Oto Diks - Portret novinarke Silvije fon Harden i druge slike

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
357.760
izvor_-Wikimedia-Commons-747x1024.jpg


Čuveni portret Ota Diksa, nemačkog slikara poznatog po oštrom kritikovanju društva kroz svoj ekspresionistički stil, nastao je 1926. godine. Diks je bio nosilac takozvane nove objektivnosti – pokreta koji nastaje dvadesetih godina kao odgovor na ekspresionizam i društvene prilike u Vajmarskoj republici. Prema zabelešci same Silvije fon Harden u članku pod nazivom Sećanja na Ota Diksa, slikar je zavapio: „Moram te naslikati! Prosto moram! Ti si reprezent čitave epohe”. Kada je Silvija navela sve svoje nedostatke u vidu fizičkog izgleda i pitala ga da li zaista želi sve to da utisne na platno, odgovorio je:„Sjajno si opisala sebe. I sve to će dovesti do prikazivanja epohe koja nije usmerena na spoljašnju lepotu žene, već na njeno psihološko stanje”.

Portret je smešten u ambijentu bez vrata i prozora, sa ružičastocrvenim zidovima koji aludiraju na ćošak u nekom kafeu. Žena u kariranoj haljini sedi prekrštenih nogu sa cigaretom u ruci. Njeni prsti su izrazito dugi i koščati. Lice je trouglasto sa špicastom isturenom bradom. Nosi bob frizuru i monokl. Primećuju se blago zarozane čarape. Na niskom okruglom stolu stoji tabakera sa ispisanim imenom Silvije fon Harden, čaša sa nekim pićem i kutija šibica. Njena usta su blago otvorena, poza ležerna, čini se da je Diks uhvatio svoj model u trenutku filozofske, iscrpne rasprave iako nijedan sagovornik nije prisutan.

Geometrijski oblici dominiraju i utiču na kompoziciju. Činjenica da je Silvija jedina dominantna figura na slici govori u prilog mišljenju da je sama njena pojava dovoljno jaka i impozantna da nije potreban nikakav drugi objekat koji bi odvukao pažnju posmatrača. Bile su potrebne sedmice poziranja i skiciranja prije nego što se došlo do krajnjeg rešenja. U filmu Kabare iz 1972. dat je omaž ovom Diksovom delu prilikom uvodne scene. Što se originalne slike tiče, ona se čuva u Parizu.

Žena, model, novinarka, feministkinja, ikona nove, moderne žene – svi ovi epiteti se mogu vezati za Silviju fon Harden. Njenu zaostavštinu čine kolumne, hrabri izveštaji društvenih prilika u Vajmarskoj republici i na kraju jedan portret koji je sačuvao njen lik od zaborava sa svim nesavršenostima koje je predočavala, a koje su joj donele vizuelnu prepoznatljivost i slavu. (kuš)
 
800px-Otto_Dix_by_Hugo_Erfurth,_c._1933 (1).jpg

Hugo Erfurth: Portret Ota Diksa, 1933.
Oto Diks( 1891 — 1969) je bio nemački slikar i grafičar. Značajni predstavnik društveno- kritičkog verizma.

Diks je apsolvirao kao slikar dekoracija (dekorativno slikarstvo) i u periodu između 1919. i 1925. godine studirao je slikarstvo na Akademiji u Drezdenu i Diseldorfu. Od 1927. pa sve dok ga 1933. nacisti nisu oterali iz službe predavao je na Drezdenskoj akademiji.Diks je u svome stvaranju u presudnoj meri ekspresionizmom i dadaizmom ali je ipak slikao verističke slike u stilu starih majstora. Svoje vojničke doživljaje iz Prvog svetskog rata pokušao je da razradi na slikama kao što su Streljački rov (naslikana 1920. a nestala 1923) ili Rat (naslikano 1929. a nestala 1933) kao i istoimenom serijom bakropisa. Suočen sa problemima sa kojima su se suočavale socijalne grupe na rubu društva (invalidi rata, prosjaci, prostitutke), oštro je kritikovao ondašnje društvo. Njegovi portreti (među kojima i autoportret) na upečatljiv način kroz surovi realizam razotkrivaju bedu i siromaštvo. U svojim delima od 1936. posvetio se u većoj meri religioznoj tematici (npr. slike na staklu 1959, litografije za Jevanđelje po Mateji oko 1960), daleko umerenijim portretima i pejzažima.
Umro je 1969. u Zingenu u Nemačkoj
Autoportret iz mladjih dana
Clip_3.jpg
 
Bilo je to vreme Vajmarske republike, vreme vakuuma između dva svetska rata. Činilo se da je đavo isterao svoje. Prvi svetski rat je završen, Nemačka je ponižena, okrivljena, izranjavljena, ekonomski uništena, pod teretom plaćanja ratne odštete. Traži se između carstva za kojim žali i parlamentarizma s kojim ne ume. S posleratnim traumama u duhu i osakaćenim telima na ulicama, željna da zaboravi, da ne oseća, da se više ne zna ko je ko, razuzdano igra u ritmu čarlstona i džeza, obnevidela u onovremenom rijalitiju, ne znajući da će đavo opet vrlo brzo doći po svoje.

Clip_2.jpg


Oto Diks je svojim slikama zaista tražio đavola, kao svaki veliki majstor satire. Sebe je često nazivao "nemačkim unutrašnjim emigrantom", a kao jedan od osnivača umetničke grupe Nova stvarnost ili Nova objektivnost na svojim slikama i crtežima "ostvario je socijalni naboj dotad nezamisliv u likovnoj umetnosti". A slikao je ono čime je bio okružen - prostitutke, ratne invalide, ratne profitere, ulične nakaze, ratne užase, korupciju i razvrat - brutalnom karikaturom i alegorijom pokušavajući da pobedi besmisao vremena. Čak 40 Diksovih slika je zaplenjeno i prikazano na čuvenoj Gebelsovoj izložbi "Degenerisana umetnost". Država mu je i zabranila da slika, i na kraju ga izvela pred sud zato što je "trajno oštetio nacionalnu privredu uramljujući svoje komunističke slike nemačkim drvetom."
 

Back
Top