Osvrti, analize i pogledi

[Banovic_Strahinja]

Odlucio sam da otvorim ovu temu za razne osvrte i analize knjiga, clanaka i raznih teorija koje bi mogle biti od koristi.

Za pocetak prevod clanaka iz "Atomic Habits" ("Atomske navike")
Autor teksta: James Clear
Zašto donosimo loše odluke
Volim da mislim o sebi kao o racionalnoj osobi, ali nisam. Dobra vest je da nisam samo ja - ili ti- svi smo mi iracionalni. Dugo vremena su istraživači i ekonomisti verovali da ljudi donose logične, dobro promišljene odluke. Poslednjih decenija, međutim, istraživači su otkrili širok spektar mentalnih grešaka koje izbacuju naše razmišljanje. Članci u nastavku navode gde cesto grešimo i šta da radimo u vezi sa tim.

5 Uobičajenih mentalnih grešaka koje utiču na donošenje dobrih odluka
1. Predrasude preživljavanja (Survivorship bias)

Skoro svaki popularni "onlajn" medij je ovih dana ispunjen predrasudama o "preživljavanju" (uspehu). Gde god vidite članke sa naslovima poput „8 stvari koje uspešni ljudi rade svaki dan“ ili „Najbolji savet koji je Ričard Brenson ikada dobio“ ili „Kako Lebron Džejms trenira van sezone“, vidite predrasudu/pristrasnost "preživljavanja" na delu. (prezivljavanje bih ovde vise svatio kao uspeh, tj kako preziviti sve nedace i doci do uspeha ;opaska K9)
Predrasude o preživljavanju- odnosi se na našu tendenciju da se fokusiramo na pobednike u određenoj oblasti i pokušamo da učimo od njih dok potpuno zaboravljamo na gubitnike koji koriste istu strategiju.
Možda postoje hiljade sportista koji treniraju na veoma sličan način kao Lebron Džejms, ali nikada nisu stigli u NBA. Problem je što niko ne čuje za hiljade sportista koji nikada nisu stigli do vrha. Čujemo se samo od ljudi koji prežive. Pogrešno precenjujemo strategije, taktike i savete jedne preživele, ignorišući činjenicu da iste strategije, taktike i saveti nisu funkcionisali za većinu ljudi.
Još jedan primer: „Ričard Brenson, Bil Gejts i Mark Zakerberg su napustili školu i postali milijarderi! Ne treba vam škola da biste uspeli. Preduzetnici samo treba da prestanu da gube vreme na časovima i da počnu.”
Sasvim je moguće da je Ričard Branson uspeo uprkos svom putu, a ne zbog toga. Na svakog Bransona, Gejtsa i Zakerberga, postoje hiljade drugih preduzetnika sa neuspelim projektima, bankovnim računima sa velikim dugovima i napola završenim diplomama. Pristrasnost preživljavanja ne znači samo da kažemo da strategija možda neće dobro funkcionisati za vas, već takođe kaže da mi zapravo ne znamo da li strategija uopšte dobro funkcioniše.
Kada se pobednici pamte, a gubitnici zaboravljeni, postaje veoma teško reći da li određena strategija vodi ka uspehu.

2. Averzija prema gubitku.

Averzija prema gubitku odnosi se na našu tendenciju da snažno preferiramo izbegavanje gubitaka u odnosu na sticanje dobiti. Istraživanja su pokazala da ako vam neko da 10 dolara doživećete mali porast zadovoljstva, ali ako izgubite 10 dolara, doživećete dramatično veći gubitak zadovoljstva. Da, reakcije su suprotne, ali ne i jednakog intenziteta- (na gubitak imamo burniju reakciju).

Naša tendencija da izbegavamo gubitke dovodi do toga da donosimo glupe odluke i menjamo svoje ponašanje samo da bismo zadržali stvari koje već posedujemo. Napravljeni smo da se osećamo zaštitnički prema stvarima koje posedujemo i to nas može dovesti do precenjivanja ovih stvari u poređenju sa opcijama.

Na primer, ako kupite novi par cipela, to može doneti malo veće zadovoljstvo. Međutim, čak i ako nikada ne nosite cipele, poklanjanje nekoliko meseci kasnije može biti neverovatno bolno. Nikada ih ne koristite, ali iz nekog razloga jednostavno ne podnosite da se rastajete od njih. Gubitak averzija.

Slično tome, možda ćete osetiti malu radost kada prođete kroz zelena svetla na putu do posla, ali ćete se potpuno naljutiti kada automobil ispred vas stane na zeleno svetlo i propustite priliku da prođete kroz raskrsnica. Gubitak šanse da se osvetli mnogo je bolniji od zadovoljstva da se od početka udari zeleno svetlo.

3. Heuristika dostupnosti (The Availability Heuristic)

Heuristička dostupnost se odnosi na uobičajenu grešku koju naši mozgovi čine pretpostavljajući da su primeri koji lako padnu na pamet takođe i najvažnije ili najrasprostranjenije stvari.

Na primer, istraživanje Stivena Pinkera sa Harvardskog univerziteta je pokazalo da trenutno živimo u najmanje nasilnom periodu u istoriji. Ima više ljudi koji sada žive u miru nego ikada ranije. Broj ubistava, silovanja, seksualnih napada i zlostavljanja dece opada.

Većina ljudi je šokirana kada čuje ove statistike. Neki još uvek odbijaju da im veruju. Ako je ovo najmirnije vreme u istoriji, zašto se sada dešava toliko ratova? Zašto slušam o silovanju, ubistvu i kriminalu svaki dan? Zašto svi pričaju o toliko terorističkih i razaračkih dela?

Dobrodošli na raspoloživu heuristiku.

Odgovor je da ne živimo samo u najmirnijem periodu u istoriji, već i u najboljem izveštavanom periodu u istoriji. Informacije o bilo kojoj katastrofi ili zločinu su dostupnije nego ikada. Brza pretraga interneta će izvući više informacija o najnovijem terorističkom napadu nego što bi bilo koje novine mogle dostaviti pre 100 godina.

Ukupan procenat opasnih događaja opada, ali verovatnoća da čujete za jedan od njih (ili za mnoge od njih) raste. I pošto su ti događaji lako dostupni u našem umu, naši mozgovi pretpostavljaju da se događaju češće nego što se zapravo dešavaju.

Mi precenjujemo i precenjujemo uticaj stvari kojih se sećamo i podcenjujemo i podcenjujemo prisutnost događaja o kojima ništa ne čujemo.




4. Еfektat usidravanja (Anchoring)

U blizini mog rodnog grada je restoran koji je poznat po gurmanskim hamburgerima i siru. Na meniju vrlo hrabro piše: "Ograniči 6 tipova sira po hamburgeru.
Moja prva misao: Ovo je apsurdno. Ko ima šest vrsta sira na hamburgeru?
Moja druga misao: Koje šest ću dobiti?

Nisam shvatao koliko su bili briljantni vlasnici restorana dok nisam naučio o "usidravanju/sidrenju. Vidite, obično bih samo odabrao jedan tip sira na hamburgeru, ali kada sam pročitao "LIMIT 6 Tipova sira" na meniju, moj um je bio usidrena na mnogo višem broju nego obično.

Većina ljudi neće naručiti šest vrsta sira, ali to "sidro" je dovoljno da pomakne prosjek sa jednog komada na dva ili tri komada sira i doda par dolara u svaki hamburger. Ulaziš i planiraš da dobiješ normalan obrok. Izađeš pitajući se kako si platio 14 dolara za hamburger ?!?
Ovaj efekat je repliciran u širokom spektru istraživanja i komercijalnog okruženja. Na primer, vlasnici preduzeća su otkrili da ako kažete “Limit 12 po kupcu ”, ljudi će kupiti dvostruko više proizvoda nego da nema ogranicenja tj da se brojka ne spominje.

U jednoj studiji, dobrovoljci su bili zamoljeni da pogode procenat afričkih naroda u UN-u. Pre nego što su pogodili, morali su da zavrte točak koji bi sleteo na broj 10 ili broj 65. Kada su volonteri sleteli na 65, prosečno je procenat bio oko 45%. Kada su dobrovoljci sleteli na 10, prosečna procena je bila oko 25%. Ova razlika je jednostavno rezultat vezivanja sa višim ili nižim brojem neposredno pre toga.

Možda najbolji primer su prodavnice satova. Ako je cena na novom satu 500 dolara, možda je previsoka za tvoj budžet. Međutim, ako uđete u radnju i prvo vidite sat od $5,000 ispred ekrana, odjednom sat od $500 iza ugla izgleda prilično razumno. Mnogi od vrhunskih proizvoda koje kompanije prodaju nikada se ne očekuje da će prodavati mnogo jedinica same, ali oni ispunjavaju veoma važnu ulogu vezanosti vašeg uma i pravljenja srednjoklasnih proizvoda da izgledaju mnogo jeftinije nego što bi izgledali sami.

5. Pristrastnost potvrdjivanja (potvrda pristrastnosti eng Confirmation bias)

Majka svih gresaka. Pristrastnost potvrdjivanja se odnosi na našu tendenciju da tražimo i dajemo prednost informacijama koje potvrđuju naša uverenja, a istovremeno ignorišu ili smanjuju vaznost informacije koje su u suprotnosti sa našim uverenjima.

Na primer, osoba A veruje da je klimatska promena ozbiljno pitanje i oni samo traže i čitaju priče o očuvanju životne sredine, klimatskim promenama i obnovljivoj energiji. Kao rezultat toga, osoba A nastavlja da potvrđuje i podržava svoja trenutna uverenja.

U međuvremenu, osoba B ne veruje da je klimatska promena ozbiljno pitanje, i oni samo traže i čitaju priče koje govore o tome kako je klimatska promena mit, zašto su naučnici netačni, i kako nas sve zavaravaju. Kao rezultat toga, osoba B nastavlja da potvrđuje i podržava svoja trenutna uverenja.

Promeniti mišljenje je teže nego što izgleda. Što više veruješ da znaš nešto, više filtriraš i ignorišeš sve informacije koje govore suprotno.

Možete proširiti ovaj obrazac misli na skoro bilo koju temu. Ako ste upravo kupili Honda Accord i verujete da je to najbolji auto na tržištu, onda ćete prirodno pročitati svaki članak koji naiđete koji hvali auto. U međuvremenu, ako neki drugi magazin navede drugačiji auto kao najbolji izbor godine, jednostavno ga odbacite i pretpostavite da su urednici tog određenog magazina pogrešili ili su tražili nešto drugačije od onoga što ste tražili u autu.

Nije prirodno da formulišemo hipotezu i onda testiramo različite načine da je dokažemo. Umesto toga, mnogo je verovatnije da ćemo formirati jednu hipotezu, pretpostaviti da je istinita, i samo tražiti i verovati u informacije koje je podržavaju. Većina ljudi ne želi nove informacije, oni žele potvrdu informacija.

 

[Banovic_Strahinja]

Mozemo li rešavati složene probleme jednostavnim rešenjima?



Rešavanje složenih problema jednostavnim rešenjima je idealan scenario, ali to nije uvek moguće. Složeni problemi obično imaju više varijabli i potencijalnih ishoda, što ih čini izazovnim za rešavanje, tj slozeni (kompleksni) problemi nekad imaju jednostavna resenja ali resenja je uvek tesko pronaci. Međutim, postoje strategije koje mogu pomoći da se proces rešavanja problema pojednostavi:
Razbijanje Problema: Podela složenog problema na manje, jednostavnije delove može olakšati posao (npr rekurzija koja se koristi u programiranju- problem se deli na manje delove sve dok ne dodje do resenja, onda kljuc resenja primenimo na ostatak problema)

Preoblikovanje Problema/pogled iz drugacije perspektive: Pogled na problem iz različitih perspektiva ponekad može otkriti jednostavnija rešenja.
Korišćenje Analogija: Upoređivanje problema sa sličnom, ali jednostavnijom situacijom može pomoći u pronalaženju direktnog rešenja, ili jednostavno usporediti s nekom slicnom situacijom iz istorije i onda naci resenje
Primena Okamove Britve: Ovaj princip sugeriše da je najjednostavnije objašnjenje često ispravno, pa je vredno razmotriti najjednostavnija moguća rešenja prvo. Iako su jednostavna rešenja poželjna, moraju biti koliko je potrebno složena da bi efikasno adresirala problem. Važno je osigurati da jednostavno rešenje ne pojednostavi problem do tačke gde više nije efikasno ili da resenje problema ne donese vise stete nego koristi. Najbolje rešenje je ono koje je što je moguće jednostavnije, ali i dalje u potpunosti rešava problem.

Efektivnost: Da li rešenje rešava sve aspekte problema? Ako zanemaruje važne elemente, onda je nije dobro resenje
Efikasnost: Da li rešenje postiže željeni ishod bez nepotrebne složenosti? Ako uključuje prekomerne korake ili resurse, možda je previše složeno ili nedovoljno efikasno.
Skaliranje/Skalabilnost: Može li se rešenje primeniti na različite obime ili varijacije problema? Dobar odgovor treba da bude prilagodljiv.
Održivost: Da li će rešenje nastaviti da funkcioniše tokom vremena? Ako je kratkoročno rešenje koje ne uzima u obzir buduće implikacije, onda to nije pravo resenje.
Razumljivost: Da li je rešenje lako razumeti i primeniti? Ako je previše komplikovano za one koji treba da ga koriste, možda nije praktično.

 

[Banovic_Strahinja]

Zakon velikih brojeva

Ovo je teorema iz oblasti statistike, i vrlo korista prilikom donosenja odluka i procena, a narocito predvidjanja buducih dogadjaja. Jedan od primera ove teorije:
Bacanje novčića
Verovatnoća da bačeni novčić pokaže pismo ili glavu je 50% tj ½. Što se više ponavlja ovaj eksperiment, to će biti verovatnije da će broj ishoda kada „padne glava“ (relativna verovatnoća ishoda „glava“), biti blizak vrednosti 50% tj ½.
Postoji i ukorenjeno pogrešno shvatanje zakona velikih brojeva. Ovaj zakon ne tvrdi da će oni ishodi koji se do sada nisu pojavljivali, od sada pojavljivati češće da bi uravnotežili raspodelu verovatnoća. To je česta greška igrača ruleta i lotoa. Tj jednostavno gledano novcic koji se baca "ne zna" da li je u prethodnim bacanjima bilo 10 puta "glava" pa sad treba da bude niz "pisama" medjutim sto je broj bacanja veci to ce rezultat biti izjednaceniji, sto je broj bacanja manji to je veca sansa da ce rezultati biti nejednaki. Mali uzorak će proizvesti neočekivane rezultate – na primer, države sa manjom populacijom imaju najekstremnije odnose za rak – i niske i visoke – ali to je samo još jedan rezultat slučajnosti i ne pruža nikakve važne uvide.
takodje cesto cemo naci da su skole s najboljim ili najgorim prosekom ocena uglavnom manje jer se u manjoj skoli mnogo lakse moze desiti slucajnost da ima nesto veci ili manji prosek dobrih ucenika (a samim tim i ocena), sto je broj ucenika veca to ce prosek ocena verovatno biti blizi proseku.

Ovo takodje znaci da ako jedna osoba ode u neki grad ili zemlju njegovo svedocenje nije dovoljno da se sa sigurnoscu donesu neki zaključci ne samo zbog toga sto je svaka osoba subjektivna vec i zato sto broj prikupljenih podataka nije dovoljno velik da bi se mogla videti "veca slika".

 

[Banovic_Strahinja]

Od inteligencije za uspeh mnogo bitniji stav (clanak iz novina o istrazivanju Carol Dweck)

Mnogi ljudi misle da je za uspeh neophodno biti inteligentan, ali istraživanje naučnika sa Stenford univerziteta će vam promeniti mišljenje.

Psihološkinja Kerol Dvek provela je ceo radni vek proučavajući odnos životnog stava i uspeha, a njeno poslednje istraživanje pokazalo je da je stav mnogo bolji predskazatelj uspeha od koeficijenta inteligencije.

Dvek je otkrila da se odnos ljudi prema životu deli u dve glave kategorije: fiksni mentalitet i mentalitet rasta (eng. 'fixed mindset'; 'growth mindset').

Ljudi sa fiksnim mentalnim sklopom veruju da su ono što jesu, da su takvi rođeni i da to ne mogu da promene. To znači da pri susretu sa izazovima postoje velike šanse da se osoba povuče jer deluju kao nešto više od onoga sa čime može da se izbori. Kao posledica se neretko javlja osećanje bespomoćnosti i preopterećenja.

Ljudi sa mentalitetom rasta veruju da napor donosi napredak. Oni će po uspehu nadmašiti ljude sa fiksnim mentalitetom, čak i kada su manje inteligentni, jer svaku priliku, bilo povoljnu ili nepovoljnu, koriste da nauče nešto novo.

Inteligencija zaista podstiče samopouzdanje, ali samo onda kada su stvari u životu isuviše lake. Odlučujući faktor u postizanju uspeha je kako će se osoba odnositi prema problemima kada se pojave, a ne treba zanemariti ni odnos osobe prema neuspehu. Uspešni ljudi uvek imaju u vidu da je neuspeh (povratna) informacija.

Za veći uspeh, stručnjaci savetuju sledeće strategije:

Nemojte biti bespomoćni. Ako ste pretrpeli neuspeh, naučite lekciju i krenite dalje umesto da se nervirate zato što ste pogrešili.

Budite strastveni. Uvek će biti ljudi koji su talentovaniji od vas, ali svaki nedostatak talenta može se nadoknaditi punom posvećenošću onome što radite.

Uzmite stvar u svoje ruke. Uspešni ljudi nisu ništa hrabriji od ostalih - oni jednostavno znaju da je akcija najbolji način da se pobede strah i anksioznost.

Dajte sve od sebe. Uspešni ljudi uvek pomeraju granice. Ako ste danas istrčali dva kilometra, sutra istrčite tri.

Budite fleksibilni. Izlaženje sa neočekivanom situacijom na kraj doneće vam nova iskustva, a samim tim više znanja i bolje veštine.

Ne žalite se ako stvari pođu po zlu. Uspešni ljudi jedva čekaju izazove, tako da će nepovoljnu situaciju korisiti za učenje.

 

[Banovic_Strahinja]

Percepcija nije stvarnost

Iz teksta Jim Taylora za: Psyhology today


Dozvolite mi da iznesem sa apsolutnim osećajem stvarnosti i bez ikakve perceptivne fleksibilnosti na početku da percepcija NIJE stvarnost. Kao neko ko veruje u moć reči, smatram da reči snažno oblikuju naše stavove, uverenja i, pa, percepcije, dozvolite mi da počnem pokazujući zašto su percepcije i stvarnost različite. Evo definicije percepcije iz rečnika:

“Način gledanja, razumijevanja ili tumačenja nečega; mentalni utisak.”

A evo i definicije stvarnosti iz rečnika:

“Svet ili stanje stvari kakve zaista postoje... postojanje koje je apsolutno, samo-dovoljno ili objektivno, i nije podložno ljudskim odlukama ili konvencijama.”

Jasno je da percepcija i stvarnost imaju vrlo različita značenja. Prva se događa potpuno u umu u kojem mentalna gimnastika može pretvoriti bilo koje uverenje u stvarnost. Druga postoji potpuno izvan uma i ne može se lako manipulisati. Da bi se poistovetila percepcija sa stvarnošću, treba odbaciti Prosvetiteljstvo i vratiti se u Srednji vek.

Percepcija nije stvarnost, ali, priznajem, percepcija može postati nečija stvarnost (postoji razlika) jer percepcija ima snažan uticaj na to kako gledamo na stvarnost.

Razmislite o tome ovako. Percepcija deluje kao sočivo kroz koje posmatramo stvarnost. Naše percepcije utiču na to kako se fokusiramo na, obrađujemo, pamtimo, tumačimo, razumemo, sintetiziramo, odlučujemo o i delujemo na stvarnost. Pri tome, naša tendencija je da pretpostavimo da je način na koji percipiramo stvarnost tačan prikaz onoga što stvarnost zaista jeste. Ali nije. Problem je u tome što je sočivo kroz koje percipiramo često iskrivljeno na prvom mestu našim genetskim predispozicijama, prošlim iskustvima, prethodnim znanjem, emocijama, predrasudama, ličnim interesima i kognitivnim distorzijama.

Daniel Kahneman, poznati psiholog koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 2002. godine, stvorio je pravu industriju identifikujući ono što je nazvao kognitivnim pristrasnostima (ima ih stotine) koje su sistematski načini na koje ljudi stvaraju subjektivnu socijalnu stvarnost koja odstupa od objektivne stvarnosti.

Cenim to što neki filozofi tvrde da stvarnost zapravo ne postoji, već je subjektivna konstrukcija jer ne doživljavamo stvarnost direktno. Umesto toga, doživljavamo stvarnost kroz čula koja ograničavaju kako obrađujemo stvarnost. Na primer, ljudi vide samo ograničen spektar boja ili čuju definisani opseg zvukova. Ali, samo zato što ne možemo da percipiramo pseću pištaljku ne znači da ona ne postoji u stvarnosti. Hvala Bogu, imamo tehnologiju koja u većini situacija može objektivno da meri stvarnost (naravno, nevernici bi mogli da tvrde da čitanje instrumenata zahteva percepciju, čime „dokazuju“ svoju tačku da je percepcija stvarnost, ali nemojmo ići tamo).

Ključno pitanje koje treba postaviti je: „Šta je pogrešno u tome što percepcija odstupa od stvarnosti?“ Šta ako svet percipiram na način koji je u neskladu sa stvarnošću? Kao i kod većine stvari u životu, ovo pitanje zahteva nijansiran odgovor koji uključuje stepen umesto vrste. Na primer, postoji psihološka teorija koja postavlja ono što se nazivaju pozitivne iluzije, koje uključuju održavanje blago naduvanog pogleda na sopstvene sposobnosti, što može imati psihološke i praktične koristi (npr. daje nadu, pojačava upornost).

Međutim, ako percepcija previše odstupa od stvarnosti kada prelazi iz blage iluzije u deluziju, to može biti odgovornost (npr. postavljanje nedostižnih ciljeva, nedostatak pripreme za težak zadatak). Zapravo, značajan raskorak između percepcije i stvarnosti može dovesti ljude do potpune nesposobnosti da funkcionišu (primer je teška mentalna bolest).

Na društvenom nivou, kada različiti pojedinci ili konstituencije razvijaju percepcije koje su toliko daleko jedna od druge, jedan ogroman problem je da se ne može pronaći zajedničko tlo. Ova diskonekcija se ogleda u našoj trenutnoj političkoj klimi gde ljudi različitih političkih pravaca imaju tako dijametralno suprotne percepcije da postaje nemoguće orkestrirati konsenzus ili vladati. Rezultat je paraliza ili neprijateljstvo (zločini iz mržnje). Ako idemo do krajnosti, masivna podela percepcija u zemlji bi verovatno dovela do sporog, ali stalnog, raspadanja institucija koje drže društvo na okupu (distopijske teme u književnosti i filmu ili, pa, naš svet danas).

Izazov s kojim se suočavamo u vezi sa našim razmišljanjem, kao i razmišljanjem drugih, je kako osigurati da percepcije ostanu bliske stvarnosti. Ovo usklađivanje je neophodno da bismo živeli u stvarnom svetu, pronašli konsenzus sa drugima i održali individualne, vladine i društvene strukture koje su neophodne za postojanje života kakav poznajemo. Evo nekoliko saveta koje treba imati na umu:

Ne pretpostavljajte da su vaše percepcije stvarnost (samo vaša stvarnost)
Poštujte tuđe percepcije (mogu biti tačne)

Ne držite se previše čvrsto za svoje percepcije; mogu biti pogrešne (priznati to zahteva hrabrost)
Prepoznajte distorzije u sebi koje mogu iskriviti vaše percepcije (videti ih će pomoci da bolje usidrite vaše percepcije u stvarnosti, a ne obrnuto)

Izazovite svoje percepcije (da li se održavaju pod mikroskopom stvarnosti?)

Potražite validaciju od stručnjaka i verodostojnih drugih (ne pitajte samo svoje prijatelje jer verovatno imaju iste percepcije kao vi)

Budite otvoreni za modifikaciju svojih percepcija ako to zahteva pretežnost dokaza (rigidnost uma je mnogo gora od toga da budete u krivu)

Sledeći put kada neko iznese tu izlizanu frazu - “ali percepcija je stvarnost” - u odbranu neodbranjivog, vi ustajete i kažete im da to može biti njihova percepcija, ali to nije stvarnost.

https://www.psychologytoday.com/gb/blog/the-power-.....ot-reality

 

[Banovic_Strahinja]

Psihologija novca- Morgan Housel 1 dio
Odlican blog iz kojeg je kasnije nastala knjiga koja daje mnogo korisnih saveta kako raspolagati novcem, greskama koje cinimo itd, i osim finansijskih ove lekcije imaju i dobrih poent koje su generalno dobre za ljudsku psihologiju.

1. Zabluda o zasluženom uspehu i zasluženom neuspehu: Tendencija da se potcenjuje uloga sreće i rizika, i neuspeh da se prepozna da su sreća i rizik različite strane istog novčića.

Volim da pitam ljude: “Šta želite da znate o investiranju što ne možemo znati?”

To nije praktično pitanje. Tako malo ljudi to pita. Ali to prisiljava svakoga koga pitate da razmisli o onome što intuitivno smatraju istinitim, ali ne provode mnogo vremena pokušavajući da odgovore jer je to uzaludno.

Pre nekoliko godina sam postavio to pitanje ekonomisti Robertu Šileru. On je odgovorio: “Tačna uloga sreće u uspešnim ishodima.”

To volim, jer niko ne misli da sreća ne igra ulogu u finansijskom uspehu. Ali pošto je teško kvantifikovati sreću, i nepristojno je sugerisati da je uspeh ljudi zasnovan na sreći, uobičajeni stav je često da se implicitno ignoriše sreća kao faktor. Ako kažem: “Postoji milijarda investitora u svetu. Da li biste očekivali da 100 njih postane milijarderi pretežno zbog sreće?” Odgovorili biste: “Naravno.” Ali ako vas onda pitam da imenujete te investitore - u lice - povući ćete se. To je problem.

Isto važi i za neuspeh. Da li propale firme nisu dovoljno pokušavale? Da li loše investicije nisu dovoljno dobro promišljene? Da li su skrenute karijere proizvod lenjosti?

U nekim delovima, da. Naravno. Ali koliko? Tako je teško znati. I kada je teško znati, mi prelazimo na ekstreme pretpostavljajući da su neuspesi pretežno uzrokovani greškama. Što je samo po sebi greška.

Životi ljudi su odraz iskustava koja su imali i ljudi koje su sreli, od kojih su mnogi vođeni srećom, nesrećom i slučajem. Linija između hrabrosti i nepromišljenosti je tanja nego što ljudi misle, i ne možete verovati u rizik bez verovanja u sreću, jer su to dve strane istog novčića. Oboje su jednostavna ideja da ponekad stvari koje se dogode utiču na ishode više nego što samo trud može postići.

Nakon što se moj sin rodio napisao sam mu pismo:

Neki ljudi se rađaju u porodicama koje podstiču obrazovanje; drugi su protiv toga. Neki se rađaju u cvetajućim ekonomijama koje podstiču preduzetništvo; drugi se rađaju u ratu i siromaštvu. Želim da budeš uspešan i da to zaslužiš. Ali shvati da uspeh nije uvek zbog napornog rada, i da siromaštvo nije uvek zbog lenjosti. Imaj to na umu kada sudiš ljudima, uključujući i sebe.

2.Sindrom izbegavanja troškova: Neuspeh u identifikaciji pravih troškova situacije, sa prevelikim naglaskom na finansijske troškove dok se ignoriše emocionalna cena koja mora biti plaćena za dobijanje nagrade.
Recimo da želite novi automobil. Košta 30.000 dolara. Imate nekoliko opcija: 1) Platite 30.000 dolara za njega. 2) Kupite polovan za manje od 30.000 dolara. 3) Ili ga ukradite.

U ovom slučaju, 99% ljudi izbegava treću opciju, jer posledice krađe automobila prevazilaze prednosti. To je očigledno.

Ali recimo da želite da zaradite 10% godišnjeg povrata u narednih 50 godina. Da li ta nagrada dolazi besplatno? Naravno da ne. Zašto bi vam svet dao nešto neverovatno besplatno? Kao i za automobil, postoji cena koja mora biti plaćena.

Cena, u ovom slučaju, je volatilnost i neizvesnost. I kao i za automobil, imate nekoliko opcija: Možete je platiti, prihvatajući volatilnost i neizvesnost. Možete pronaći imovinu sa manje neizvesnosti i nižim isplatama, ekvivalent polovnom automobilu. Ili možete pokušati ekvivalent velike krađe automobila: Uzeti povrat dok pokušavate izbeći volatilnost koja dolazi sa tim.

Mnogi ljudi u ovom slučaju biraju treću opciju. Kao lopov automobila - iako dobronameran i zakonit - formiraju trikove i strategije da dobiju povrat bez plaćanja cene. Trgovanja. Rotacije. Hedžiranja. Arbitraže. Poluga.

Ali Bogovi Novca ne gledaju blagonaklono na one koji traže nagradu bez plaćanja cene. Neki lopovi automobila će se izvući. Mnogi više će biti uhvaćeni nespremni. Isto je i sa novcem.

To je očigledno sa automobilom i manje očigledno sa investiranjem jer pravi trošak investiranja - ili bilo čega sa novcem - retko je finansijska naknada koja je lako vidljiva i merljiva. To je emocionalna i fizička cena koju zahtevaju tržišta koja su prilično efikasna. Akcije Monster Beverage-a porasle su za 211.000% od 1995. do 2016. Ali je izgubila više od polovine svoje vrednosti u pet odvojenih prilika tokom tog vremena. To je ogromna psihološka cena koja se plaća. Bafet je zaradio 90 milijardi dolara. Ali to je učinio čitajući SEC izveštaje 12 sati dnevno tokom 70 godina, često na račun pažnje prema svojoj porodici. I ovde postoji skriveni trošak.

Svaka novčana nagrada ima cenu izvan finansijske naknade koju možete videti i izračunati. Prihvatanje toga je ključno. Skot Adams je jednom napisao: “Jedan od najboljih saveta koje sam ikada čuo ide otprilike ovako: Ako želite uspeh, shvatite cenu, pa je platite. Zvuči trivijalno i očigledno, ali ako razmotrite ideju, ima izuzetnu moć.” Divan savet o novcu.

3. Paradoks bogatog čoveka u automobilu.
Kada vidite nekoga kako vozi lep automobil, retko pomislite: “Vau, tip koji vozi taj automobil je kul.” Umesto toga, mislite: “Vau, da ja imam taj automobil, ljudi bi mislili da sam ja kul.” Svesno ili ne, tako ljudi razmišljaju.

Paradoks bogatstva je da ljudi obično žele da ga imaju kako bi signalizirali drugima da bi trebalo da budu voljeni i divljeni. Ali u stvarnosti ti drugi ljudi zaobilaze divljenje vama, ne zato što ne misle da je bogatstvo divno, već zato što koriste vaše bogatstvo isključivo kao merilo za sopstvenu želju da budu voljeni i divljeni.

Ovo nije suptilno. To je prisutno na svakom nivou prihoda i bogatstva. Postoji rastući posao ljudi koji iznajmljuju privatne avione na pisti na 10 minuta da bi se slikali unutar aviona za Instagram. Ljudi koji se slikaju misle da će biti voljeni ne shvatajući da im verovatno nije stalo do osobe koja zapravo poseduje avion osim činjenice da su pružili avion za fotografisanje.

Poenta nije da se odustane od težnje ka bogatstvu, naravno. Ili čak i skupih automobila - ja volim oboje. To je prepoznavanje da ljudi generalno teže da budu poštovani od strane drugih, i skromnost, ljubaznost, inteligencija i empatija obično generišu više poštovanja nego brzi automobili.

4. Tendencija prilagođavanja trenutnim okolnostima na način koji otežava predviđanje vaših budućih želja i akcija, rezultirajući nemogućnošću da se iskoriste dugoročne nagrade složenog kamatiranja koje dolaze iz trenutnih odluka.

Svako petogodišnje dete želi da vozi traktor kada odraste. Onda odrastete i shvatite da vožnja traktora možda nije najbolja karijera. Tako kao tinejdžer sanjate da postanete advokat. Onda shvatite da advokati toliko naporno rade da retko viđaju svoje porodice. Zatim postanete roditelj koji ostaje kod kuće. Onda u 70. godini shvatite da ste trebali da uštedite više novca za penziju.

Stvari se menjaju. I teško je donositi dugoročne odluke kada je vaš pogled na ono što ćete želeti u budućnosti toliko podložan promenama.

To nas vraća na prvo pravilo složenog kamatiranja: Nikada ga nemojte nepotrebno prekidati. Ali kako ne prekinuti plan novca - karijere, investicije, troškove, budžetiranje, šta god - kada se vaši životni planovi promene? To je teško. Deo razloga zašto su ljudi poput Grejs Groner i Voren Bafet postali tako uspešni je zato što su decenijama radili istu stvar, puštajući složeno kamatiranje da divlja. Ali mnogi od nas se toliko razvijaju tokom života da ne želimo da radimo istu stvar decenijama. Ili bilo šta slično tome. Tako umesto jednog životnog veka od 80 i nešto godina, naš novac ima možda četiri različita bloka od 20 godina. Složeno kamatiranje ne funkcioniše tako dobro u toj situaciji.

Ne postoji rešenje za ovo. Ali jedna stvar koju sam naučio koja može pomoći je vraćanje na ravnotežu i prostor za grešku. Prevelika posvećenost jednom cilju, jednom putu, jednom ishodu, je traženje žaljenja kada ste toliko podložni promenama.

5. Usidravanje/Sidrenje (slicno kao u 1 poruci na 1 stranici) Neko ko je odrastao u Flintu, Mičigen, ima veoma različit pogled na značaj proizvodnih poslova u odnosu na nekoga ko je odrastao u Vašingtonu D.C. Dolazak u zrele godine tokom Velike depresije ili u ratom razorenoj Evropi 1940-ih godina usmerio vas je na put uverenja, ciljeva i prioriteta koje većina ljudi koji ovo čitaju, uključujući i mene, ne može da shvati.

Velika depresija je uplašila generaciju za ostatak njihovih života. Većinu njih, barem. Džon F. Kenedi je 1959. godine bio upitan od strane reportera šta se seća depresije, i odgovorio je:

Nemam lično iskustvo sa depresijom. Moja porodica je imala jedno od najvećih bogatstava na svetu i tada je vredelo više nego ikada. Imali smo veće kuće, više slugu, više smo putovali. Jedino što sam direktno video je kada je moj otac zaposlio nekoliko dodatnih baštovana samo da bi im dao posao kako bi mogli da jedu. Zaista nisam naučio o depresiji dok nisam čitao o njoj na Harvardu.

Pošto ni količina učenja ni otvorenost uma ne mogu istinski rekreirati moć straha i neizvesnosti, ljudi prolaze kroz život sa potpuno različitim pogledima na to kako ekonomija funkcioniše, šta je sposobna da uradi, koliko treba da zaštitimo druge ljude, i šta bi trebalo i ne bi trebalo da ceni.

Problem je što svako treba jasno objašnjenje kako svet funkcioniše da bi očuvao svoj razum. Teško je biti optimističan ako se probudite ujutru i kažete: “Ne znam zašto većina ljudi razmišlja na način na koji razmišljaju,” jer ljudi vole osećaj predvidljivosti i čistih narativa. Zato koriste lekcije iz sopstvenih životnih iskustava da kreiraju modele kako misle da svet treba da funkcioniše - posebno za stvari poput sreće, rizika, truda i vrednosti.

I to je problem. Kada svako ima iskustvo samo dela onoga što je tamo napolju, ali koristi ta iskustva da objasni sve što očekuje da se desi, mnogi ljudi na kraju postanu razočarani, zbunjeni ili zapanjeni tuđim odlukama.

Tim ekonomista je jednom obradio podatke o investicionim navikama ljudi tokom jednog veka i zaključio: “Trenutna [investiciona] uverenja zavise od realizacija doživljenih u prošlosti.”

Imajte taj citat na umu kada raspravljate o investicionim stavovima ljudi. Ili kada ste zbunjeni zbog njihove želje da gomilaju ili troše novac, njihovog straha ili pohlepe u određenim situacijama, ili kad god ne možete da shvatite zašto ljudi rade ono što rade sa novcem. Stvari će imati više smisla.

 

[Banovic_Strahinja]

Psihologija novca- Morgan Housel 2 dio

6. Zabluda da su istoričari proroci: Ne videti ironiju da je istorija proučavanje iznenađenja i promena dok se koristi kao vodič za budućnost. Preveliko oslanjanje na prošle podatke kao signal budućim uslovima u oblasti gde su inovacija i promena životna snaga napretka.
Geolozi mogu pogledati milijardu godina istorijskih podataka i formirati modele kako se zemlja ponaša. Tako mogu i meteorolozi. I doktori - bubrezi rade na isti način 2018. kao što su radili 1018.

Ideja da prošlost nudi konkretne smernice o budućnosti je primamljiva. Promoviše ideju da je put budućnosti zakopan unutar podataka. Istorici - ili bilo ko ko analizira prošlost kao način da ukaže na budućnost - su neki od najvažnijih članova mnogih oblasti.

Ne mislim da je finansije jedna od njih. Barem ne koliko bismo voleli da mislimo.

Temelj ekonomije je da se stvari menjaju vremenom, jer nevidljiva ruka mrzi bilo šta što ostaje previše dobro ili previše loše neograničeno. Bil Boner je jednom opisao kako gospodin Market radi: “Ima majicu ‘Kapitalizam na delu’ i čekić u ruci.” Malo toga ostaje isto veoma dugo, što čini istoričare nečim daleko manje korisnim od proroka.

7.Zavođenje pesimizmom u svetu gde je optimizam najrazumniji stav.

Istoričarka Dirdri Mekloski kaže: “Iz razloga koje nikada nisam razumela, ljudima se sviđa da čuju da svet ide do đavola.”

Ovo nije novo. Džon Stjuart Mil je pisao 1840-ih: “Primetio sam da ne čovek koji se nada kada drugi očajavaju, već čovek koji očajava kada drugi se nadaju, biva divljen od velike klase ljudi kao mudrac.”

Deo toga je prirodan. Evoluirali smo tako da tretiramo pretnje kao hitnije od prilika. Bafet kaže: “Da bi uspeli, prvo morate preživeti.”

Ali pesimizam o novcu ima drugačiji nivo privlačnosti. Recite da će biti recesije i bićete retvitovani. Recite da će biti velike recesije i novine će vas zvati. Recite da se približavamo sledećoj Velikoj depresiji i pojavićete se na TV-u. Ali spomenite da su pred nama dobri dani, ili da tržišta imaju prostora za rast, ili da kompanija ima ogroman potencijal, i uobičajena reakcija komentatora i posmatrača je da ste ili prodavac ili komično neupućeni u rizike.

Ovde se dešava nekoliko stvari.

Jedna je da je novac svuda oko nas, pa nešto loše što se događa obično utiče na sve, iako na različite načine. To nije istina, recimo, za vreme. Uragan koji se obrušava na Floridu ne predstavlja direktni rizik za 92% Amerikanaca. Ali recesija koja se obrušava na ekonomiju može uticati na svaku osobu - uključujući vas, pa obratite pažnju. To važi i za nešto tako specifično kao što je berza: Više od polovine svih domaćinstava direktno poseduje akcije.

Druga je da pesimizam zahteva akciju - Pomeri se! Izađi! Beži! Prodaj! Sakrij se! Optimizam je uglavnom poziv da ostanete na kursu i uživate u vožnji. Tako da nije ni približno hitno.

Treća je da se u finansijskoj industriji može zaraditi puno novca, koja je - uprkos regulacijama - privukla armije prevaranata, šarlatana i savijača istine koji obećavaju mesec. Dovoljno veliki bonus može ubediti čak i poštene, zakonite finansijske radnike koji prodaju smeće proizvode da rade dobro za svoje klijente. Dovoljno ljudi je prevareno od strane finansijske industrije da se osećaj “Ako zvuči previše dobro da bi bilo istinito, verovatno jeste” proširio čak i na racionalne promocije optimizma.

Inače, većina promocija optimizma su racionalne. Naravno, ne sve. Ali moramo razumeti šta je optimizam. Pravi optimisti ne veruju da će sve biti sjajno. To je samozadovoljstvo. Optimizam je verovanje da su šanse za dobar ishod u vašu korist vremenom, čak i kada će biti prepreka na putu. Jednostavna ideja da većina ljudi ustaje ujutru pokušavajući da stvari učine malo boljim i produktivnijim nego što se bude tražeći nevolje je temelj optimizma. To nije komplikovano. Takođe nije ni garantovano. To je samo najrazumnija opklada za većinu ljudi. Pokojni statističar Hans Rosling je to drugačije rekao: “Nisam optimista. Ja sam veoma ozbiljan i verujem u mogucnosti”

8.Poenta složenog kamatiranja nikada nije samo u tome da je veliko. Uvek je - bez obzira koliko puta to proučavali - toliko veliko da jedva možete da shvatite. Bill Gates je 2004. kritikovao novi Gmail, pitajući se zašto bi neko trebao gigabajt prostora za skladištenje. Autor Steven Levy je napisao: “Uprkos njegovoj upućenosti u najnovije tehnologije, njegov mentalitet je bio ukorenjen u starom paradigmi da je skladištenje roba koja mora biti sačuvana.” Nikada se ne naviknete na to koliko brzo stvari mogu rasti.
Mnogi ljudi su rekli da im je prvi put kada su videli tabelu složenih kamata - ili jednu od onih priča o tome koliko više biste imali za penziju ako biste počeli da štedite u svojim 20-im umesto u 30-im - promenila život. Ali verovatno nije. Ono što je verovatno učinilo je da ih iznenadi, jer rezultati intuitivno nisu izgledali tačno. Linearno razmišljanje je mnogo intuitivnije od eksponencijalnog. Michael Batnick je jednom objasnio. Ako vas pitam da izračunate 8+8+8+8+8+8+8+8+8
u glavi, možete to učiniti za nekoliko sekundi (to je 72). Ako vas pitam da izračunate 8×8×8×8×8×8×8×8×8
, vaša glava će eksplodirati (to je 134,217,728).
Opasnost ovde je da kada složeno kamatiranje nije intuitivno, često ignorišemo njegov potencijal i fokusiramo se na rešavanje problema drugim sredstvima. Ne zato što previše razmišljamo, već zato što retko zastanemo da razmotrimo potencijal složenog kamatiranja.
Postoji preko 2.000 knjiga koje analiziraju kako je Warren Buffett izgradio svoje bogatstvo. Ali nijedna se ne zove “Ovaj čovek konzistentno ulaže već tri četvrtine veka.” Ali znamo da je to ključ za većinu njegovog uspeha; samo je teško shvatiti tu matematiku jer nije intuitivna. Postoje knjige o ekonomskim ciklusima, trgovačkim strategijama i sektorskim opkladama. Ali najmoćnija i najvažnija knjiga trebala bi se zvati “Začepi i čekaj.” To je samo jedna stranica sa dugoročnim grafikonom ekonomskog rasta. Fizičar Albert Bartlett je rekao: “Najveći nedostatak ljudske rase je naša nesposobnost da razumemo eksponencijalnu funkciju.”
Protivintuitivnost složenog kamatiranja je odgovorna za većinu razočaravajućih trgovina, loših strategija i uspešnih pokušaja investiranja. Dobro investiranje nije nužno o ostvarivanju najviših povrata, jer najviši povrati obično su jednokratni pogoci koji ubijaju vaše samopouzdanje kada se završe. Radi se o ostvarivanju prilično dobrih povrata s kojima možete ostati dugo vremena. Tada složeno kamatiranje divlja.

9. Privrženost socijalnom dokazu u oblasti koja zahteva kontrarno razmišljanje kako bi se postigli iznadprosečni rezultati.

Godišnji sastanak Berkshire Hathaway u Omahi privlači 40.000 ljudi, od kojih se svi smatraju kontrarijanima. Ljudi dolaze u 4 ujutro da čekaju u redu sa hiljadama drugih ljudi kako bi jedni drugima pričali o svojoj doživotnoj posvećenosti da ne prate masu. Malo njih vidi ironiju.
Sve što vredi sa novcem ima visoke uloge. Visoki ulozi podrazumevaju rizike od greške i gubitka novca. Gubljenje novca je emotivno. I želja da se izbegne greška najbolje se suprotstavlja okruživanjem ljudima koji se slažu sa vama. Socijalni dokaz je moćan. Neko drugi koji se slaže sa vama je kao dokaz da ste u pravu koji ne mora da se dokazuje činjenicama. Većina ljudi ima rupe i praznine u svojim stavovima, makar podsvesno. Gomile i socijalni dokaz pomažu da se popune te praznine, smanjujući sumnju da biste mogli biti u krivu.
Problem sa gledanjem na gomile kao dokaz tačnosti kada se bavite novcem je da je prilika gotovo uvek obrnuto korelirana sa popularnošću. Ono što zaista pokreće izuzetne povrate tokom vremena je povećanje višestrukih vrednovanja, a povećanje višestrukih vrednovanja zavisi od toga da investicija postane popularnija u budućnosti - nešto što je uvek usidreno trenutnom popularnošću.
Evo stvari: većina pokušaja kontrarizma je samo prikriveni iracionalni cinizam – a cinizam može biti popularan i privući gomilu. Pravi kontrarizam je kada su vaši stavovi toliko neprijatni i omalovaženi da vas nateraju da nagađate da li su u pravu. Vrlo malo ljudi to može. Ali naravno da je to slučaj. Većina ljudi ne može biti suprotna, po definiciji. Zagrlite sa obe ruke da ste, statistički, jedan od tih ljudi.

10.Apel akademiji u oblasti koja nije regulisana čistim pravilima već labavim i nepredvidivim trendovima.

Hari Markovic je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju za kreiranje formula koje tačno govore koliko vašeg portfolija treba da bude u akcijama naspram obveznica, u zavisnosti od vašeg idealnog nivoa rizika. Pre nekoliko godina Wall Street Journal ga je pitao kako, s obzirom na njegov rad, ulaže svoj novac. On je odgovorio:

Zamislio sam svoju tugu ako berza jako poraste a ja nisam učestvovao - ili ako jako padne a ja sam potpuno u njoj. Moj cilj je bio da minimiziram budući žal. Tako sam podelio svoje doprinose 50/50 između obveznica i akcija.

Postoje mnoge stvari u akademskim finansijama koje su tehnički ispravne ali ne uspevaju da opišu kako ljudi zapravo deluju u stvarnom svetu. Dosta akademskog rada iz finansija je korisno i pomoglo je industriji da ide u pravom smeru. Ali njegova glavna svrha je često intelektualna stimulacija i impresioniranje drugih akademika. Ne krivim ih za to niti ih gledam s visine zbog toga. Trebalo bi samo da to prepoznamo za ono što jeste.

Jedno istraživanje koje se sećam pokazalo je da mladi investitori treba da koriste 2x polugu na berzi, jer - statistički - čak i ako izgubite sve, i dalje je verovatno da ćete vremenom ostvariti superiorni povrat, sve dok se ne očistite i nastavite da ulažete nakon gubitka. Što, u stvarnom svetu, niko zapravo ne bi uradio. Zarekli bi se da više nikada neće ulagati. Ono što funkcioniše na tabeli i ono što funkcioniše za kuhinjskim stolom su deset milja daleko.

Raskorak ovde je da akademici obično žele vrlo precizna pravila i formule. Ali ljudi u stvarnom svetu to koriste kao oslonac da bi pokušali da daju smisao haotičnom i zbunjujućem svetu koji po svojoj prirodi izbegava preciznost. To su suprotne stvari. Ne možete objasniti slučajnost i emociju sa preciznošću i razlogom.

Ljudi su takođe privučeni titulama i stepenima akademika jer finansije nisu polje sa kredencijalima kao što je, recimo, medicina. Tako se pojava doktorata ističe. I to stvara intenzivan apel akademiji prilikom iznošenja argumenata i opravdavanja uverenja - “Prema ovoj Harvard studiji …” ili “Kako je Nobelovac pokazao …” To nosi toliko težine kada drugi citiraju, “Neki tip sa CNBC-a iz istoimene firme sa kravatom i osmehom.” Teška stvarnost je da ono što često najviše znači u finansijama nikada neće dobiti Nobelovu nagradu: Skromnost i prostor za grešku.

 

[Banovic_Strahinja]

Psihologija novca- Morgan Housel 3 dio
11. Socijalna korist novca dolazi na direktni račun rasta novca; bogatstvo je ono što ne vidite.
Nekada sam parkirao automobile u hotelu. To je bilo sredinom 2000-ih u Los Anđelesu, kada je novac od nekretnina tekao. Pretpostavio sam da je mušterija koja vozi Ferrari bogata. Mnogi su bili. Ali kako sam upoznao neke od tih ljudi, shvatio sam da nisu bili toliko uspešni. Barem ne onoliko koliko sam pretpostavio. Mnogi su bili prosečni uspesi koji su većinu svog novca potrošili na automobil.

Ako vidite nekoga kako vozi automobil od 200.000 dolara, jedini podatak koji imate o njihovom bogatstvu je da imaju 200.000 dolara manje nego što su imali pre nego što su kupili automobil. Ili iznajmljuju automobil, što zaista ne pruža nikakvu indikaciju o bogatstvu.

Obično procenjujemo bogatstvo po onome što vidimo. Ne možemo videti ljudske bankovne račune ili izvode iz brokera. Stoga se oslanjamo na spoljni izgled da procenimo finansijski uspeh. Automobili. Kuće. Odmori. Instagram fotografije.

Ali ovo je Amerika, i jedna od naših dragocenih industrija je pomoć ljudima da se pretvaraju dok ne uspeju.

Bogatstvo, zapravo, je ono što ne vidite. To su automobili koji nisu kupljeni. Dijamanti koji nisu kupljeni. Renoviranja koja su odložena, odeća koja je odbijena i odbijanje nadogradnje prve klase. To su sredstva u banci koja još nisu pretvorena u stvari koje vidite.

Ali to nije način na koji razmišljamo o bogatstvu, jer ne možete kontekstualizovati ono što ne možete videti. Pevačica Rijana umalo je bankrotirala nakon prekomerne potrošnje i tužila je svog finansijskog savetnika. Savetnik je odgovorio: „Da li je zaista bilo potrebno da joj kažeš da ćeš, ako trošiš novac na stvari, završiti sa stvarima, a ne sa novcem?“
Možete se smejati. Ali istina je, da, ljudima to treba reći. Kada većina ljudi kaže da želi da bude milioner, ono što zapravo misle je „Želim da potrošim milion dolara“, što je bukvalno suprotno od toga da sam milioner. Ovo posebno važi za mlade ljude.

Ključna upotreba bogatstva je da ga koristite za kontrolu vašeg vremena i pružanje opcija. Finansijska sredstva u bilansu to nude. Ali oni dolaze na direktan račun pokazivanja ljudima koliko ste bogati materijalnim stvarima.

12. Sklonost ka akciji u oblasti gde je prvo pravilo složenog kamatiranja da se nikada ne prekida bez potrebe.

Ako vam slavina pokvari, uzmete ključ i popravite je. Ako vam se ruka slomi, stavite je u gips.

Šta radite kada vam finansijski plan propadne?

Prvo pitanje - i ovo važi za lične finansije, poslovne finansije i investicione planove - je kako znate kada je pokvaren?

Pokvarena slavina je očigledna. Ali pokvaren investicioni plan je otvoren za tumačenje. Možda je samo privremeno van mode? Možda doživljavate normalnu volatilnost? Možda ste imali gomilu jednokratnih troškova ovog kvartala, ali vaša stopa štednje je i dalje adekvatna? Teško je znati.

Kada je teško razlikovati pokvareno od privremeno van mode, tendencija je da se podrazumeva prvo, i da se pređe na akciju. Počinjete da se igrate sa dugmićima da biste pronašli rešenje. To se čini kao odgovorna stvar, jer kada je gotovo sve ostalo u vašem životu pokvareno, ispravna akcija je da se popravi.

Postoje trenuci kada finansijski planovi trebaju da se poprave. Oh, da li ikada. Ali takođe ne postoji dugoročni finansijski plan koji nije podložan volatilnosti. Povremeni prevrati su obično deo standardnog plana.

Kada je volatilnost zagarantovana i normalna, ali se često tretira kao nešto što treba popraviti, ljudi preduzimaju akcije koje na kraju samo prekidaju izvršenje dobrog plana. “Ne radi ništa,” su najmoćnije reči u finansijama. Ali one su i teške za pojedince da prihvate i teške za profesionalce da naplate. Zato, previše se igramo.

13. Potcenjivanje potrebe za prostorom za grešku, ne samo finansijski već i mentalno i fizički.

Ben Grejam je jednom rekao: “Svrha margine sigurnosti je da učini prognozu nepotrebnom.”

U ovom citatu ima toliko mudrosti. Ali najčešći odgovor, čak i podsvesno, je: “Hvala Ben. Ali ja sam dobar u prognoziranju.”

Ljudi potcenjuju potrebu za prostorom za grešku u gotovo svemu što rade a da uključuje novac. Dve stvari to uzrokuju: Prva je ideja da je vaš pogled na budućnost tačan, vođen neugodnim osećajem koji dolazi od priznavanja suprotnog. Druga je da time sebi nanosite ekonomsku štetu ne preduzimajući akcije koje iskorištavaju vaš pogled na budućnost koji se ostvaruje.

Ali prostor za grešku je podcenjen i pogrešno shvaćen. Često se posmatra kao konzervativna zaštita, koju koriste oni koji ne žele da preuzmu mnogo rizika ili nisu sigurni u svoje stavove. Ali kada se pravilno koristi, suprotno je. Prostor za grešku vam omogućava da izdržite, a izdržljivost vam omogućava da ostanete dovoljno dugo da se šanse za korist od ishoda male verovatnoće okrenu u vašu korist. Najveći dobitci se dešavaju retko, ili zato što se ne dešavaju često ili zato što treba vremena da se slože. Tako osoba sa dovoljno prostora za grešku u delu svoje strategije koja im omogućava da izdrže teškoće u drugom delu svoje strategije ima prednost nad osobom koja bude eliminisana, kraj igre, ubaci više žetona, kada pogreši.

Postoji takođe više strana prostora za grešku. Možete li preživeti pad vaše imovine za 30%? Na tabeli, možda da - u smislu stvarnog plaćanja računa i održavanja pozitivnog novčanog toka. Ali šta je sa mentalnim aspektom? Lako je potceniti šta pad od 30% čini vašoj psihi. Vaše samopouzdanje može biti uništeno baš u trenutku kada je prilika najveća. Vi - ili vaš supružnik - možete odlučiti da je vreme za novi plan ili novu karijeru. Poznajem nekoliko investitora koji su odustali nakon gubitaka jer su bili iscrpljeni. Fizički iscrpljeni. Tabele mogu modelovati istorijsku učestalost velikih padova. Ali ne mogu modelovati osećaj dolaska kući, gledanja u vašu decu i razmišljanja da li ste napravili veliku grešku koja će uticati na njihove živote.

14.Sklonost da budemo pod uticajem akcija drugih ljudi koji igraju drugačiju finansijsku igru od vas.

Cena akcija Cisco-a je porasla tri puta 1999. godine. Zašto? Verovatno ne zato što su ljudi zapravo mislili da kompanija vredi 600 milijardi dolara. Burton Malkiel je jednom istakao da bi Cisco-ova implicirana stopa rasta pri toj vrednosti značila da će postati veća od celokupne američke ekonomije u roku od 20 godina.

Njegova cena akcija je rasla jer su kratkoročni trgovci mislili da će nastaviti da raste. I bili su u pravu, dugo vremena. To je bila igra koju su igrali - “ova akcija se trguje za 60 dolara i mislim da će vredeti 65 dolara pre sutra.”

Ali ako ste bili dugoročni investitor 1999. godine, 60 dolara je bila jedina dostupna cena za kupovinu. Tako ste možda pogledali oko sebe i rekli sebi: “Vau, možda drugi znaju nešto što ja ne znam.” I pridružili ste se. Čak ste se i osećali pametno zbog toga. Ali onda su trgovci prestali da igraju svoju igru, i vi - i vaša igra - ste bili uništeni.

Ono što ne shvatate je da trgovci koji pomeraju marginalnu cenu igraju potpuno drugačiju igru od vas. I ako počnete da uzimate signale od ljudi koji igraju drugačiju igru od vas, sigurno ćete biti prevareni i na kraju izgubljeni, jer različite igre imaju različita pravila i ciljeve.

Malo šta je važnije sa novcem od razumevanja sopstvenog vremenskog horizonta i da ne budete ubijeđeni akcijama i ponašanjem ljudi koji igraju različite igre.

Ovo ide dalje od investiranja. Kako štedite, kako trošite, koja je vaša poslovna strategija, kako razmišljate o novcu, kada se penzionišete, i kako razmišljate o riziku može sve biti pod uticajem akcija i ponašanja ljudi koji igraju različite igre od vas.

Lične finansije su duboko lične, i jedan od najtežih delova je učenje od drugih dok shvatate da su njihovi ciljevi i akcije možda daleko uklonjeni od onoga što je relevantno za vaš sopstveni život.

 

[Џорџи]

I ti si to procito

 

[Banovic_Strahinja]

Psihologija novca- Morgan Housel 4 dio

15. Privrženost finansijskoj zabavi zbog činjenice da je novac emotivan, a emocije se pojačavaju argumentima, ekstremnim stavovima, trepćućim svetlima i pretnjama vašem blagostanju.

Ako bi prosečni Amerikancov krvni pritisak porastao za 3%, pretpostavljam da bi nekoliko novina to pokrilo na strani 16, ništa se ne bi promenilo, i nastavili bismo dalje. Ali ako berza padne za 3%, pa, nema potrebe da nagađamo kako bismo mogli reagovati. Ovo je iz 2015: “Predsednik Barack Obama je obavešten o ponedeljkovom nestabilnom globalnom kretanju tržišta.”

Zašto finansijske vesti koje izgledaju kao da su niskog značaja preplavljuju vesti koje su objektivno važnije?

Zato što su finansije zabavne na način na koji druge stvari - ortodoncija, baštovanstvo, morska biologija - nisu. Novac ima takmičenje, pravila, iznenađenja, pobede, poraze, heroje, negativce, timove i navijače koji ga čine primamljivo bliskim sportskom događaju. Ali to je čak i nivo zavisnosti iznad toga, jer je novac kao sportski događaj gde ste i navijač i igrač, sa ishodima koji vas pogađaju i emotivno i direktno.

Što je opasno.

Pomoglo mi je, otkrio sam, kada donosim odluke o novcu da se stalno podsećam da je svrha investiranja maksimiziranje povrata, a ne minimiziranje dosade. Dosadno je sasvim u redu. Dosadno je dobro. Ako želite da to okvirite kao strategiju, podsetite se: prilika živi tamo gde drugi nisu, a drugi se obično drže dalje od onoga što je dosadno.

16.Pristrasnost optimizma u preuzimanju rizika, ili sindrom ‘Ruski rulet bi statistički trebao da funkcioniše’: Prevelika vezanost za povoljne šanse kada je negativna strana neprihvatljiva u bilo kojim okolnostima.

Nasim Taleb kaže: “Možete voljeti rizik i ipak biti potpuno protiv propasti.”

Ideja je da morate preuzeti rizik da biste napredovali, ali nijedan rizik koji bi vas mogao uništiti nikada nije vredan preuzimanja. Šanse su vam naklonjene kada igrate Ruski rulet. Ali negativna strana nikada nije vredna potencijalne pozitivne strane.

Šanse za nešto mogu biti u vašu korist - cene nekretnina rastu većinu godina, i većinu godina ćete svake druge nedelje dobiti platu - ali ako nešto ima 95% šanse da je ispravno, onda 5% šanse da je pogrešno znači da ćete gotovo sigurno iskusiti negativnu stranu u nekom trenutku svog života. A ako je cena negativne strane propast, pozitivna strana ostalih 95% vremena verovatno nije vredna rizika, bez obzira koliko privlačno izgledalo.

Poluga je đavo ovde. Pretvara rutinske rizike u nešto što može proizvesti propast. Opasnost je da racionalni optimizam većinu vremena maskira šanse za propast neko vreme na način koji nam omogućava da sistematski potcenjujemo rizik. Cene stanova su pale za 30% prošle decenije. Nekoliko kompanija nije ispunilo svoje dugove. To je kapitalizam - to se dešava. Ali oni sa polugom doživeli su dvostruki gubitak: Ne samo da su ostali bez novca, već je propast izbrisala svaku priliku da se vrate u igru baš u trenutku kada je prilika bila zrela. Vlasnik kuće koji je propao 2009. godine nije imao šanse da iskoristi jeftine stambene kredite 2010. godine. Lehman Brothers nije imao šanse da investira u jeftin dug 2009. godine.

S novcem rizikujem jednim delom i plašljiva sam kornjača sa drugim. To nije nekonzistentno, ali psihologija novca bi vas navela da verujete da jeste. Samo želim da osiguram da mogu ostati na nogama dovoljno dugo da se moji rizici isplate. Ponovo, morate preživeti da biste uspeli.

Ključna tačka ovde je da je malo stvari u novcu vrednije od opcija. Mogućnost da radite šta želite, kada želite, sa kim želite i zašto želite, ima beskonacan povrat investicija.
17.Odbijanje da se priznaju neslaganja između toga kako mislite da svet treba da funkcioniše i kako svet zapravo funkcioniše, vođeno željom da se formira jasna naracija o uzroku i posledici uprkos inherentnim kompleksnostima svega što uključuje novac.

Neko je jednom opisao Donalda Trampa kao “Nesposobnog da razlikuje između onoga što se dogodilo i onoga što misli da se trebalo dogoditi.” Politika na stranu, mislim da to svi rade.

Postoje tri dela ovoga:

Vidite mnogo informacija u svetu.
Ne možete da obradite sve to. Zato morate da filtrirate.
Filtrirate samo informacije koje se uklapaju u način na koji mislite da svet treba da funkcioniše.
Pošto svako želi da objasni ono što vidi i kako svet funkcioniše sa jasnim narativima, neslaganja između onoga što mislimo da bi trebalo da se dogodi i onoga što se zapravo događa su zakopana.

Na primer. Viši porezi bi trebali usporiti ekonomski rast - to je narativ zdravog razuma. Ali korelacija između poreskih stopa i stopa rasta je teško uočljiva. Dakle, ako se držite narativa između poreza i rasta, kažete da mora biti nešto pogrešno sa podacima. I možda ste u pravu! Ali ako naiđete na nekoga ko odbacuje podatke da bi podržao svoj narativ - recimo, tvrdi da hedge fondovi moraju generisati alfu, inače niko ne bi ulagao u njih - uočavate ono što smatrate pristrasnošću. Postoje hiljade drugih primera. Svako veruje ono što želi da veruje, čak i kada dokazi pokazuju nešto drugo. Priče nad statistikom.

Prihvatanje da je sve što uključuje novac vođeno nelogičnim emocijama i ima više pokretnih delova nego što bilo ko može da shvati je dobar početak za sećanje da je istorija proučavanje stvari koje su se dogodile a ljudi nisu mislili da će ili mogu da se dogode. To je posebno tačno sa novcem.

 

[Banovic_Strahinja]

I ti si to procito

Da, u vecini slucajeva se radi o clancima, a knjige sam citao na duzi period i da budem iskren nisam uvek sve najbolje svatio. Npr u knjizi "Kako nikada ne pogresiti" je bilo dosta matematickih slozenih jednacina koje sam preskakao, ponekad kad citam neke strucne knjige treba mi i po nekoliko meseci da ih zavrsim, posle vecinu stvari zaboravim, ali naucim neke koncepte.
Poenta je deliti na manje delove, inace se smorimo ili mozak blokira od previse informacija.
Sto je ponekad korisno, imam knjigu iz ekonomije koja mi sluzi kao uspavanka.

 

[Džudi S]

Dopadaju mi se ove analize i pogledi.

Posebno mi se dopada uvodni post

Uobičajenih mentalnih grešaka koje utiču na donošenje dobrih odluka

i naredni post o rešavanju složenih problema jednostavnim rešenjima.