Quantcast

Opera

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.184

NARODNO POZORISTE, Francuska 3


G. Doniceti

LJUBAVNI NAPITAK
Opera za mlade
(skraćena verzija)
Libreto: Feliče Romani
Prevod: Tadija Miletić
Umetnički rukovodilac: Stanko Jovanović
Režija i dramatizacija: Tadija Miletić
Klavirska saradnja: Vladimir Gligorić
Scenograf: Miraš Vuksanović
Kostimograf: Snežana Pešić Rajić
Izvršni producent: Andreja Rackov
Asistent scenografa: Jasna Saramandić
Asistent kostimografa: Branka Jelikić

Solisti:

Nemorino - Vladimir Lalić/Tibor Heveši
Adina - Nevena Tirnanić/Jovana Čurović
Belkore - Ivan Plazačić
Dulkamara - Mihailo Šljivić/Nikola Basta
Đaneta - Ana Petrović/Olivera Krljević

Horski ansambl:
Dragana Radovanović (Seljanka)
Nevena Đorđević (Konobarica)
Zorana Stanišić (Gospođa)
Jovana Jovićević (Piljarica)
Marko Živković (Piljar)
Stevan Karanac (Seljak)
Vladimir Bulatović (Starac)
Aleksandar Novaković (Krčmar)

Inspicijent: Vesna Ćurčić Petrović
Vokalni pedagozi: Tanja Obrenović, Nenad Nenić
Muzička priprema: Vladimir Gligorić, Dejan Subotić, Dušan Toroman
Dizajn svetla: Srđan Jovanović
Realizacija zvuka: Dušan Arsikin
Realizacija videa: Zvonko Jelušić
Organizator na praksi: Verica Đukić
Sufler: Zorica Popović
Majstor pozornice: Milan Ćirić
Šminka i frizure: Mirjana Rakić
Garderoba: Tanja Vuksanović i Miladin Pavićević

Opera za mlade

Operom Ljubavni napitak Gaetana Donicetija nastavljamo naš program za mlade i za decu koji smo započeli 2013. godine sa operom Čarobna frula V.A. Mocarta, u želji da stvaramo operski podmladak, buduće ljubitelje operske umetnosti. Opera se izvodi na srpskom jeziku, u skraćenoj verziji i uz klavirsku pratnju, kako bi bila dostupna i publici u unutrašnjosti naše zemlje koja nema scenske kapacitete za izvođenje kompletnih opera.
Ljubavni napitak je komična opera satkana od priče o radosti, ljubomori, zaljubljenosti, igri, pre svega ljubavi. Prelepa Adina čita priču o čudesnom napitku koji rešava sve ljubavne probleme i mladi Nemorino u tome vidi način da se Adina napokon zaljubi u njega. Dolazak doktora Duklamare u selo događa se u pravom trenutku. Nemorino od njega otkupljuje ljubavni napitak i time započinje niz smešnih i interesantnih dešavanja koja pokazuju šta je sve zaljubljena osoba spremna da učini. Na kraju, najvažnije je upoznati pravu ljubav, pronaći prave vrednosti u životu i potvrditi da život ima smisla jedino ako ga delimo sa osobom koju volimo.
U režiji i dramatizaciji Tadije Miletića, opera počinje velikom pijacom, gde se u žamoru i gužvi između ostalih stvari prodaje i sam ljubavni napitak. Režijskom koncepcijom se ukida tzv. „četvrti zid“, i dramska radnja se odvija svuda, kao i okolo gledalaca. Umetnički rukovodilac projekta je dirigent Stanko Jovanović, uz klavirsku saradnju pijaniste Vladimira Gligorića. Legendarna arija „Una furtiva lagrima“ predstavlja jednu od najpoznatijih i najveličanstvenijih dela operskog stvaralaštva, a u izvođenju solista Vladimira Lalića i Tibora Hevešija dobija nov i mladalački polet.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.184

VELIKI GETSBI
Tekst: Hristo Bojčev
Reditelj: Ana Radivojević Zdravković
B. Trifunović, Lj. Bulajić, T. Aleksić, M. Timotijević, M. Janketić, M. Čučilović, S. Juričan, B. Tomović, M. Lukić, V. Tešović, Lj. Repić, pas…

VELIKI GETSBI
Hrista Bojčeva
Vrsni dramatičar Hristo Bojčev je jedno od najznačajnijih dela američke književnosti, roman „Veliki Getsbi“ S.F. Ficdžeralda, pretočio u pozorišnu formu. Kroz istoimene filmove Sidnija Polaka (sa Robertom Retfordom u glavnoj ulozi) i Baza Lurmana ( sa Leonardom Dikaprijem kao Getsbijem) roman je dokazao svoju nesumnjivu filmsku podatnost. Hristo Bojčev pronašao je pravi teatarski ključ za pričanje velike priče, u nekom smislu – ključ dijametralno suprotan onom koji imaju odlični pomenuti filmski scenariji. Hristo Bojčev razgrće atraktivnost masovnih skupih zabava koje je Getsbi u vreme prohibicije priređivao u svom velelepnom njujorškom domu i dolazi do snažnog uporišta za svoju dramu u Ficdžeraldovoj pre svega antiratnoj ljubavnoj priči između Getsbija i njegove Dejzi.
Hristo Bojčev utemeljuje svoju dramu na činjenici da su dva glavna junaka, Džej Getsbi i Nik Karavej, bili vojnici u Prvom svetskom ratu, a taj rat je iz korena promenio njihove živote. I svi ostali likovi u drami svu na svoj način poredni ratni stradalnici. Ima li vremena u kojem nema smisla progovoriti protiv rata? Ima li smisla u remek delu „Veliki Getsbi“ u današnjem trenutku akcentovati nešto drugo, a ne potrebu da sačuvamo ljude od ratnog zla? Džej Getsbi bio je spreman da sve, pa i svoj život, da za ženu koju je voleo. Snaga njegove ljubavi nesumnjivo uzdiže priču u potresne visine koje su važne kad je melodramski žanr u pitanju.
Autorski tim čine reditelj Ana Radivjoević Zdravković, scenograf Dejan Pantelić, kostimograf Jelena Stokuća, kompozitor Janja Lončar i asistent režije Marko Jovičić.
Predstava ima titl na engleskom jeziku.

Izvor: operatheatremadlenianum.com
Otkazana predstava 15,19 i 20 oktobra zbog tehnickih razloga



https://nasceni.rs/venue/opera-teatar-madlenianum
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.184
NOĆ BOGOVA
Opera & Teatar MADLENIANUM, Madlenianum - velika sala
Glavna 32, 11080 Beograd

GAVRANFEST
NOĆ BOGOVA · Teatar Tri glumca, Beograd
Reditelj: Marko Manojlović
V. Ćetković, D. Lutkić, N. Cile Ilić


22. oktobar 2020. u 19.30
Velika scena Madlenianuma

Teatar Tri glumca

Igraju: Dejan Lutkić, Vojin Ćetković i Nebojša Ilić

Reditelj: Marko Manojlović

Kostimograf: Maja Mirković

Jedne večeri na desetogodišnjicu prijateljstva kralj Luj XIV (Ćetković), dvorska luda (Lutkić) i pisac Molijer (Ilić) se zajedno opijaju evocirajući uspomene na prohujala vremena. Usred veselja, kralj otkriva da je saznao da njih dvojica igraju farsu o njemu u kojoj ga ismejavaju, pa prisiljava svoje prijatelje da tu farsu odigraju samo za njega.

"Kao u većini komada napisanih od druge polovine 20. veka ne postoji jasno žanrovsko određenje. Ako bi morala da se izmisli žanrovska kovanica za ovu predstavu, to zvuči otprilike: tragikomedija sa elementima farse u okviru političkog teatra. Ili kako se obično to opisuje, dosta slobodnim terminom – 'životna predstava'", kažu glumci.

Gavranov dinamičan komad o ljubavi, prijateljstvu i vladanju, pun neočekivanih obrta koji pozorišnoj publici zadržavaju dah, u proteklih četvrt veka imao je čak 19 pozorišnih premijera širom sveta od Sarajeva, Maribora, Podgorice i Mostara do Vašingtona, Melburna, Sofije, Praga...



Izvor: operatheatremadlenianum.com
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.184
TEŠKO JE REĆI ZBOGOM

Opera & Teatar MADLENIANUM, Madlenianum - velika sala
Glavna 32, 11080 Beograd
GAVRANFEST
TEŠKO JE REĆI ZBOGOM · Teatar Vihor, Beograd
Reditelj: Marija Brana Lipkovski
N. Janković, I. Mihailović, N. Vukes



23. oktobar 2020. u 19.30
Velika scena Madlenianuma

Teatar Vihor

Likovi:

TEA – Nevena Vukes

DAVOR – Ivan Mihailović

ENA – Nina Janković



Režija: Marija Lipkovski

Scenografija: Marija Simović

Muzika: Marko Louis

Kostim: ISKON MODE (www.iskonmode.rs)

Organizatori: Dušan Sinđić i Aleksandra Ilić



U dramskom tekstu Teško je reći zbogom susrećemo se sa neobičnim bračnim trouglom. U dinamičnoj priči punoj neočekivanih obrta ''žrtva'' i ''progonitelj'' zameniće mesta, ''istine'' će postati ''laži'' a ''laži'' će postati ''istine.'' Primenjujući akronološki način pripovedanja, ispisujući brze, gotovo kolokvijalne dijaloge, Miro Gavran je napisao modernu savremenu dramu sa kojom će se današnji gledaoci lako poistovetiti, pronalazeći u sudbinama prikazanih junaka deliće svog ličnog iskustva. Neki teatrolozi su ovaj Gavranov tekst imenovali komedijom, neki melodramom, neki dramom – a u njemu se sve te odrednice susreću i prepliću, pozivajući glumce i reditelja na građenje snažne predstave, koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Ako se slažete sa tvrdnjom da su muško-ženski odnosi najvažniji za našu sreću i nesreću – onda ćete u ovoj predstavi istinski uživati.



Izvor: operatheatremadlenianum.com
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.184

Манон Леско је представљена први пут у Театро Ређо у Торину, првог фебруара 1893, осам дана пре премијере Вердијевог Фалстафа у Скали. Оркестром је дириговао Алесандро Поме, док су у главним улогама наступили Чезира Ферани (Манон), Ђузепе Кремонини (Де Грије) и Акиле Моро (Леско). Потпуни тријумфални успех који је опера постигла код критике и публике уцртао је пут веома дугој Пучинијевој слави, и вероватно се није поновио, за живота композитора, више ни за једну од његових опера, бар кад је критика у питању. Међу критикама које су се појавиле сутрадан после премијере, подсетићемо се на ону коју је написао Ђузепе Депанис, који је у „Gazzetta piemontese“ говорио о „сјајном успеху ...одушевљењу...тријумфу“; и на критику Ђованија Поче, критичара „Corriere della sera“, коме није промакло сензибилно напредовање које је Пучини дотерао на пољу квалитета певања, још од Едгара. Са своје стране, Е. А. Берта је прорицао да се Пучини показује као, „један од најјачих, ако не и најјачи, писац опера међу младим Италијанима.“ Са друге стране, свесрдна вагнеровска оновременска критика, чије се торинско крило показивало у Италији несумњиво најефикаснијим, није могло а да јавно не укори неке сладуњаве „италијанске“ склоности Пучинијевог стила. У „Италијанској музичкој ревији“ која је изашла 1894, Ејбел Енгелфрид, је сумирајући претходну годину, и за Манон Леско употребио ове изразе: „Манама музичке инвенције одговарају мане инструментализације, уопште узевши толико уједначене и преко мере захтевне. Певање је готово стално праћено унисоно оркестром: ласкања се смењују без краја, и на такав начин да постају права мора за слушаоца, нарочито у другом и четвртом чину; за остатак оркестра се може рећи да служи, понављајући славну реченицу, као обична гитара.“ Од значајног интереса данас се може показати, иначе, мишљење Џорџа Бернарда Шоа после приказивања опере у лондонском Ковент Гардену, 14. маја 1894: „Чини ми се да је Пучини, више од било ког свог ривала, највероватнији наследник Вердија.“ У оквиру скорашње критике, подсетимо се Феделе Д’Амика: „Овде тема постаје нешто друго: љубавна тема схваћена као проклетство... Мими, Ћо-ћо-сан, Лиу, иду у рај; а и Флорија Тоска, неизоставно. Манон, међутим, иде директно у пакао, то место које је ситна буржоазија морала ускоро избрисати из својих премиса. Манон припада, наиме, тренутку који још није ситнобуржујски у европској савести: тренутку у коме су моралне вредности биле неизвесне, отворене, немирне, али још неотуђене и мистификоване у новим идеалима масе.“ Моско Камер, уосталом, бележи да Манон Леско може бити дефинисана као опера у којој је први пут Пучини пронашао сам себе као музичара [...]. То његово дело представљено је као најчистије, лишено оних намерних агресија у нашем сензибилитету којима смо изложени од Тоске па даље. Музика је веома младалачки озбиљна; у њој тиња мрачна ватра очајничке страсти, и на пола драме се разбуктава пламен који прождире... Не бринући о драмској или психолошкој префињености, Пучини ту расипа с младалачком великодушношћу такво богатство мелодијских идеја које се не могу наћи ни у једној његовој следећој опери.“ Клаудио Сартори, враћајући се на љубавну тему, понавља то исто што је Камер покренуо у вези са недостатком психолошке разноврсности, изјављујући да „љубав код Манон не постоји“, пошто је „Пучини искључио или заборавио период за кратку срећну љубав двоје младих: брзи дует при сусрету, у првом чину и онај други на крају другог чина су само одрази, обећања и ехо једне љубавне сцене која недостаје гледаоцу и недостаје ликовима да би их проценили, јасно оцртали, да би им дали важну суштину, разлог праве патње.“Сам Сартори, изјављујући да у Манон Леско „музичара интересује само и једино женски лик“, противречи мишљењу највише израженом у дотичној студији да жели више у Де Гријеу него у Манон правог главног јунака опере; он потом допушта да је „партитура Манон типични производ младости, то је резултат одушевљења. Лирски језик још није достигао срећни компромис Боема успостављајући сопствене законе. Зна да се још у вердијевском начину изражавања препусти често мелодрамском, личностима, све личности више воле да певају него да рецитују. Али су мелодије свеже, искрене, срчане, пуне полета; ретки су мелодијски обрти који се сами спуштају, што ће касније постати карактеристика Пучинијеве фразе. За сада се Пучини срећан препушта задовољству певања, још се не брине за стил и, ако се карактеристични акценти налазе код Манон, још нису одредишта, већ предзнаци будућег стила који ће изградити.“ Међу размишљањима о опери би требало напоменути Анђолу Бонисконти, која је између осталог приметила, претходно недовољно формулисано али не без истине, да је први чин „можда најбољи" у целој партитури. Затим Бонисконтијева додаје „да је Италији [...] био потребан један историјски лик који налази још своје прибежиште у мелодрами; пре него што су се могли видети и наћи резултати у окретању странице „генерације осамдесетих“ Пучини, исти онај из Манон Леско [...] се пак открива неизбежно у јавности као такав лик: са свим својим историјским веома важним недоумицама; са тим својим болним и стално присутним „осећањем да је вољен али не и схваћен“; са својим привидним скретањем, и својим упадљивим културним и техничким „осавремењивањем“: призматични уметник. И јединствен.
Алдо Никастро, Водич кроз оперу од Монтевердија до Хенцеа
Приредио Ђоакино Ланза Томази, Плави круг, Београд, 2008.
 

Ariodante

ravnogorka
Poruka
14.731
Inače da, Pučini je bio hitmejker, smatra se lošim ukusom voleti Pučinija koji je sav tako melodramatičan.
Ali njegovi ženski likovi su toliko jaki, čak i onda kad nemaju "glavnu" ulogu, kao u Toski.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.184
Opera & Teatar MADLENIANUM, Madlenianum - velika sala
Glavna 32, 11080 Beograd

GAVRANFEST
HOTEL BABILON · Teatar Gavran, Zagreb
Reditelj: Aida Bukvić


25 OKT 2020 NEDELJA, 19:30


Glume: Mladena Gavran
Režija: Aida Bukvić
Scena: Jasmina Pacek
Kostimi, dizajn svetla i šminka: Zdenka Mihelj



U komediji Hotel Babilon pojavljuje se 11 lica koja pričaju neobičnu priču o ljubavi koja se dogodila u letnjim mesecima u malom dalmatinskom gradu između slovačke turistkinje Zuzane Kolarove i lokalnoga zavodnika, recepcionara Jakše Hektorovića zvanog Dalmatiner…Kad profesionalni zavodnik odbaci naivnu devojku, u nastupu ljubomore dogodiće se pokušaj ubistva. Nakon toga na sudu će se uz oštećenika i okrivljenu naći i brojni svedoci (Međimurka, Italijan, Bosanka, Nemica…) čiji će iskazi u mozaičnoj strukturi plastičnog i humornog pripovedanja iznedriti pred gledaoce ovu neobičnu rašomonsku priču.





Izvor: operatheatremadlenianum.com
 

Mita Komita

Elita
Moderator
Poruka
15.997

Opera & Theatre MADLENIANUM
BEOGRAD, 11080 ZEMUN
Ul. Glavna 32
centrala: 011/316 25 33
fax: 011/210 86 85
mad.oper@madlenianum.rs


1280px-Madlianum_sad.jpg

Opera i teatar Madlenijanum (latinicom češće Madlenianum) prva je privatna opera i pozorišna kompanija, kako u Srbiji, tako i u jugoistočnoj Evropi, Osnovala ga je Madlena Cepter, supruga Filipa Ceptera, srpskog biznismena. Ime Madlenijanuma potiče od imena Madlene Cepter.

Opera i teatar Madlenijanum osnovan je 25. decembra 1997. godine, a prva premijera izvedena je 26. januara 1999, u zgradi u kojoj se prethodno nalazila druga zgrada Narodnog pozorišta u Beogradu. Nakon sedam godina rada i pet različitih faza rekonstrukcije, 19. aprila 2005, potpuno renovirano, rekonstruisano i konceptualno obogaćeno zdanje otvorilo je svoja vrata za javnost. Nalazi se u starom gradskom jezgru Zemuna, koji je prostorno kulturno-istorijska celina od izuzetnog značaja. U pozorištu se prikazuju opera, balet, koncerti, kao i dramski i muzički program.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.184
Operu volim.Do sada sve kod nas prikazane gledala sam.kao student i pocetnik na poslu sa trece galerije a kako je vreme odmicalo iz loza,u kojima se po meni akustika najbolje cula. Na srecu sada imamo prelepu salu u Zemunu gde uzivamo,kao u drugim zemljama.
 

Ariodante

ravnogorka
Poruka
14.731
Operu volim.Do sada sve kod nas prikazane gledala sam.kao student i pocetnik na poslu sa trece galerije a kako je vreme odmicalo iz loza,u kojima se po meni akustika najbolje cula. Na srecu sada imamo prelepu salu u Zemunu gde uzivamo,kao u drugim zemljama.
Pa da, ali Madlenijanum retko daje opere.
S druge strane, balet i mjuzikli su cesti, ko voli.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.184
TRAVIJATA
opera Đuzepa Verdija


SADRŽAJ
Prvi čin - Salon u Violetinoj kući

U svom raskošnom stanu u Parizu, Violeta dočekuje goste. Među njima je i mladi Alfred Žermon koga njegov prijatelj Gaston predstavlja kao starog Violetinog obožavaoca. Društvo nagovara Alfreda da zapeva napitnicu, koju prihvate Violeta i svi ostali. Ali, Violeti iznenada pozli, veselo društvo prelazi u susednu prostoriju. Ubrzo Alfred dolazi Violeti i govori joj o svojoj ljubavi. Njegova iskrena ispovest duboko je uzbudila Violetu. Ona se u početku koleba jer ne veruje više u ljubav, ali videći da Alfred istinski oseća, pristaje da se ponovo vide kada uvene cvet kamelije koji mu je predala. Dakle: sutra! Alfred srećan odlazi. I gosti se opraštaju. Violeta ostaje sama u mislima o Alfredu i svom životu. Veselom pesmom Violeta slavi kratkotrajne radosti života, kojima se treba predati dok traju.
Drugi čin, prva slika - Seoska kuća u blizini Pariza
Sjedinjeni u srećnoj ljubavi, Violeta i Alfred već tri meseca žive u malom letnjikovcu u blizini Pariza, daleko od ranijeg Violetinog društva. Alfredovu sreću pomućuje vest koju slučajno saznaje od sobarice - da Violeta prodaje stvari kako bi podmirila troškove života. On žuri u Pariz da to spreči. Violeta dolazi i sa osmehom čita pozivnicu svoje prijateljice Flore za svečani bal. Tada joj prijavljuju posetu: pred nju izlazi, dostojanstvenog držanja i hladnog izraza, Žorž Žermon, Alfredov otac, koji je došao da „spase“ sina iz njenih ruku. Violeta je duboko uvređena i želi da napusti sobu. Njeno držanje zbunjuje starog Žermona, koji ubrzo uviđa da je Violeta dobro i pošteno stvorenje koje iskreno voli Alfreda. Stari Žermon je dirnut, ali ipak od Violete traži da napusti Alfreda, kako njihova veza, koja je u društvu primljena sa negodovanjem, ne bi bila prepreka srećnoj udaji Alfredove sestre. Violeta pristaje slomljenog srca i oprašta se od Žermona. Kada ostane sama, piše Alfredu oproštajno pismo. Iznenada se pojavljuje Alfred, ali mu ona ne pokazuje pismo i oprašta se od njega sa suzama u očima. Uznemiren, Alfred očekkuje najavljeni dolazak svoga oca. Ali mu komisinario, koji je tu bio u prolazu, donosi pismo koje je dobio od neke žene za Alfreda - to je Violetino pismo. Ona ga napušta i vraća se svom ranijem životu. Stiže otac koji ga nagovara da se vrati kući u rodnu Provansu. Videvši na stolu pozivnicu za bal kod Flore, Alfred odlazi u Pariz da nađe Violetu.
Drugi čin, druga slika - Salon u Florinoj kući
u Florinom salonu se sastalo staro parisko društvo, u kojem se proneo glas da je Violeta napustila Alfreda. Goste zabavlja balet. Pojavljuje se Alfred, a zatim i Violeta u pratnji barona Dufola. Alfred i baron se nađu za kartaškim stolom, za kojim Alfred dobija veliku sumu novca. Alfred izaziva barona, ali ih rastavlja Flora koja društvo vodi na večeru. Violeta je tajno pozvala Alfreda na razgovor. On žurno dolazi, u nadi da će se pomiriti. Violeta ga moli da se povuče, jer se boji da će ga baron pozvati na dvoboj. Ona ne sme Alfredu da prizna da strahuje za njega i time još više podstiče njegov bes. Priznaje mu da se zaklela da će ga ostaviti i da je to od nje tražio Dufol. Zaslepljen ljubomorom, Alfred glasno poziva celo društvo i pred svima vređa Violetu, bacajući joj pred noge na kartama dobijeni novac - kao kurtizani. Svi su zgranuti i osuđuju njegov postupak. Pojavljuje se i stari Žermon koji ga osuđuje za postupak i udaljava ga od društva. Baron izaziva Alfreda na dvoboj.
Treći čin - Violetina soba
U skromno nameštenoj sobi jutro zatiče budnu Violetu, a pored nje u fotelji zaspalu sobaricu Aninu. Violeta je teško bolesna od tuberkuloze i s mukom ustaje iz postelje. Posećuje je lekar, doktor Grenvil, koji saopštava Anini da se Violetin život bliži kraju. Violeta ponovo čita pismo Alfredovog oca koji joj zahvaljuje što je održala obećanje. Dvoboj je održan, Dufol je ranjen. Alfred je u inostranstvu, vratiće se da je moli za oproštaj i uskoro će je obojica posetiti. Posmatrajući u ogledalu svoje uvelo lice, Violeta strahuje da će sve biti prekasno. U isti mah, kroz otvoreni prozor dopiru veseli glasovi pariske mladeži, koja se raduje karnevalu. Anina uzbuđeno ulazi i priprema Violetu na iznenađenje: došao je Alfred. On ulazi i strasno je grli, obećavajući da će je odvesti iz Pariza negde gde će se oporaviti i započeti sa njim novi život. Violeta bi htela da se obuče i izađe, ali joj to snage više ne dopuštaju. Stiže i stari Žermon, ali prekasno, da bi je zagrlio kao kćer. Ona se očajno čita da li će je zaista mimoići životna sreća, sada, kada joj se najzad nasmešila. S tim mislima predaje Alfredu svoju sliku iz medaljona i umire.

OKO TRAVIJATE

Đuzepe Verdi je tokom celog života neumorno tragao za novim, smelim, interesantnim sadržajima, koji bi mogli poslužiti za osnovu operskog libreta. Tako je 1848. godine, odmah po izlasku iz štampe, zapazio roman Aleksandra Dime Sina Dama s kamelijama, o kome se mnogo raspravljalo u svim krugovima. Verdi čak pripravlja za svog budućeg libretistu scenario sa sadržajem preuzetim iz romana, ali napušta detaljniju razradu. On neumorno piše opere, jednu za drugom: 25. oktobra 1848. je premijera Korsara u Trstu, 27. januara 1849. prikazuje se Bitka kod Lenjana, 8. decembra iste godine izvodi se Lujza Miler, 16. novembra 1850. Stifelno. Posle tog ubrzanog tempa pisanja i pripremanja njihovih premijera u burnim godinama revolucije, ustanka, bitaka i osvajanja, Verdi je sazreo, i kao ličnost i kao umetnik, tako da njegova sledeća dela: Rigoleto, Trubadur i Travijata predstavljaju ne samo njegove najveće dotadašnje uspehe, već i prava remek-dela operske literature i daleko nadmašuju celokupno evropsko opersko stvaralaštavo epohe (izuzev Vagnera). Verdi je posle tragičnog gubitka porodice uspeo da se otrgne iz očajanja i potištenosti; sopstvenik je imanja u Le Ronkolu i palate u Busetu i, sa tastom, utanačuje kupovinu velikog plodnog zemljišta Sant Agata na Pou. U pevačici Đuzepini Streponi pronašao je idealnog životnog saputnika, ženu, druga i prijatelja. Sada ima znanja, snage i iskustva da stvara velika dela. Sa Đuzepinom putuje na premijere svojih opera a u Parizu se oseća najbolje. Njihova veza nije ozakonjena, što smeta Italijanima, sugrađanima u Busetu, tastu Bareciju, ali u Parizu, tome niko ne pridaje nikakav značaj. Kad su u teatru Vodvilja zajedno gledali scensku verziju Diminog romana, ostali su oboje fascinirani, Verdi sa libretistom Pijaveom izrađuje okosnicu radnje. Za samo četrdesetak dana cela opera je komponovana! Premijera je predviđena u pozorištu Feniče u Veneciji. Verdi u pregovorima sa upravom pozorišta u Veneciji traži dobre tumače glavnih uloga, jer zna da je sadržaj za operu nov i neobičan. Na sceni se prikazuje radnja iz savremenog života, koji publika poznaje i u kome učestvuje. Na premijeri 6. marta 1853. Travijata neslavno propada. U pismu učeniku i saradniku Emanuelu Muciju, Verdi piše: „Travijata sinoć propala. Da li je krivica do mene ili do pevača?... Vreme će odlučiti". Rikordiju javlja: „Moram Vam nažalost saopštiti jednu tužnu vest, ali ne mogu sakriti istinu. Travijata je propala. Ne istražujmo uzroke." Hroničari su uglavnom zabeležili tri osnovna uzroka neuspeha. Prvo, pevače: Violetu Valeri je pevala Fani Salvini Donateli, krupna žena najboljeg zdravlja, koja je izazvala smeh u publici u sceni umiranja. Tenor Lodoviko Graciani, tumač Alfreda, bio je gotovo izgubio glas, a bariton Feliče Varezi je, potpuno nezainteresovan za svoju ulogu, loše pevao, danas tako popularnu ariju Žermona. Drugo: Verdi i libretista Pijave su iz nerazumljivih razloga bili pristali na korišćenje kostima iz doba Luja XIV, što sasvim menja odnos gledaoca prema sadržaju. Treće: novost sadržaja, odnosno nepripremljenost publike da na operskoj sceni vidi osudu postojećeg sistema u kome se jedino novac ceni i u kome se sve kupuje novcem. Verdi je bio uveren u vrednost svog remekdela i za novu premijeru 6. maja sledeće (1854) godine u venecijanskom pozorištu San Benedeto za naslovnu ulogu uzima jedinstvenu Mariju Specija, koja je zaslužna za trijumfalni ishod ove premijere. Travijata vrlo brzo osvaja operski svet, tako da slava opere održava i Diminu dramu na sceni. Sara Bernar, Eleonora Duze i Edviž Fejer su njeni nezaboravni tumači na sceni, a Greta Garbo je milionima bioskopskih gledalaca ostala u trajnom sećanju. Posle Italije Travijata osvaja Beč, Rio de Žanejro, Buenos Ajres, Meksiko Siti: 24 maja 1856, London je očaran, 3. decembra Njujork oduševljen. Varšava, Petrograd, Barselona i Lisabon daju operu u uzastopnim serijama. Opera se prikazuje na italijanskom, ali svuda ubrzo i na jeziku zemlje u kojoj se daje. Publika želi da razume i shvati radnju, da doživljava strasti, zanose i ljubav Violete, a ne samo da osluškuje raskošne glasove. Među najpoznatije operske Violete spadaju Marieta Pikolomini, Adelina Pati, Meri Garden, Lili Leman, Marčela Sembrih, Luiza Tetračini, Neli Melba, Amelita Gali-Kurči, Selma Kurc, Roza Ponsel, Žeraldina Farar. Alfreda su pevali Karuzo i Đilji i Lauri-Volpi, Žermona Karlo Galefi, Rikardo Stračiari i Đuzepe de Luka. U naše doba Renata Tebaldi je bila jedinstvena Violeta, a predstave Travijate sa Marijom Kalas, Đuzepe di Stefanom i Etore Bastijaninijem su bacale prisutne u pravi trans. Karajan je 1963. u milanskoj Skali sarađivao sa Mirelom Freni koja ovu ulogu tumači u snimljenoj filmskoj verziji predstave. Ana Mofo i Noan Saterland su se trudile da dosegnu nenadmašnu opersku tragičarku Kalasovu, a režiseri Felzenštajn, Steler i Viskonti uložili su više vremena u režiju Travijate no što je to uobičajeno. U našoj zemlji Travijata je prvi put izvedena 11.marta 1879. u Zagrebu, a u Beogradu 6.aprila 1921. Sve naše operske kuće izvode ovu operuz tako da je ona upravo stalno na repertoaru.

Konstantin Vinaver

REČ REDITELjA

Travijata je opera koja se stalno vraća u moj život, a nikako da se u potpunosti uhvatimo u koštac, nas dve, nasamo, od početka do kraja. Kada sam se pripremala za prijemni ispit za studije operske režije na Akademiji umetnosti (1995), zamolila sam reditelja Aleksandra Pantelića, porodičnog prijatelja, da mi iz svoje bogate kolekcije video snimaka raznih (belo)svetskih operskih produkcija izabere jednu, koju bih detaljno proučila i izvršila dramaturšku analizu dela. Njegov izbor je bila filmska verzija Travijate u režiji Franka Zefirelija, sa Terezom Stratas u naslovnoj ulozi. To nije bio slučajni izbor, jer je filmskim sredstvima bilo mnogo lakše nepogrešivo pronići u muzičku dramaturgiju dela i dati pravo značenje svakom tonu, akordu, tonalitetu i svakoj muzičkoj frazi. Bio je to školski primer besprekorno analizirane muzičke partiture od strane vrhunskog reditelja, a samim tim, bukvar saznavanja čitave lepeze rediteljskih zahvata, bez mogućnosti greške (što je u teatru uvek prisutno i nikada se ne zna da li je reditelj nešto baš tako želeo, ili je samo tog puta slučajno tako ispalo). Ovaj snimak je prvi, ali ne i jedini „krivac“ što sam sa matematičkog fakulteta pobegla na opersku režiju i što sam za sva vremena zavolela Verdijevu damu sa kamelijama. Sledeći susret sa Travijatom bio je pri izboru teme za diplomski ispit. Želela sam da primenim nova saznanja, dobijena tokom četvorogodišnjeg studiranja od profesora Mladena Sabljića i Gordana Dragovića, i da ovoga puta samostalno izrežiram jednu scenu iz opere. Režirala sam prvu sliku drugog čina, odnosno scenu u bašti. Moja prva Violeta je bila Sanja Kerkez, kojoj je to bio prvi nastup u ulozi Violete Valeri. I Janko Sinadinović je debitovao kao Alfred, a muzički, i dobrim delom dramaturški, pripremala ih je Ana Zorana Brajović, koja je tada već bila kao asistent dirigenta i dirigent u našoj Operi. Jedino su Miodrag D. Jovanović kao Žorž Žermon i Aleksandra Stamenković Garsija kao Anina već pevali u „velikoj“ predstavi. Upravo je Ana dirigovala predstavu Travijate na Velikoj sceni, 24. marta 1999. na koju sam došla da vidim kostime iz drugog čina, ali su se odmah posle prvog čina oglasile sirene i najavile bombardovanje, tako da sam gledanje kostima, kao i sam diplomski ispit morala da odložim za koji mesec. „Moja bašta“, na Sceni „Raša Plaović“ je ličila na „Borinu baštu“ na Velikoj sceni. Nameštaj je bio isti, ali sam malo promenila raspored, kostimi su bili isti, ali sam se trudila da napravim novi, drugačiji mizanscen, a da isto tako bude logičan i dramatičan, kao što je to bio slučaj sa mizanscenom u predstavi sa Velike scene, koju je 1980. pa zatim 1991. režirao gospodin Borislav Popović. Pre nekoliko godina, imala sam priliku da ponovo režiram skraćenu verziju Travijate na Sceni „Raša Plaović“, kojom je tenor Ljubomir Popović polagao magistarski ispit iz pevanja, ulogom Alfreda, a kako „stara“ Travijata u to vreme nije bila na repertoaru, napravili smo celu predstavu, bez horskih numera, uz klavir, sa Gordanom Tomić kao Violetom i ostalim mladim kolegama, od kojih su neki bili i polaznici Operskog studija. Moj četvrti susret sa Travijatom je obnova režije Borislava Popovića, čija je premijera bila 1980, a koju je i on sam obnavljao i menjao mnogo puta. Ovog puta je trebalo pomiriti sećanja onih koji su nastupali u predstavi više od tri decenije sa onima koji debituju u svojim ulogama, trebalo je uvesti dosta novih, mladih članova hora, osvežiti i pomalo modernizovati kostime (koji su i dalje u epohi i rađeni po starim snimcima i skicama gospođe Božane Jovanović, ali ipak izmenjeni i dopunjeni, a sve pod nadzorom naše kostimografkinje Olge Mrđenović)... i konačno, scenografija, koja je dosta izmenjena u odnosu na onu iz 1991, čije je obnavljanje i sve promene u dogovoru sa mnom vršio scenograf Boris Maksimović. Budući da jedan čovek uvek mora na kraju da odlučuje i presuđuje kako će dotična predstava izgledati i koju će poruku nositi sa sobom, stojim iza svake konačne odluke, timski donesene, a sve za dobrobit predstave i za što lepši ugođaj našoj publici. Ovim zahvatima nismo reanimirali 34 godine staru predstavu i produžili život starici koja bi opet da bude devojka, nego smo devojku obukli u iskustvo i znanje, naučili je da poštuje mudrost i tradiciju, a naoružali je smelošću i lepotom i pustili je da živi i da nas uzbuđuje, zabavlja i rastužuje još mnogo godina na našoj sceni.

* * *

ZAŠTO CRVENA KAMELIJA? Umesto odgovora na ovo pitanje, citiraću pasus iz romana Aleksandra Dime, mlađeg, o buketu kamelija koji je bio Violetin „zaštitni znak“:

...Dvadeset pet dana u mesecu kamelije su bile bele, a pet dana su bile crvene. Nikada se nije saznalo za razlog tog menjanja boje, koje beležim, mada ne mogu da ga objasnim, a koje su njeni prijatelji i stalni posetioci pozorišta u koja je češće zalazila, zapazili isto kao i ja...

Mislim da svaka žena razume njen znak kojim je na vrlo prefinjen način stavljala do znanja da kada su kamelije crvene, ona odlazi kući sama. Muškarcima je malo teže da shvate taj sasvim ženski znak, pa ja ni u jednoj „muškoj režiji“, ne videh da Violeta Alfredu (u romanu i drami Margerita Armanu) daje crvenu kameliju odgađajući njihov intimni susret dok cvet ne uvene, odnosno do sledećeg dana. Svi reditelji, čije sam postavke imala prilike da vidim, kako u operi, tako i u drami, romantizovali su taj gest poklanjanja cveta i davali Violeti u ruke belu kameliju, ne prepoznajući informaciju žene, koja je verovatno samo onima sa kojima je bila najintimnija prijateljica i trenutna ljubavnica, na taj način davala do znanja da tih večeri, kako bismo danas rekli – ima poštedu. Taj i još nekoliko detalja i malih izmena, moj su doprinos ovoj predstavi da bude što bolja i znam da mi naš Bora Popović to neće zameriti. Jer sve što smo uradili – našem Bori je u čast.

Ivana Dragutinović Maričić

 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.