Quantcast

Otkriven tajni tunel ispod Dunava

dlugomir

Zaslužan član
Moderator
Poruka
133.640
FANTASTIČNO OTKRIĆE U NOVOM SADU: Otkriven tajni tunel ispod Dunava koji spaja Petrovaradinsku tvrđavu i grad
Grupa istraživača predvođena arhitektom Vojislavom Devićem otkrila je tajni tunel koji se nalazi 9 metara ispod Dunava i koji spaja tvrđavu i gradsko jezgro. Legenda o tunelu Petrovaradinske tvrđave prepričava se među Novosađanima decenijama, ali niko ne zna da li su ove priče istinite. ...
Arhitekta Vojislav Dević još pre nekoliko godina započeo je istraživanja na pronalaženju tunela ispod Petrovaradinske tvrđave, koji je prema njegovim tvrdnjama spajao obe strane Dunava. Želja za ovakvim poduhvatom javila se još u ranoj mladosti kada mu je rođaka Bogojevac Drenka ispričala da je poslednji put tuda prošao jedan bračni par, davne 1913-e godine, piše portal RTV.
"Mi smo utvrdili pre jedno dve i po godine da ispod Dunavskog dna između 8 i 9 metara, postoji neka pravolinijska konstrukcija gde je upravo Bogojevac Drenka govorila, i to ta navodno legenda o kojoj svi pričaju a niko nikad nije prstom mrdnuo da je dokaže ili da je opovrgne" kaže Vojislav Dević.
Dević veruje da je na kraju Prvog svetskog rata poslednji Austrougarski general dobio naređenje da zazida sve ulaze i izlaze tunela, pre nego što će u objekat ući srpska vojska. Jedan od ulaza nalazio se nekoliko metara od Spomenika žrtava racije a drugi u kripti ispod Crkve Svetog Jurja.
"Arhiva ne kaže ništa jer samo znamo da su postojala samo dva plana koja su govorila o tom tunelu. Jedan se nalazi u arhivu u Beču i do njega se ne može doći. bilo je više planova, delove tvrđave koji su bili podeljeni raznim komandantima koji brane svoj sektor, i glavni komandant tvrđave odbrane je bio taj koji je imao tu drugu kartu koju je sve bilo upisano, i ta druga karta je nestala potapanjem Titanika, ona je išla na jednu izložbu u Njujorku." potvrdio je Dević za RTV. Na osnovu sonarnih istraživanja Dunava, trenutno je u izradi 3D model tunela koji bi mogao biti ključni dokaz njegovog postojanja, a nakon njegove rekonstrukcije napravila bi se velika turistička atrakcija.

https://www.blic.rs/slobodno-vreme/...n-tajni-tunel-ispod-dunava-koji-spaja/fvj6rvd

Ovo će stvarno biti uspeh ako se bude bilo završeno.. Iskreno govoreći nisam mislio da taj prolaz postoji. Računam da je gradnja morala biti opasan poduhvat jer nisu pre 300 godina postojali instrumenti kojim bi se utvrdila dubina Dunava. Bilo kakav proboj vode značio bi sigurnu smrt za graditelje jer bi se to zbog ogromne količine vode smesta napunilo. No, izgleda da je neko nekad procenio da je značaj toga veći od opasnosti.
 

Mr No

Buduća legenda
Poruka
32.972

https://www.blic.rs/slobodno-vreme/...n-tajni-tunel-ispod-dunava-koji-spaja/fvj6rvd

Ovo će stvarno biti uspeh ako se bude bilo završeno.. Iskreno govoreći nisam mislio da taj prolaz postoji. Računam da je gradnja morala biti opasan poduhvat jer nisu pre 300 godina postojali instrumenti kojim bi se utvrdila dubina Dunava. Bilo kakav proboj vode značio bi sigurnu smrt za graditelje jer bi se to zbog ogromne količine vode smesta napunilo. No, izgleda da je neko nekad procenio da je značaj toga veći od opasnosti.
Mnoge neverovatne gradjevine po Belom svetu ukazuju na vrhunsko gradjevinarsko umece, tako da i u ovom slucaju vise verujem u to nego u pravljenje istog i po cenu potapanja.
 

dlugomir

Zaslužan član
Moderator
Poruka
133.640
Nisam našao ništa detaljnije. Verovatno će se znati kad se bude probilo u toj crkvi. To bi trebalo da bude lakši deo. S druge strane kad je to pravljeno nasip je bio mnogo niži. Onda je to sve nadograđeno polovinom šezdesetih kad je bila velika poplava, a posle još jednom pre oko 10 godina kad je isto bila opasnost od poplave. Tu se onda pojavljuje i problem zaštite spomenika koji je napravljen u međuvremenu.
 

dlugomir

Zaslužan član
Moderator
Poruka
133.640
Skriveni tvrđavski tuneli
Svako utvrđenje kroz istoriju da bi se oduprlo dugotrajnoj opsadi moralo je imati dovoljan broj članova posade a za njih dovoljnu količinu naoružanja, municije, hrane i vode za određen period. Nekadašnje utvrđenje podignuto na perovaradinskoj steni sredinom 13. veka u vreme vladavine ugarskog kralja Bele IV imalo je dva velika rezervoara cisterne. Krajem 17. veka, kada je srušeno ovo utvrđenje i na njenom mestu započeta izgradnja Petrovaradinske tvrđave čiji je garnizon takođe morao da ima sigurno i kvalitetno snabdevanje pijaćom vodom. Ovo se pokušalo rešiti sa više preloga i određenim realizacijama planova vodosnabdevanja.

Mesto jednog od brojnih nekadašnjih bunara u Vodenom gradu (foto: Nenad Šeguljev 2007. godine)
Problem pijaće vode u pokušao se rešiti izgradnjom Velikog ratnog bunara na Gornjoj tvrđavi koji je prokopan kroz steni i spušta se ispod površine Dunava. Sagrađen je pred kraj prve faze izgradnje Tvrđave 1728. godine. Sa početkom druge faze izgradnje 50ih godina 18. veka sagrađen je mehanizam koji je prenosio vodu iz Dunava prema Gornjoj tvrđavi, bunari i dalje podzemnim tokom do Hornverka. Prilikom posete prestolonaslednika Josifa II i obilaska tvrđavskog garnizona 20. maja 1768. godine on je izrazio zadovoljstvo kako vojnicima tako i njihovim zapovednikom, naročito je pohvalio mehanizam koji je iz Dunava prenosio vodu na Tvrđavu a na kojem su radila tri osuđenika. Na mestu nekadašnjeg malog barutnog magacina u zapadnom bastionskom frontu Gornje tvrđave sagrađena je podzemna cisterna koja i danas postoji. Pored Velikog ratnog bunara, u dubokom podzemlju Hornverka izgrađen je još jedan manji bunar. Prema istoričaru dr Robertu Pauloviću koji je proučavao arhivsku građu Petrovaradinskog magistrata iz 1765. godine, na njegovoj izgradnji radila su dva „srbina iz Turske“ Dimitrije Mišković i Marko Stanišić. Ovaj bunar je 21. maja 1768. godine Josif II takođe posetio o čemu i danas svedoči spomen-ploča.

Trasa izvlačenja vode iz Dunava
Problem nedovoljnog kvalitetnog snabdevanja vodom Petrovaradinske tvrđave opisao je pisac prve istorije Petrovardina Franc Šams početkom 19. veka. O kvalitetu vode bunara u Vodenom gradu Šams nije mogao izreći osobitu pohvalu. Po njemu, bunari su, kao i u predgrađima, najvećim delom imali lošu, neupotrebljivu vodu, koja je bila retko za nešto više, osim za pranje posuđa. I ako je bilo dovoljno podzemnih kanala koje su odvodile otpadne vode u Dunav, mnogi su usled neodržavanja, zagadili obližnje bunare. Kada bi se podigao vodostaj Dunava ti kanali ne bi mogli da odvode otpadne vode a znali su biti puni cigala, kamenja, razbijenih posuća, čaša i sl. Šams je primetio i da je ponekad dunavska voda kao i voda iz bunara prouzrokovala u velikoj meri dizenteriju koja je u nekim slučajevima znala da zahvati trećinu vojske koja se nalazila u Sremu.



Istovremeno, Šams je primetio i problem slivanja smeća sa Gornje tvrđave preko stene prema Dunavu. Sa pojavom jakih kiša smeće i smrad se razlivao preko puta u podnožju stene „da bi se mogao koristiti čamac (kao Haron na Stiksu)“ i smrad se danima širio po gradu pošto su ga zaprege na svojim točkovima donosile i ostavljale na pločnicima. Da bi se to sprečilo, Šams je predlagao da se u dva postojeća odvodna kanala reguliše otok vode i izbuši rov u steni koji bi se prekrio daskama.

Jelačićeva (danas Beogradska) ulica u Vodenom gradu
U prvoj polovini 18. veka je izgrađen podzemni vodovod koji je spajao Petrovaradinsku tvrđavu sa jednim izvorom na prostoru današnjeg Kameničkog parka. Od Šamsa saznajemo i da ovaj predlog da se izvorska voda sa obližnjih brda, podzemnim putem, dovede do glavnog trga Vodenog grada gde je trebala da izvire u obliku vodoskoka, nikada nije ostvaren. Nekim slučajem u Biblioteci Matice srpske se čuva projekat jedne ovakve fontane koja bi mogla biti upravo ona koju Šams pominje.

Nesuđena fontana na Paradnom placu
Zahvaljujući pojedinim planovima Tvrđave poznata nam je trasa ovog vodovoda. Od izvora, koji se danas nalazi u neposrednoj blizini Mosta Slobode, preko današnjeg naselja Ribnjak, trasa podzemnog vodovode je išla zapadnom padinom Hornverka, preko Komunikacione kapije niz istočnu padinu Tvrđave prema Beogradskoj i Štrosmajerovom ulicom izlazio je na prostor tadašnjeg Paradnog placa, odnosno današnjeg Trga Vladike Nikolaja gde je trebala biti fontana. Od tog mesta jedam kraći krak tunela je išao prema obali Dunava a jedan prema Komandi tvrđave.

Izvor u Kameničkom parku i deo vodovoda
U neposrednoj blizini Tvrđave na obali Dunava, (uz današnje naselje Ribnjak) nalazili su se Andreasov i Alojzev bunar kao i Luisovo kupatilo. Kako je Šams zapisao „tu, gde se gube moćne zidine Tvrđave, počinju bujna vinogorja, smenjujući se sa voćnacima i livadama. Uzduž reke, usred drveća i žbunja nalazi se Kupatilo.“ Ovo kupatilo, podignuto početkom 19. veka bilo je mnogo posećeno od strane stanovnika Petrovaradina i Novog Sada. Voda za kupanje se zagrevala u jednom kazanu sa svežim mirišljavim travama, bez obzira na snagu njihovih delovanja, a potom se prema želji hladi hladnom vodom. „Šteta što se ono, u ovako romantičnoj okolini, ne nalazi u boljim rukama.“ – zapisao je Šams i dodao kako je nakon smrti njenog vlasnika, gospodina Kiša iz Novog Sada, umrla i sva udobnost ovog kupatila.

Bunari i kupatilo sredinom 19. veka
(foto: Nenad Šeguljev 2020. godine)
Zapisi na marginama



Kako je Šams zapisao u Petrovaradinu je bila otvorena i škola plivanja u koju je došao jedan učitelj plivanja iz Beča. Cilj ove škole je bila obuka vojnika graničarskih kako bi ovladali veštinom plivanja. Šams je smatrao kako su vojnici dolazi u nepriliku da moraju preći vodene tokove bez mostova ili nekih drugih previznih sredstava, pa bi im život bez znanja plivanja bio ugrožen. On je dodao kako je poznato da hladna kupka ne samo da čisti i jača telo nego doprinosti i lečenju mnogih bolesti, naročito kožnih oboljenja. „Koliko bi hiljada ljudi spasilo svoj život da ovaj deo telesnog odgoja nije potpuno zapostavlje.“ – pitao se Šams.

Lokacija škole plivanja sredinom 19. veka
Link,
 

dlugomir

Zaslužan član
Moderator
Poruka
133.640
1605441323854.png

Ekspedicija pred silazak u podzemlje (foto: Đula Brežan)
Krajem 1957. godine redakcija novosadskog dnevnog lista „Magyar Szó” organizovala je prvu veliku ekspediciju u podzemlje Petrovaradinske tvrđave. Cilj ovog poduhvata bio je da se razbiju brojne legende i priče o velikim zmijama, kao i one o osobama koje su se izgubile u „katakombama”, danima dozivale u pomoć i naposletku nestale. Ispred redakcije lista išli su novinar Gabor Sabo i fotoreporter Đula Brežan, a među članovima ekspedicije bili su i inženjer Vojvodić iz Uprave Petrovaradinske tvrđave, nekoliko profesora sa fakulteta, rudara, vojnika i oficira JNA, milicionera… Istovremeno, o poduhvatima ekspedicije je za novosadski list „Dnevnik” izveštavao novinar Branislav Kupusinac. Tokom nekoliko novembarskih dana, ekspedicija je u podzemlju provela ukupno 35 sati, prešla je „skoro 50 kilometara” i obišla oko 80% podzemlja. Do tada su neki procenjivali da dužina hodnika Tvrđave iznosi oko 30 km, dok su drugi smatrali da ih ima između 20 i 24 km. Ekspedicija se priklonila mišljenju da ih ima 30 km jer mnogi nisu bili ucrtani na mapi kojom su raspolagali, a na njoj su spratovi bili ucrtani jedan ispod drugoga. Ekspedicija je između ostalog zaključila da su podzemni hodnici još uvek u relativno dobrom stanju, prostrani i dobro ozidani. Pojedini su napukli, klizavi, potopljeni, a na pojedinim mestima puni slepih miševa. Problem koji je najviše muka zadavao ekspediciji bio je nepodudaranje oznaka na mapi sa oznakama na zidovima hodnika, što je dovodilo do toga da se često izgube u lavirintu i neprestano vrte u krug.


Opremljena mapom podzemlja iz Bečkog arhiva, baterijskim lampama, rezervnim baterijama, bocama sa kiseonikom, radio-stanicom i gas-maskama, ekspedicija je ušla u podzemlje u blizini Poljoprivrednog fakulteta (današnja Akademija umetnosti). Već nakon nekoliko koraka, istraživači su bili obavijeni potpunom tamom. Uz pomoć baterijskih lampi spuštali su se u dubinu jednim dugim hodnikom na čijoj sredini se nalazio mali drenažni kanal za odvod vode. Zemlja po kojoj su hodali bila sve vlažnija, a iz rupa u zidovima tekla je voda. Članove ekspedicije iznenadila je činjenica da „35–40 m” ispod zemlje postoji dotok svežeg vazduha, tako da nije bilo potrebe da koriste gas-maske.

Poučeni iskustvom prvog silaska u podzemlje Tvrđave, kada su satima lutali, članovi ekspedicije poneli su farbu kako bi na zidovima hodnika označavali pravac kretanja. Jednom članu ekspedicije bio je poveren zadatak da to beleži na mapi kojom su raspolagali, kao i da beleži oznake i brojeve na zidovima hodnika kojima će prolaziti. Ovog puta se sa većim samopouzdanjem i jačim osećajem sigurnosti ekspedicija u ranim jutarnjim časovima ponovo spustila u podzemlje. Put kojim su se istraživači kretali bio je opet problematičan. Sve što su znali jeste da se nalaze 30 do 40 metara ispod zemlje, odakle su bezuspešno pokušavali da uspostave radio-vezu sa površinom. Jednim hodnikom su silazili sve niže, da bi naišli na vodu koja je bila sve dublja i dublja i polako pretila da im uđe u duboke čizme. Voda koju su videli bila je kristalno čista i po njihovim rečima bistra kao u planinskom potoku. Na jednom mestu su došli do proširenja gde se nalazio bunar. Na jednoj ploči u neposrednoj blizini bunara su primetili natpis na kojem je pisalo da je na tom mestu 21. maja 1768. godine car Josip II pio vode. Inženjer Vojvodić je napomenuo da je znao za tu posetu i da je jednom već pokušao da dođe do bunara, ali je tada voda dopirala do plafona hodnika. Na ovom mestu fotoreporter Brežan je načinio nekoliko snimaka.
 

dlugomir

Zaslužan član
Moderator
Poruka
133.640
1605441535032.png

Sa Toskom kod bunara u dubokom podzemlju Tvrđave

U jednom trenutku ih je iznenadio zvuk šljapkanja vode i iza sebe su primetili dresiranog psa-tragača Toska kako sa glavom iznad površine vode pliva prema njima. Potpuno su zaboravili na njega. Sa ovog mesta su još jednom pokušali da uspostave radio-vezu, ali im je poručnik Širijaković napomenuo da su previše duboko pod zemljom da bi im to uspelo. Ekspedicija se vratila u gornji deo podzemlja i naišla na ventilaciju između II i III sprata. Kroz otvor su spustili jednu lampu vezanu za konopac. Dok se spuštala, lampa je polako bledela, tresla se i pre nego što je došla do dna otkačila se i pala na pod. Dva člana ekspedicije su otišla po nju i vratila važan deo opreme za istraživanje. Na ovaj način su utvrdili da je razlika između II i III sprata oko 7,5 m, a da između III i IV ima 10 m zemlje.

1605441631672.png


Broj istraživača se u narednim poduhvatima prepolovio, ali im se pridružila ekipa „Filmskih novosti”. Ovog puta u podzemlju su proveli 16 časova. Sve vreme istraživanja pratio ih je Tosko. Ekipa je u jednom trenutku došla do otvora koji se vertikalno spuštao u dubinu od 15 metara i vodio do kompleksa tunela koji nije bio ucrtan na mapi. Svi članovi ekipe su se, zajedno sa psom, spuštali dva sata uz pomoć planinarskog užeta samo da bi konstatovali da su svi dalji prolazi zatrpani zemljom i neozidani. Na drugom mestu istraživače su pojedine stepenice vodile „čas levo, čas desno”. Tu su bili i „krivudavi hodnici” u čijoj blizini su se nalazile brojne „samice”, razna iznenađenja i „varke”, te „ćoravi”, ali i zazidani hodnici koji se nisu mogli probiti ni pijukom, pa se nenadano menjala cela zamisao pravca istraživanja.
Prolazeći kroz pojedine delove podzemlja, članovi ekspedicije su bili prinuđeni da se kreću kroz pojedine poplavljene hodnike, a voda im je dolazila do pojasa. Neki od tih hodnika su bili toliko niski da nisu mogli uspravno da se kreću. Na nekoliko mesta susreli su se sa jatima slepih miševa, ogromnim i gustim rojevima komaraca, a pronašli su i skelet psa, korice za sablju i izlizanu potkovicu.

Ovo istraživanje je po rečima organizatora ekspedicije imalo za zadatak i da donese značajne rezultate u pogledu skiciranja jedne preciznije mape većine hodnika, jer plan koji je nađen u Bečkom vojnom arhivu „nije dešifrovan pošto nema tačnog ključa”.

Link,
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.