Ova fotografija voznog parka SPC je RAZBESNELA NOVOSAĐANE

Није бап владика али и он кола сигурно има...


564569
 
Ми и греси свештеника
Оговарање свештеника, критика њиховог понашања, мерење њихове имовине, правдање својих њиховим гресима и још много тога, постало је саставни део живота огромне већине нас православних хришћана. Истина, и свештеници греше, али, како би требало да се ми односимо према њиховим гресима?



Свети Игњатије Брјанчанинов одговарајући на слободну критику Цркве, веома добро примећује: «Монаштво је барометар који, стојећи у заједничкој соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време на улици». Ове речи могу да се односе и на Цркву уопште. Црква је такође део друштва. Људи, који чине Цркву, дакле, и клирици и мирјани, не долазе са друге планете. Ти људи су одрасли заједно са нама и васпитавани на исти начин као и сви остали. И они болују од истих болести као и цело друштво. Једино што их од нецрквеног друштва разликује, јесте чињеница да су они стање своје душе спознали и - дошли у болницу. Како да се односимо према томе што у болници неко поштује упутства лекара, а неко не поштује, јер пије и пуши, или чак бежи одатле? Да ли треба да затворимо болницу због тога што је, рецимо, медицина као наука неспособна, и ништа доброг од ње не можемо да очекујемо? Наравно, не.

gresi-svestenika-a.jpg
Али, зар Црква није позвана да буде другачија, дакле, не онаква какво је друштво, питаће неко. Црква јесте позвана да буде другачија. Одиста, ми смо позвани да живимо светим животом. Апсолутно сви. Али, да ли видите да пут великих светитеља ка светом животу није био једноставан. Не могу људи да се промене за један час: данас је човек једно - а сутра, сасвим друго, и такав ће остати до смрти.

Човек је интересантан склоп: подиже се на неку висину, али, требало би да се заустави и да констатује како је храбар и колико је данас бољи него јуче. Међутим, он већ ту често пада још ниже. То је законитост духовног живота. А Црква прима апсолутно сваког човека, са свим његовим манама. Ето, у том смислу Црква је одиста - пресек нашег друштва. Није тајна да се хедонизам учвршћује у нашем друштву као главна идеологија, тако да људи у Цркву долазе са све израженијим «белегом»: унутрашњим проблемима и ранама. Чак и ако је човек од те идеологије побегао, ипак није могао да се у потпуности ослободи њеног утицаја.

Да ли свештеник мора да буде побожнији од својих парохијана? Да ли је обавезан да буде подвижник? Или, макар да не вози скупа кола која иритирају?

- Шта значи побожнији? Па, нема таквих мерних инструмената, помоћу кога би, изашавши ујутро из стана, измерио ниво побожности и код себе, и код осталог народа. Па ипак, свештеник за своје парохијане заиста мора да буде узор, односно, правило. Он је дужан да делима извршава то што проповеда, ау односу на материјално - да живи онако како живи његова паства. Али, ако нам се учини да то баш и није тако, не треба да износимо пребрзе осуде.

Видите, дође човек у Цркву - искрен, верујући. Иза себе остави све што се може оставити, све што је имао. Он, дакле, тежи ка духовним висинама и зато постаје монах. Али, одједном - додељују му велику Московску парохију а он још млад и не баш искусан монах. И, сада се њему ту отварају такве могућности, какве се можда никада не би отвориле да није постао монах. Не кажем ја да он узима новац из црквене касе и троши их на некакве пијанке, не! Једноставно, он стиче нове познанике, духовна чеда, на пример, неког познатог естрадног глумца, или неког сличног. Ти људи га воде свуда, јер је он њима нешто као нека егзотична играчка. Они су његови другари, и мало-помало, долази до тога да човек под сумњивим околностима разбија неко незамисливо скупо возило. Како се то десило? У ком тренутку је требало зауставити тог младог човека? Можда он све друге обавезе свештеника извршава одлично. На пример, изузетан је старешина, дивно се односи према људима и људи га воле јер им је много помагао, волео да их саслуша, да због неке потребе и ноћу оде чак на други део града... Једно с другим се доста често слаже. Зато треба настојати да будемо опрезнији у осудама надајући се да ће ове ситуације, о којима данас говоре медији, некога зауставити, а некоме послужити као лекција.

Узгред, сетио сам се једне приче коју никада раније нисам причао.
Када сам био млађи, често сам путовао у Грчку.
Тамо су ме две ствари веома изненадиле.
Добро сам их запамтио.
Са неколико Архијереја сам се возио колима и видео да су то била обична страна кола, како их зовемо «радни коњићи» - не због тога што су излупана, већ што су половна.
Ничим се нису разликовали од уобичајене колоне аутомобила. То ми је била прва лекција. А друга: били смо у гостима код свештеника у малом селу, високо у брдима.
Упитао сам како живи парохија, и од којих средстава живи лично свештеник са породицом.
Село је мало, по нашим мерилима не само што породицу, већ ни мачку овде не можеш да прехраниш.
Део плате свештенику даје Митрополија, део држава.
Стан је увек црквени. А кола, кажу ми, увек купује обично сеоско становништво и увек су свештеникова кола у селу најбоља!


gresi-svestenika-b.jpg
Наравно, није реч о «лексус» нити о некој раскоши, али, никоме не пада на памет да купи кола боља од кола која вози свештеник.
И ако се догоди да у суседном селу оцу купе нова кола, онда ће и овде такође одмах купити нова кола.
Ја слушам и мислим: код нас је то једноставно немогуће.
А тамо је то природно, јер је код њих свештеник човек кога поштују, који води људе и све житеље села - од рођења до смрти.
То су, једноставно, разлике у психологији нација.


А то да свештеници могу да погреше, и да греше, није откривено у само последње две недеље, нити у последња два века. Управо из тих разлога Црква и има одговарајуће каноне, али и велико искуство у борби са грешкама свештенства, као и да се лиши свештенослужитеља, који те грешке не могу да исправе. Постоји књига прописа у којима се разматрају сви могући лоши поступци, које могу да почине свештена лица. За њих се одговарајућа казна одређује канонима. Сама реч Епископ у преводу значи «надзорник». Ако свештеник не извршава своје обавезе, или их извршава неправилно, а ви постанете сведок неког таквог непримереног поступка, који је починио свештенослужитељ, сигуран сам да је обраћање Епископу, управо -најисправнија одлука. И, ако је човек учинио дело, које није примерено свештеничком чину, он мора да буде лишен тог чина. Ако је то дело још и злочин, он подлеже судској казни, значи, свештеник је мора сносити као и сваки други грађанин. Ту нема о чему да се расправља.

С друге стране, понекад људи имају чудне представе о Цркви ио томе, какав треба да буде свештенослужитељ. Није сасвим јасно одакле то долази. Ево, какву сам ја жалбу добио: «Ја сам дошла у цркву, и они су ме истерали». Шта је заправо било? Уопште је нико није истерао, само јој је речено да пре него што крсте дете, треба да прођу часове катехизма. И, ето, пишу жалбе, као да су им у продавници закинули у мерењу робе. Па, ни у друштву потрошача се не жале у смислу: дошла сам, молим вас да попуните моју жељу. Дакле, видимо да свештеника често окривљују управо тамо где је он веран заклетви, и где не сме да дозволи да се озакони безакоње.

Зашто се догађа да друштво не схвата суштину Цркве, упоређујући је са митологијом и одвајајући је од реалности њеног бића?

Пушкинове речи «ми смо лењи и незаинтересовани», у данашње време, на жалост, можемо да применимо на свима нама. Уствари, ако човек има жељу да схвати шта је Црква, али да то прихвати без пристрасности, онда све то може да нађе и на интернету. Ту може да научи и богословију и литургике. Богословија и академија могу да се заврше и на основу информација које су данас доступне. Али, ми смо лењи и незаинтересовани, а при том самоуверени, па, иако и ништа не знамо, ми мислимо да можемо да судимо о свему.

Али, ово се не односи само на Цркву. Погледајте колико само имамо стручњака у државној управи. Код нас сви знају како се управља државом, пољопривредом, шта се ради у економији, како се води спољна политика... Људи не знају оне околности око које се годинама, ако не и вековима, накупљају ови или они проблеми, а при том бескомпромисно износе најрадикалнији суд. А онда почињу да грде: зашто њих нико не послуша и одмах не отрчи да уради то што они кажу? Апсолутно је то исто и у односу на Цркву. То је, заправо, одлика људске психологије.

gresi-svestenika-c.jpg
Ипак, зашто Цркву у великој мери критикују? Да ли због тога што друштво не схвата њену суштину? Или је стање у нашој Цркви, па и код свештенства, ипак такво, да смо управо заслужили ту критику?

Одговор је: и једно, и друго. Међутим, треба узети у обзир да смо сведоци концентрисаног напада на Цркву од стране ангажованих медија. Овај напад је очигледан сваком човеку који прати ситуацију: на многим мрежама, у радио станицама, као иу телевизијским студијима седе паметни људи, који са резервисаном знатижељом прате појединости тих напада, технологију и квалитет извршења. Дакле, узимају се реалне ситуације и догађаји, а онда се надувавају онолико, колико је год то могуће. Та саопштења се стално понављају и тако се одржава ниво интересовања за дату тему. Понекад се без икаквог повода вест поново шаље у етар. Али, чињеница да та кампања постоји, нас ни у ком случају не оправдава. Још је Апостол Павле говорио: «не дајите повода онима који га траже» (посл 2. Кор., 11,12). Наше личне мане и грешке ни у ком случају не можемо да правдамо тиме што их наши непријатељи траже и после машу њима као заставом. Дакле, сама та чињеница, верујећег човека мора да натера да буде опрезан и да се чува, као и да га примора да сачува здраво расуђивање и трезвеност.

И да се вратим оном главном: како човек да се понаша када види како свештеник греши?

Пре свега, нико не треба специјално да се упиње и да тражи нечије грешке. Најчешће човек те грешке није видео лично, јер, или их је негде прочитао или од неког чуо. Ја не бих рекао да људима у храму грешке свешенослужитеља тако често падају у очи. Постоји много добар јеванђељски савет: «Не судите, да вам се не суди». Треба да знамо да је свештеник ипак човек, да он има такве ситуације у животу, које могу тако да га растегну, да он не може 24 часа да буде нежан, љубазан, добродушан и, како се каже «на готовс». Пожељно је да то тако буде, али то је веома сложено. Као и парохијани, и свештеник је подложан искушењима и гресима. Свети Јован Златоусти каже да када би сви хришћани били прави хришћани, у свету не би остао ни један многобожац, нити Јудејац. Све историјске недаће Цркве везане су само за једно - ми, људи из Цркве, не одговарамо свом предназначењу и не живимо онако, како то од нас тражи наш Спаситељ.

Митрополит Саратовска и Вољски, Лонгин
Са руског Танкосава Дамјановић
 
Poslednja izmena:
Ukratko - i kod Rusa se masovno gunđa zbog skupih crkvenih automobila iako je tamo mnogo više para u igri nego kod nas. To je zato što je tamo i mnogo više vernika koji jedva spajaju kraj s krajem. A Toyota Land Cruiser V8 je definitivno skupa mašina, skuplja od mnogih Audija i Mercedesa iako japanski proizvođač nije tako zvučno ime. Ali valja se, ima po Sibiru dosta pastve, a snega tokom cele godine tako da je nekakav džip svakako neophodan.
 
Ukratko - i kod Rusa se masovno gunđa zbog skupih crkvenih automobila iako je tamo mnogo više para u igri nego kod nas. To je zato što je tamo i mnogo više vernika koji jedva spajaju kraj s krajem. A Toyota Land Cruiser V8 je definitivno skupa mašina, skuplja od mnogih Audija i Mercedesa iako japanski proizvođač nije tako zvučno ime. Ali valja se, ima po Sibiru dosta pastve, a snega tokom cele godine tako da je nekakav džip svakako neophodan.
Posle kažu Iju koliko ateista...
Pa nisu ljudi prosto baš toliko.
Crkva mesto da propagira jednakost oni upravo rade sve kontra u korist kapitalizma...
Njima je nikad bolje, to vidimo.
 
@:
"...
Зашто се догађа да друштво не схвата суштину Цркве, упоређујући је са митологијом и одвајајући је од реалности њеног бића?

Пушкинове речи «ми смо лењи и незаинтересовани», у данашње време, на жалост, можемо да применимо на свима нама.
Уствари, ако човек има жељу да схвати шта је Црква, али да то прихвати без пристрасности, онда све то може да нађе и на интернету.
Ту може да научи и богословију и литургике. Богословија и академија могу да се заврше и на основу информација које су данас доступне. Али, ми смо лењи и незаинтересовани, а при том самоуверени, па, иако и ништа не знамо, ми мислимо да можемо да судимо о свему.

Али, ово се не односи само на Цркву.
Погледајте колико само имамо стручњака у државној управи. Код нас сви знају како се управља државом, пољопривредом, шта се ради у економији, како се води спољна политика...
Људи не знају оне околности око које се годинама, ако не и вековима, накупљају ови или они проблеми, а при том бескомпромисно износе најрадикалнији суд.
А онда почињу да грде: зашто њих нико не послуша и одмах не отрчи да уради то што они кажу?
Апсолутно је то исто и у односу на Цркву.
То је, заправо, одлика људске психологије...."...
 
КАКО ДОБИТИ ИНФОРМАЦИОНИ РАТ?
Није све онако како нам се сугерише на интернету!

19-07-2019 14:32 Србија Став
Није све онако како нам се сугерише на интернету. Посебно у ситуацији када се против наше државе и Цркве води информациони рат.

Слободан Стојичевић говори на промоцији своје књиге „Мрежни рат против Срба” (Фото: Правда/Миливој Васиљевић)
Пише: Слободан Стојићевић

Када у ово данашње лудо и помахнитало време читамо вести да су свештеници СПЦ осветили ово, осветили оно, молили се за рејтинг Пинка, ми мали, „обични“ верници можемо помислити да је Црква такође изгубила компас и да је за новац спремна да продаје благодат. (Иначе „продавање благодати“ је грех и јерес, назива се „симонија“) Увек када овако нешто прочитам и ја се запитам да ли има смисла бити „хришћанолудак“, „губитник“ и „овца“ која иде у цркву недељом, пости, исповеда, причешћује се… кад су се већ и сами свештеници „у коло уфатили“?
Данас не само да „грађанисти“ и „другосрбијанци“ имају шта да кажу о мисији Свете Цркве Христове на земљи, већ и „формални православци“ (којих је по статистци преко 90 одсто у нашем народу) почињу озбиљно да разматрају „шта то поп ради и зашто“, почињемо да о томе дајемо свој суд, да пресуђујемо „на чијој страни су који поп и који владика“.
Друштво процењује делатност Цркве на основу кратких вести из медија, иако поштено говорећи ништа и не зна о самој Цркви, о њеној улози, мисији, нити унутрашњој организацији која је у функцији те мисије. Сваки човек крштењем постаје члан Цркве Христове, али то не значи да било шта зна о Цркви. Та 2-3 одласка у цркву током године, слављење славе са кумовима и пријатељима и „три најважнија догађаја у животу“ (крштење, венчање и опело) уз учешће „попа“ – обнављају чланство у Цркви, али не дају праву „охристовљеност“ и духовни преображај, који би били кључ за разумевање Цркве Христове и шифра за „декодирање“ улоге и учешћа Цркве у друштву, али и у животу појединца.
У суштини само негде око 2 одсто становништва које је заиста члан Цркве – јер узима учешћа у животу Цркве – може заиста да процени неки поступак јер функцију Цркве сагледава „изнутра“ и „функционално“, а не процењивачки „објективно“ и „споља“, као „корисник религиозних услуга“. Како ово изгледа у пракси?
„БАЋУШКИНА“ ЛЕКЦИЈА
Имао сам прилике да чујем причу о једном свештенику у Москви негде средином 90-их. „Баћушка“ (како Руси зову свештеника) је испричао како га је један врло богат човек, повремени посетилац његове цркве позвао да освети његов нови „посао“. Свештеник је био у недоумици: по оделу је човек био пристојан, по понашању чак и превише фин, понизан и сервилан у комуникацији са свештеним лицима. Али је било очигледно да је „мутан тип“ и највероватније криминалац. У цркву је ретко долазио и никад на службу, али кад дође, увек је лично свештенику давао повећи прилог за храм. Чак се наметао утисак да је тај прилог за цркву његов лични однос са Богом, тј. да он у ствари Богу даје „тал“ од мутних послова који су добро прошли и да је то неки његов начин да Бога „части“ што није ухваћен и ухапшен.
Сваки тај прилог свештеник је примао и употребљавао за потребе реновирања цркве, али није хтео да ставља у црквену касу и дели себи и другим свештеницима, јер није било баш најјасније да ли је новац „чист“, а опет одбити прилог за цркву значило би осудити човека на основу утиска који не мора да буде исправан и тако у име Цркве одбацити човека који је можда искрен.
Али овога пута ситуација је била другачија: човек је дошао у цркву и позвао свештеника да освети његове нове канцеларије и његов нови посао. То више није био прилог који је долазио „пост фацтум“ од зараде, од већ учињених дела за која свештеник нема сазнања. Ово је већ значило да се, можда и несвесно, унапред освећује нека криминална активност.
Свештеник је овај догађај и ову дилему описивао у ужем кругу редовних верника који су пили чај после службе недељом и све их је интересовало како је ову дилему решио. Баћушка је верницима који разумеју Цркву „изнутра“ (а не медијима) овако одговорио: „Да, отишао сам да се помолимо заједно Богу. Тамо су били и „партнери“ у том новом послу. Све један страшнији од другог. Већина је била набилдована, обријаних глава, са тетоважама и неком агресијом у очима. Део је био у оделима, али са неким подмуклим и подсмешљивим погледом у очима. Повремено су се уротнички осмехивали и заверенички намигивали једни другима. Али ја сам помислио: да ја призовем Бога и урадим оно што је моја дужност, а Бог ће већ знати шта и како. Док су ме позвали – ја вероватно треба да урадим како траже и извршим своју свештеничку дужност. Помолили смо се и молитвено позвали Бога да помогне и садејствује“.
После ових речи настала је прво тишина, па одмах потом и граја, јер су сви у глас кренули да или осуђују, или оправдавају свештеника. Тек након десетак минута, кад се галама стишала, неко се досетио да упита свештеника: „И како Ви сад са ове дистанце гледате на тај Ваш поступак?“
Свештеник је благо одговорио: „Све се добро завршило! У месецима који су уследили посао је пропао, ништа нису успели да ураде, „фирма“ се полако распала а „компањони“ разишли свако на своју страну. Чак се нису ни посвађали и поубијали пошто је посао тихо умро пре него што је и рођен. Тај човек што ме је позвао на освећење – никад више није доносио велике прилоге за храм, јер очито више није имао за шта да се ’тали са Богом’. Виђам га и дан-данас, живи мирно, оженио се, нашао неки посао и има децу. Бог је заиста помогао онима који су га звали у помоћ, само није урадио оно што су они тражили већ оно што је било добро за њих“.

csm_%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B4%D0%B0_2821fe7de5.jpg


Слободан Стојичевић говори на промоцији своје књиге „Мрежни рат против Срба”, Панчево, 14. март 2019. (Фото: Правда/Миливој Васиљевић)

ШТА СУ „ДЕМОТИВАТОРИ“
У том светлу би било добро да, као Православни Хришћани гледамо на сва освећивања Пинкових снимања, ноћних клубова, аутомобила, скупих кућа… Ми превише верујемо себи и својим очима које гледају оно што медији желе да видимо. Да погледамо један пример како медији манипулишу нашим очима и како то изгледа у пракси. Руска држава је ангажовала посебне фирме које се баве „интернет безбедношћу и заштитом репутације“. Ове службе имају задужење да прате токове информација на руском интернету 2 („ру.нет“ 2 – руске и рускојезичке друштвене мреже).
Као једна од најважнијих установа у руском друштву – Руска православна Црква је под сталним нападима на друштвеним мрежама, али и под заштитом ових владиних агенција. На пример: на руском делу интернета појавила се објава (унос) која је у кратком року подељена од стране десетина хиљада „налога“ на друштвеним мрежама (ми смо навикли да једног човека поистовећујемо са једним налогом на друштвеним мрежама. То није истина, постоје професионални „интернет радници“ који имају десетине, па и стотине налога. А постоје и цела предузећа која делују под једним „инфлуенсерским брендом“ као што је, на пример, Наваљни). Он је изгледао овако (видети испод):

csm_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0_429eaa07e0.jpg



На регистарској таблици „свештеникових“ скупих кола на овој фотографији пише: „светац“, а испод слике пише. „Не кради, Црква не воли конкуренцију“ Овакава објава има елементе хумора и врло је пријемчива за дискредитацију Цркве код младих, који су најчешћи „конзументи“ друштвених мрежа. Код конзумента се ствара утисак да је ово неки дебели, богати сеоски свештеник поред својих нових скупих кола. Овакве објаве се стручно називају „демотиватори“ и користе се за дискредитацију одређеног „бренда“, то јест нечије репутације. Без обзира да ли је у питању нека државна институција, војска, црква… принцип је исти као код „ратова брендова“, само што се користи за подривање репутације државе, а не комерцијалног бренда. Чест случај „демотиватора“ су, на пример, објаве у којиме се пореди доручак у „нашој“ и „њиховој“ болници, или фасаде на „нашој“ и „њиховој“ болници (или школи, дечијем обданишту, итд).
Зато ми на „срб.нет“-у (српском интернету 2 – друштвеним мрежама на српском језику) често видимо разне објаве које блате, омаловажавају и исмевају Србију, Републику Српску, косовски завет, државне институције, народ, војску, Цркву, политичаре… И увек овакви „демотиватори“ имају „блиц ефекат“; они нису смишљени да би се човек замислио над поруком, већ да се негативна порука кратко и јасно „закачи“ за подсвест. Често се демотиватори и не упамте, већ током времена код „конзумента“ стварају утисак да је све пропало, да се све распада, да су сви корумпирани, да ништа више свето нема, да смо „дотакли дно дна“… (овде већ почиње разговор о кумулативном ефекту и о когнитивном рату, о чему ћемо другом приликом).
РУСКИ ПРИМЕР
У Русији је, срећом, мало другачије. Постоје, као што смо рекли, специјализоване агенције и фирме које имају задатак да реагују на овакве нападе. Како се то ради?
Један од начина (у овом конкретном случају са демотиватором против Цркве) је – проучавање метаподатака. Од почетка 2000-их сви модерни дигитални фото-апарати заједно са фотографијом „пакују“ и неколико секунди звучног записа у тренутку снимања фотографије, односно тзв. метаподатке – кад и где је снимљена… Када се од стране стручњака овај демотиватор „отпакује“, лако се нађе – првобитни снимак од кога је демотиватор настао. Ево оригиналних снимака:

csm_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B02_dfa45f8b3b.jpg



Шта се све види на овим фотографијама? Види се поносни власник новог аутомобила са породицом, а што је најважније јасно се види и да свештеник није власник, већ да је више пута фотографисан док је освећивао аутомобил по жељи власника. Осим тога, они који иду у цркву знају да то што је свештеник са епитрахиљом значи да обавља неку свештену радњу, односно да је „на послу”. То је сасвим супротно у односу на оно што би се могло закључити из „демотиватора”, да се свештеник хвали новим скупим колима. На крају, виде се и праве регистарске таблице.
Све ово говори да конкретни демотиватор није тек фотографија коју је неко на брзину фотографисао, направивши шалу на рачун свог свештеника, већ су фотографије украдене и на њима је озбиљно рађено; цео тим је осмишљавао ефекат и начин да се од тих фотографија направи демотиватор којег ће руска омладина видети на секунд док бесциљно тумара друштвеним мрежама.
Ово је само један мали пример како „очи могу да преваре“. Тако да није све како се чини. А нарочито није све како се чини када против наше Отаџбине и наше Цркве западне службе воде информациони рат.
https://www.pravda.rs/2019/7/19/kak...-sve-onako-kako-nam-se-sugerise-na-internetu/
 
Bakonja u pravu si sto posto.
Sad je pomodarstvo kukati na popove. I mozda je neko zavrteo taj tocak, al on se sad sam okrece.
Htedoh da ti kazem da ce malo ko da procita ove kilometarske tekstove ali mozda se drugacije ne moze ni izraziti.
Lazne vesti su posast modernog vremena. Ali i one kao pojava imaju rok trajanja.

Ja ne znam da li se secas prve spanske sapunice sto se emitovala kod nas, mislim da se zvala kasandra ili ljovisna ili tako nesto.
U nasoj kuci to je bilo prvi i poslednji put da se gledala sapunica. Navukli su nas jer nismo pre imali kontakta sa takvim sadrzajem.

Nekako istina kad izbije na povrsinu prejako sija i nije je tesko uociti.
 

Back
Top