- Poruka
- 19.048
„Отац” најбољи на фестивалу у Тивту
Из представе „Отац”
Драма „Отац” рађена према делу тиражног Флоријана Зелера, у режији Паола Мађелија и у извођењу београдског Атељеа 212 једногласном
одлуком жирија проглашена је најбољом представом на управо завршеном фестивалу медитеранског театра „Пургаторије” у Тивту.
Драмски уметник Војислав Брајовић за тумачење насловног јунака у овом комплексном делу добио је награду за најбољу мушку улогу.
Овогодишњи жири фестивала „Пургаторије” радио је у саставу: Стела Мишковић драматуршкиња, Лина Њинић продуценткиња Дубровачких
летњих игара, Марко Влаховић, првак Црногорског народног позоришта.
Други део Зелерове драмске трилогије: „Мајка”, „Отац” и „Син” је трагикомична породична прича фокусирана на остарелог оца који се бори
са деменцијом.
Флоријан Зелер, бавећи се процесом старења и, у датим околностима, изврнутим односом оца и ћерке, доводи у питање и постојаност категорија
истине и реалности. Представа „Отац” прича о деменцији у породици, о односу оца и ћерке, о љубави и губитку…
У питању је интимна прича која нам помаже и омогућава да отворимо врата сопственог дома, осврнути се и погледати ка сопственим коренима,
породици, у очи онима који нас окружују.
Јунаке Флоријана Зелера тумаче и Хана Селимовић, Иван Михаиловић, Драгана Варагић, Исидора Симијоновић и Марко Грабеж.
Evo šta je rečeno u obrazloženju za nagradu Voji Brajovići za najbolju mušku ulogu a festivalu:
„ Organskom igrom, istinitošću, suptilnom psihologizacijom i punoćom emocije, Voja Brajović oslikava lik Oca, koristeći se širokim dijapazonom sredstava kako komičnog i tragičnog, tako i svih nijansi između ove dvije krajnosti. Njegova gluma minuciozno raslojava lik, predstavljajući ga publici ogoljenog do suštine čovjekovog bića i daje osnovnu notu igre cijelog ansambla. Svedenim glumačkim postupkom, kontrolisanog izraza, a eruptivnog efekta, igrom pročišćenom do suštine, Brajović objedinjuje duh pisca, reditelja i kompletne glumačke postave“.
INTERVJU Vojislav Voja Brajović:
Kao da smo se razboleli od demencije, i zaboravili šta znači biti dobar čovek
Šta je vama lično najuzbudljivije u liku Oca i u ovoj Zelerovoj drami?
– Za mene kao čoveka je najuzbudljivije, a istovremeno i najbolnije to što se mi smejemo ljudima obolelim od demencije,
i što su oni nama svojim zaboravom u mnogim momentima zabavni, kao što vidimo u ovoj drami.
Njegova ćerka govori, moj tata je radio ovo, radio ono i smeje se, priča to kao neku anegdotu, a zapravo je sve vrlo tragično.
Ne znamo kakva je to bolest mozga na koju medicina nema odgovor i zašto nam onaj, koji nam je dao život, oduzima moć
pamćenja.
Otac, koji je sve vreme možda i najlucidniji od svih likova i koji nas neprestanim traženjem svog ručnog sata koji je za njega
najveća dragocenost, stalno podseća na taj strašan protok vremena i našu prolaznost na ovom svetu, on nema mozga.
To je ono što je za mene impresivno i zagonetno.
Otac je, iako dementan, ipak superioran kao ličnost u odnosu na svoju porodicu i ljude koji ga okružuju.
Koliko smo mi kao pojedinci i kao društvo, takođe bolesni od zaborava i jednako zagubljeni u pukotinama naših života?
– Mi smo oboleli od bolesti modernog društva, a to je odstupanje od onoga što čoveka čini čovekom, jer je čovek socijalno biće.
Kaže se da je čovek humano biće po svom ustrojstvu, da je homo sapiens i da je nešto što je različito od životinja, a mi se od toga
udaljujemo sve više i više.
Mi ne znamo zašto je Alchajmerova bolest sve više prisutna, da li zbog toga što u poznijim godinama ne možemo da nađemo sebe
u realnom svetu i da li je ona možda bežanje od sopstvene stvarnosti i onoga što nas okružuje.
„Otac“ jeste intimna priče o demenciji, porodici, ljubavi, gubitku, saosećanju, ali je i slika današnjeg sveta u kojem smo zarobljeni.
A on je i realan i nadrealan i sa košmarnim dešavanjima, kao što vidimo, jer živimo u sve većem otuđenju, u svetu kojem najviše
nedostaje ljudskog osećanja. Kao da smo se razboleli od demencije i zaboravili šta znači biti dobar i čestit čovek.
Sve čestitke Voji, sa željom da nam još dugo traje!