http://www.welt.de/politik/article980984/Der_kaiserliche_Strippenzieher.html
Carski manipulator Oto fon Habsburg
Uli Kulke i Feliks Miler
28. Jun 2007, 00:00
Devedesetčetvorogodišnji Oto fon Habsburg je sin poslednjeg austrijskog cara. Pregovarao je sa Ruzveltom i Čerčilom, borio se protiv Hitlera i koristio svoje veze sa Frankom. Welt Online je razgovarao sa njim o njegovom životu i njegovoj evropskoj viziji.
WELT ONLINE: Oto fon Habsburže, Vi ste izgnanik. Otkad ste 1919. bili prinuđeni da napustite zemlju, više Vam nije bilo dozvoljeno da se vratite u svoju zemlju do 1966. Ipak, Vi ste se do dana današnjeg snažno zalagali za Austriju. Kako to ide jedno s drugim?
Oto Habsburg: Naprosto – to je dužnost. Ako neko može nešto da uradi za svoju matičnu zemlju, onda to i radi.
WELT ONLINE: Pismo koje ste 1938. napisali tadašnjem austrijskom federalnom kancelaru Šušnigu bilo je verovatno vrlo spektakularno. Pozvali ste ga da zauzme svoj kabinet, da se suprotstavi Hitlerovim planovima za invaziju, kao i o potrebi da se suprotstavi nemačkom ratu. Dokle biste Vi išli?
Habsburg: Do samog kraja. U to vreme sam bio ubeđen: Biće rata, rat je neizbežan. Po završetku rata postaviće se pitanje: Šta će biti sa Austrijom? Zemlja koja se nije branila neće vaskrsnuti.
WELT ONLINE: Da li bi Austrija imala neke šanse u ratu protiv Nemaca?
Habsburg: Tu se ne bi radilo o pobedi ili porazu. Zabrinuo sam se šta će biti sa Austrijom, posle tog velikog rata koji sam očekivao, ako se ne budemo branili. A Šušnig to nije hteo. Hteo je da se buni i kapitulira. Tada sam rekao: Onda ćemo nestati posle rata. Obojici nam je bilo jasno da ne bismo mogli preživeti borbu.
WELT ONLINE: I Vi ste mislili da će Vam Šušnig prosto odgovoriti: ,,Važi, predajem kabinet, Vi nastavite”?
Habsburg: U Austriji se razmatralo da li se treba boriti ili ne. Šušnig je bio protiv, a ja sam bio za. Da se pokazalo veće raspoloženje za borbu, prevrat ne bi bio nemoguć.
WELT ONLINE: Takođe ste pet godina pre toga imali priliku da lično kažete Hitleru to što imate.
Habsburg: Tako je, januara 1933. me je pozvao na zajedničku večeru sa Geringom. Tu ponudu mi je preneo hohencolernski princ Avgust Vilhelm, koji je i sâm bio nacista i nosio braon uniformu, kada sam otišao u Berlin da ga posetim. To bi mi već samo po sebi i bilo zanimljivo. Ja sam se uvek držao principa da razgovaram sa svakim. Međutim, bilo mi je jasno da je samo hteo razgovarati sa mnom kako bi od mene napravio svog potrčka kao od Avgusta Vilhelma.
WELT ONLINE: Vi ste bili u izgnanstvu u Belgiji, a bivši Car Vilhelm u Holandiji. Tamo ste mogli da održavate sastanke.
Habsburg: Nismo imali pasoše, tako da nismo mogli dalje da putujemo. Prema našoj lozi se postupalo još strože nego sa Hohencolernima.
WELT ONLINE: Onda ste se, umesto toga, januara 1933. sastali sa Hitlerovim predsednikom Rajha, Hindenburgom. Kakav ste utisak stekli o njemu?
Habsburg: Ljubazno me je dočekao, što je na mene ostavilo dubok utisak. Tada smo manje pričali o politici. Veći deo tog razgovora se sastojao u tome da mi je pričao o svojim doživljajima iz rata 1870/71.
WELT ONLINE: Marta 1933. ste još jednom nakratko bili u Nemačkoj.
Habsburg: Između ostalog, u Minhenu, u kući moje bake, Nadvojvotkinje Marije Jozefe. Sasvim neočekivano, tamo je sa mnom stupio u kontakt neki gospodin iz Sarajeva, zapravo musliman, koji je, međutim, u međuvremenu dobio nemačko državljanstvo i postao gestapovac. On je očigledno u meni i dalje video svog cara ili kralja, bio je odan i upozorio me da je za mnom raspisana poternica i da bi trebalo hitno da se izgubim iz Nemačke. Uhvatio sam prvi voz za Belgiju…
WELT ONLINE: ... da biste otud radili protiv Nemaca.
Habsburg: Hteo sam da pokušam sve ne bi li zadržao nemačku vojsku van naše zemlje.
WELT ONLINE: Sa Hitlerom niste nipošto hteli da se sastanete, ali u to vreme niste bili tako neprijateljski raspoloženi prema drugim fašističkim diktatorima.
Habsburg: Možda bi to imalo smisla kada je reč o Musoliniju, pošto je u našoj familiji uvek postojala jedna grupa, koja je bila prijateljska i jedna koja je bila neprijateljski raspoložena prema Italijanima, a ja sam uvek spadao u prijatelje te zemlje. I to je prosto bilo tako, on nas je jedno vreme štitio od Nemaca.
WELT ONLINE: A Franko?
Habsburg: Ja gajim poštovanje prema njemu, kako je odbio Hitlera, koji je hteo da ga uvuče u rat. Frankov kabinet je hteo da se pridruži Hitleru.
WELT ONLINE: A njegova unutrašnja politika?
Habsburg: Vidite, po meni je Franko bio južnoamerički tip diktatora, kaudiljo, samo ne totalitarian kao Hitler ili Staljin. On nije hteo da nameće nikakvu ideologiju. Međutim, ja sam Frankou, pre svega, uvek bio zahvalan što mi je pomogao da preko Španije prebacim u inostranstvo nekoliko desetina hiljada austrijskih izbeglica, uglavnom Jevreja. Bio sam 1940. u Bordou gde se na stotine hiljada begunaca iz Velikonemačkog Rajha nadalo da će svoje putovanje moći da nastavi bilo kuda, dok su se nemačke trupe sve više približavale. Uputili smo se ka Madridu i Lisabonu, Latinskoj Americi i nekim drugim mestima da molimo zemlje da ih prime. Samo kad čujete imena onih koji su nam tada pomogli i obezbedili vize za izbeglice: sve sam diktatorski kabinet: španski Franko, Salazar u Portugalu, Batista na Kubi i Truhiljo u Dominikanskoj republici. Truhiljo je postavio uslov da hoće da primi samo zemljoradnike. Tako da smo onda smesta popisali 3000 zemljoradnika. Tim despotima se mora pristupiti tako da se ima u vidu njihova pozadina, a većina demokratskih zemalja tada je ukazivala na razotkrivanje svega drugog.
WELT ONLINE: Jesu li Vas Nemci proganjali?
Habsburg: Salazar me je u Portugalu upozorio da se Berlin sprema da zatraži moje izručenje zbog veleizdaje. Ipak, savetovao mi je da je bolje da napustim zemlju, čak i ako me Portugal ne bi izručio.
WELT ONLINE: Franko je hteo da Vam ponudi špansku krunu. Zašto je niste prihvatili?
Habsburg: Huan Karlos, jednostavno Španac, je prilično dobro obavljao svoju dužnost. Nisam hteo da budem uzurpator.
WELT ONLINE: Trudili ste se da Austrija ostane nezavisna od Rajha, kasnije ste pomagali u bekstvu od nacista. Posle ste se obratili Saveznicima i zamolili ih da budu blagi prema vašoj zemlji. Da li ste Vi bili austrijski ,,globalni igrač” ovog doba?
Habsburg: Nisam siguran da mi se sviđa ta fraza. U svakom slučaju, tokom razgovora sa Čerčilom i Ruzveltom pre svega se radilo o nečemu drugom, ništa manje odlučnom: o suštinski pozitivnom stavu Saveznika prema Austriji. Inače, smatram da su naše konsultacije doprinele tome, ako u Moskovskoj deklaraciji od 1. novembra 1943, potpisano od ministara spoljnih poslova Velike Britanije, SAD i Sovjetskog saveza kaže: da se mora priznati, ,,da Austriju, prvu slobodnu zemlju koja je pala kao žrtva tipične Hitlerove politike agresije, treba osloboditi od nemačke vlasti”. I da se želi videti ,,obnavljanje slobodne, nezavisne Austrije”.
WELT ONLINE: Staljin nije tako mislio.
Habsburg: Tako je. Još je i izjavio: ,,Podsećamo Austriju da ona deli odgovornost” i da je ,,učestvovala u ratu rame uz rame sa Nemačkom”. Međutim, osim toga, naročito bih želeo da istaknem rečenicu koja je zatim usledila: ,,Konačno rešenje zavisi isključivo od toga u kojoj meri će Austrija doprineti svom oslobođenju”.
WELT ONLINE: ... baš kao što ste rekli Šušnigu, mora se pucati na granicu sa Nemačkom …
Habsburg: … Upravo tako. Međutim, u to vreme se tu radilo o još nečemu. 1944. sam doputovao na konferenciju u Kvabeku na kojoj se Čerčil sastao sa Ruzveltom. Henri Morgentau i ja smo začudo u isto vreme imali zakazano kod Ruzvelta. Američki predsednik je poslao Morgentaua van, pustio me da uđem pre njega, a onda mi je pokazao plan za podelu Austrije na okupacione zone posle rata. Pitao me šta mislim o tome.
WELT ONLINE: Kako ste reagovali?
Habsburg: Bile su zacrtane samo dve zone. Čitav istočni deo – koji je obuhvatao Beč – trebalo je da postane sovjetski, dok je druga zona trebalo da bude zajednička britansko-američka. Prepao sam se. To bi jasno predstavljalo boljševizaciju Austrije. Odmah sam seo za njegov pisaći sto i nacrtao drugačiju podelu: delić Gornje Austrije i celu Štajersku za Sovjete. I zasebne zone za zapadne saveznike, tako da oni dobiju najveći deo Austrije. Takođe sam uporno zahtevao da treba uspostaviti francusku zonu kojom bi bio obuhvaćen De Gol.
WELT ONLINE: Šta je Ruzvelt rekao na to?
Habsburg: Obećao je da će predložiti Sovjetima odgovarajuće izmene, kao i u vezi Beča. Bilo je već kasno noću kada smo razgovarali. Ipak, za svaki slučaj sam probudio Čerčila. Odmah je shvatio situaciju i rekao mi da će se čvrsto založiti za izmene uz značajan komentar: Put preko Beča za Indiju mu je od suštinske važnosti – za opstanak kolonije. Samo mogu da kažem, hvala Bogu da su naši tadašnji napori urodili plodom. Verujte da se naša Kuća isto tako posebno trudila sprečiti da Mađarska podpadne pod komunističku imperiju. To, nažalost, nije uspelo.
WELT ONLINE: Zašto nije uspelo?
Habsburg: Kada sam se poslednji put video sa Ruzveltom, predao sam mu dokumenta mađarske vlade. Radilo se o predlozima kako bi zemlja u poslednjem trenutku mogla da pređe na stranu Saveznika. Prilično poverljiva dokumenta, kao što možete da pretpostavite. Ruzvelt ih je odmah odložio u svoj najsigurniji sef. Međutim, verovatno su tamo i ostala. Znate, mada je Gospođa Ruzvelt bila jedna velikodušna dama, bila je skroz levičarski nastrojena i u komunizmu je videla neku vrstu novog hrišćanstva.
Carski manipulator Oto fon Habsburg
Uli Kulke i Feliks Miler
28. Jun 2007, 00:00
Devedesetčetvorogodišnji Oto fon Habsburg je sin poslednjeg austrijskog cara. Pregovarao je sa Ruzveltom i Čerčilom, borio se protiv Hitlera i koristio svoje veze sa Frankom. Welt Online je razgovarao sa njim o njegovom životu i njegovoj evropskoj viziji.
WELT ONLINE: Oto fon Habsburže, Vi ste izgnanik. Otkad ste 1919. bili prinuđeni da napustite zemlju, više Vam nije bilo dozvoljeno da se vratite u svoju zemlju do 1966. Ipak, Vi ste se do dana današnjeg snažno zalagali za Austriju. Kako to ide jedno s drugim?
Oto Habsburg: Naprosto – to je dužnost. Ako neko može nešto da uradi za svoju matičnu zemlju, onda to i radi.
WELT ONLINE: Pismo koje ste 1938. napisali tadašnjem austrijskom federalnom kancelaru Šušnigu bilo je verovatno vrlo spektakularno. Pozvali ste ga da zauzme svoj kabinet, da se suprotstavi Hitlerovim planovima za invaziju, kao i o potrebi da se suprotstavi nemačkom ratu. Dokle biste Vi išli?
Habsburg: Do samog kraja. U to vreme sam bio ubeđen: Biće rata, rat je neizbežan. Po završetku rata postaviće se pitanje: Šta će biti sa Austrijom? Zemlja koja se nije branila neće vaskrsnuti.
WELT ONLINE: Da li bi Austrija imala neke šanse u ratu protiv Nemaca?
Habsburg: Tu se ne bi radilo o pobedi ili porazu. Zabrinuo sam se šta će biti sa Austrijom, posle tog velikog rata koji sam očekivao, ako se ne budemo branili. A Šušnig to nije hteo. Hteo je da se buni i kapitulira. Tada sam rekao: Onda ćemo nestati posle rata. Obojici nam je bilo jasno da ne bismo mogli preživeti borbu.
WELT ONLINE: I Vi ste mislili da će Vam Šušnig prosto odgovoriti: ,,Važi, predajem kabinet, Vi nastavite”?
Habsburg: U Austriji se razmatralo da li se treba boriti ili ne. Šušnig je bio protiv, a ja sam bio za. Da se pokazalo veće raspoloženje za borbu, prevrat ne bi bio nemoguć.
WELT ONLINE: Takođe ste pet godina pre toga imali priliku da lično kažete Hitleru to što imate.
Habsburg: Tako je, januara 1933. me je pozvao na zajedničku večeru sa Geringom. Tu ponudu mi je preneo hohencolernski princ Avgust Vilhelm, koji je i sâm bio nacista i nosio braon uniformu, kada sam otišao u Berlin da ga posetim. To bi mi već samo po sebi i bilo zanimljivo. Ja sam se uvek držao principa da razgovaram sa svakim. Međutim, bilo mi je jasno da je samo hteo razgovarati sa mnom kako bi od mene napravio svog potrčka kao od Avgusta Vilhelma.
WELT ONLINE: Vi ste bili u izgnanstvu u Belgiji, a bivši Car Vilhelm u Holandiji. Tamo ste mogli da održavate sastanke.
Habsburg: Nismo imali pasoše, tako da nismo mogli dalje da putujemo. Prema našoj lozi se postupalo još strože nego sa Hohencolernima.
WELT ONLINE: Onda ste se, umesto toga, januara 1933. sastali sa Hitlerovim predsednikom Rajha, Hindenburgom. Kakav ste utisak stekli o njemu?
Habsburg: Ljubazno me je dočekao, što je na mene ostavilo dubok utisak. Tada smo manje pričali o politici. Veći deo tog razgovora se sastojao u tome da mi je pričao o svojim doživljajima iz rata 1870/71.
WELT ONLINE: Marta 1933. ste još jednom nakratko bili u Nemačkoj.
Habsburg: Između ostalog, u Minhenu, u kući moje bake, Nadvojvotkinje Marije Jozefe. Sasvim neočekivano, tamo je sa mnom stupio u kontakt neki gospodin iz Sarajeva, zapravo musliman, koji je, međutim, u međuvremenu dobio nemačko državljanstvo i postao gestapovac. On je očigledno u meni i dalje video svog cara ili kralja, bio je odan i upozorio me da je za mnom raspisana poternica i da bi trebalo hitno da se izgubim iz Nemačke. Uhvatio sam prvi voz za Belgiju…
WELT ONLINE: ... da biste otud radili protiv Nemaca.
Habsburg: Hteo sam da pokušam sve ne bi li zadržao nemačku vojsku van naše zemlje.
WELT ONLINE: Sa Hitlerom niste nipošto hteli da se sastanete, ali u to vreme niste bili tako neprijateljski raspoloženi prema drugim fašističkim diktatorima.
Habsburg: Možda bi to imalo smisla kada je reč o Musoliniju, pošto je u našoj familiji uvek postojala jedna grupa, koja je bila prijateljska i jedna koja je bila neprijateljski raspoložena prema Italijanima, a ja sam uvek spadao u prijatelje te zemlje. I to je prosto bilo tako, on nas je jedno vreme štitio od Nemaca.
WELT ONLINE: A Franko?
Habsburg: Ja gajim poštovanje prema njemu, kako je odbio Hitlera, koji je hteo da ga uvuče u rat. Frankov kabinet je hteo da se pridruži Hitleru.
WELT ONLINE: A njegova unutrašnja politika?
Habsburg: Vidite, po meni je Franko bio južnoamerički tip diktatora, kaudiljo, samo ne totalitarian kao Hitler ili Staljin. On nije hteo da nameće nikakvu ideologiju. Međutim, ja sam Frankou, pre svega, uvek bio zahvalan što mi je pomogao da preko Španije prebacim u inostranstvo nekoliko desetina hiljada austrijskih izbeglica, uglavnom Jevreja. Bio sam 1940. u Bordou gde se na stotine hiljada begunaca iz Velikonemačkog Rajha nadalo da će svoje putovanje moći da nastavi bilo kuda, dok su se nemačke trupe sve više približavale. Uputili smo se ka Madridu i Lisabonu, Latinskoj Americi i nekim drugim mestima da molimo zemlje da ih prime. Samo kad čujete imena onih koji su nam tada pomogli i obezbedili vize za izbeglice: sve sam diktatorski kabinet: španski Franko, Salazar u Portugalu, Batista na Kubi i Truhiljo u Dominikanskoj republici. Truhiljo je postavio uslov da hoće da primi samo zemljoradnike. Tako da smo onda smesta popisali 3000 zemljoradnika. Tim despotima se mora pristupiti tako da se ima u vidu njihova pozadina, a većina demokratskih zemalja tada je ukazivala na razotkrivanje svega drugog.
WELT ONLINE: Jesu li Vas Nemci proganjali?
Habsburg: Salazar me je u Portugalu upozorio da se Berlin sprema da zatraži moje izručenje zbog veleizdaje. Ipak, savetovao mi je da je bolje da napustim zemlju, čak i ako me Portugal ne bi izručio.
WELT ONLINE: Franko je hteo da Vam ponudi špansku krunu. Zašto je niste prihvatili?
Habsburg: Huan Karlos, jednostavno Španac, je prilično dobro obavljao svoju dužnost. Nisam hteo da budem uzurpator.
WELT ONLINE: Trudili ste se da Austrija ostane nezavisna od Rajha, kasnije ste pomagali u bekstvu od nacista. Posle ste se obratili Saveznicima i zamolili ih da budu blagi prema vašoj zemlji. Da li ste Vi bili austrijski ,,globalni igrač” ovog doba?
Habsburg: Nisam siguran da mi se sviđa ta fraza. U svakom slučaju, tokom razgovora sa Čerčilom i Ruzveltom pre svega se radilo o nečemu drugom, ništa manje odlučnom: o suštinski pozitivnom stavu Saveznika prema Austriji. Inače, smatram da su naše konsultacije doprinele tome, ako u Moskovskoj deklaraciji od 1. novembra 1943, potpisano od ministara spoljnih poslova Velike Britanije, SAD i Sovjetskog saveza kaže: da se mora priznati, ,,da Austriju, prvu slobodnu zemlju koja je pala kao žrtva tipične Hitlerove politike agresije, treba osloboditi od nemačke vlasti”. I da se želi videti ,,obnavljanje slobodne, nezavisne Austrije”.
WELT ONLINE: Staljin nije tako mislio.
Habsburg: Tako je. Još je i izjavio: ,,Podsećamo Austriju da ona deli odgovornost” i da je ,,učestvovala u ratu rame uz rame sa Nemačkom”. Međutim, osim toga, naročito bih želeo da istaknem rečenicu koja je zatim usledila: ,,Konačno rešenje zavisi isključivo od toga u kojoj meri će Austrija doprineti svom oslobođenju”.
WELT ONLINE: ... baš kao što ste rekli Šušnigu, mora se pucati na granicu sa Nemačkom …
Habsburg: … Upravo tako. Međutim, u to vreme se tu radilo o još nečemu. 1944. sam doputovao na konferenciju u Kvabeku na kojoj se Čerčil sastao sa Ruzveltom. Henri Morgentau i ja smo začudo u isto vreme imali zakazano kod Ruzvelta. Američki predsednik je poslao Morgentaua van, pustio me da uđem pre njega, a onda mi je pokazao plan za podelu Austrije na okupacione zone posle rata. Pitao me šta mislim o tome.
WELT ONLINE: Kako ste reagovali?
Habsburg: Bile su zacrtane samo dve zone. Čitav istočni deo – koji je obuhvatao Beč – trebalo je da postane sovjetski, dok je druga zona trebalo da bude zajednička britansko-američka. Prepao sam se. To bi jasno predstavljalo boljševizaciju Austrije. Odmah sam seo za njegov pisaći sto i nacrtao drugačiju podelu: delić Gornje Austrije i celu Štajersku za Sovjete. I zasebne zone za zapadne saveznike, tako da oni dobiju najveći deo Austrije. Takođe sam uporno zahtevao da treba uspostaviti francusku zonu kojom bi bio obuhvaćen De Gol.
WELT ONLINE: Šta je Ruzvelt rekao na to?
Habsburg: Obećao je da će predložiti Sovjetima odgovarajuće izmene, kao i u vezi Beča. Bilo je već kasno noću kada smo razgovarali. Ipak, za svaki slučaj sam probudio Čerčila. Odmah je shvatio situaciju i rekao mi da će se čvrsto založiti za izmene uz značajan komentar: Put preko Beča za Indiju mu je od suštinske važnosti – za opstanak kolonije. Samo mogu da kažem, hvala Bogu da su naši tadašnji napori urodili plodom. Verujte da se naša Kuća isto tako posebno trudila sprečiti da Mađarska podpadne pod komunističku imperiju. To, nažalost, nije uspelo.
WELT ONLINE: Zašto nije uspelo?
Habsburg: Kada sam se poslednji put video sa Ruzveltom, predao sam mu dokumenta mađarske vlade. Radilo se o predlozima kako bi zemlja u poslednjem trenutku mogla da pređe na stranu Saveznika. Prilično poverljiva dokumenta, kao što možete da pretpostavite. Ruzvelt ih je odmah odložio u svoj najsigurniji sef. Međutim, verovatno su tamo i ostala. Znate, mada je Gospođa Ruzvelt bila jedna velikodušna dama, bila je skroz levičarski nastrojena i u komunizmu je videla neku vrstu novog hrišćanstva.
