[..] Тако и ја, унук и син њихов, и изданак доброга колена њихова, светих богоисповедних родитеља и прародитеља мојих, наречени раб Христу Стефан, у Христа Бога благоверни цар свим Србима, и Грцима, и странама бугарским, и свему Дису, Поморју, Фругији и Арванитима, милошћу и помоћу божјом самодржавни цар, изрећи ћу, дакле, сву истину, живота мојега дело. Од младости моје ово све нисам имао раније под својом влашћу, већ сам пребивао у љубави великој родитеља мојега, богопросвећенога краља Уроша Трећег, самодршца све земље српске и поморске. И тако док сам господствовао с родитељем мојим у земљи отачаства нашега, живећи тихо, и побожно и мирно, ниједан се суседни цар нити владар не дрзну на нас, већ смо се, штавише, побожно и радосно веселили, у свему Бога славећи. И позавидевши злозавидник ђаво нашему доброму животу, злобом подиже на нас седам царева, у лето 6838, месеца јуна 19 дан, и то: [1] цара грчког Михаила, и брата његова Белаура, и Александра цара Бугара, и Басарабу Иванка, [2] таста Александра цара, и црне Татаре и суседству настањене, и Господство Јашко и осталу господу с њим. Сви ови дођоше на нас, хотећи нас по неразумљу својему као нешто слатко продржати и земљу отачаства нашега међу собом разделити и у ропство њима предати.
Но, не хтеде милосрђе божје замисли њихове тако остварити. И када су сви ови дошли у земљу нашу, у место звано Велбужд, њих до 80 хиљада, многа зла учинише тој крајини. А ми, пошто смо чули да су ушли у земљу нашу с великом јарошћу, сабрасмо војнике земље отачаства нашега, које сам ја за бој спремио, њих до 15 хиљада, и од свег срца подигосмо руке наше ка небу, ка свемогућем Богу, и дођосмо помоћу Христовом и молитвама светих отаца наших, месеца јула 27. дан, у суботу, у шести час. И тако навалисмо на њих и милошћу божјом све их поразисмо победом великом, на дивљење свим суседним царевима и владарима. И Михаилу цару бугарском мачем главу његову одсекох; њему је и до данас гроб у његов у земљи нашој. И многа имања господара тих узех. Земљу нашу испунисмо, јер као што Израелићанима припадоше сва добра египатска кад уништена би сва војска фараонова и кола њихова и коњи, и ми помоћу божјом учинисмо велику победу нашу. И вратисмо се с радошћу у земљу нашу, у свему Бога славећи и благородно живећи.
Али, авај, зло и непоправљиво оружје ђаволско! Не допусти добри и тихи живот наш, него, посејавши као исконски злоначелник и мрзитељ добра, ђаво отиде и развеја нечасне речи своје ђаволске међу људе отачаства нашега. Наведоше родитеља мојега у бригу због мене и тако га навадише на ме да не буде никако ни имена мога ни живота. Као што давно гнусни ђаво разбесни браћу, синове Јаковљеве, на прекрасног Јосифа брата њихова, те га хтедоше продати у туђину да не би био наследник земље оца својега, али [3] Јакова божја благодат не остави тако, нити га умртви као што они намераваху. Тако је и на мени, рабу својем, његова неизрецива мудрост, и помилова ме од толиких зависти, па ме чак и оснажи и моћна ме учини, и постави ме за господина и владара све земље отачаства мојега. [4] И владах 16 лета и потом већом чашћу десницом вишњега Сведржитеља оснажен бих. Јер као што и прекрасног Јосифа мудрошћу оснажи и учини га царем многих народа, и све државе фараонове и свега Египта, истим начином, по својој милости, и мене узвиси од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке, као и великоме Константину цару, земље и све области, и поморја, и велике градове царства грчкога, као што и раније рекосмо. И богодарованим венцем царским венчан бих на царство лета 6854, месеца априла 14. дан, на велики, и пресветли и радосни празник Васкрсења Христова, благословом и руком преосвећеног патријарха Јоаникија и свих архијереја сабора српскога.
Исто тако, благословом и руком преосвећеног патријарха бугарскога кир Симеона и свих архијереја сабора бугарскога, као и молитвама и благословом свечасног сабора Свете горе Атона, прота и свих игумана и свих стараца сабора светогорскога, и још од архијереја престлога грчкога и свега сабора, који се сложише да будем цар. Пошто се све ово догодило не мојом вољом ни неком силом, него по божјој вољи и њиховим благословом поставише цара у сваку православну веру, да јединосушну Тројицу слави у векове, амин.
Стога и ја, свеистински раб господара мојега Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држећи у руци, и са свељубљеним сином царства ми, краљем Урошем, и с богодарованом царицом кира Јеленом, пожелех неке врлине и законе најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и по градовима, да се не умножи у држави царства нашега нека злоба и зло стремљење и опака мржња, већ напротив да поживимо у свакој тихости и спокојном животу и православној вери, са свим људима царства нашега, малим и великим, и да стекнемо царство небеско у оном будућем веку, амин.
