„Ослобођење Београда“, 20 октобра 1944
Маршал Толбухин, командант такозваног „Јужно- европског ослободилачког Корпуса“ је са Црвеноармејцима био у Београду још 19 октобра 1944 године, затим када је „ослободио“ Београд позвао је Тита и партизане да дођу у Београд, па да сад они наставе даљи посао. И Тито и партизани упали су у Београд 20 октобра 1944 године и примили власт из руку совјетског маршала Толбухина. Тај дан су прогласили празником „Ослобођења Београда“, иако су га, уствари, дан раније бољшевици заузели.
Терор у Београду 20 октобра 1944 био је страшан. Комунисти су вршили масовну ликвидацију „србске буржоазије“. Најпре су побијени сви припадници београдске полиције на челу са пуковником Радуловићем, који је Совјетима предао Београд по свим прописима Међународног права.
Затим је стрељано особље Недићеве администрације, почев од осталих министара, па до последњих чиновника и пристава разних министарстава. Од виђених људи побијени су: др Чеда Марјановић, бивши Министар Правде; др Јово Мијушковић, бивши Министар Социјалне политике и народног здравља; инж. Добросав Веселиновић, Министар Пољопривреде; Душан Ђорђевић, Министар Финансија; и још многи други.
Такође је ликвидирано и особље Србског Црвеног Крста на челу са др Петром Зецом, који је у времену окупације најнесебичније служио србском народу, а нарочито несретним избеглицама.
Побијени су и претставници србске штампе на челу са познатим београдским новинаром Јованом-Јоцом Тановићем.
А од свих, најгоре је прошла омладина.
Када је са својим пролетерима упао у Београд, безбожник Пеко Дапчевић је наредио, да се сакупи сва београдска омладина. Тада јој је, тако сакупљеној, специфичним партизанским речником одржао говор, називајући је најпогрднијим именима. Затим је ту младост, без икакве претходне обуке, упутио у пратњи комунистичких политичких комесара у сремску равницу, где су гинули као по наруџби. Слично је било поступљено и са србском омладином из осталих места у Србији. Рачуна се, да је тзв. „Сремски фронт“ коштао Србију најмање 120.000 (сто и двадесет хиљада!) НЕВИНЕ СРБСКЕ МЛАДОСТИ.
Само у Београду од „ослобођења“ 20. октобра 1944. године до краја рата убијено најмање 30.000 (тридесет хиљада!) Срба од којих је велики број учествовао у борби за ослобођење Београда, а међу њима око 60 цењених професора и другог особља београдског Универзитета.
„Ослобођењем Београда“, 20 октобра 1944, је окупиран Београд, започео је терор над часним и родољубивим Србима.
Не поновило се!
Маршал Толбухин, командант такозваног „Јужно- европског ослободилачког Корпуса“ је са Црвеноармејцима био у Београду још 19 октобра 1944 године, затим када је „ослободио“ Београд позвао је Тита и партизане да дођу у Београд, па да сад они наставе даљи посао. И Тито и партизани упали су у Београд 20 октобра 1944 године и примили власт из руку совјетског маршала Толбухина. Тај дан су прогласили празником „Ослобођења Београда“, иако су га, уствари, дан раније бољшевици заузели.
Терор у Београду 20 октобра 1944 био је страшан. Комунисти су вршили масовну ликвидацију „србске буржоазије“. Најпре су побијени сви припадници београдске полиције на челу са пуковником Радуловићем, који је Совјетима предао Београд по свим прописима Међународног права.
Затим је стрељано особље Недићеве администрације, почев од осталих министара, па до последњих чиновника и пристава разних министарстава. Од виђених људи побијени су: др Чеда Марјановић, бивши Министар Правде; др Јово Мијушковић, бивши Министар Социјалне политике и народног здравља; инж. Добросав Веселиновић, Министар Пољопривреде; Душан Ђорђевић, Министар Финансија; и још многи други.
Такође је ликвидирано и особље Србског Црвеног Крста на челу са др Петром Зецом, који је у времену окупације најнесебичније служио србском народу, а нарочито несретним избеглицама.
Побијени су и претставници србске штампе на челу са познатим београдским новинаром Јованом-Јоцом Тановићем.
А од свих, најгоре је прошла омладина.
Када је са својим пролетерима упао у Београд, безбожник Пеко Дапчевић је наредио, да се сакупи сва београдска омладина. Тада јој је, тако сакупљеној, специфичним партизанским речником одржао говор, називајући је најпогрднијим именима. Затим је ту младост, без икакве претходне обуке, упутио у пратњи комунистичких политичких комесара у сремску равницу, где су гинули као по наруџби. Слично је било поступљено и са србском омладином из осталих места у Србији. Рачуна се, да је тзв. „Сремски фронт“ коштао Србију најмање 120.000 (сто и двадесет хиљада!) НЕВИНЕ СРБСКЕ МЛАДОСТИ.
Само у Београду од „ослобођења“ 20. октобра 1944. године до краја рата убијено најмање 30.000 (тридесет хиљада!) Срба од којих је велики број учествовао у борби за ослобођење Београда, а међу њима око 60 цењених професора и другог особља београдског Универзитета.
„Ослобођењем Београда“, 20 октобра 1944, је окупиран Београд, започео је терор над часним и родољубивим Србима.
Не поновило се!