Осми васељенски сабор у Цариграду 879-880. године

Maki!

Veoma poznat
Moderator
Poruka
11.584
Епархија новограчаничка-средњезападноамеричка Српске Православне Цркве организује конференцију на тему Осмог васељенског сабора одржаног у Цариграду 879. године на којем је окончан тзв. Фотијевски раскол и осуђено учење о исхођењу Духа Светога од Сина тј. филиокве.


Иако је овај сабор мање познат међу православнима постојали су светитељи попут св. Марка Ефеског или св. Николе Кавасиле који су га сматрали васељенским сабором. Таквим називом је назван и у Посланици источних патријараха из 1848. године.
 
Епархија новограчаничка-средњезападноамеричка Српске Православне Цркве организује конференцију на тему Осмог васељенског сабора одржаног у Цариграду 879. године на којем је окончан тзв. Фотијевски раскол и осуђено учење о исхођењу Духа Светога од Сина тј. филиокве.


Иако је овај сабор мање познат међу православнима постојали су светитељи попут св. Марка Ефеског или св. Николе Кавасиле који су га сматрали васељенским сабором. Таквим називом је назван и у Посланици источних патријараха из 1848. године.
Тај сабор нема званично име осми, погрешио си. Велики сабор јесте, али није још прозван осми.
 
Тај сабор нема званично име осми, погрешио си. Велики сабор јесте, али није још прозван осми.
Званично није али као што сам рекао постојали су светитељи који су га сматрали Осмим васељенским сабором. Нисам ни тврдио да је званично потврђен као Осми.
 
Званично није али као што сам рекао постојали су светитељи који су га сматрали Осмим васељенским сабором. Нисам ни тврдио да је званично потврђен као Осми.
Тако си ставио у наслов, као да јесте.
 
Zašto je katolicima toliko stalo da zastupaju tezu o ishođenju Svetog duha iz sina, koja je protivna Simvolu vjere sa Drugog vaseljenskog sabora i protivnu Jovanovom jevanđelju?
Šta im to toliko znači?
Koliko sam shvatio, učenje o ishođenju Svetog duha iz sina je prvi put prihvaćeno na Trećem saboru u Toledu, 589.godine, kada je vizigotsko plemstvo prešlo iz arijanstva na latinsko hrišćanstvo. Međutim, taj dio je ubačen protivno simvolu vjere. Zašto je neko imao potrebu da ubacuje taj dio?
Filiokve su u početku zastupali samo franački teolozi koji su bili uticajni na dvoru Karolinga. Pape iz Italije su se tome protivile.
Tek će germanski papa, Benedikt Osmi to prihvatiti. Do zbacivanja pape Jovana Osamnaestog nije bilo Filiokvi.
Zašto su Germani insistirali na Filiokvama?
 
Zašto je katolicima toliko stalo da zastupaju tezu o ishođenju Svetog duha iz sina, koja je protivna Simvolu vjere sa Drugog vaseljenskog sabora i protivnu Jovanovom jevanđelju?
Šta im to toliko znači?
Koliko sam shvatio, učenje o ishođenju Svetog duha iz sina je prvi put prihvaćeno na Trećem saboru u Toledu, 589.godine, kada je vizigotsko plemstvo prešlo iz arijanstva na latinsko hrišćanstvo. Međutim, taj dio je ubačen protivno simvolu vjere. Zašto je neko imao potrebu da ubacuje taj dio?
Filiokve su u početku zastupali samo franački teolozi koji su bili uticajni na dvoru Karolinga. Pape iz Italije su se tome protivile.
Tek će germanski papa, Benedikt Osmi to prihvatiti. Do zbacivanja pape Jovana Osamnaestog nije bilo Filiokvi.
Zašto su Germani insistirali na Filiokvama?
Filiokve je nastalo kao sredstvo za borbu protiv poluarijanaca i arijanaca kojih je među Germanima bilo mnogo. Pa su onda nikejci na Zapadu htjeli da pokažu da su Otac i Sin jednaki po Božanstvu pa su i Sinu pripisali ono što je Očevo a to je ishođenje Duha Svetog međutim nisu promislili da to zapravo dovodi da umanjivanja Božanstva Svetog Duha.
 
Rimokatolici navode da su Sveti Augustin, Kiril Aleksandrijski, Tertulijan, Sveti Maksim i mnogi drugi zastupalo Filiokve.
Од тих наведених једино је блажени Августин мада је он сам рекао да је то његово мишљење а не догма Цркве.
"Било истинито ово мишљење или неко друго, неопходно је непоколебљиво држати веру и називати Оца Богом, Сина Богом и Духа Светога Богом, но не три бога” (De fide et symbol. с 9, n. 90.)
Дакле и блажени Августин је остављао отворен простор да није у праву.
 
Расправа епископа Никодима Милаша посвећена осмог васељенском сабору (овдје). У спојлеру део текста
Епископ др Никодим Милаш

ОСМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР


I.​
Шта је васељенски сабор? Сазивље се само ради вјерских питања. Утврђује догмате вјере. Посао издавања канона на васељенским саборима. Значење дисциплинарних канона. Измјенљивост њихова.​
II.​
Број васељенских сабора. Васељенски карактер једног сабора објављује сабор који му слиједи, а по саставу је васељенски. Потање о ратификацији VII. васељенског сабора. Овај VII. васељенски био је ратификован од цариградског сабора године, који је био по саставу своме васељенски сабор. Радња и значај овога сабора
III.​
Суђење римокатоличке цркве о цариградском сабору 879-880. године. Оцјена тога суђења
IV.​
Осми васељенски сабор по бројању римокатоличких писаца. Преглед радње овога сабора. Оцјена тога сабора
V.​
Цариградски сабор 879-880. године, то је прави VIII. васељенски сабор
Васељенски је сабор скуп пастира и учитеља цркве, сабраних по могућности из свих крајева хришћанскога свијета, да заједнички вијећају о питањима, која се тичу суштине вјере и темељних хришћанских истина, а што је дужна да прима и признаје сва црква, или краће, да се заједничким гласом утврде и објаве Богом установљени хришћански догмати вјере. Питања вјере дакле састављају главни предмет васељенског сабора. Кад се једно такво питање истакне, тада васељенски сабор има да гласом и свједоџбом свих пастира и учитеља цркве установи право и тачно учење о томе питању. Први васељенски имао је да утврди догмат о једносушности другог лица Св. Тројице противу аријанства, други о божанству Духа Светога противу духобораца, трећи противу несторијанства, четврти противу монофизитства, пети противу јеретичке три главе, шести противу монотелитства, седми да утврди догмат о поштовању светих икона противу иконоборства. Ради вјерскога питања био је још један сабор, а то је цариградски сабор 879-880. године, о којем немо ниже говорити. Вјерска дакле питања била су главни посао свих тих сабора, а сврха њихова, да се засвједочи у име све цркве и да се утврди истина, коју је Христос проповиједио, да се вијерно и неповријеђено сачува вјерски и морални аманет, који је Христос предао својим апостолима, како би тај аманет тада чувала сва црква. Ради тих вјерских питања искључиво су и били сазвани сви они сабори.

Поред радње о тим питањима и утврђења односног догмата вјере, ми видимо, да су се васељенски сабори бавили и питањима црквене дисциплине и ријешавањем разних питања личнога карактера, те издавали односне каноне. Али ово је био такорећи споредни посао на тим саборима, којим су се послом они могли и не бавити, као што нам показују пети и шести васељенски сабор, који су се ограничили pијешењем само односног вјерског питања. Нити је ради оваквог посла сазван икоји васељенски сабор. Трулски сабор зове се васељенски; али он није био никакав нарочити сазвани сабор, него они исти оци, који су били на шестом сабору противу монотелитске јереси, сакупили су се опет да издаду неколике каноне према тадашњим потребама. Ради питања црквене дисциплине, строго говорећи, не треба васељенски сабор, јер та питања, осим оних која потичу из божанскога, имају уопште карактер мјесни и прелазни, док напротив догматичке истине, које мора црква да на васељенском сабору засвједочи и објави, карактера су васељенско и неизмјенљиве. Сви канони, који су издани били и на васељенским и на опће признатим помјесним саборима, или oj светих отаца, сви су они изазвани били приликама и потре бама цркве односнога доба, и морају важити све дотле, до постоје исте прилике и потребе; наступе ли у црквеном животу друге прилике, тада наступају и други закони, који им одговарају. Васељенског је сабора сврха, да засвједочи гласом све Цркве и формулише хришћанске догмате, кад лажно какво учење хоће да поколеба божанску основу једне или друге хришћанске истине. Он је зато васељенски, што засвједочава васељенску истину цркве, истину вјечну и никад неизмјенљиву. Је ли један такав сабор на окупу, он ће тада, поред главног свога посла, ради којега је био сазван, одредити у питањима црквене дисциплине оно што потреба његовога времена иште, и издаће односне каноне; није ли на окупу, у таквом ће случају, ако је пријека нужда, одредити о дотичном питању оно што треба помјесни сабор једне или друге цркве, којему је законодавна власт у питањима доброга реда и мира црквеног зајамчена самим Основатељем цркве (Мт. 18, 17-20). Потврђују ово четири помјесна сабора, који су били у времену између првог и другог васељенског сабора, сабор картагенски, који је био послије другог васељенског, и два сабора, који су били послије седмог васељенског сабора, а који су сабори издали самостално многе каноне. Ово што сада рекосмо, потврђено је историјом црквеног законодавства. Али морамо још да говоримо о канонима црквене дисциплине, о којима се много код нас пише у новија времена.

Кажу, да сваки дисциплинарни канон, који je издан од jедног васељенског сабора, мора безусловно важити с тога, што га је издао васељенски сабор; а ако важе исто тако канони извјесних помјесних и неких светих отаца, да то тако бива, јер су тим канонима дали васељенску санкцију трулски и седми васељенски сабор; и по томе, да ниједан од свих тих канона не смије бити измијењен, него само новим васељенским сабором. Овако данас неки кажу, па то нам често понављају у разним публикацијама. Али ми не можемо вјеровати да су дотични и освједочени о томе што кажу. Јер, кад би се то усвојило, тада, између многог другог, слиједило би и то, да имају обвезне снаге у православној цркви они канони, који су издани на два цариградска сабора, који су послије васељенског сабора, исто тако и једна канонска посланица противу симоније, која је такође послије оног сабора издана, и то с тога не би могли да важе ни ти канони, ни та посланица, јер их није санкционисао никакав васељенски сабор. Ово је логички закључак, ако се устврди, да сваки дисциплинарни канон, да би могао важити, мора бити санкционисан једним васељенским сабором. Међутим свак зна, да се поменути канони и она канонска посланица налазе у опћепризнатом канонском зборнику православне цркве, која те каноне и ту посланицу прима и уважава данас једнако као и каноне васељенских сабора. Кад је то тако, тада значи, да обавезна снага једнога канона сасвијем је независна од тога, да ли је исти канон издао или санкционисао један васељенски сабор. Та снага дотичнога канона (разумије се, дисциплинарног својства) зависи од законодавне власти дотичне у управи самосталне помјесне цркве, која својим потребама и приликама примјењује постојећи канон, или издаје и нови.

Ово је посљедње изложено било и у теорији источног црквеног права још при издању Номоканона XIV титула за вријеме цариградскога патријарха Фотија, и по томе морало је и може то само тако и да буде, а не друкчије. Црквена пракса, послије издања тог Номоканона и кроз све даље вијекове, вијерна је историји. Много канона, не само признатих помјесних сабора и светих отаца, него и истих васељенских сабора, данас век у појединим автокефалним црквама немају законске снаге, на примјер, о доби за ступање у клир или у калуђерство, о оставкама и премјештајима епископа, о калуђерству епископа, о дијецезалним и епархијским саборима, о забрањеним браковима у крвном и духовном сродству, о диспензацијама итд. итд. Сва ова и друга још питања црквене дисциплине, за која постоје изрични канони, данас су сасвијем друкчије нормисана у разним автокефалним црквама, него што канони прописују. За ово није никоме пало икада на ум, да објави дотичне цркве као расколничке, нити би се то смјело било догодити, да се она санкција васељенских сабора вјерских опредељења сматрала неопходном и за дисциплинарна питања. Санкција васељенског сабора неопходна је за вјерска опредјељења, јер се то тиче основе хришћанске вјере и јединства у тој вјери васељенске цркве. Канони се тичу само тога, како треба живјети у тој основаној на јединству вјере цркви, у томе дому Божјем, који је црква Бога живога, као што апостол каже. Канони то и установљују, и обзиром на потребе црквеног живота и на услове времена наређују оно што те потребе и ти друштвени услови изискују. Основе хришћанске вјере вјечне су и по томе независне од услова времена и мјеста, а дисциплинарни канони сви су карактера мјесног и прелазни, и по томе измјенљиви. Ту измјенљивост таквих канона засвједочава законодавство црквено свих времена. На примјер, у питању безбрачности епископа важила је до VII вијека норма да епископ буде ожењен; друштвени назори тога вијека изазвали су потребу, да се та норма измијени, и била је измјењена у смислу, да епископ не смије бити ожењен, исто као што би друштвени назори данашњега вијека могли изазвати потребу, да се то питање опет друкчије уреди. Опаска на ово, да је ову измјену у овоме питању извео васељенски сабор, не вриједи; јер ми имамо примјер у једној врло важној наредби једног васељенског сабора, да никакав епископ не смије подносити оставку на своју епархију, за коју је био хиротонисан, а међутијем један помјесни сабор првих година друге половине IX вијека признаје епископима, да могу добровољно поднијети оставку на своју епархију; и у свој Православној Цркви важи данас ово, што је тај помјесни сабор установио покрај свега тога, што није то санкционисао никакав васељенски сабор. Поменути карактер и измјенљивост дисциплинарних канона показује, да старање о томе, како ће вијерни живјети у цркви, онако исто као што је апостол повјерио епископима за поједине Цркве помјесне, тако је исто то повјерено данас епископским синодима дотичних Цркава, који чувајући јединство вјере и темељно устројство Цркве, руководе се у томе оним основним правилима, која се садрже у св. Писму, као и правилима црквене икономије. Канонско учење о самосталности помјесних автокефалних Цркава у питању црквене управе, и о законодавном праву епископских синода тих цркава, познато је, нити ми имамо потребе да то сада и овдје понављамо.

Васељенски дакле сабор састаје се само ради вјерског питања. Данас у Православној Цркви, Богу хвала, нема никаквог вјерског питања, дакле не треба ни нови васељенски сабор. А да би ради модификације неких од постојећих дисциплинарних канона, или издања нових таквих канона, требао нови васељенски сабор, то могу доказивати само они, који немају јасан појам о васељенском сабору и његовој задаћи.

II.​

Повод ради кога је сазван овај сабор, био је, да се осуди учење о исхођењу "Духа Светога од Оца" "и од Сина", исто и да се осуди повриједа никео-цариградског символа уметком "и од Сина", Filioque. О томе је на сједници, која је била у царевом двору и у присуству цара Василија и његова два сина, а послије него што је свечано прочитан био никео-цариградски символ, једногласно сабор објавио: "Ми примамо божанствену науку Исуса Христа и светих апостола, исто тако и одлуке седам васељенских сабора. Ми одбацујемо све оне, које су ти сабори осудили, и примамо све оно, што су они одобрили. Ради тога ми примамо опредјељење вјере, коју смо добили од наших отаца, не дирајући у исту, нити јој ишта додавајући, и дакле без сваке измјене или повриједе, да не би како осудили наше оце, или им нанели какву неопростиву увриједу." Послије овога сабор још објави: "Ми сви тако вјерујемо, јер смо у тој вјери били крштени, и признајемо за наше оце и за нашу браћу свакога, који тако вјерује.
 
Filiokve je nastalo kao sredstvo za borbu protiv poluarijanaca i arijanaca kojih je među Germanima bilo mnogo. Pa su onda nikejci na Zapadu htjeli da pokažu da su Otac i Sin jednaki po Božanstvu pa su i Sinu pripisali ono što je Očevo a to je ishođenje Duha Svetog međutim nisu promislili da to zapravo dovodi da umanjivanja Božanstva Svetog Duha.
Katolici navode da bi bez filiokvi Sveti Otac bio superioran u odnosu na Sina i Sveti Duh.
 
Katolici navode da bi bez filiokvi Sveti Otac bio superioran u odnosu na Sina i Sveti Duh.
То је танак аргумент. Отац је свакако у Св. Тројици Узрок па то не значи да је више Бог од Сина или Духа. Уосталом по филиокве је Дух испод Оца и Сина.
 
Ево рад блаженопочившег владике Атанасија Јевтића у којем се он залаже да се Сабор 879-80. призна као Осми васељенски а паламитски сабор из 1351. као Девети васељенски:
https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/2012/1/69-90.pdf
 
Од тих наведених једино је блажени Августин мада је он сам рекао да је то његово мишљење а не догма Цркве.
"Било истинито ово мишљење или неко друго, неопходно је непоколебљиво држати веру и називати Оца Богом, Сина Богом и Духа Светога Богом, но не три бога” (De fide et symbol. с 9, n. 90.)
Дакле и блажени Августин је остављао отворен простор да није у праву.
I Tertulijan je isto zastupao Filiokve.
A šta misliš o Atanasijevom simbolu vjere?
 
I Tertulijan je isto zastupao Filiokve.
Не ради се о бројању или пребрајању ко шта заступа.
Као што неко рече, ако Свети Дух исходи од Оца и од Сина, онда би логично питање било зашто Свети Дух не исходи сам од себе.
Бог Отац даје Светог Духа, стога је западна Црква помешала икономију и теологију, тј. икономијско исхођење и оно што су они раније заступали.
А то је да само из Оца исходи Свети Дух. Касније је неком пало на памет да то не важи, исто као што је неком пало на памет више није Богородица зачета како јесте, већ да је безгрешно зачета.
Не може то тако да се мења како коме падне на памет и како се коме допадне.
 

Back
Top