Pročitala sam negde na internetu jednu, može se reći, kliše pričicu. Reč je ocu i sinu koji su poveli razgovor o životu i smrti, pri čemu je sin upitao oca zašto dobri ljudi umiru mladi.
"Kad se šetaš kroz prelepu baštu, koji cvet najpre ubereš?"
"Onaj najlepši."
"Baš tako."
I onda sam se zamislila... Život je zaista kratak. On je tek milioniti deo vrha igle celokupnog postojanja čoveka, vremena, svega živog i neživog. Dakle, život se, za one malo spiritualnijeg shvatanja egzistencije, može shvatiti samo kao jedna faza u postojanju. Ukoliko bi se život posmatrao kao samo jedan sićušni period od, u proseku, stotinak godina, to nekako (meni barem) umanjuje njegov značaj i sve što u njemu, zarad i sebe i drugih činimo. Ako je on faza, onda naučnim jezikom, možemo život opisati i kao jednu duž, jer (setimo se) duž je rastojanje između tačke A i tačke B na beskrajnoj pravoj. Prava nema početak i kraj, jednako kao što je nama nesaglediv početak i kraj postojanja.
U tom smislu, dok prolazimo kroz tu fazu koju zovemo životom, mi možda zapravo putujemo i na tom putu učimo što o svetu, što o smislu svopstvenog postojanja, prolazimo kroz svakakva iskušenja kojima ispitujemo svopstveni duh. Da budem preciznija... Mi prolazimo kroz bezbroj najrazličitijih situacija kroz koje treba nešto da naučimo, a u učenju svako pravi greške. Možda upravo neki ostaju što duže živi, jer im više treba da nauče. Možda život, ovakakav kakav je, i lep ali i prepun bola, upravo služi da mi sa te "duži" pređemo na ono što je doista pravo postojanje. Ako ste spiritualno nastrojeni i verujete u transcedentalnosti, onda svakako podržavate misao da zemaljski život nije ono najbolje što čovek treba i može da iskusi. Ako na sve to u obzir uzmemo i to da ljudi ne uče svi istom brzinom i da nisu svi naročito deduktivni. Treba im više vremena. A to je upravo to, u proseku 100 godina.
Realno gledano, kako vreme odmiče, život ide ka najlepšem i u jednom trenutku - pad. Čovek svakim danom sve više stari, sve je slabiji, napadaju ga svakakve ovozemaljske nedaće i što je fizički slabiji, to je i psihički i sve teži teret nosi na leđima, a još uvek mora da nauči ono što mu je život predodredio. Ne znam koliko sam puta do sada čula priča sa razlčičitih strana o ljudima koji su zaista bili loši i, kako bi se najprostije reklo: "Bogu dušu, a Bog je neće.". Bukvalno, odbijam da te prihvatim, razmisli, shvati. Sad nemaš gde. Vezan si za stolicu, postelju, najviše imaš vremena da razmišljaš. Ni svopstvena lepota ti više ne skreće pažnju. Slabije vidiš, slabije čuješ svet oko sebe, ali misli sve vreme ostaju glasne. Nije li zato krajinje logično zašto ljudi mahom "pod matore dane" postaju religiozni?
Koliko god to okrutno zvučalo, neki ljudi verovatno zavrednuju to nešto više i lepše, mnogo pre svih i budu, na neki način, pošteđeni čitavog niza mukotrpnih momenata koje život može i verovatno hoće da donese. Smrt, u očima nas u zemaljskom životu, jeste prevashodno rastanak, a rastanci su tužni, teški, srceparajući čak i kada se rastaju dve osobe žive, zdrave i prave. Ali ako svoju misao pokušamo da izdignemo iznad, ustinu prostog zemaljskog, smrt u tom slučaju nije strašna.
Posmatrajte Smrt kao kapiju kroz koju su Adam i Eva odavno bili proterani, a to je, setite se, za njih bila kazna. Ali, obzirom da nismo mi direktno krivi za njihovu grešku, nama je dato da budemo "negde između". Tačnije, dat nam je život koji je ispunjen jednako lepim i jednako ružnim stvarima, kako bi smo shvatili vrednost onih lepih. Adam i Eva nisu znali za bol, patnju, stid, mržnju, znali su za ljubav, sreću, mir, blagostanje, a mi smo dobili meru i jednog i drugog.
Ne znam šta tačno treba da bude zaključak ovih mojih misli. Znam jedino da sam ovu kontemplativnu bujicu morala da nekako zauzdam i stavim u neki sud, uokvirim. Suštinski, priča o Životu i Smrti nema kraja. Oni se smenjuju u Večnosti, a Vreme je samo ljudski konstrukt i van nas, Vreme ne postoji. Adam i Eva ne bi znali šta je Vreme, da nisu spoznali starenje, propadljivost i na kraju Smrt.
Možda ovaj post može da posluži kao neka vrsta utehe kad kažemo "Zbogom" nekom voljenom, da nam pomogne da shvatimo da to nije zauvek i da je i do nas samih da se potrudimo da se sa tom osobom opet susretnemo jednog dana, da verujemo u to.
Beskrajna priča. Nastaviće se...
"Kad se šetaš kroz prelepu baštu, koji cvet najpre ubereš?"
"Onaj najlepši."
"Baš tako."
I onda sam se zamislila... Život je zaista kratak. On je tek milioniti deo vrha igle celokupnog postojanja čoveka, vremena, svega živog i neživog. Dakle, život se, za one malo spiritualnijeg shvatanja egzistencije, može shvatiti samo kao jedna faza u postojanju. Ukoliko bi se život posmatrao kao samo jedan sićušni period od, u proseku, stotinak godina, to nekako (meni barem) umanjuje njegov značaj i sve što u njemu, zarad i sebe i drugih činimo. Ako je on faza, onda naučnim jezikom, možemo život opisati i kao jednu duž, jer (setimo se) duž je rastojanje između tačke A i tačke B na beskrajnoj pravoj. Prava nema početak i kraj, jednako kao što je nama nesaglediv početak i kraj postojanja.
U tom smislu, dok prolazimo kroz tu fazu koju zovemo životom, mi možda zapravo putujemo i na tom putu učimo što o svetu, što o smislu svopstvenog postojanja, prolazimo kroz svakakva iskušenja kojima ispitujemo svopstveni duh. Da budem preciznija... Mi prolazimo kroz bezbroj najrazličitijih situacija kroz koje treba nešto da naučimo, a u učenju svako pravi greške. Možda upravo neki ostaju što duže živi, jer im više treba da nauče. Možda život, ovakakav kakav je, i lep ali i prepun bola, upravo služi da mi sa te "duži" pređemo na ono što je doista pravo postojanje. Ako ste spiritualno nastrojeni i verujete u transcedentalnosti, onda svakako podržavate misao da zemaljski život nije ono najbolje što čovek treba i može da iskusi. Ako na sve to u obzir uzmemo i to da ljudi ne uče svi istom brzinom i da nisu svi naročito deduktivni. Treba im više vremena. A to je upravo to, u proseku 100 godina.
Realno gledano, kako vreme odmiče, život ide ka najlepšem i u jednom trenutku - pad. Čovek svakim danom sve više stari, sve je slabiji, napadaju ga svakakve ovozemaljske nedaće i što je fizički slabiji, to je i psihički i sve teži teret nosi na leđima, a još uvek mora da nauči ono što mu je život predodredio. Ne znam koliko sam puta do sada čula priča sa razlčičitih strana o ljudima koji su zaista bili loši i, kako bi se najprostije reklo: "Bogu dušu, a Bog je neće.". Bukvalno, odbijam da te prihvatim, razmisli, shvati. Sad nemaš gde. Vezan si za stolicu, postelju, najviše imaš vremena da razmišljaš. Ni svopstvena lepota ti više ne skreće pažnju. Slabije vidiš, slabije čuješ svet oko sebe, ali misli sve vreme ostaju glasne. Nije li zato krajinje logično zašto ljudi mahom "pod matore dane" postaju religiozni?
Koliko god to okrutno zvučalo, neki ljudi verovatno zavrednuju to nešto više i lepše, mnogo pre svih i budu, na neki način, pošteđeni čitavog niza mukotrpnih momenata koje život može i verovatno hoće da donese. Smrt, u očima nas u zemaljskom životu, jeste prevashodno rastanak, a rastanci su tužni, teški, srceparajući čak i kada se rastaju dve osobe žive, zdrave i prave. Ali ako svoju misao pokušamo da izdignemo iznad, ustinu prostog zemaljskog, smrt u tom slučaju nije strašna.
Posmatrajte Smrt kao kapiju kroz koju su Adam i Eva odavno bili proterani, a to je, setite se, za njih bila kazna. Ali, obzirom da nismo mi direktno krivi za njihovu grešku, nama je dato da budemo "negde između". Tačnije, dat nam je život koji je ispunjen jednako lepim i jednako ružnim stvarima, kako bi smo shvatili vrednost onih lepih. Adam i Eva nisu znali za bol, patnju, stid, mržnju, znali su za ljubav, sreću, mir, blagostanje, a mi smo dobili meru i jednog i drugog.
Ne znam šta tačno treba da bude zaključak ovih mojih misli. Znam jedino da sam ovu kontemplativnu bujicu morala da nekako zauzdam i stavim u neki sud, uokvirim. Suštinski, priča o Životu i Smrti nema kraja. Oni se smenjuju u Večnosti, a Vreme je samo ljudski konstrukt i van nas, Vreme ne postoji. Adam i Eva ne bi znali šta je Vreme, da nisu spoznali starenje, propadljivost i na kraju Smrt.
Možda ovaj post može da posluži kao neka vrsta utehe kad kažemo "Zbogom" nekom voljenom, da nam pomogne da shvatimo da to nije zauvek i da je i do nas samih da se potrudimo da se sa tom osobom opet susretnemo jednog dana, da verujemo u to.
Beskrajna priča. Nastaviće se...
Ideja reinkarnacije iako je neki prihvataju a neki ne,ipak nikom baš strana nije a za mnoge je to prava uteha,priznavali to ili ne...