KPCTAHK
Poznat
- Poruka
- 8.697
Poštovani prijatelji i drage prijateljice !
Vrlo često mi, naročito kada vam odškrinem vrata svoje duše i srcem napišem delić svog burnog života, ono kada suzama zalevam sećanje na moju dragu, slatku, milu, moju nezaboravnu, najsjajniji biser mog dosadašnjeg ljubavnog života, mi spočitavate a la:
"Da te je istinski volela ta tvoja mila - ne bi te nikada ostavila."
Bi, poštovani prijatelji i slatke prijateljice, jer nekada se pogrešno okrene točak sudbine. Evo vam i dokaza iz mog ličnog iskustva....
Po završetku Bogoslovije u Sr. Karlovcima mene su, valjda samo zato što sam bio đak generacije "sveti oci", zemlja im kosti pogane izbacila iz svoje utrobe, naterali u manastir i zamonašili. Tada sam imao devojku, naša ljubav je bila recipročnog intenziteta i dali smo zavet jedno drugome da ćemo se venčati odmah posle završetka bogoslovije. Kao što napisah - mene su, protiv moje volje, naterali u manastir, (Nisam imao kud da odem, jer su mi udbaški zločinci, kada sam bio u 1. razredu bogoslovije, zverski ubili, žive su ih zapalili u našem trošnom sirotinjskom kućerku, valjda samo zato što je pokojni otac bio na Golom otoku nepunih 5 godina, a ja se usdudio da odem u "popovsku školu", sve moje najmilije i najrođenije: majku, oca, brata i moju seju bliznakinju...
),. a ona se odmah odselila iz našeg grada...
Nikada je posle toga nisam video, tek pre neku godinu sam čuo tužnu, baš onu srceparajuću, vest da se je preselila na Nebesa, ali ona je uvek ostala tu, na istom mestu, u mislima, duši i srcu ... Elem, verujem da je sada i vama kristalno jasno, nekada nas sudbina izda da se ne ostvari jedna velika ljubav ...
Veliki pozdrav i nadam se da se vama nešto slično nikada neće da dogodi, jer nema veće boli, tuge i patnje nego li one kada ti iz života zauvek nestane neko koga duša i srce silno zavoli! Svakodnevno te posle ubija sećanje, posve ...
Vrlo često mi, naročito kada vam odškrinem vrata svoje duše i srcem napišem delić svog burnog života, ono kada suzama zalevam sećanje na moju dragu, slatku, milu, moju nezaboravnu, najsjajniji biser mog dosadašnjeg ljubavnog života, mi spočitavate a la:
"Da te je istinski volela ta tvoja mila - ne bi te nikada ostavila."
Bi, poštovani prijatelji i slatke prijateljice, jer nekada se pogrešno okrene točak sudbine. Evo vam i dokaza iz mog ličnog iskustva....
Po završetku Bogoslovije u Sr. Karlovcima mene su, valjda samo zato što sam bio đak generacije "sveti oci", zemlja im kosti pogane izbacila iz svoje utrobe, naterali u manastir i zamonašili. Tada sam imao devojku, naša ljubav je bila recipročnog intenziteta i dali smo zavet jedno drugome da ćemo se venčati odmah posle završetka bogoslovije. Kao što napisah - mene su, protiv moje volje, naterali u manastir, (Nisam imao kud da odem, jer su mi udbaški zločinci, kada sam bio u 1. razredu bogoslovije, zverski ubili, žive su ih zapalili u našem trošnom sirotinjskom kućerku, valjda samo zato što je pokojni otac bio na Golom otoku nepunih 5 godina, a ja se usdudio da odem u "popovsku školu", sve moje najmilije i najrođenije: majku, oca, brata i moju seju bliznakinju...
Nikada je posle toga nisam video, tek pre neku godinu sam čuo tužnu, baš onu srceparajuću, vest da se je preselila na Nebesa, ali ona je uvek ostala tu, na istom mestu, u mislima, duši i srcu ... Elem, verujem da je sada i vama kristalno jasno, nekada nas sudbina izda da se ne ostvari jedna velika ljubav ...
Veliki pozdrav i nadam se da se vama nešto slično nikada neće da dogodi, jer nema veće boli, tuge i patnje nego li one kada ti iz života zauvek nestane neko koga duša i srce silno zavoli! Svakodnevno te posle ubija sećanje, posve ...
