa jevrejskog izvornika.
Koliko mi je poznato, u ovom trenutku naše Biblijsko društvo još uvek ne radi na tome da se pristupi sistematskom radu na pripremi i prevođenju Staroga zaveta sa jevrejskog originala.
Zato ne treba da čudi kada saznamo da je pokojni prof. dr Miloš Erdeljan, šef katedre Svetoga pisma Staroga zaveta, jevrejskog jezika i arheologije na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu, svojevremeno predlagao da se tekst Staroga zaveta tzv. Zagrebačke Biblije (iz 1968. godine) prilagodi srpskom jeziku. Tako bismo i mi, konačno, imali trenutno najbolji prevod s izvornika, međutim, ne treba ni reći, da ova ideja nije bila prihvaćena. Kod nas je svaka rasprava o radu na Svetom pismu, skoro uvek, obavijena i opterećena crkvenoreligioznim dogmama, pa se kvalitet i vrednost prevoda ne određuju kvalitetom i prevodom teksta - ideje i poruke, što je najvažnije za pravilno razumevanje i tumačenje Božije Reči, već pripadnošću crkvi, denominaciji, narodu ili narodnosti, frakciji, sekti...
Reč “kanon” je grčkog porekla a nastala je prihvatanjem određenog izraza iz jevrejskog ("kane") i asirskog jezika ("kanu") koja je predstavljala određenu meru. Grčki i latinski crkveni oci su pod kanonom prvo podrazumevali biblijski zakon u opštem smislu reči, zatim načela vere, crkvenu doktrinu, spisak ili listu, sadržaj knjige, hronološku tabelu i slično.
Međutim, u smislu u kojem se upotrebljava danas, prvi put je ova reč upotrebljena u tekstu “Dekreti Nikejskog sabora” za koji se veruje da ga je napisao Atanasije oko 352. godine, jer je on, kao sekretar episkopa Aleksandra, pisao sve odluke i crkvene dekrete. Atanasije je kasnije i sam postao episkop i znatno je uticao na određivanje kanona Svetoga pisma. Mnogi kasniji sabori preuzeli su ovaj izraz, pa tako nastaje i jus kanonikum (ius canonicum) - kanonsko pravo, odnosno crkveno pravo.
Najranije određenje knjiga Staroga zaveta kao “svetih knjiga” ili “svetih spisa” dao je rimski istoričar i vojnik jevrejskog porekla Josif Flavije, oko 100. godine po Hristu. Za njega je osnovna odlika ove literature bila sadržana u tome što su ti spisi bili božanska objava nesumnjivog autoriteta, koji su nastali u doba proroka i stoga su bili pod božanskim nadahnućem. Flavije je izjavio kako je u Svetim pismima objavljena celokupna istorija sveta sve do cara Artakserksa Prvog.
Kanon Staroga zaveta formiran je u doba cara Artakserksa Prvog oko 424. godine pre Hrista. Veruje se da je to delimično učinio prorok Jezdra, a da je ostatak spisa sakupio prorok Nemija. U apokrifnom tekstu Drugoj Makavejcima 2,14 kaže se: “...u spisima i uspomenama Nemijinim, i još kako je on, sastavljajući knjižnicu, sakupio knjige o kraljevima, o prorocima i o Davidu, a tako i darovnice kraljeva.” U talmudskoj raspravi “Baba Batra”, koja je nastala pre 200. godine po Hristu, navodi se lista knjiga jevrejskog kanona, ali koja se razlikuje od sadržaja Septuaginte (LXX), jer Septuaginta sadrži i apokrife. U ovoj raspravi se kaže da je Nemija bio poslednji biblijski pisac i da je, sa saradnicima (a to je mogao da bude Jezdra), sakupljao spise za knjižnicu.
Devedesete godine po Hristovom rođenju, u mestu Jamnia, održan je sabor jevrejskih starešina. Iako je tada došlo do sumnji u važnost (a ne u autentičnost) pojedinih starozavetnih knjiga, ipak je doneta odluka da kanon ostane isti kao i dotadašnjih šest vekova.
Tokom drugog veka naše ere, ponovo je došlo do rasprava u jevrejskim krugovima oko razjašnjenja pojedinih mesta u Jestiri, Ruti i Pesmi nad pesmama (dakle, ponovo nije bilo spora oko autorstva i kanona). Određivanje kanona Staroga zaveta otežano je još jednom činjenicom: Jevreji su posle prepisivanja uništavali stare rukopise.
Rana crkva je vekovima bila odlučna da za svoj kanon prihvati samo kanon Staroga zaveta koji je bio priznat kao jevrejski kanon, mada je Rimokatolička crkva u 15. veku, ipak prihvatila kanon Septuaginte, odnosno jevrejski kanon i apokrifne knjige. Zanimljivo je primetiti da mnoge pravoslavne crkve još i danas nemaju oformljene kanone Staroga zaveta - pojedine crkve su prihvatile kanon Septuaginte, dok su neke druge prihvatile ovaj kanon samo delimično. Evanđeoske crkve u svetu priznaju kanon jevrejskih Svetih pisama, poznat još pod nazivom palestinski kanon.
Pravoslavne crkve su ranije svoj kanon Staroga zaveta saobražavale u skladu sa proširenjima i nabrajanjima crkvenih otaca Atanasija Aleksandrijskog (koji priznaje kao kanonsku knjigu Varuhovu), Grigorija Bogoslova, Kirila Jerusalimskog i drugih, što je kasnije preuzeo sv. Sava i objavio u svom Zakonopravilu. Međutim, za razliku od toga, danas među teolozima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje dve struje: sa jedne strane su oni koji smatraju da je pravi kanon Staroga zaveta takozvani palestinski - uži kanon (kakav imamo objavljen u prevodima Đure Daničića i dr Luja Bakotića); dok drugi, teolozi mlađe generacije, smatraju da treba prihvatiti takozvani aleksandrijski - širi kanon. Ovaj širi kanon obuhvata sve knjige užeg kanona i apokrifne knjige, koje su u kanon ušle na osnovu razmatranja mnogih crkvenih otaca: Vasilija Velikog, Kirila Aleksandrijskog, Jefrema Sirca, Jovana Zlatoustog itd.
Apokrifne knjige (na pr. Knjige premudrosti Isusa sina Sirahova, Juditu, Tovita, tri knjige Makavejske, delove Danila 3, 24-90; 13. i 14. poglavlje i delove Jestire 10, 4 - 16, 24 itd.) pravoslavni teolozi smatraju vrednim knjigama koje se koriste za pouku onima koji stupaju u crkvu, pa tako one za njih nisu apokrifne, već samo deuterokanonske, odnosno neki ih nazivaju i drugokanonskim. Ovi teolozi apokrifnim knjigama smatraju samo one koje su lažne, tj. koje su pisali ljudi lažno ih datirajući u drugo doba, kako bi varali ljude.
"Po tome znajte ljubazni, da dok su jedne knjige unesene u kanon, a druge određene za čitanje, o apokrifnima se nigde ne spominje: nego to je izmišljotina jeretika, koji ih pišu, kada hoće, određujući im i dodajući im vrijeme, da ih prikažu da su stare, samo da time imaju zgodu zavesti proste." LOGOS (časopis studenata Pravoslavnog Bogoslovskog Fakulteta), broj 1-4, za godinu 1994., Beograd
Kako ipak ne postoji jasan kanon među pravoslavnim crkvama, one su na konferenciji održanoj 1961. godine na Rodosu odlučile da se sazove Veliki svesabor na kojem bi trebalo da se razmatra autoritet drugokanonskih (nekanonskih) knjiga koje se čitaju u pravoslavnim crkvama. Od ovog Sabora se očekuje da konačno odredi kanon Staroga zaveta za pravoslavne crkve.
Međutim, bez obzira na buduće odluke, pojedini profesori na Bogoslovskom fakultetu SPC već danas naučavaju studente da u kanon Staroga zaveta spadaju i: Druga Jezdrina, Knjiga o Tovitu, Knjiga o Juditi, Knjiga premudrosti Solomonove, Knjiga premudrosti Isusa sina Sirahova, Poslanica Jeremijina, Knjiga proroka Varuha, Prva, druga i treća Makavejska i Treća knjiga Jezdrina, što predstavlja proširenje i šireg, aleksandrijskog kanona (koji prihvata rimokatolička crkva).
Sa druge strane, pojedini profesori prihvataju tzv. uži kanon Staroga zaveta, pa Radomir Rakić, docent na pomenutom fakultetu, u svojoj knjizi: "Biblijski rečnik" kaže da kanon Staroga zaveta sadrži pet knjiga Zakona, 21 knjigu Proroka i 13 knjiga Spisa, ukupno 39, što odgovara užem kanonu. On kao deuterokanonske i apokrifne knjige navodi sledeće:
Prvu i Drugu Jezdrinu, Tovita, Juditu, dodatke Jestiri, Premudrost Solomonovu i Isusa sina Sirahova, Varuha, Jeremijinu poslanicu, dodatke Danilu, Molitvu Manasijinu, i Prvu i Drugu Makaveja.
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije navodi sledeće knjige kao kanonske, mada deuterokanonske: Prvu Jezdrinu, tri Makavejske, Tovija, Juditu, dodatke Danilu (Suzana, Molitva Azarijina, Himna tri mladića, Vil i Drakon), dodatke Jestiri, Varuhovu knjigu, Poslanicu Jeremijinu, Premudrost Isusa sina Sirahova i Premudrost Solomonovu. U uvodu svom prevodu Premudrosti Solomonove on kaže da se ova knjige upotrebljavaju u starom, slovenskom, prevodu Staroga zaveta u SPC.
Očigledno je da oko pitanja kanona Staroga zaveta, kao i oko toga koje knjige spadaju u deuterokanonske, a koje su apokrifne, među pravoslavnim teolozima još uvek nema saglasnosti čak ni u okviru jedne crkve, SPC.
****
Hvala na paznji
.................
Opšte je poznata činjenica da, kada se govori o Svetom pismu na srpskom jeziku, svi odmah pomisle na prevod Đure Daničića i Vuka Karadžića, prvi put objavljen 1868. godine, dakle pre skoro 130 godina, a koji je od tada štampan u više desetina izdanja. Iako je prošlo toliko vremena, do danas još uvek nije ponuđen prevod Svetoga pisma na srpskom, koji bi bio urađen prema kritičkom tekstu - predlošku dostupnom posle najnovijih arheoloških otkrića i kritičkih izdanja na mnogim svetskim jezicima. Naši bibličari i teolozi (D. Stefanović, E. Čarnić i Komisija SPC), uspeli su da objave tri prevoda Novoga zaveta koji su prevodi sa novozavetnog grčkog, a kada se radi o Starom zavetu, nemamo prevod sa jevrejskog izvornika.
Koliko mi je poznato, u ovom trenutku naše Biblijsko društvo još uvek ne radi na tome da se pristupi sistematskom radu na pripremi i prevođenju Staroga zaveta sa jevrejskog originala.
Zato ne treba da čudi kada saznamo da je pokojni prof. dr Miloš Erdeljan, šef katedre Svetoga pisma Staroga zaveta, jevrejskog jezika i arheologije na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu, svojevremeno predlagao da se tekst Staroga zaveta tzv. Zagrebačke Biblije (iz 1968. godine) prilagodi srpskom jeziku. Tako bismo i mi, konačno, imali trenutno najbolji prevod s izvornika, međutim, ne treba ni reći, da ova ideja nije bila prihvaćena. Kod nas je svaka rasprava o radu na Svetom pismu, skoro uvek, obavijena i opterećena crkvenoreligioznim dogmama, pa se kvalitet i vrednost prevoda ne određuju kvalitetom i prevodom teksta - ideje i poruke, što je najvažnije za pravilno razumevanje i tumačenje Božije Reči, već pripadnošću crkvi, denominaciji, narodu ili narodnosti, frakciji, sekti...
Reč “kanon” je grčkog porekla a nastala je prihvatanjem određenog izraza iz jevrejskog ("kane") i asirskog jezika ("kanu") koja je predstavljala određenu meru. Grčki i latinski crkveni oci su pod kanonom prvo podrazumevali biblijski zakon u opštem smislu reči, zatim načela vere, crkvenu doktrinu, spisak ili listu, sadržaj knjige, hronološku tabelu i slično.
Međutim, u smislu u kojem se upotrebljava danas, prvi put je ova reč upotrebljena u tekstu “Dekreti Nikejskog sabora” za koji se veruje da ga je napisao Atanasije oko 352. godine, jer je on, kao sekretar episkopa Aleksandra, pisao sve odluke i crkvene dekrete. Atanasije je kasnije i sam postao episkop i znatno je uticao na određivanje kanona Svetoga pisma. Mnogi kasniji sabori preuzeli su ovaj izraz, pa tako nastaje i jus kanonikum (ius canonicum) - kanonsko pravo, odnosno crkveno pravo.
Najranije određenje knjiga Staroga zaveta kao “svetih knjiga” ili “svetih spisa” dao je rimski istoričar i vojnik jevrejskog porekla Josif Flavije, oko 100. godine po Hristu. Za njega je osnovna odlika ove literature bila sadržana u tome što su ti spisi bili božanska objava nesumnjivog autoriteta, koji su nastali u doba proroka i stoga su bili pod božanskim nadahnućem. Flavije je izjavio kako je u Svetim pismima objavljena celokupna istorija sveta sve do cara Artakserksa Prvog.
Kanon Staroga zaveta formiran je u doba cara Artakserksa Prvog oko 424. godine pre Hrista. Veruje se da je to delimično učinio prorok Jezdra, a da je ostatak spisa sakupio prorok Nemija. U apokrifnom tekstu Drugoj Makavejcima 2,14 kaže se: “...u spisima i uspomenama Nemijinim, i još kako je on, sastavljajući knjižnicu, sakupio knjige o kraljevima, o prorocima i o Davidu, a tako i darovnice kraljeva.” U talmudskoj raspravi “Baba Batra”, koja je nastala pre 200. godine po Hristu, navodi se lista knjiga jevrejskog kanona, ali koja se razlikuje od sadržaja Septuaginte (LXX), jer Septuaginta sadrži i apokrife. U ovoj raspravi se kaže da je Nemija bio poslednji biblijski pisac i da je, sa saradnicima (a to je mogao da bude Jezdra), sakupljao spise za knjižnicu.
Devedesete godine po Hristovom rođenju, u mestu Jamnia, održan je sabor jevrejskih starešina. Iako je tada došlo do sumnji u važnost (a ne u autentičnost) pojedinih starozavetnih knjiga, ipak je doneta odluka da kanon ostane isti kao i dotadašnjih šest vekova.
Tokom drugog veka naše ere, ponovo je došlo do rasprava u jevrejskim krugovima oko razjašnjenja pojedinih mesta u Jestiri, Ruti i Pesmi nad pesmama (dakle, ponovo nije bilo spora oko autorstva i kanona). Određivanje kanona Staroga zaveta otežano je još jednom činjenicom: Jevreji su posle prepisivanja uništavali stare rukopise.
Rana crkva je vekovima bila odlučna da za svoj kanon prihvati samo kanon Staroga zaveta koji je bio priznat kao jevrejski kanon, mada je Rimokatolička crkva u 15. veku, ipak prihvatila kanon Septuaginte, odnosno jevrejski kanon i apokrifne knjige. Zanimljivo je primetiti da mnoge pravoslavne crkve još i danas nemaju oformljene kanone Staroga zaveta - pojedine crkve su prihvatile kanon Septuaginte, dok su neke druge prihvatile ovaj kanon samo delimično. Evanđeoske crkve u svetu priznaju kanon jevrejskih Svetih pisama, poznat još pod nazivom palestinski kanon.
Pravoslavne crkve su ranije svoj kanon Staroga zaveta saobražavale u skladu sa proširenjima i nabrajanjima crkvenih otaca Atanasija Aleksandrijskog (koji priznaje kao kanonsku knjigu Varuhovu), Grigorija Bogoslova, Kirila Jerusalimskog i drugih, što je kasnije preuzeo sv. Sava i objavio u svom Zakonopravilu. Međutim, za razliku od toga, danas među teolozima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje dve struje: sa jedne strane su oni koji smatraju da je pravi kanon Staroga zaveta takozvani palestinski - uži kanon (kakav imamo objavljen u prevodima Đure Daničića i dr Luja Bakotića); dok drugi, teolozi mlađe generacije, smatraju da treba prihvatiti takozvani aleksandrijski - širi kanon. Ovaj širi kanon obuhvata sve knjige užeg kanona i apokrifne knjige, koje su u kanon ušle na osnovu razmatranja mnogih crkvenih otaca: Vasilija Velikog, Kirila Aleksandrijskog, Jefrema Sirca, Jovana Zlatoustog itd.
Apokrifne knjige (na pr. Knjige premudrosti Isusa sina Sirahova, Juditu, Tovita, tri knjige Makavejske, delove Danila 3, 24-90; 13. i 14. poglavlje i delove Jestire 10, 4 - 16, 24 itd.) pravoslavni teolozi smatraju vrednim knjigama koje se koriste za pouku onima koji stupaju u crkvu, pa tako one za njih nisu apokrifne, već samo deuterokanonske, odnosno neki ih nazivaju i drugokanonskim. Ovi teolozi apokrifnim knjigama smatraju samo one koje su lažne, tj. koje su pisali ljudi lažno ih datirajući u drugo doba, kako bi varali ljude.
"Po tome znajte ljubazni, da dok su jedne knjige unesene u kanon, a druge određene za čitanje, o apokrifnima se nigde ne spominje: nego to je izmišljotina jeretika, koji ih pišu, kada hoće, određujući im i dodajući im vrijeme, da ih prikažu da su stare, samo da time imaju zgodu zavesti proste." LOGOS (časopis studenata Pravoslavnog Bogoslovskog Fakulteta), broj 1-4, za godinu 1994., Beograd
Kako ipak ne postoji jasan kanon među pravoslavnim crkvama, one su na konferenciji održanoj 1961. godine na Rodosu odlučile da se sazove Veliki svesabor na kojem bi trebalo da se razmatra autoritet drugokanonskih (nekanonskih) knjiga koje se čitaju u pravoslavnim crkvama. Od ovog Sabora se očekuje da konačno odredi kanon Staroga zaveta za pravoslavne crkve.
Međutim, bez obzira na buduće odluke, pojedini profesori na Bogoslovskom fakultetu SPC već danas naučavaju studente da u kanon Staroga zaveta spadaju i: Druga Jezdrina, Knjiga o Tovitu, Knjiga o Juditi, Knjiga premudrosti Solomonove, Knjiga premudrosti Isusa sina Sirahova, Poslanica Jeremijina, Knjiga proroka Varuha, Prva, druga i treća Makavejska i Treća knjiga Jezdrina, što predstavlja proširenje i šireg, aleksandrijskog kanona (koji prihvata rimokatolička crkva).
Sa druge strane, pojedini profesori prihvataju tzv. uži kanon Staroga zaveta, pa Radomir Rakić, docent na pomenutom fakultetu, u svojoj knjizi: "Biblijski rečnik" kaže da kanon Staroga zaveta sadrži pet knjiga Zakona, 21 knjigu Proroka i 13 knjiga Spisa, ukupno 39, što odgovara užem kanonu. On kao deuterokanonske i apokrifne knjige navodi sledeće:
Prvu i Drugu Jezdrinu, Tovita, Juditu, dodatke Jestiri, Premudrost Solomonovu i Isusa sina Sirahova, Varuha, Jeremijinu poslanicu, dodatke Danilu, Molitvu Manasijinu, i Prvu i Drugu Makaveja.
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije navodi sledeće knjige kao kanonske, mada deuterokanonske: Prvu Jezdrinu, tri Makavejske, Tovija, Juditu, dodatke Danilu (Suzana, Molitva Azarijina, Himna tri mladića, Vil i Drakon), dodatke Jestiri, Varuhovu knjigu, Poslanicu Jeremijinu, Premudrost Isusa sina Sirahova i Premudrost Solomonovu. U uvodu svom prevodu Premudrosti Solomonove on kaže da se ova knjige upotrebljavaju u starom, slovenskom, prevodu Staroga zaveta u SPC.
Očigledno je da oko pitanja kanona Staroga zaveta, kao i oko toga koje knjige spadaju u deuterokanonske, a koje su apokrifne, među pravoslavnim teolozima još uvek nema saglasnosti čak ni u okviru jedne crkve, SPC.
****
Hvala na paznji
ĆIRILU I METODIJU
Prvi prevod Svetoga pisma na staroslovenski jezik datiran je u IX veku i načinili su ga Ćirilo (826 - 869), poznat još i kao Konstantin Filozof i Konstantin Solunski, i Metodije (815 - 885). Sinovi Lava, bogatog solunskog oficira i komandanta grada, imali su prilike da se sretnu sa dijalektom staro-slovenskog jezika u tom delu Makedonije, još tokom svoga detinjstva. Osim toga, Metodije je imao diplomatskog iskustva sa Slovenima jer je, kao i otac, bio guverner provincije (Strumičke), a Ćirilo je bio učeni monah i poznavalac Slovena.
Prvi misionarski put dva brata odigrao se 860. godine kada su otišli u Hazarski kaganat u pokrajinu Kauskas, u južnu Rusiju - Pridnjeprovlje, od Crnog do Kaspijskog mora.
NJihov rad tamo nije urodio plodom jer su Hazari, ubrzo posle toga pristupili judaizmu. Već 862. godine dva brata dobijaju novi misionarski zadatak za koji se veruje da ga je podržavao konstantinopoljski patrijarh Fotije. Te godine su stigli izaslanici moravskog (današnja Češka) velikog kneza Rastislava kod vizantinskoga cara Mihaila III, od koga su zatražili pomoć u hristijanizaciji naroda. NJihov osnovni motiv bio je, ustvari, smanjivanje uticaja germanskih sveštenika iz Franačke.
Vizantinski vladari su verovali da su dužni da šire hrišćanstvo i povećavaju broj vernika. Međutim, prihvatanjem hrišćanstva ti narodi su prihvatali i vizantinskog cara kao Hristovog namesnika na zemlji, što je veoma odgovaralo vizantinskom poimanju širenja svoga carstva. Međutim, smatra se da su Moravci već poznavali hrišćanstvo i da su njihovi motivi bili dvojaki. Prvo, želeli su da nauče staro-slovenski jezik i da crkvenu službu održavaju na slovenskom jeziku i, drugo, pokušavali su da se odupru agresivnim Germanima i njihovom shvatanju evangelizacije vatrom i mačem.
Ćirilo je prevod Novoga zaveta započeo odmah kako bi u Moravsku otišli sa Biblijom i crkvenim službovnim knjigama na narodnom jeziku. Za jezik prevoda braća su iskoristila govorni slovenski, jezik sa kojim su se upoznali još u detinjstvu. Na taj način je dijalekt makedonskih Slovena postao crkveno-slovenski jezik (ili staro-slovenski), koji se zadržao sve do danas u liturgiji ruske crkve i nekih drugih pravoslavnih crkava. Ovaj događaj je od istorijskog značaja za hrišćansku crkvu. Sloveni (Poljaci, Moravci - Česi i Slovaci, Srbi, Bugari i dr.) su tako stekli posebnu privilegiju koju nijedan narod Zapadne Evrope tada nije uživao, slušali su Sveto pismo i službu Božiju na jeziku koji su mogli da razumeju.
U to vreme, postojala su dva slovenska pisma, glagoljica i ćirilica, koja je dobila ime u Ćirilovu čast, jer se veruje da ju je on izmislio. Glagoljica je nestala sa srpskih prostora tokom XIV veka, a savremeni istraživači smatraju da je to pismo bilo samo prerađena verzija rukopisnog grčkog pisma sa dodatim slovenskim znacima, odnosno prilagođena verzija slovenskom glasovnom sistemu. Istraživanja pokazuju da je Ćirilo zaista formirao glagoljično pismo, te su na to pismo braća prevela novozavetne i starozavetne knjige za potrebe svoje misijske službe.
Međutim, ostalo je nejasno, da li je ćirilicu izmislio on, uz pomoć svoga brata, ili je samo (ponovo) izvršio izmene i reviziju na već postojećem pismu južnoslovenskih naroda - glagoljici, uz unošenje novih slovnih znakova, ili je to učinio njihov učenik Kliment Ohridski ili, čak, neki njegov sledbenik.
“Prva ćirilica bila je kombinacija grčkih slova za zajedničke grčko-slovenske glasove i glagoljskih slova ili njihovih uprošćenih zamjena za posebne slovenske glasove.”
Pojedini istraživači ipak smatraju da su ćirilicu razvili učenici Ćirila i Metodija u IX veku. U prvim sačuvanim knjigama (Miroslavljevo jevanđelje, kraj XII veka) ćirilica se već pojavljuje kao zreo i razvijen sistem koji ima osobine tzv. srpske jezičke redakcije.
“Naporedni život ćirilice i glagoljice najduže će se održati u severnoj i srednjoj Dalmaciji... Krajem XII veka ćirilica ne samo što je konačno ovladala u srpskoj državi, nego se sve do turskoga doba dokumentuje u Bosni, Humu i Dubrovniku kao jedino ili glavno pismo kad god se pišu slovenski jezički tekstovi.”
Opisi njihovoga rada koje nalazimo u biografijama dva brata ukazuju da je prevod Novoga zaveta bio u formi lekcionara. Rad na prevodu je započet u Konstantinopolju a završen je na misijskom polju odnosno u Moravskoj, Panoniji i kasnije u Bugarskoj.
Metodije, koga je po bratovljevoj smrti rimski papa postavio za episkopa Panonije, a kasnije za arhiepiskopa cele Moravske i Panonije, koga su Germani držali zatvorenog duže od godinu dana, imao je udela u prevođenju poslanica i delova Staroga zaveta. Zanimljivo je da je rimski papa Ivan VIII 873. godine pisao srpskom knezu Mutimiru i pozvao ga da se sa svojom državom potčini panonskoj episkopiji, kojom je tada rukovodio Metodije, što je ostalo bez pozitivnog odgovora. Zato se smatra da su glagoljske knjige mogle da budu donete u srpske zemlje odmah posle te godine, kada su došli i misionari, mada u manjem broju.
Poznato je da su braća prevela skoro čitav Novi zavet, a Metodije je sa učenicima nastavio da prevodi i do 884. godine završio Stari zavet, prvo u obliku parimejnika, a kasnije kao pojedinačne sveske. Zna se da nije prevodio apokrifne knjige. Međutim, jezik prevedenih knjiga Staroga zaveta ukazuje na to da je više učenika učestvovalo u radu i da nije izvršeno ujednačavanje stilova i rečnika. Braća su uradila ukupno osam zajedničkih projekata.
Za Ćirilom je ostalo i osam apologetskih rasprava u kojima je branio hrišćansku veru od uticaja muslimana i Jevreja, a koje je napisao dok je boravio kod Hazara. Ćirilo je preveo i ispovest o “pravoj veri” - odnosno Načela vere.
U jednom grčkom manastiru na planini Liban pronađen je rukopis Slovenskog evanđeoskog lekcionara iz XI veka - delove Biblije na glagoljici. Veruje se da je to prepis delova prve slovenske Biblije u prevodu Ćirila i Metodija. Ovaj rukopis je kasnije iskorišćen za prvu proveru prvoga Novoga zaveta na srpskom jeziku.
U vreme nastajanja ovih prevoda poznat je samo mali broj episkopija po Srbiji, više ih je bilo u Dalmaciji i crnogorskom primorju.
“U Beogradu na Dunavu (episcopatus Belogradensis), sedeo je 878. godine episkop Sergije... a u Braničevu, 879. godine episkop moravski Agaton. Prevodilački rad slovenskih sveštenika, potpomognut od bugarskog dvora, ubrzo je počeo snažno da utiče daleko van zemaljskih granica; karakteristično je da je najviše očuvanih prepisa izvršeno ili u Srbiji ili u Rusiji.”
Po povratku iz Moravske u Bugarsku 885. godine, Metodijevi učenici Gorazd, Naum, Sava, Angelarije i Kliment doneli su crkvene knjige i prevode. Neki od njih želeli su da pomognu ponovnu evangelizaciju Balkana sa namerom da se hrišćanstvo na ovim prostorima još više učvrsti kada se u crkvi propoveda na jeziku koji je bio blizak narodnom. To je bila namera i vizantinskoga cara, koji je južne Slovene želeo da odvoji od uticaja Rima. Srbija se nalazila na međi Istoka i Zapada, i povremeno je dolazilo do kolebanja u vezi priklanjanja istočnoj ili zapadnoj crkvi.
Prvi prevod Svetoga pisma na staroslovenski jezik datiran je u IX veku i načinili su ga Ćirilo (826 - 869), poznat još i kao Konstantin Filozof i Konstantin Solunski, i Metodije (815 - 885). Sinovi Lava, bogatog solunskog oficira i komandanta grada, imali su prilike da se sretnu sa dijalektom staro-slovenskog jezika u tom delu Makedonije, još tokom svoga detinjstva. Osim toga, Metodije je imao diplomatskog iskustva sa Slovenima jer je, kao i otac, bio guverner provincije (Strumičke), a Ćirilo je bio učeni monah i poznavalac Slovena.
Prvi misionarski put dva brata odigrao se 860. godine kada su otišli u Hazarski kaganat u pokrajinu Kauskas, u južnu Rusiju - Pridnjeprovlje, od Crnog do Kaspijskog mora.
NJihov rad tamo nije urodio plodom jer su Hazari, ubrzo posle toga pristupili judaizmu. Već 862. godine dva brata dobijaju novi misionarski zadatak za koji se veruje da ga je podržavao konstantinopoljski patrijarh Fotije. Te godine su stigli izaslanici moravskog (današnja Češka) velikog kneza Rastislava kod vizantinskoga cara Mihaila III, od koga su zatražili pomoć u hristijanizaciji naroda. NJihov osnovni motiv bio je, ustvari, smanjivanje uticaja germanskih sveštenika iz Franačke.
Vizantinski vladari su verovali da su dužni da šire hrišćanstvo i povećavaju broj vernika. Međutim, prihvatanjem hrišćanstva ti narodi su prihvatali i vizantinskog cara kao Hristovog namesnika na zemlji, što je veoma odgovaralo vizantinskom poimanju širenja svoga carstva. Međutim, smatra se da su Moravci već poznavali hrišćanstvo i da su njihovi motivi bili dvojaki. Prvo, želeli su da nauče staro-slovenski jezik i da crkvenu službu održavaju na slovenskom jeziku i, drugo, pokušavali su da se odupru agresivnim Germanima i njihovom shvatanju evangelizacije vatrom i mačem.
Ćirilo je prevod Novoga zaveta započeo odmah kako bi u Moravsku otišli sa Biblijom i crkvenim službovnim knjigama na narodnom jeziku. Za jezik prevoda braća su iskoristila govorni slovenski, jezik sa kojim su se upoznali još u detinjstvu. Na taj način je dijalekt makedonskih Slovena postao crkveno-slovenski jezik (ili staro-slovenski), koji se zadržao sve do danas u liturgiji ruske crkve i nekih drugih pravoslavnih crkava. Ovaj događaj je od istorijskog značaja za hrišćansku crkvu. Sloveni (Poljaci, Moravci - Česi i Slovaci, Srbi, Bugari i dr.) su tako stekli posebnu privilegiju koju nijedan narod Zapadne Evrope tada nije uživao, slušali su Sveto pismo i službu Božiju na jeziku koji su mogli da razumeju.
U to vreme, postojala su dva slovenska pisma, glagoljica i ćirilica, koja je dobila ime u Ćirilovu čast, jer se veruje da ju je on izmislio. Glagoljica je nestala sa srpskih prostora tokom XIV veka, a savremeni istraživači smatraju da je to pismo bilo samo prerađena verzija rukopisnog grčkog pisma sa dodatim slovenskim znacima, odnosno prilagođena verzija slovenskom glasovnom sistemu. Istraživanja pokazuju da je Ćirilo zaista formirao glagoljično pismo, te su na to pismo braća prevela novozavetne i starozavetne knjige za potrebe svoje misijske službe.
Međutim, ostalo je nejasno, da li je ćirilicu izmislio on, uz pomoć svoga brata, ili je samo (ponovo) izvršio izmene i reviziju na već postojećem pismu južnoslovenskih naroda - glagoljici, uz unošenje novih slovnih znakova, ili je to učinio njihov učenik Kliment Ohridski ili, čak, neki njegov sledbenik.
“Prva ćirilica bila je kombinacija grčkih slova za zajedničke grčko-slovenske glasove i glagoljskih slova ili njihovih uprošćenih zamjena za posebne slovenske glasove.”
Pojedini istraživači ipak smatraju da su ćirilicu razvili učenici Ćirila i Metodija u IX veku. U prvim sačuvanim knjigama (Miroslavljevo jevanđelje, kraj XII veka) ćirilica se već pojavljuje kao zreo i razvijen sistem koji ima osobine tzv. srpske jezičke redakcije.
“Naporedni život ćirilice i glagoljice najduže će se održati u severnoj i srednjoj Dalmaciji... Krajem XII veka ćirilica ne samo što je konačno ovladala u srpskoj državi, nego se sve do turskoga doba dokumentuje u Bosni, Humu i Dubrovniku kao jedino ili glavno pismo kad god se pišu slovenski jezički tekstovi.”
Opisi njihovoga rada koje nalazimo u biografijama dva brata ukazuju da je prevod Novoga zaveta bio u formi lekcionara. Rad na prevodu je započet u Konstantinopolju a završen je na misijskom polju odnosno u Moravskoj, Panoniji i kasnije u Bugarskoj.
Metodije, koga je po bratovljevoj smrti rimski papa postavio za episkopa Panonije, a kasnije za arhiepiskopa cele Moravske i Panonije, koga su Germani držali zatvorenog duže od godinu dana, imao je udela u prevođenju poslanica i delova Staroga zaveta. Zanimljivo je da je rimski papa Ivan VIII 873. godine pisao srpskom knezu Mutimiru i pozvao ga da se sa svojom državom potčini panonskoj episkopiji, kojom je tada rukovodio Metodije, što je ostalo bez pozitivnog odgovora. Zato se smatra da su glagoljske knjige mogle da budu donete u srpske zemlje odmah posle te godine, kada su došli i misionari, mada u manjem broju.
Poznato je da su braća prevela skoro čitav Novi zavet, a Metodije je sa učenicima nastavio da prevodi i do 884. godine završio Stari zavet, prvo u obliku parimejnika, a kasnije kao pojedinačne sveske. Zna se da nije prevodio apokrifne knjige. Međutim, jezik prevedenih knjiga Staroga zaveta ukazuje na to da je više učenika učestvovalo u radu i da nije izvršeno ujednačavanje stilova i rečnika. Braća su uradila ukupno osam zajedničkih projekata.
Za Ćirilom je ostalo i osam apologetskih rasprava u kojima je branio hrišćansku veru od uticaja muslimana i Jevreja, a koje je napisao dok je boravio kod Hazara. Ćirilo je preveo i ispovest o “pravoj veri” - odnosno Načela vere.
U jednom grčkom manastiru na planini Liban pronađen je rukopis Slovenskog evanđeoskog lekcionara iz XI veka - delove Biblije na glagoljici. Veruje se da je to prepis delova prve slovenske Biblije u prevodu Ćirila i Metodija. Ovaj rukopis je kasnije iskorišćen za prvu proveru prvoga Novoga zaveta na srpskom jeziku.
U vreme nastajanja ovih prevoda poznat je samo mali broj episkopija po Srbiji, više ih je bilo u Dalmaciji i crnogorskom primorju.
“U Beogradu na Dunavu (episcopatus Belogradensis), sedeo je 878. godine episkop Sergije... a u Braničevu, 879. godine episkop moravski Agaton. Prevodilački rad slovenskih sveštenika, potpomognut od bugarskog dvora, ubrzo je počeo snažno da utiče daleko van zemaljskih granica; karakteristično je da je najviše očuvanih prepisa izvršeno ili u Srbiji ili u Rusiji.”
Po povratku iz Moravske u Bugarsku 885. godine, Metodijevi učenici Gorazd, Naum, Sava, Angelarije i Kliment doneli su crkvene knjige i prevode. Neki od njih želeli su da pomognu ponovnu evangelizaciju Balkana sa namerom da se hrišćanstvo na ovim prostorima još više učvrsti kada se u crkvi propoveda na jeziku koji je bio blizak narodnom. To je bila namera i vizantinskoga cara, koji je južne Slovene želeo da odvoji od uticaja Rima. Srbija se nalazila na međi Istoka i Zapada, i povremeno je dolazilo do kolebanja u vezi priklanjanja istočnoj ili zapadnoj crkvi.
Малени, могао си да обезбедиш само линк, а не овако да натрпаваш топик без икаквог разлога...
?
...
Gost
dobro maleni, da ti se zahvalim (s linkom ili bez).
424. godina, jevreji:
da li su obuhvatali danila ( ne mislim na dodatke, nego na ono sto i danas ima svako od nas u bible) ili ne? jer sam ja pronasao da najveci deo DANILOVE KNJIGE u svom konacnom obliku datira iz 165. pre Hrista. TO BI ZNACILO DA SMO, MI HRISCANI, PRIHVATILI DANILA ZBOG HRISTA (videti jevandjelje) A DA SMO ODBACILI JEVREJSKI KANON KAO MERILO (BILO IZ PETOG VEKA P.N.E. BILO IZ 1. ILI KO ZNA KOJEG POSLE N.E.
Ako gresim, molim da me neko ispravi.
Dalje, Josif FLAVIJE - da li je taskativno pobrojao sta su sveta pisma (mnozina) buduci da se i npr. ap. Pavle poziva na "Svestene spise" [2.Tim.3,15], a znamo da ista {sto se tice NZ NISU NI POSTOJALA U PISANOJ FORMI, A) sto se tice SZ, nisu danas u bible sva. DAKLE, problematika je kompleksna.
ko ima dace mu se, a ko nema uzece mu se i ono
1. sto ima
2 sto misli da ima
PROVERITI U JEVANDJELJIMA I 1. I 2.
424. godina, jevreji:
da li su obuhvatali danila ( ne mislim na dodatke, nego na ono sto i danas ima svako od nas u bible) ili ne? jer sam ja pronasao da najveci deo DANILOVE KNJIGE u svom konacnom obliku datira iz 165. pre Hrista. TO BI ZNACILO DA SMO, MI HRISCANI, PRIHVATILI DANILA ZBOG HRISTA (videti jevandjelje) A DA SMO ODBACILI JEVREJSKI KANON KAO MERILO (BILO IZ PETOG VEKA P.N.E. BILO IZ 1. ILI KO ZNA KOJEG POSLE N.E.
Ako gresim, molim da me neko ispravi.
Dalje, Josif FLAVIJE - da li je taskativno pobrojao sta su sveta pisma (mnozina) buduci da se i npr. ap. Pavle poziva na "Svestene spise" [2.Tim.3,15], a znamo da ista {sto se tice NZ NISU NI POSTOJALA U PISANOJ FORMI, A) sto se tice SZ, nisu danas u bible sva. DAKLE, problematika je kompleksna.
ko ima dace mu se, a ko nema uzece mu se i ono
1. sto ima
2 sto misli da ima
PROVERITI U JEVANDJELJIMA I 1. I 2.
...:
Uputicu ne na link koji se bavi J>F pa ces moci podrobno da se obavestis o ovome.
Moram odmah ovako ad hoc da ti kazem da je jedini ko je izraz "Sveti spisi" preveo kao "Svesteni spisi" Sinod SPC pa mislim da ti je odmah jasno zbog cega je to tako. Jedini razlog za to je (inace neodrziva) teorija o jednakosti Pisma i Predanja. Izraz Sveti spisi nije nikakva novina jer i sama BIBLIA znaci KNJIGE a ne KNJIGA.
Tacno je da su u Bibliji danas sve knjige, tacnije njih 66, ostale opstaju van Biblije, nisu sastavni deo kanona i dobre su za citanje ali svakako nisu za to da se na njima gradi ucenje.
Za kanon NZ cu pogledati, ne zelim da budem neprecizan, pa cu konsultovati nekoliko izvora. Tada cu ti ga poslati.
Ne znam na koja evandjelja mislis, 1 i 2 poglavlje u Mateju govori o Hristovom rodoslovlju, Markovo o pocetku sluzbe, Lukino o rodjenu, a Jovanovo o Hristovoj prirodi. Na sta tacno mislis?
Slazem se da ce onom koji ima dobiti jos, i veselim se tome jer mi imamo mnogo. Imamo slobodu da raspravljamo o Pismu, istrazujemo ga i imamo ga kao vodica da nas neko ne zavede i pokaze nam lazne proroke i pisce kao istinite. I ti mozes da se oslobodis stega dogme i presije i mozes pocesti slobodno da dises u Hristu Isusu i da uzivas u bogatstvu dara koji si primio.
Blagoslov Bozji tebi i tvom domu.
PS
ako mozes predstavi se da znam s kim pricam.
...pravdamaleni:
nisam imao u vidu Predanje ovde, nego one spise na koje se ap. PAVLE POZIVA, a koji su postojali u to vreme jos.
sto se tice jevandjelja i tvoga slaganja, misljah na citate pod 1 i pod 2 (ne poglavlja 1 i/ili 2) koji su slicni, ali opet se razlikuju;
Jevendjelja su:
1. Marko 4,25; Matej 13,12; 25,29; Luka 19,26
ali i
2. LUKA 8,18...jer ko ima dace mu se, a ko nema, uzece mu se i ono sto MISLI da ima".
DAKLE, TI SE SLAZES I CITATI POD 1. POTVRDJUJU DA SI TI U PRAVU, ALI:
CITAT POD 2. TE OPVRGAVA, JER TI U STVARI NEMAS NEGO MISLI SAMO DA IMAS I TO CE TI SE UZETI. "TI" SAMO KAO PRIMER, NO ODNOSI SE NA SVE...
Sta ti mislis na koje se to spise Pavle poziva? Kao onaj koji se ucio kod Gamaila mogao je samo na Svete spise. O njima smo vec govorili. Pavle nikad nebi koristio nesto sto bi moglo da dovede u zabunu nekoga od ljudi sa kojima je bio u kontaktu.
Nisi mi bas jasna po pitanju uzimanja i davanja. Moras biti malo jasniji.
Nisi mi bas jasna po pitanju uzimanja i davanja. Moras biti malo jasniji.
posto ne zelim dalje da se zamaram time procitaj ovo, a onda idi na
*****
Свети Атанасије Велики
О књигама Светог Писма
(написано 367. године)
Пошто смо споменули о јеретицима као о мртвима, а о нама као о онима који имамо ради спасења Свето Писмо, ја се још бојим, да неки између простијих, као што је то Павле писао Коринћанима, не заведе људска хитрост због њихове простоте и чистоте, те услед тога се не почну заносити неким другим књигама, такозваним апокрифима и да буду доведени у сумњу и заблуду због њиховог назива, те вас зато молим да се стрпите, ако напомињући нешто што ви већ знате, напишем о томе и ја нешто ради потребе и користи црквене. Желећи пак о томе говорити. послужићу се, ради оправданости моје одлуке, примером јеванђелисте Луке, говорећи и сам: Пошто неки почеше узимати за себе и апокрифне књиге и мешати их са богонадахнутим Писмом о коме ми имамо пуно уверење, као што нам предаваху оци који су испрва очевидци и слуге Логоса били, помислих н ја, који сам од искрене браће потакнут и научен да испочетка редом изложим књиге које су примљене и уврштене у канон и које сви признају богонадахнутим да сваки, који је у заблуду доведен, осуди оне који су га завели, а онај који се чистим сачувао, да се обрадује овој новој промени.
Старог Завета свега имамо двадесет и две књиге. Толико је, као што сам слушао, предато од Јевреја, а по реду и по називу овако следе: најпре Постање. па Излазак. па Левитска, затим Бројеви и најпосле Поновљени закони. Иза ових следе: Исуса Навина, Судије, Рутина, четири књиге царстава од којих прва и друга сачињавају једну као што и трећа и четврта чине једну, после ових прва и друга Паралипоменона које такође чине једну књигу. Онда прва и друга књига Јездре такође чине једну, затим књига Псалама, Приче, Еклесијаст, Песма над песмама, Јов, и најпосле пророци којих је дванаест а који се за једну књигу броје. Онда Исаија, Јеремија и с њиме Варух, плач и посланица, иза тих Језекиљ и Данило. То су књиге Старог Завета.
Новог Завета су: четири јеванђеља: Матеја, Марка, Луке и Јована. Иза ових следе Дела Апостолска и седам апостолских посланица које се још називају и саборне и то: једна Јаковљева, две Петрове, три Јованове и једна Јудина. Осим ових има још и четрнаест Павлових посланица које су изложене овим редом: прва је Римљанима, две Коринћанима. Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима, Јеврејима, две Тимотеју и по једна Титу и Филимону. И на крају Јованов Апокалипсис. Ово су извори спасења, да речи које су у њима. напоје оне који су жедни. У овим књигама проповеда се наука благочестија и нити ко додаје шта нити ко шта одузима од њих.
*****
link http://www.verujem.org/sveti_oci/atanasije_amfilohije.html
i procitaj sve ostalo.
Mir Bozji
*****
Свети Атанасије Велики
О књигама Светог Писма
(написано 367. године)
Пошто смо споменули о јеретицима као о мртвима, а о нама као о онима који имамо ради спасења Свето Писмо, ја се још бојим, да неки између простијих, као што је то Павле писао Коринћанима, не заведе људска хитрост због њихове простоте и чистоте, те услед тога се не почну заносити неким другим књигама, такозваним апокрифима и да буду доведени у сумњу и заблуду због њиховог назива, те вас зато молим да се стрпите, ако напомињући нешто што ви већ знате, напишем о томе и ја нешто ради потребе и користи црквене. Желећи пак о томе говорити. послужићу се, ради оправданости моје одлуке, примером јеванђелисте Луке, говорећи и сам: Пошто неки почеше узимати за себе и апокрифне књиге и мешати их са богонадахнутим Писмом о коме ми имамо пуно уверење, као што нам предаваху оци који су испрва очевидци и слуге Логоса били, помислих н ја, који сам од искрене браће потакнут и научен да испочетка редом изложим књиге које су примљене и уврштене у канон и које сви признају богонадахнутим да сваки, који је у заблуду доведен, осуди оне који су га завели, а онај који се чистим сачувао, да се обрадује овој новој промени.
Старог Завета свега имамо двадесет и две књиге. Толико је, као што сам слушао, предато од Јевреја, а по реду и по називу овако следе: најпре Постање. па Излазак. па Левитска, затим Бројеви и најпосле Поновљени закони. Иза ових следе: Исуса Навина, Судије, Рутина, четири књиге царстава од којих прва и друга сачињавају једну као што и трећа и четврта чине једну, после ових прва и друга Паралипоменона које такође чине једну књигу. Онда прва и друга књига Јездре такође чине једну, затим књига Псалама, Приче, Еклесијаст, Песма над песмама, Јов, и најпосле пророци којих је дванаест а који се за једну књигу броје. Онда Исаија, Јеремија и с њиме Варух, плач и посланица, иза тих Језекиљ и Данило. То су књиге Старог Завета.
Новог Завета су: четири јеванђеља: Матеја, Марка, Луке и Јована. Иза ових следе Дела Апостолска и седам апостолских посланица које се још називају и саборне и то: једна Јаковљева, две Петрове, три Јованове и једна Јудина. Осим ових има још и четрнаест Павлових посланица које су изложене овим редом: прва је Римљанима, две Коринћанима. Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима, Јеврејима, две Тимотеју и по једна Титу и Филимону. И на крају Јованов Апокалипсис. Ово су извори спасења, да речи које су у њима. напоје оне који су жедни. У овим књигама проповеда се наука благочестија и нити ко додаје шта нити ко шта одузима од њих.
*****
link http://www.verujem.org/sveti_oci/atanasije_amfilohije.html
i procitaj sve ostalo.
Mir Bozji
Ti znas koje svete spise je Pavle ucio, a koje nije kod Gamaila, na bazi kojeg kriterujuma - J. Flavija mozda? Ne pricaj gluposti, molim te.
Sto se tice kopiarnja sa linka, evo i nastavka sa istog
http://www.verujem.org/sveti_oci/atanasije_amfilohije.html
Sveti Amfilohije Ikonijski
Iz poslanice Sevlemu
Naročito treba i ovo la znaš: nije baš svaka knjiga
pouzdana iako
nosi ime Svetog pisma. Jer postoje knjige koje su lažno
naslovljene,
dok neke zauzimaju sredinu i kako bi se reklo, blizu su rečima
istine, a neke su sasvim lažne i sasvim neistinite isto onako kao
i
krivi i falsifikovani novac koji ima carski potpis ali je u svome
sastavu potpuno kvaran. Zbog ovoga navešću ti zasebno svaku
bogonadahnutu knjigu.
Kao prvo, spomenuću one Staroga Zaveta: Petoknjižje ima
Postanak,
Izlazak, Levitsku, Brojeve i na kraju Ponovljene zakone. Ovim
knjigama dodaj Isusa n sudije, zatim knjigu o Ruti, pa četiri
knjige
carstva i dve knjige Paralipomenon. Posle ovih prva Jezdrina i druga.
Napomenuću ti dalje pet pesničkih knjiga: proslavljenoga zbog
muka u
raznim stradanjima. Jova, pa knjigu Psalama koji su prikladni za lek
duši čovekovoj, onda tri knjige mudroga Solomona: priče,
eklesijast i
pesma nad pesmama. Ovima dodaj dvanaest proroka: Osiju, Amosa,
Miheja, Joila, Avdiju i Jonu, predsliku tridnevnog Hristovog
stradanja, posle njih Nauma, Avakuma, Sofoniju, Ageja, Zahariju,
Malahnju. Posle njih sećaj se četiri proroka: otvorenoga
govornika,
velikog Isaiju, milosrdnoga Jeremiju, tajanstvenog Jezekilja i
poslednjeg Danila koji je premudar i u rečima i u delima.
Neki dodaju ovim knjigama i knjigu o Jestiri.
Novoga Zaveta su ove knjige: primaj samo četiri Jevanđelja i to
Mateja. Marka, Luku i kao četvrtog Jovana koji je poslednji po
vremenu (nastanka), ali prvi po uzvišenosti dogmata i ja ga
sasvim
zaslužno nazivam sinom groma koji je široko razglasio reč
Božiju.
Primaj i drugu knjigu koji je napisao Luka o delima apostolskim.
Dodaj dalje izabrani sasud, propovednika kod neznabožaca,
apostola
Pavla koji je mudro napisao dva puta po sedam poslanica crkvama:
jednu Rimljanima, kojoj treba dodati dve Korinćanima, poslanicu
Galatima, poslanicu Efescima, poslanicu Filipljanima, pa onu koju je
napisao Kološanima, dve Solunjanima, dve Timoteju, pa Titu n
Filimonu
n jednu Jevrejima. Oni koji kažu da je poslanica Jevrejima
lažna ne
govore dobro jer istinita je blagodat u njoj.
Neki dalje govore da ima sedam sveopštih poslanica, a neki da
treba
primati samo tri, jednu Jakovljevu, jednu Petrovu i jednu Jovanovu, a
drugi pak tri Jovanove, dve Petrove i još Judinu.
Otkrovenje Jovanovo neki primaju. ali mnogi ga nazivaju lažnim.
Ovo neka ti bude istiniti bogonadahnuti kanon spisa.
Sto se tice kopiarnja sa linka, evo i nastavka sa istog
http://www.verujem.org/sveti_oci/atanasije_amfilohije.html
Sveti Amfilohije Ikonijski
Iz poslanice Sevlemu
Naročito treba i ovo la znaš: nije baš svaka knjiga
pouzdana iako
nosi ime Svetog pisma. Jer postoje knjige koje su lažno
naslovljene,
dok neke zauzimaju sredinu i kako bi se reklo, blizu su rečima
istine, a neke su sasvim lažne i sasvim neistinite isto onako kao
i
krivi i falsifikovani novac koji ima carski potpis ali je u svome
sastavu potpuno kvaran. Zbog ovoga navešću ti zasebno svaku
bogonadahnutu knjigu.
Kao prvo, spomenuću one Staroga Zaveta: Petoknjižje ima
Postanak,
Izlazak, Levitsku, Brojeve i na kraju Ponovljene zakone. Ovim
knjigama dodaj Isusa n sudije, zatim knjigu o Ruti, pa četiri
knjige
carstva i dve knjige Paralipomenon. Posle ovih prva Jezdrina i druga.
Napomenuću ti dalje pet pesničkih knjiga: proslavljenoga zbog
muka u
raznim stradanjima. Jova, pa knjigu Psalama koji su prikladni za lek
duši čovekovoj, onda tri knjige mudroga Solomona: priče,
eklesijast i
pesma nad pesmama. Ovima dodaj dvanaest proroka: Osiju, Amosa,
Miheja, Joila, Avdiju i Jonu, predsliku tridnevnog Hristovog
stradanja, posle njih Nauma, Avakuma, Sofoniju, Ageja, Zahariju,
Malahnju. Posle njih sećaj se četiri proroka: otvorenoga
govornika,
velikog Isaiju, milosrdnoga Jeremiju, tajanstvenog Jezekilja i
poslednjeg Danila koji je premudar i u rečima i u delima.
Neki dodaju ovim knjigama i knjigu o Jestiri.
Novoga Zaveta su ove knjige: primaj samo četiri Jevanđelja i to
Mateja. Marka, Luku i kao četvrtog Jovana koji je poslednji po
vremenu (nastanka), ali prvi po uzvišenosti dogmata i ja ga
sasvim
zaslužno nazivam sinom groma koji je široko razglasio reč
Božiju.
Primaj i drugu knjigu koji je napisao Luka o delima apostolskim.
Dodaj dalje izabrani sasud, propovednika kod neznabožaca,
apostola
Pavla koji je mudro napisao dva puta po sedam poslanica crkvama:
jednu Rimljanima, kojoj treba dodati dve Korinćanima, poslanicu
Galatima, poslanicu Efescima, poslanicu Filipljanima, pa onu koju je
napisao Kološanima, dve Solunjanima, dve Timoteju, pa Titu n
Filimonu
n jednu Jevrejima. Oni koji kažu da je poslanica Jevrejima
lažna ne
govore dobro jer istinita je blagodat u njoj.
Neki dalje govore da ima sedam sveopštih poslanica, a neki da
treba
primati samo tri, jednu Jakovljevu, jednu Petrovu i jednu Jovanovu, a
drugi pak tri Jovanove, dve Petrove i još Judinu.
Otkrovenje Jovanovo neki primaju. ali mnogi ga nazivaju lažnim.
Ovo neka ti bude istiniti bogonadahnuti kanon spisa.
...:
Ne pricam gluposti. Ako si procitao ono sto sam ti poslao onda ces primetiti izjavi da je Amfilohije napisao da je tako preneseno od Jevreja. Pa sad sta ja znam mozda je covek i lagao, ali mi drugih izvor bas i nemamo.
Osim toga, cela ova prica i svodi se na to da se ne citaju apokrifi i da sve knjige nisu kanonsle. Ili nisi citao sta smo dosad pisali ili sta...
Dokazao sam maraticu da postoji kanon koji ne ukljucije knjige koje on hoce da cita i to je bila svrha ovoga.
A sad me izvinite, ima nekih drugih interesantnijih pitanja
Mir Bozji
Maleni,
jesi li ti meni posolio pamet za prevod SINODA
2. Timotiju 3,15?
Nemoj da si nedokazan, nego pogledaj sta kaze
2. Timotiju 3,8: Kao sto se Janije i Jamvrije protivise Mojsiju, tako se i ovi protive istini, ...
Sad te ja pitam da nadjes ta dva lika u Starome Zavetu. Nema ih, ne postoje, jer se Pavle poziva na apokrif!
Kako onda ne treba citati apokrife?
Treba ih citati jer i Judina poslanica citira Enohovo proricanje (tema o Enohu, takodje MaranAte).
Naravno jevreji se pozivaju na tradiciju, ali kad im nesto takne u zakon, onda to ne priznaju. Ali sta je mene briga za njih, KAD IMAM DOKAZE. NISU MI ONI KANON - MERILO STA CU DA CITAM A STA NECU.
Nego cu da citam ono na sta se apostoli pozivaju.
jesi li ti meni posolio pamet za prevod SINODA
2. Timotiju 3,15?
Nemoj da si nedokazan, nego pogledaj sta kaze
2. Timotiju 3,8: Kao sto se Janije i Jamvrije protivise Mojsiju, tako se i ovi protive istini, ...
Sad te ja pitam da nadjes ta dva lika u Starome Zavetu. Nema ih, ne postoje, jer se Pavle poziva na apokrif!
Kako onda ne treba citati apokrife?
Treba ih citati jer i Judina poslanica citira Enohovo proricanje (tema o Enohu, takodje MaranAte).
Naravno jevreji se pozivaju na tradiciju, ali kad im nesto takne u zakon, onda to ne priznaju. Ali sta je mene briga za njih, KAD IMAM DOKAZE. NISU MI ONI KANON - MERILO STA CU DA CITAM A STA NECU.
Nego cu da citam ono na sta se apostoli pozivaju.
maleni:
sad sam ti objasnio uzimanje i davanje.
lazno otkrivenje ima da se oduzme, a da se da Enoh, Jezdra, Premudristi Solomonove, Protojevandjelje Jakovljevo, i jos po nesto, ali nikako gnosticka jevandjelja i ostale jeretske nebuloze. I KVIT.
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Vidim da si upućen pa da te priupitam
ko je Juda od koga imamo poslanicu
Da li je bio apostol?
ko je Juda od koga imamo poslanicu
Da li je bio apostol?
znam ja uvek sta ti `oces da kazes.
i ja sam vodim kampanju, ali za razliku od tebe ja sam uvek spreman i da cujem sva stanovista.
kako god, isto vazi i za 2. Petrovu: apostol ili andjeo Boziji koji sabira kao sto je Gospod obecao za kraj onoga veka.
i ja sam vodim kampanju, ali za razliku od tebe ja sam uvek spreman i da cujem sva stanovista.
kako god, isto vazi i za 2. Petrovu: apostol ili andjeo Boziji koji sabira kao sto je Gospod obecao za kraj onoga veka.
...:
Jesi li se ti to nesto iznervirao?
Sto se mene tice mozes ti da citas i u svoju Bibliju da metnes i Kuran, ali to ce biti tvoj problem.
Ipak to ni malo nece uticati na kanon.
I KVIT, ha!
...:
Da li si u bilo kojoj literaturi sreo ovu dvojicu. Nisi! Zasto? Zato sto je Pavle kao nadahnuti pisac ucestvovao u stvaranju kanona. Kroz njegovo pisanje oni su pomenuti i ta primer je kanonizovan.
Kad pricas o ovome i Enohu, to su stvari koje se pojavljuju samo u fragmentu i to je sve sto je potrebno da znas. Da je Bog smatrao da je potrebno da citamo Enohovu ili neku drugu knjigu imali bi smo nadahnuce crkve i one bi se pojavile kao kanonske. Posto se to nije desilo i ni jedan od teologa I - IV veka, pa ni kasnije, ih ne postavlja u kanon one nisu kanonske. To ne znaci da ih ne treba procitati to znaci da one nisu merilo za poucavanje i doktrinu.
Samo da ti kazem nesto. Bog je izabrao jevrejski narod da nam kroz njega dodje Spasitelj. I dosao je. Bog je izabrao jevrejski narod da nam kroz njega posalje rec i poslao je. Jako me briga sta oni misle i pisu jer su izabrani. Oni su KANON za Stari zavet ma koliko da se tebi to ne svidjalo.
Mi smo divlje grane nakalemljene na maslini. Kad je Bog otkinuo prave grane zbog nevere kako ce tek da postupa sa nakalemljenim.
maleni:
Ствар је у томе да су Јевреји свој канон донели тек након што су Хришћани донели свој, а урадили су то управо због ових. При томе, све такозване прелазне књиге су избацили из свог канона, јер управо наговештавају долазак Месије више и снажније и детаљније него претходне књиге. :wink:
ПС: Да ли треба да напоменемо да су садашње књиге Православног канона Старог Завета узете из Септуагинте која је написана око 200 година пре Христа... А тада су значи све књиге Јевреји држали као богонадахнуте. Тек после они избацише неке као "мање вредне". Превара. 8)
