Miris mastiksa

Dorćol platz
Dobračina 59b, 11000 Beograd

Dorćol Platz je multidiscipliarna art komuna otvorena za sve kreativne ljude, mesto susreta svih koji se zalažu za kulturne i društvene promene.
 
MUŠKARČINE
pozorišni dokumentarac o muškosti ovde i danas
Koncept, režija i dramaturgija: Milena BOGAVAC i Vojkan ARSIĆ



Igraju: Alek SURTOV, Đorđe ŽIVADINOVIĆ GRGUR, Jovan ZDRAVKOVIĆ, Marko PANAJOTOVIĆ, Nikola PAVLOVIĆ, Uroš NOVOVIĆ, Rastko VUJISIĆ

predstava-muskarcine-474-279-13619.png


Koreografija i scenski pokret: Ljiljana TASIĆ

Originalna muzika: Vladimir PEJKOVIĆ

Kostimografija: Pull My DAISY

Režija dokumentarnog filma: Ivan STOJILJKOVIĆ

Fotografija i video: Miloš MITROVIĆ

Dizajn: Sanja DRAKULIĆ

Produkcija: REFLEKTOR TEATAR



Tekst predstave nastao je kolažiranjem ličnih priča, iskustava i stavova ko-autorskog i izvođačkog tima; dramatizacijom teza iz knjige „Biti muško“ Stiva Bidalfa; citiranjem teoretičara muškog pokreta; od fragmenata iz štampe, sa interneta i televizije. U predstavi su korišćeni statistički podaci dobijeni u istraživanju „Mladići i maskulinitet“ sprovedenom u okviru projekta „Budi muško“ , iskustva trenera u ovom projektu i materijali nastali kroz proces radionica zasnovanih na tehnikama upotrebe drame u edukaciji i metodološkim igrama osmišljenim da podstaknu kolektivno autorstvo.



Većina muškaraca zapravo ne živi. Umesto toga, oni glume da bi se zaštitili. Tokom sazrevanja izaberemo jednu od nekoliko standardnih maski – veliki radnik, kul frajer, dobar momak, muškarčina, osećajan novi muškarac. A zatim se godinama nakon toga držimo te uloge i pretvaramo da smo to mi i da je sve u redu. „Sve je kul“. „Ona je u pravu“. Međutim, unutra često preovladava osećaj usamljenosti. Glumiti i živeti nisu ista stvar.

Stiv Bidalf, „Biti muško: akcioni plan za promenu života muškaraca“



U želji da se uklope u socijalno prihvatljive matrice rodnog ponašanja, mladi muškarci rade mnoge stvari koje su štetne po njihovo fizičko ali i psihičko zdravlje. Društvo od njih očekuje da svoju muškost dokažu pokazivanjem snage, odlučnosti, hrabrosti, borbenosti i srčanosti, koja ih često uvodi u destrukciju i autodestrukciju. Vaspitani u kulturi u kojoj se muško pokazivanje emocija smatra za znak slabosti, mladi muškarci svoje emocije potiskuju i preinačuju u destruktivne oblike ponašanja. Ova predstava ima za cilj da ukaže na taj problem, ali i da dokumentuje priču generacije rođene u toku ratova na Balkanu, generacije čiji je sistem vrednosti formiran u tranziciji te je, shodno tome, konfuzan i nedovoljno čvrst.

Osnovna tema ove predstave je maskulinitet i način na koji se muškost tretira, odnosno formira u našoj kulturi. Ideja i poruka koju ona treba da prenese jeste poruka o slobodi, o ličnom ostvarenju i pokušaju da se prevaziđu kulturološki nametnute norme, koje mladiće sprečavaju da budu ono što jesu.



Muškost, imenica.

Odnosi se na svojstva karakteristična za osobe muškog pola.

Pol. Biološko određenje organizma, u odnosu na ulogu u reprodukciji.



Odnosi se na svojstva karakteristična za osobe muškog roda.

Rod. Socijalno i kulturološko određivanje osobe i njenog ponašanja, u odnosu na njen pol.

Kutija, imenica.



Predmet koji služi da se u njega pakuju drugi predmeti.

Pol. Kutija za pakovanje rodnih stereotipa.

Rod. Navike, rituali i običaji iz ove kutije.

Sloboda, imenica.



Mogućnost /pravo/težnja bića da misli svojom glavom i dela po sopstvenoj volji.



Pitanje: možeš li biti slobodan, dok si u pretrpanoj kutiji?

Odgovor: ____________

Predlog: Raspakuj kutiju i u nju spakuj ono što želiš!

Drugim rečima: Budi muško, onako kako ti hoćeš a ne onako kako drugi misle da treba!



www.reflektorteatar.rs



***********************************************************************************************************



INFO ORGANIZATORA (21.08.2020.): ODLUKA Na osnovu usvojene Uredbe Vlade Srbije

Odluku organizatora možete preuzeti ovde .

__________________________________

INFO ORGANIZATORA (13.07.2020):

PREDSTAVA MUŠKARČINE SE ODLAŽE

Reflektor teatar društvenu odgovornost pokazuje odlaganjem predstave ,,Muškarčine” prethodno zakazane za 14. jul u 21h. Novi datum igranja predstave biće objavljen u javnosti na vreme.

Reflektor teatar je pozorište koje zdravlje svoje publike i izvođača stavlja na prvo mesto, a kolektivnom svešću o krizi i društvenim anomalijama će nastaviti da se bavi bez obzira na situaciju.

Kupljene ulaznice za predstavu ,,Muškarčine” važiće za sledeće igranje, a moguće je i uraditi povraćaj novca. Takođe, na blagajni Reflektor teatra kupljene ulaznice za predstavu ,,Muškarčine” možete da zamenite za bilo koju drugu predstavu Reflektor teatra.

Odluku o odlaganju drugih predstava u julskom repertoaru donosićemo neposredno pre izvođenja, u skladu sa situacijom, kojoj moramo da se prilagođavamo.

Julski repertoar:

21. jul 2020. - Predstava “Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi”

28. jul 2020. - Predstava “Ekstremizam: Kako ja ovo sinu da objasnim?”

Budimo odgovorni.

Svetlimo u mraku.

**************************************************************************************

 
MUŠKARČINE
pozorišni dokumentarac o muškosti ovde i danas
Koncept, režija i dramaturgija: Milena BOGAVAC i Vojkan ARSIĆ



Igraju: Alek SURTOV, Đorđe ŽIVADINOVIĆ GRGUR, Jovan ZDRAVKOVIĆ, Marko PANAJOTOVIĆ, Nikola PAVLOVIĆ, Uroš NOVOVIĆ, Rastko VUJISIĆ


predstava-muskarcine-474-279-13619.png



Koreografija i scenski pokret: Ljiljana TASIĆ

Originalna muzika: Vladimir PEJKOVIĆ

Kostimografija: Pull My DAISY

Režija dokumentarnog filma: Ivan STOJILJKOVIĆ

Fotografija i video: Miloš MITROVIĆ

Dizajn: Sanja DRAKULIĆ

Produkcija: REFLEKTOR TEATAR



Tekst predstave nastao je kolažiranjem ličnih priča, iskustava i stavova ko-autorskog i izvođačkog tima; dramatizacijom teza iz knjige „Biti muško“ Stiva Bidalfa; citiranjem teoretičara muškog pokreta; od fragmenata iz štampe, sa interneta i televizije. U predstavi su korišćeni statistički podaci dobijeni u istraživanju „Mladići i maskulinitet“ sprovedenom u okviru projekta „Budi muško“ , iskustva trenera u ovom projektu i materijali nastali kroz proces radionica zasnovanih na tehnikama upotrebe drame u edukaciji i metodološkim igrama osmišljenim da podstaknu kolektivno autorstvo.



Većina muškaraca zapravo ne živi. Umesto toga, oni glume da bi se zaštitili. Tokom sazrevanja izaberemo jednu od nekoliko standardnih maski – veliki radnik, kul frajer, dobar momak, muškarčina, osećajan novi muškarac. A zatim se godinama nakon toga držimo te uloge i pretvaramo da smo to mi i da je sve u redu. „Sve je kul“. „Ona je u pravu“. Međutim, unutra često preovladava osećaj usamljenosti. Glumiti i živeti nisu ista stvar.

Stiv Bidalf, „Biti muško: akcioni plan za promenu života muškaraca“



U želji da se uklope u socijalno prihvatljive matrice rodnog ponašanja, mladi muškarci rade mnoge stvari koje su štetne po njihovo fizičko ali i psihičko zdravlje. Društvo od njih očekuje da svoju muškost dokažu pokazivanjem snage, odlučnosti, hrabrosti, borbenosti i srčanosti, koja ih često uvodi u destrukciju i autodestrukciju. Vaspitani u kulturi u kojoj se muško pokazivanje emocija smatra za znak slabosti, mladi muškarci svoje emocije potiskuju i preinačuju u destruktivne oblike ponašanja. Ova predstava ima za cilj da ukaže na taj problem, ali i da dokumentuje priču generacije rođene u toku ratova na Balkanu, generacije čiji je sistem vrednosti formiran u tranziciji te je, shodno tome, konfuzan i nedovoljno čvrst.

Osnovna tema ove predstave je maskulinitet i način na koji se muškost tretira, odnosno formira u našoj kulturi. Ideja i poruka koju ona treba da prenese jeste poruka o slobodi, o ličnom ostvarenju i pokušaju da se prevaziđu kulturološki nametnute norme, koje mladiće sprečavaju da budu ono što jesu.



Muškost, imenica.

Odnosi se na svojstva karakteristična za osobe muškog pola.

Pol. Biološko određenje organizma, u odnosu na ulogu u reprodukciji.



Odnosi se na svojstva karakteristična za osobe muškog roda.

Rod. Socijalno i kulturološko određivanje osobe i njenog ponašanja, u odnosu na njen pol.

Kutija, imenica.



Predmet koji služi da se u njega pakuju drugi predmeti.

Pol. Kutija za pakovanje rodnih stereotipa.

Rod. Navike, rituali i običaji iz ove kutije.

Sloboda, imenica.



Mogućnost /pravo/težnja bića da misli svojom glavom i dela po sopstvenoj volji.



Pitanje: možeš li biti slobodan, dok si u pretrpanoj kutiji?

Odgovor: ____________

Predlog: Raspakuj kutiju i u nju spakuj ono što želiš!

Drugim rečima: Budi muško, onako kako ti hoćeš a ne onako kako drugi misle da treba!



www.reflektorteatar.rs



***********************************************************************************************************



INFO ORGANIZATORA (21.08.2020.): ODLUKA Na osnovu usvojene Uredbe Vlade Srbije

Odluku organizatora možete preuzeti ovde .

__________________________________

INFO ORGANIZATORA (13.07.2020):

PREDSTAVA MUŠKARČINE SE ODLAŽE

Reflektor teatar društvenu odgovornost pokazuje odlaganjem predstave ,,Muškarčine” prethodno zakazane za 14. jul u 21h. Novi datum igranja predstave biće objavljen u javnosti na vreme.

Reflektor teatar je pozorište koje zdravlje svoje publike i izvođača stavlja na prvo mesto, a kolektivnom svešću o krizi i društvenim anomalijama će nastaviti da se bavi bez obzira na situaciju.

Kupljene ulaznice za predstavu ,,Muškarčine” važiće za sledeće igranje, a moguće je i uraditi povraćaj novca. Takođe, na blagajni Reflektor teatra kupljene ulaznice za predstavu ,,Muškarčine” možete da zamenite za bilo koju drugu predstavu Reflektor teatra.

Odluku o odlaganju drugih predstava u julskom repertoaru donosićemo neposredno pre izvođenja, u skladu sa situacijom, kojoj moramo da se prilagođavamo.

Julski repertoar:

21. jul 2020. - Predstava “Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi”

28. jul 2020. - Predstava “Ekstremizam: Kako ja ovo sinu da objasnim?”

Budimo odgovorni.

Svetlimo u mraku.

**************************************************************************************

Izvor: www.reflektorteatar.rs
 
Veliki i ne prevazidjeni Sekspir je rekao":Svet je pozornica,mi ljudi smo glumci". Prema tome,ne samo muskarci,svi i muskarci i zene,kada prebolimo
pubertet,izaberemo svoju ulogu,koju cemo glumiti kroz ceo svoj zivot.Neko je u tome uspesniji,neko manje uspesan,ali da citavog zivota glumatamo,
to je zaista istina...
 
Pozorište Duško Radović, Scena za decu
Abardareva 1, 11000 Beograd

DEČAK SA KOFEROM
Režija: Damjan Kecojević
decak-sa-koferom-474-279-13625.png


Režija: Damjan Kecojević
Prevod: Milica Naumović
Dramaturg: Bojana Lazić
Scenograf: Zorana Petrov
Kostimograf: Maja Mirković
Kompozitor: Vladimir Pejković

Uloge:
Mladen Lero
Jelena Ilić
Jovana Cvetković
Jelena Ćuruvija Đurica
Dubravka Kovjanić
Nedim Nezirović

Premijera: 2. oktobar 2020.

Uzrast: 11+
Trajanje: 65'
Autor: Majk Keni
Scena: Večernja/Tinejdž scena

“Dečak sa koferom” autora Majka Kenije je priča o dvanaestogodišnjem dečaku koji je primoran da napusti svoj dom i krene na dugo i opasno putovanje ka boljem životu u “obećanoj zemlji”. U malom koferu, koji nosi sa sobom, nalazi se njegovo najveće bogatstvo – priče koje su mu pričali roditelji pre spavanja. Uz pomoć tih priča i Krisje, devojčice koju na putu upoznaje, Naz uspeva da se sretne sa bratom na sigurnom, i ispriča novu priču. Svoju priču.

O PREDSTAVI

Predstava se kao dominantnom temom bavi pitanjem nasilne migracije dece koja je sve više prisutna u savremenom društvu, i ima za cilj da kod publike razvije empatiju prema raseljenim licima. Ovim projektom želimo da pomognemo u rešavanju problema kvalitetnije integracije i prihvatanja od strane zajednice u koju raseljena lica dolaze.

Postavkom ovog teksta Malo pozorište „Duško Radović“ želi da po prvi put predstavi domaćoj publici delo jednog od najznačajnijih savremenih dramskih pisaca za decu i mlade iz Velike Britanije.

Radnja komada se odvija kroz naraciju dvanaestogodišnjeg junaka koji se zove Naz. Zajedno sa porodicom on mora da napusti ratom zahvaćenu domovinu. Njihov cilj je da se domognu „obećanog grada“ (London) kako bi se tamo susreli sa Nazovim starijim bratom i započeli bolji život. Ubrzo shvataju da nemaju dovoljno novca kako bi svi zajedno krenuli na tako dugo putovanje. Zbog toga roditelji donose odluku da glavnog junaka pošalju samog u ovu opasnu avanturu, kako bi bar on bio na „sigurnom“ tlu.

Naz sa sobom, pored malog kofera, nosi i priče koje mu je otac pričao. On zamišlja da je Sindbad moreplovac, omiljeni junak iz očevih priča, koji prolazi kroz pustinje, planine i mora. Identifikacija sa glavnim junakom iz očevih priča daje mu dodatnu snagu za nedaće koje će uslediti.

Na ovom dvogodišnjem putovanju on nailazi na veoma intrigantne likove i uz pomoć svoje prijateljice Krisje, koju upoznaje na početku putovanja prevazilazi nekoliko vrlo komplikovanih i opasnih prepreka.

Na kraju komada Naz uspeva da stigne do brata, i ubrzo uviđa da život u obećanoj zemlji nije med i mleko. Uprkos toj činjenici on shvata da će sreća biti uz njega dokle god ima svoje priče.

Ova priča govori o gotovo svakoj mogućoj stvari koja te može zadesiti na putovanju. Za komad koji se bavi veoma mračnim temama poput rata, odvajanja od porodice, prihvatanja surove strane života..., on odiše lakoćom i humorom. Skoro svaka ozbiljna i teška situacija u komadu dobije na kraju zabavan obrt.

Komad je napisan u formi pripovedanja (storytelling). Veština kojom je priča ispričana je apsolutno virtuozna što omogućava jake glumačke transformacije i brze prelaske iz uloge u ulogu.
Upravo ta konstantna promena likova, u predstavi, publici daje do znanja da se i u životu uloge brzo menjaju.

Publika može postati akter.

O PISCU

Majk Keni je jedan od vodećih britanskih pisaca komada za decu i mlade. Britanski list „Independent on Sunday“ uvrstio ga je u 10 najboljih živih dramskih pisaca. Njegovi komadi se izvode u pozorištima širom sveta.

Godine 2000. njegov komad za mlade „Kamen spoticanja“ omogućio mu je da postane prvi dobitnik Dečije nagrade za najbolje dramske pisce za decu i mlade koju dodeljuje Umetnički savet Engleske. U martu 2011. godine osvojio je nagradu „Olivije“ za izuzetan dorinos pozorišnoj sceni grada Londona koji je ostvario pozorišnom adaptacijom „Dečije železnice”. Godine 2012. njegov komad za mlade „Električna tama“ osvojio je Nemačku nagradu za pozorišta za decu. Takođe, 2015. godine Udruženje pisaca Velike Britanije je proglasilo Majkov komad „Tri mudra majmuna“ najboljim komadom za mlade.

Godine 2013. Univerzitet u Notingemu proglasio ga je počasnim doktorom književnosti zbog doprinosa pozorištu za mlade.



Izvor: www.malopozoriste.co.rs
 
Priča se po gradu


Akademija 28, Đuro Salaj
Nemanjina 28, 11000 Beograd
Jedna od trenutno najpopularnijih predstava, "Priča se po gradu" je intrigantna komedija o tome kako jedan jedini zlobni trač može da okrene živote četiri žene naglavačke. Ova predstava je za kratko vreme postala hit u regionu.
prica-se-po-gradu-474-279-4695.jpg



Maja, njena mama Nina, njene najbolje drugarice Dunja i Koka provode skoro sve svoje slobodno vreme u Kokinom kozmetičkom salonu. Dok isprobavaju najčudnije i najekstremnije tretmane, kreme i ulja, njih četiri uspevaju da zaborave na sumornu stvarnost koja ih okružuje. Međutim, kada do njih stigne gradska priča o neverstvu Majinog muža, klupko laži, intriga i samozavaravanja počinje da se odmotava i njihovo višedecenijsko prijateljstvo biva dovedeno u pitanje.

"Priča se po gradu" je komad o površnosti i lažima, ali i o ljubavi i prijateljstvu. To je priča o svemu onome sa čim jedna žena mora da se suoči kada dođe u svoje najbolje godine.

Tekst i režiju potpisuje Staša Koprivica, a uloge tumače Olga Odanović, Dubravka Mijatović, Anastasia Mandić i Sena Đorović. Dizajn scenografije je osmislila Vladislava Munić, a autorka muzike je Ana Joševski. Predstava je nastala u produkciji firme GMR i Dragoslava Ganeta Pecikoze.



INFO ORGANIZATORA (23.06.2020): Događaj Priča se po gradu koji je bio zakazan za 26. jun 2020 se odlaže do daljnjeg. Novi datum će uskoro biti poznat. Ulaznice za 26. jun biće važeće i za novi datum.



Izvor: GMR d.o.o.
 
Narodno pozorište Subotica |

Mesec iznad Bafala


Premijera: 20. okt 2020.
Pisac: Ken Ludvig, Režija: Darijan Mihajlović

Igraju:
Džordž - Ljubiša Ristović
Šarlot - Sanja Moravčić
Rozalind - Ksenija Mitrović
Etel - Vesna Kljajić Ristović
Hauard - Srđan Sekulić
Pol - Igor Greksa
Ajlin - Bojana Milanović
Ričard - Vladimir Grbić

Prevod: Olja Đorđević, Scenograf: Marija Kalabić, Kostimograf: Marko Marosiuk, Kompozitor: Ana Krstajić, Scenski pokret: Mirko Knežević, Inspicijent: Vesna Galešev, Sufler: Goran Grubišić

Reč reditelja

Vodvilj kao forma je za neke pisce, kako je govorio Jovan Hristić, dramski pisac i čuveni teoretičar drame - za nekog izazov, a za nekog izgovor. On je, naime, to govorio za pisce u doba klasicizma i Korneja koji je stroga klasicistička pravila upravo koristio kao izazov da napiše svoja najbolja dela, dok su drugi pisci koristili pravila kao izgovor da su napisali dobre drame.

To se apsolutno može primeniti i na vodvilj.

Nasleđe Labiša i Fejdoa, rodonačelnika ovog žanra, upravo je sadržano u ovom komadu Kena Ludviga. Tako dobro skrojeni komad i dalje je izazov za reditelje, jer je komedija žanr za koji je najteže pisati kritiku. Kada je smešna, postigla je svoj cilj i onda nema prostora za učitavanja značenja. Postići taj most između publike i glumaca, nije mali zadatak. U ovom komadu je prisutno sve ono što jedan fenomenalan vodvilj treba da ima… vrata, viski umesto šampanjca, ljubavnik u ormaru, razgovor gluvih, ponavljanja, bračne peripetije, obrte u toku samo jedne scene i srećan kraj za aktere.

Anri Bergson, čuveni francuski filozof u svojim traktatima "O smešnom"… analizira upravo vodvilj kao primer koliko žudimo za apsurdnim. Shvatanje apsurda i smeh koji proizlazi iz njega - to je pogled na svet oko nas.
Moj svetonazor je takođe zasnovan na apsurdnosti sveta oko nas i kada mi se pruži prilika da to prikažem pozorišnoj publici, ostaje samo zahvalnost subotičkom teatru na tome.
 
Pozorište "Kosztolányi Dezső" |

Premijera: 23. sep 2020.
Režija: Kinga Mezei

Igraju:
Gabor Mesaroš
Boris Kučov
David Buboš
Tamaš Hajdu, k.g.
Ervin Palfi, k.g.
Noemi Kemiveš, k.g
Snimkom se uključuje: Eta Šivegeš

Dramaturg: Tamaš Olah, Kinga Mezei, Scenograf: Peter Ondrašek, Kostimograf: Erika Janovič, Kompozitor: Silard Mezei


“Rastrgnite me” (Szedjetek szét) je radni naslov predstave koji je nastao na životnom delu Ištvana Domonkoša. Pesnik je još sedamdesetih godina prošlog veka napustio Vojvodinu, svoju domovinu, ali u svojim tekstovima, koji su nastali u dobrovoljnoj emigraciji, svedoči o tome da nikad nije mogao potpuno da ode. Možda njegovo najpoznatije delo, poema “Havarija” (Kormányeltörés) je balada emigranata i gasterbajtera svih srmena. Do današnjeg dana nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti, šta više, možda je aktuelnije nego ikada. Preko poezije, proze i eseja Domonkoša možemo pisati o odlasku, ostanku, o našem odnosu prema domovini i zašto nikad nismo zadovoljni svojom situacijom, zašto uvek želimo nešto drugo, više.

Kao osnova za svet predstave je služio mikrokosmos plaže Istre romana “Punjena ptica” (A kitömött madár), jer je to već u samoj sebi veoma metaforičan. Ali motivi iz romana, kao što su kraj sezone, prelaznost, more, sezonski rad ili biti stranac, prevazilaze sami sebe i postaju alegorični. I prostor predstave dobija više značenja, postaće apstraktni prostor, koji vizuelno potvrđuje gornje motive, ali ostavlja mnogo više prostora za igru i za maštu gledalaca, nego jedna realna konstrukcija scene. U ovom prostoru igraju glumci. Ovde traže, pred publikom, svoje istine.

Domonkoš je u svojim delima opisao ljude, koji su neverovatno plastičani i grešni, ali beskrajno ljudski. Kao čitaoci, imamo osećaj, da su oni “naši ljudi”, tačno ih poznajemo, bilo kada možemo da ih sretnemo na vojvođanskim ulicama ili baš na jadranskoj plaži. Likovi njegovih romana, pesama i pripovedaka su jedni pored drugog u ovoj predstavi, čak više ponekad se i sretnu. Lica, koja smo stvorili nastali su u duhu životnog dela. Važno nam je bilo, da oni slede životnu filozofiju Domonkoša, da budu jedinstveni, ali da njihovi problemi postanu univerzalni.
 
manon_lesko_plakat.jpg

Манон Леско је представљена први пут у Театро Ређо у Торину, првог фебруара 1893, осам дана пре премијере Вердијевог Фалстафа у Скали. Оркестром је дириговао Алесандро Поме, док су у главним улогама наступили Чезира Ферани (Манон), Ђузепе Кремонини (Де Грије) и Акиле Моро (Леско). Потпуни тријумфални успех који је опера постигла код критике и публике уцртао је пут веома дугој Пучинијевој слави, и вероватно се није поновио, за живота композитора, више ни за једну од његових опера, бар кад је критика у питању. Међу критикама које су се појавиле сутрадан после премијере, подсетићемо се на ону коју је написао Ђузепе Депанис, који је у „Gazzetta piemontese“ говорио о „сјајном успеху ...одушевљењу...тријумфу“; и на критику Ђованија Поче, критичара „Corriere della sera“, коме није промакло сензибилно напредовање које је Пучини дотерао на пољу квалитета певања, још од Едгара. Са своје стране, Е. А. Берта је прорицао да се Пучини показује као, „један од најјачих, ако не и најјачи, писац опера међу младим Италијанима.“ Са друге стране, свесрдна вагнеровска оновременска критика, чије се торинско крило показивало у Италији несумњиво најефикаснијим, није могло а да јавно не укори неке сладуњаве „италијанске“ склоности Пучинијевог стила. У „Италијанској музичкој ревији“ која је изашла 1894, Ејбел Енгелфрид, је сумирајући претходну годину, и за Манон Леско употребио ове изразе: „Манама музичке инвенције одговарају мане инструментализације, уопште узевши толико уједначене и преко мере захтевне. Певање је готово стално праћено унисоно оркестром: ласкања се смењују без краја, и на такав начин да постају права мора за слушаоца, нарочито у другом и четвртом чину; за остатак оркестра се може рећи да служи, понављајући славну реченицу, као обична гитара.“ Од значајног интереса данас се може показати, иначе, мишљење Џорџа Бернарда Шоа после приказивања опере у лондонском Ковент Гардену, 14. маја 1894: „Чини ми се да је Пучини, више од било ког свог ривала, највероватнији наследник Вердија.“ У оквиру скорашње критике, подсетимо се Феделе Д’Амика: „Овде тема постаје нешто друго: љубавна тема схваћена као проклетство... Мими, Ћо-ћо-сан, Лиу, иду у рај; а и Флорија Тоска, неизоставно. Манон, међутим, иде директно у пакао, то место које је ситна буржоазија морала ускоро избрисати из својих премиса. Манон припада, наиме, тренутку који још није ситнобуржујски у европској савести: тренутку у коме су моралне вредности биле неизвесне, отворене, немирне, али још неотуђене и мистификоване у новим идеалима масе.“ Моско Камер, уосталом, бележи да Манон Леско може бити дефинисана као опера у којој је први пут Пучини пронашао сам себе као музичара [...]. То његово дело представљено је као најчистије, лишено оних намерних агресија у нашем сензибилитету којима смо изложени од Тоске па даље. Музика је веома младалачки озбиљна; у њој тиња мрачна ватра очајничке страсти, и на пола драме се разбуктава пламен који прождире... Не бринући о драмској или психолошкој префињености, Пучини ту расипа с младалачком великодушношћу такво богатство мелодијских идеја које се не могу наћи ни у једној његовој следећој опери.“ Клаудио Сартори, враћајући се на љубавну тему, понавља то исто што је Камер покренуо у вези са недостатком психолошке разноврсности, изјављујући да „љубав код Манон не постоји“, пошто је „Пучини искључио или заборавио период за кратку срећну љубав двоје младих: брзи дует при сусрету, у првом чину и онај други на крају другог чина су само одрази, обећања и ехо једне љубавне сцене која недостаје гледаоцу и недостаје ликовима да би их проценили, јасно оцртали, да би им дали важну суштину, разлог праве патње.“Сам Сартори, изјављујући да у Манон Леско „музичара интересује само и једино женски лик“, противречи мишљењу највише израженом у дотичној студији да жели више у Де Гријеу него у Манон правог главног јунака опере; он потом допушта да је „партитура Манон типични производ младости, то је резултат одушевљења. Лирски језик још није достигао срећни компромис Боема успостављајући сопствене законе. Зна да се још у вердијевском начину изражавања препусти често мелодрамском, личностима, све личности више воле да певају него да рецитују. Али су мелодије свеже, искрене, срчане, пуне полета; ретки су мелодијски обрти који се сами спуштају, што ће касније постати карактеристика Пучинијеве фразе. За сада се Пучини срећан препушта задовољству певања, још се не брине за стил и, ако се карактеристични акценти налазе код Манон, још нису одредишта, већ предзнаци будућег стила који ће изградити.“ Међу размишљањима о опери би требало напоменути Анђолу Бонисконти, која је између осталог приметила, претходно недовољно формулисано али не без истине, да је први чин „можда најбољи" у целој партитури. Затим Бонисконтијева додаје „да је Италији [...] био потребан један историјски лик који налази још своје прибежиште у мелодрами; пре него што су се могли видети и наћи резултати у окретању странице „генерације осамдесетих“ Пучини, исти онај из Манон Леско [...] се пак открива неизбежно у јавности као такав лик: са свим својим историјским веома важним недоумицама; са тим својим болним и стално присутним „осећањем да је вољен али не и схваћен“; са својим привидним скретањем, и својим упадљивим културним и техничким „осавремењивањем“: призматични уметник. И јединствен.
Алдо Никастро, Водич кроз оперу од Монтевердија до Хенцеа
Приредио Ђоакино Ланза Томази, Плави круг, Београд, 2008.
 

Opera & Theatre MADLENIANUM
BEOGRAD, 11080 ZEMUN
Ul. Glavna 32
centrala: 011/316 25 33
fax: 011/210 86 85
mad.oper@madlenianum.rs


1280px-Madlianum_sad.jpg

Opera i teatar Madlenijanum (latinicom češće Madlenianum) prva je privatna opera i pozorišna kompanija, kako u Srbiji, tako i u jugoistočnoj Evropi, Osnovala ga je Madlena Cepter, supruga Filipa Ceptera, srpskog biznismena. Ime Madlenijanuma potiče od imena Madlene Cepter.

Opera i teatar Madlenijanum osnovan je 25. decembra 1997. godine, a prva premijera izvedena je 26. januara 1999, u zgradi u kojoj se prethodno nalazila druga zgrada Narodnog pozorišta u Beogradu. Nakon sedam godina rada i pet različitih faza rekonstrukcije, 19. aprila 2005, potpuno renovirano, rekonstruisano i konceptualno obogaćeno zdanje otvorilo je svoja vrata za javnost. Nalazi se u starom gradskom jezgru Zemuna, koji je prostorno kulturno-istorijska celina od izuzetnog značaja. U pozorištu se prikazuju opera, balet, koncerti, kao i dramski i muzički program.
 
Operu volim.Do sada sve kod nas prikazane gledala sam.kao student i pocetnik na poslu sa trece galerije a kako je vreme odmicalo iz loza,u kojima se po meni akustika najbolje cula. Na srecu sada imamo prelepu salu u Zemunu gde uzivamo,kao u drugim zemljama.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top