Olga Tokarčuk

[Baudrillard]

Olga Navoja Tokarčuk (polj. Olga Nawoja Tokarczuk, 29. januar 1962. Sulehov, Poljska) je poljska književnica i psiholog. Dobitnica brojnih književnih priznanja i nagrada. Njene knjige su prevedene na trideset i sedam svetskih jezika. Na srpskom jezičkom području, (uključujući i ijekavizovanu verziju knjige „Beguni” objavljenu u Bosni i Hercegovini) sve njene knjige prevela je Milica Markić.

Dobila je Nobelovu nagradu za književnost zvanično za 2018. godinu, iako su je dobitnicom proglasili 2019. godine.

Olga Tokarčuk je rođena 21. januara 1962. godine u Sulehovu, gradu u kom je provela najranije detinjstvo. Zajedno sa svojom porodicom preselila se u Kjetš, gde je pohađala školu. Diplomirala je psihologiju na Univerzitetu u Varšavi. Još za vreme studija je volontirala vodeći brigu o psihički bolesnim ljudima. Po diplomiranju, radila je kao psihoterapeut u klinici za mentalno zdravlje u Valbžihu. Sebe smatra učenicom Karla Junga, i njegova psihologija se oseća kroz njeno književno stvaralaštvo. Od 1989. godine se potpuno posvetila književnom radu, napustila je rad u klinici i preselila se u Krajanov, selo kod Nove Rude.

Književnu karijeru je počela 1979. godine objavljujući svoje priče u omladinskom časopisu Na przełaj, pod pseudonimom Nataša Borodin (Natasza Borodin). Nastavila je da objavljuje priče i pesme po raznim književnim časopisima.

Prvi roman U potrazi za knjigom objavila je 1993. godine. Kritičari su ga odlično prihvatili, kao i roman E. E. objavljen dve godine kasnije. Treći roman Pamtivek i druga doba je njen najveći uspeh do tad. Knjiga je osvojila veliki broj nagrada, i uvrštena je u srednjoškolsku lektiru. Posle ovog romana kratki oblici očigledno postaju njen omiljeni žanr, jer objavljuje nekoliko zbirki kratkih priča, kao i esej o romanu Lutka Boleslava Prusa. Sledeći roman Dnevna kuća, noćna kuća objavila je 1998. godine. To je netipičan roman, prepun esejskih zapažanja, očigledno inspirisanim mestom u kome živi. Ana In silazi u Donji svet, roman iz 2006. godine, reinterpretacija je mita o sumerskoj boginji Inani. Sledi roman Beguni, roman o fenomenu putovanja u XXI veku, i sa njim brojne nagrade, od kojih najznačajnija Međunarodna Man Buker nagrada. Naredni roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih objavljen je 2009. godine. U romanu se bavi pitanjem prava životinja. Knjige Jakovljeve iz 2014. je istorijski roman o Poljskoj 18. veku.

Olga Tokarčuk je jedan od organizatora Međunarodnog festivala pripovetke u Vroclavu. Od 2008. godine predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Opolu, i Jagjelonjskom univerzitetu u Krakovu. Vodi izdavačku kuću Ruta. Po mnogim njenim knjigama rađene su pozorišne predstave i filmovi. Film Trofejna divljač ("Pokot") po romanu Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, u režiji Agnješke Holand osvojio je nagradu Srebrni medved Alfred Bauer na Berlinskom filmskom festivalu 2017. godine.

Na osnovu pripovetke Generalna proba, iz zbirke priča „Svirka na mnogo bubnjeva”, u prevodu Milice Markić, u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić” kreirana je predstava Akvarijum u dramatizaciji i režiji Olge Savić.

Dobitnica je brojnih književnih nagrada, kako u Poljskoj tako i u Evropi.

Poljsku nagradu Politikin pasoš dobila je 1996. godine, a 1997. nagradu Košćelski Fondacije za roman Pamtivek i druga doba.

Za književnu nagradu Nike, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima, nominovana je šest puta, a osvojila ju je dva puta: za romani Beguni 2008. godine i 2015. godine za roman Knjige Jakovljeve. Istu nagradu po izboru čitalaca dobila je pet puta.

Nominovana je, takođe za Beguni, i za književnu nagradu centralne Evrope „Angelus”.

Godine 2013. nagrađena je nagradom Vilenica, koju dodeljuje Slovenačko književno društvo.

Međunarodnu nagradu Bridž (Brückepreis), koju dodeljuju gradovi blizanci Zgoželec u Poljskoj i Gerlic u Nemačkoj za kulturni doprinos, dobila je 2015. godine.

Za romani Beguni 2018. godine je dobila i Međunarodnu Buker nagradu. Za istu nagradu je nominovana i 2019. godine, sada za roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih.

Dobila je Nobelovu nagradu za književnost 2018. ali je za dobitnicu proglašena 2019. godine.

​

• Gradovi u ogledalima (Miasta w lustrach, 1989) — poezija;
• U potrazi za knjigom (Podróż ludzi księgi, 1993) — roman;
• Erna Elcner (E. E., 1995) — roman;
• Pamtivek i druga doba (Prawiek i inne czasy, 1996) — roman;
• Ormar (Szafa, 1997) — pripovetke;
• Dnevna kuća, noćna kuća (Dom dzienny, dom nocny, 1998) — roman;
• Božićne priče (Opowieści wigilijne, 2000) — priče, zajedno sa Ježijem Pilhom i Anžejem Stasjukom
• Lutka i biser (Lalka i perła, 2000) — eseji;
• Svirka na mnogo bubnjeva (Gra na wielu bębenkach, 2001) — pripovetke;
• Poslednje povesti (Ostatnie historie, 2004) — pripovetke
• Ana In silazi u Donji svet (Anna In w grobowcach świata , 2006) — roman;
• Beguni (Bieguni, 2007) — roman;
• Vuci svoje ralo po kostima mrtvih (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) — roman;
• Medvedovih pet minuta (Moment niedźwiedzia, 2012) — eseji;
• Knjige Jakovljeve (Księgi Jakubowe, 2014) — roman;
• Bizarne priče (Opowiadania Bizarne, 2018) — pripovetke

 

[Baudrillard]

Olga Tokarčuk: Književnost je tu da provocira​

Uloga književnosti je da provocira, budi dvoumljenja i da govori o stvarima koje nisu tako očite, kaža dobitnica Nobelove nagrade za književnost Olga Tokarčuk. No, njena namera nije bila da njena dela postanu politička.


DW: Pretpostavljam da ste umorni i srećni?

Olga Tokarczuk: U pravu ste.

Juče ste kao spisateljica Olga Tokarčuk u Potsdamu ušli u automobil...

...da, kao autorka koja predstavlja svoju novu knjigu. A iz automobila sam izišla u Bilefeldu kao dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Da budem iskrena, još uvek ne mogu da verujem. Još uvek ne mogu svoje ime da povežem s pojmom Nobelove nagrade.

Recimo to jasno i glasno: poljska spisateljica Olga Tokarčuk je dobitnica Nobelove nagrade. Za roman u kojem ste napisali da je jezik najsnažniji ljudski mišić. Za roman "Bieguni". Imate li osećaj da je Vaš jezik došao u sukob s aktuelnom vladom u Poljskoj? Pjotr Glinski je već rekao da bi kao ministar kulture trebalo da do kraja pročita Vaš roman "Jakobove knjige".

Stvarno je to rekao? Da će pročitati do kraja? To je dobro. Moje knjige nisu "političke" u smislu da njima ne tražim ništa političko. One jednostavno opisuju život. No, ako posmatramo ljudski život, vidimo da se politika svuda provlači. Roman "Pesma šišmiša" zapravo govori o ludilu jedne postarije gospođe koja ne može da podnese ubijanje životinja. I odjednom, u tom novom kontekstu koji se otvorio u Poljskoj, ovo delo je postalo političko. No, to nije bila moja namera. To nije trebalo da bude politički roman. Ja pre svega pišem knjige kako bih ljudima otvorila vidike, pružila nove perspektive. Kako bi ih podstakla da misle da ono što smatraju očitim i nije baš tako razumljivo samo po sebi. Cilj mi je da se trivijalne situacije gledaju s druge strane i da se otvore nova značenja. Zato je književnost tu. Da proširimo svoju svest i sposobnost da protumačimo svoj život i što se s njim događa.

Na primer ako pretpostavimo da životinje mogu s nama da komuniciraju samo na nekom drugom jeziku.

Na primer.

Ili da protagonistkinja Vašeg romana "Trag" koja počne da ubija kako bi spasila životinje, dakle objektivno čini zločine, možda i nije kriva. U našem opštem poimanju toga šta je krivica. Smatrate li je krivom?

Naravno, krivom za ubistvo. U svakom slučaju.

No kada sam video protiv čega se ona zapravo bori, bilo mi je teško da prihvatim njenu krivicu.

To je moj način pričanja priče. Tako da kod Vas, čitaoca, pobudim dvoumljenje.

I to Vam je uspelo.

Odlično. Zato je književnost tu, da provocira, budi dvoumljenja i govori o stvarima koje nisu tako očite. Književnost je tu da bi se o njoj razmišljalo.

Kako biste poljskog ministra kulture naterali da dovrši čitanje Vašeg romana, morali ste dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Da li biste se našli s ministrom Glinskim?

Naravno. Nemam ništa protiv. Ne osećam se posebno pogođena činjenicom da do sada nije bio u prilici da čita moje knjige. Znam da one nisu namenjene svakome. Radi se o temperamentu, književnom ukusu i određenim navikama. Dakle ne teram sve da čitaju knjige Olge Tokarčuk. To nikako.

Poljska vlada u poslednje vreme kod stanovištva širi strahove od seksualnim manjinama. Kako je do toga došlo i šta se to s nama dogodilo da seksualnost, najintimnija ljudska sfera koja je toliko prisutna u Vašim delima, odjednom postane oružje i polje društvenog sukoba u Poljskoj?

Odgovorit ću nešto uopšteno: mi živimo u vremenima kada se paradigme menjaju. Ovaj aktuelni društveni obrazac nam je dosad bio dovoljan, u njega smo uspevali da smestimo naš svet. No, danas se ta paradigma menja i mi ne pronalazimo zamenu u kojoj bi se udobno smestili. Religije se kompromitiju pred našim očima. Ili su s jedne strane fundamentalističke ili nisu u stanju da prate čoveka u njegovoj svakodnevici. Religije su premale, više se ne snalaze s veličinom sveta. Ljudi nemaju ništa na šta bi se mogli osloniti.

Znači, gde smo? Na sredini puta?

Mi smo nasred tog puta i zato smo započeli da se borimo jedan protiv drugog. Svet je podeljen na dve polovine. Jedni su uvereni da bi bilo najbolje vratiti se onome što je bilo nekad i pokušati obnoviti stare vrednosti, dakle tradiciju. Drugi jasno kažu "NE". To nam nije dovoljno! Mi moramo svet drugačije da koncipiramo. Zato jer je stari svet uništio planetu, doveo do diskriminacije i proizveo toliko mnogo nejednakosti. I sada smo u potrazi za odgovorima. No, ovo baš i nije prikladno pitanje za jednu književnicu...

Jednu književnicu!? Poljsku dobitnicu Nobelove nagrade!

Mislim da je bolje da pitate papu. Ili neke velike filozofe. Ja pričam priče i pokušavam da budem iskrena kako bi se ljudi zanimali za to što pišem i pritom se zabavili. No, pre svega kako bi im proširila poglede a svet i unela malo nemira. Kako bi ljudi počeli da sumnjaju u ono što je do juče bilo očito.

No, ljudi to ne vole. Oni ne vole kada se sumnja u ono što je do juče bilo tako očito.

Onda ne bi trebalo da čitaju knjige.

Kako ćete proslaviti nagradu?

Vinom i dobrom indijskom hranom.

Dakle vegetarijanskom?

Naravno.

Autor: Mihael Gostkijevič /Virtualna Poljska

Intervju je urađen u saradnji sa partnerskim portalom DW Virtualna Poljska.

 

[Baudrillard]

O učenju empatije i moralnom kosmopolitizmu​

POLJSKA KNJIŽEVNICA KOJA JE DOBILA NOBELOVU NAGRADU ZA 2018. GODINU KOD NAS JE UREDNO PREVOĐENA, PONEKAD I UPRKOS NEDOVOLJNOJ KRITIČKOJ RECEPCIJI. O DELU I POGLEDIMA NA SVET I KNJIŽEVNOST OLGE TOKARČUK ZA "VREME" PIŠE PREVODILAC SVIH NJENIH KNJIGA NA SRPSKI JEZIK


Arijanac Agila u diskusiji o istinitom ili lažnom učenju, a povodom Arijeve smrti, svom sagovorniku, Grigoriju iz Tura, kaže: "Mi ne smatramo zločinom ako se veruje ovako ili onako." Čini mi se ovaj citat zgodnim početkom pokušaja portreta književnog fenomena koji je odavno izašao izvan granica Poljske. Portreta književnice koja vešto briše brižljivo negovane poretke, omeđenosti odavde-dovde, i vašari sve te pedantne fioke stvarnosti. A budući da se čitav njen književni opus čvrsto oslanja na mitologiju, počeću kao one priče što liče jedna na drugu.

Tog četvrtka, 10. oktobra, samo nekoliko minuta posle trinaest časova, spremna za polazak na planirani put, nisam ni stigla da uključim vesti, kad mi je zazvonio telefon i stigla narudžbina teksta jer – dobitnik Nobelove nagrade je Olga Tokarčuk! Samo godinu dana nakon velikog uspeha engleskog prevoda Beguna (Paideia, 2010), u ruke prve poljske dobitnice Bukerove nagrade stiže i zasluženi Nobel. Radost koju je ova vest u meni izazvala bila je ogromna, budući da smo prethodne večeri Olgin prevodilac iz Finske Tapani Karkainen i ja spekulisali hoće li to biti ove ili ipak neke druge godine, jer nismo ni sumnjali da će do toga kad-tad doći. I dugo nisam mogla da se povratim od uzbuđenja.

Krajem osamdesetih godina, kad je iz Poljske već moglo slobodno da se putuje, Česlav Miloš je predviđao da će sledećeg Nobela dobiti pisac poljskog katoličkog romana. Već nekoliko godina Olga je važila za najozbiljnijeg poljskog kandidata, a njeno poslednje monumentalno delo, njen opus magnum, Knjige Jakovljeve (Paideia/Službeni glasnik, 2017.) u najkraćim crtama mogao bi se nazvati antikatoličkim romanom. Ako tome dodamo da je dvostruka dobitnica najveće poljske književne nagrade Nike, lako ćemo zaključiti da je Olga Tokarčuk nesumnjivo zaštitni znak savremene poljske književnosti.

O tome da je ogromna sreća i čast prevoditi njene knjige znala sam od početka, još krajem devedesetih, kada sam kao "goluždrava" prevoditeljka radila u izdavačkoj kući "Nolit" koji je objavio prva tri Olgina naslova kod nas – U potrazi za Knjigom (2002), Dnevna kuća, noćna kuća (2002) i Svirka na mnogo bubnjeva (2004). Bilo je to vreme kada su vozovi još stizali na beogradsku Železničku stanicu, i tog davnog maja 2003. godine tamo sam je čekala; tada je još nosila kratku jež frizuru i vukla za sobom mali bordo kofer na točkićima. Na zvuke balkanske muzike živo je reagovala, i sada znam da je već tada imala opsesiju Jakovom Frankom, mada o tome nije govorila. Te njene prve prevedene knjige teško su se probijale do našeg čitaoca. Pamtim kako sam moljakala "nolitovce" da u izlog knjižara istaknu informaciju kako je nominovana za nagradu IMPAC Dublin, ali oni su samo odmahivali rukom, gunđajući što im nisam ponudila bestseler nego nekakvu nepoznatu Poljakinju. I tako je bilo do 2008. kada sam za Paideiu prevela najpre Begune (2010), a potom i Pamtivek i druga doba (2013), knjigu koja je u Poljskoj uvrštena u srednjoškolsku lektiru. Direktor Paideie Petar Živadinović bio je obodren toplom preporukom svojih francuskih prijatelja koji su hvalili Olgine knjige. Ono malo preostalih Nolitovih izdanja otkupila je poljska ambasada da ne bi skupljale prašinu po policama i zauzimale mesto kurentnim izdanjima. Godine 2011. na osnovu pripovetke iz zbirke Svirka na mnogo bubnjeva nastala je pozorišna predstava Akvarijum u režiji pokojne Olge Savić, i nekoliko puta je izvedena u Domu kulture "Vuk Karadžić". Bio je to krajnje entuzijastički poduhvat, projekat su finansirali sami glumci Bora Nenić i Nevena Novović, njeni pasionirani čitaoci. A zatim je 2013. godine, zahvaljujući Dagmari Luković, tadašnjem atašeu za kulturu u poljskoj ambasadi, Olga otvorila Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, i iste godine su je iz Kulturnog centra Novog Sada, potaknuti srdačnom preporukom pesnikinje Ane Ristović (takođe velike poklonice Olgine proze), pozvali da učestvuje na novosadskom Prosefestu. Godinu dana kasnije prevela sam za KCNS Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, ekološki triler čiji je naslov stih pesme Vilijama Blejka, po kojem je Agnješka Holand snimila film Pokot (Trofejna divljač), koji je osvojio srebrnog medveda na filmskom festivalu u Berlinu. A novosadski gimnazijalci koji su tada čitali Begune i o njima razgovarali sa autorkom, samoinicijativno su došli u Beograd da bi se ponovo susreli s njom u Centru za kulturu "Vlada Divljan" (tadašnji "Palilula"), i do danas prate sve informacije koje objavljujem o njoj na svojoj fejsbuk stranici. Sva je prilika da je Olga imala svoje posvećene čitaoce, čitavu jednu enklavu, ali u širokoj skali recepcije ona je i dalje ostajala slabo zapažena, budući da su se o poljskoj Bukerovki (čitavih osam godina nakon objavljivanja Beguna na srpskom), svi mediji kod nas izrazili kao o dobitnici nagrade za roman Letovi. Za Begune, međutim, niko kod nas nije ni čuo, a pošto sam u međuvremenu prevela monumentalne Knjige Jakovljeve, o pomenutom Jakovu Franku, jevrejskom šizmatiku iz XVIII veka koji je tražio i nalazio ključ opstanka za sebe i svoje pristalice kršeći sve moguće religijske i institucionalne norme, organizovana je promocija u Domu kulture "Studentski grad", u koju se Olga uključila uživo, putem Skajpa, i razgovarala sa čitaocima. Iskoristila sam priliku da podsetim publiku na prethodne njene knjige, mada se ni novootkriveni stari Beguni nisu više mogli naći u prodaji. Ovaj osvrt na Olgina izdanja kod nas završila bih sad već pouzdanom najavom skorog objavljivanja prevoda poslednje Olgine knjige Bizarne priče kod Službenog glasnika koji je, srećom, brzo reagovao, jer bi u finansijskom smislu traženje autorskih prava u ovom trenutku bilo za srpskog izdavača dosta rizičan poduhvat.

Sem knjiga, dosta pojedinačnih Olginih tekstova koje sam prevela objavljeno je po periodici, jedan od važnijih je Izmišljanje heterotopije. Društvena igra ("Polja" br.483, 2013), koji je dostupan na internetu. U neku ruku, to je manifest boljeg, pravednijeg, humanijeg društva i ove postulate ponavlja 2018. u svojevrsnom receptu koji se oslanja na politeizam, filozofiju ekscentričnosti, samoograničavanja i promenljivih perspektiva. Te stubove-temeljce zamišljenog sveta predstavila je na Forumu za budućnost kulture u varšavskom pozorištu "Teatr povšehni". Prvi je prihvatanje stanovišta da je zemlja jedna celina, organizam koji stvaraju sva stvorenja, živa i neživa, i evocirajući Andersenovu bajku, sugeriše na to da se u životne tokove mogu uključiti i porcelanske šoljice iskrzanih ivica. Umesto razlika koje razdvajaju bića na osnovu nekih kriterijuma, poziva se na celinu sazdanu od mnogolikih ispoljavanja života. Drugi stub je zamenjivanje monoteističke duhovnosti i religioznosti politeizmom, kao otvorenijim i demokratičnijim, koji uključuje umesto da isključuje, koji zbližava ljude i bogove. Treći proističe iz drugog: pošto je drugačija religioznost, drugačiji je i pristup religiji, toj neobično važnoj, a time opasno instrumentalizovanoj ljudskoj sferi, pogotovo u političke svrhe. U svetu Olge Tokarčuk proživljavanje religije je poput seksualnog iskustva – intimno je, konzumira se u tišini privatnosti, ne istupa se sa njim javno. Četvrti stub: odbaciti esencijalno shvaćeni identitet koji trasira oštre granice među ljudima, grupama, kolektivima. Za takav identitet nema bioloških osnova, a promene individue tokom života pre se mogu definisati kao "Protejski identitet". Peto: učiti promenljive perspektive umesto prenošenja kanonskog i jednoznačnog znanja, događaje i stvarnost posmatrati i prenositi iz različitih uglova: iz ugla žene, dece, hendikepiranih osoba, drveća, životinja. Šesto – filozofija ekscentričnosti: u svetu Olge Tokarčuk nema mesta za konformizam koji počiva na stremljenju za modama i dominirajućim pogledima proizvedenim u centru, stožeru glavnog toka debate i misli, nego se prakse i razmišljanja preuzimaju iz ekscentriciteta, iz onoga što nije norma, mejnstrim. Sedmi stub – nova filozofija samoograničenja: zajednički imenitelj koji spaja jedinke i omogućava njihovo samoorganizovanje jeste zajednički etički senzibilitet koji počiva na samoograničavanju, uvažavanju sredine i prihvatanju stanovišta da Zemlja pripada svim bićima. Najzad, osmi temelj – metafora čovekovog bića, povratak duši kao bezgraničnoj metafori, povratak koji proističe iz intuicije da postoji nešto što prevazilazi okvire slučajnog postojanja, i da to nešto povezuje čoveka sa svetom. Dakle, ipak ne religijske, i ne metafizičke definicije duše, nego pre – intuicija.

Jedna od mnogobrojnih studija posvećenih njenom stvaralaštvu nosi naslov "Svetovi Olge Tokarčuk" (izdanje Univerziteta u Žešovu iz 2013), i ta sintagma već odavno funkcioniše u svesti Poljaka kad god je o ovoj književnici reč. U svojoj poslednjoj knjizi, zbirci pripovedaka Bizarne priče, Olga pokazuje svet koji se koristi tehničkim napretkom, koji omogućava izgradnju novog, dekoncentrisanog energetskog sistema baziranog na čistim izvorima, u kojem se meso proizvodi sintetičkim putem, svet koji odbacuje bilo kakvu vrstu dominacije, svet slobodnih bića koja poštuju svoju neponovljivost, a tu individualnu subjektivnost osnažuju etičke norme, oblici duhovnosti i način obrazovanja koji zajednički deluju. I svaka je njena knjiga, unekoliko, vrsta ekscentrične utopije i izraz nade da, ako ništa drugo, onda barem možemo da zamislimo alternativu za poredak čijeg smo raspadanja svedoci.

Milica Markić

 

[*moonlight*]

Pročitala sam nekoliko priča iz zbirke Bizarne priče, bile su neke korektne, neke mlake, neke odlično.
Pamtivek i druga doba sam prelistavala, međutim, deluje mi nečitljivo i definitivno meni neinteresantno.

 

[Baudrillard]

Pročitala sam nekoliko priča iz zbirke Bizarne priče, bile su neke korektne, neke mlake, neke odlično.

To je otprilike i moj utisak, neke priče su mi bile odlične, neke mi se nisu dopale.

 

[*moonlight*]

Mislim da bi mi u nekom drugom, ranijem periodu više privukla pažnju, ovako, njehh, mogu sasvim lepo i bez nje.

 

[Baudrillard]

Mislim da bi mi u nekom drugom, ranijem periodu više privukla pažnju, ovako, njehh, mogu sasvim lepo i bez nje.

Nisam čitao njene romane, možda da pokušam, da vidim da li je bolje od priča.

 

[Baudrillard]

OLGA TOKARČUK – FIKCIJA JE UVIJEK NEKA VRSTA ISTINE

Blagi narator

(govor prilikom dobijanja Nobelove nagrade – I dio)

1.

Prva fotografija koju sam doživjela na svjesnom nivou bila je slika moje majke iz vremena prije mog rođenja. Nažalost, fotografija je crno-bijela, što znači da su brojni detalji izgubljeni, ostaviviši iza sebe samo sive oblike. Svjetlo je nježno, i pada kiša, vjerovatno je u pitanju proljetno svjetlo, sasvim sigurno ono koje procuri kroz prozor i okupa prostoriju jedva primjetnim sjajem. Mama sjedi pored našeg starog radija, koji je imao zeleno magično oko i dva dugmića – jedan je bio za podešavanje zvuka, a drugi za traženje stanice. Taj radio je kasnije, kroz djetinjstvo, postao moj veliki prijatelj; na njemu sam saznala o postojanju svemira. Okretanjem dugmeta od ebanovine bi se pomjerile osjetljive antene u čijem bi se dosegu onda našle razne stanice – Varšava, London, Luksemburg, i Pariz. Međutim, ponekad zvuk ne bi bio najjasniji, kao da su antene negdje između Praga i Njujorka, ili Moskve i Madrida, upadale u crne rupe. Kad god bi se to desilo, sva bih se naježila. Vjerovala sam da mi se kroz taj radio obraćaju razni sunčevi sistemi i galaksije, da pucketaju i pjevuše i prenose mi važne podatke, a ja ih nisam mogla dešifrovati.

Kada bih, kao mala djevojčica, pogledala tu sliku, bila sam uvjerena da je mama mene tražila kad god bi okretala dugmiće našeg radija. Poput osjetljivog radija, prodirala bi u beskonačna polja svemira, pokušavajući da sazna kad ću i odakle doći. Njena frizura i odijelo (bluza sa lađa izrezom) otkrivaju kada je slika nastala – ranih šezdesetih. Pogleda zakovanog negdje van kadra, blago pogrbljena žena vidi nešto što osobi koja će kasnije gledati fotografiju nije dostupno. Kao dijete, zamišljala sam da je ona tu zapravo gledala kroz vrijeme. Na slici se zapravo ništa ni ne dešava – to je fotogafija stanja, a ne procesa. Žena je tužna, naizgled izgubljena u mislima, naizgled izgubljena.

Kada sam ju kasnije pitala u vezi te tuge – a to sam činila mnogo puta i uvijek dobijala iste odgovore – majka bi rekla da je bila tužna jer se ja još nisam bila rodila, a već sam joj nedostajala.

„Kako ti mogu nedostajati ako još uvijek nisam stigla?“ upitala bih.

Znala sam da ti može nedostajati neko koga si izgubio, i da čežnja nastaje zbog gubitka.

„Ali može se desiti i obrnuto,“ odgovorila je. „Ako ti neko nedostaje, to znači da postoji.“

Ova kratka razmjena misli, koja se desila u ruralnom području u zapadnoj Poljskoj kasnih šezdesetih, ta razmjena između moje majke i mene, njenog malog djeteta, je zauvijek ostala u mojim sjećanjima i dala mi dovoljno snage za cijeli život. Uzdigla je moje postojanje van granica običnog, materijalnog svijeta, van slučajnosti, van uzroka i posljedica i zakona vjerovatnoće. Prenijela je moje postojanje van granica vremena, tako slatko blizu vječnosti. U mom dječijem umu, tada sam shvatila da u meni postoji mnogo više nego što sam mogla zamisliti. I da, čak i kad bih rekla „ja sam se izgubila“, ipak bih to počela riječima „ja sam“ – a to je najvažnija i najneobičnija kombinacija riječi na svijetu.

I tako mi je jedna mlada žena koja nikad nije bila religiozna – moja majka – podarila nešto što su neki zvali dušom, time me opremiviši sa najvećim naratorom ovog svijeta: blagim naratorom.

2.

Svijet je tkanina koju svakodnevno vezemo na velikim razbojima podataka, rasprava, filmova, knjiga, tračeva, malih anegdota. Danas je doseg ovih razboja ogroman – zahvaljujući internetu, skoro svako može biti dio procesa, preuzeti ili odbiti odgovornost, s ljubavlju ili s mržnjom, u dobru ili zlu.

Dakle, kako razmišljamo o svijetu i – možda još bitnije – kako o njemu pripovijedamo ima ogroman značaj. Ako ne ispričamo što se desilo, ono prestaje da postoji i iščezne. Ovo vrlo dobro znaju ne samo istoričari već i (možda ponajviše) sve vrste političara i tiranina. Onaj ko posjeduje i tkaje priču je glavni.

U ovo doba naš problem, čini se, leži u činjenici da još nemamo spremne priče, ne samo za budućnost, već i za konkretnu sadašnjost, za super-brzu transformaciju današnjeg svijeta. Nemamo jezik, nemamo poglede iz različitih perspektiva, nemamo metafore, mitove, ni nove basne. Ali vidimo česte pokušaje da se skupe zahrđale, anahronističke pripovjetke koje se ne uklapaju s budućnošću kakva je zamišljena, bez sumnje pod pretpostavkom da je nešto staro bolje od ničega novog, ili pod pokušajem da se na ovaj način nosi sa ograničenjima naših vlastitih horizonata. Jednom rječju, nemamo nove načine da ispričamo priču o svijetu.

Živimo u stvarnosti polifoničkog pripovijedanja u prvom licu, i srećemo se sa polifoničim zvukovima sa svih strana. Pod „prvim licem“ mislim na one priče koje se usko okreću oko ega pripodvjedača koji, manje ili više direktno, samo piše o sebi ili kroz sebe. Odredili smo da je ovaj tip perspektive jednog pojedinca, ovaj unutrašnji glas, najprirodniji, najljudskiji i najiskreniji, čak i ako se suzdržava od šireg pogleda. Tako začeto pripodvijedanje u prvom licu tkaje u potpunosti jedinstven šablon kakvog nigdje nema; to je posjedovanje osjećaja autonomije kao pojedinac, posjedovanje svijesti o sebi i svojoj sudbini. S druge strane, to takođe podrazumijeva postavljanje suprotnosti između sebe i svijeta, a takva suprotnost može dovesti do izolacije.

Smatram da je pripovijedanje u prvom licu karakteristično za savremene poglede u kojima pojedinac preuzima ulogu subjektivnog centra svijeta. Zapadna civilizacija je do velike mjere zasnovana i oslanja se upravo na to otkriće unutrašnjeg sebe koje čini jedno od naših najvažnijih mjerila stvarnosti. Ovdje je čovjek glavni glumac, a njegov se sud, iako je jedan od mnogih, uvijek ozbiljno shvata. Čini se da su priče istkane u prvom licu među najvećim otkrićima ljudske civilizacije: čitaju se sa strahopoštovanjem i daruje im se puno povjerenje. Ovakva vrsta priče, kada svijet vidimo kroz oči nekog, jedinstvenog unutrašnjeg ega, gradi posebnu vezu sa pripovjedačem koji od svog slušatelja traži da sebe stavi u njegovu jedinstvenu poziciju.

Ne može se potcijeniti uticaj koji je pripovijedanje u prvom licu imalo na književnost i uopšteno na ljudsku civilizaciju – u potpunosti su prepravili priču svijeta tako da više nije mjesto na kojem djeluju heroji i božanstva nad kojim nemamo nikakvog uticaja, već mjesto za ljude poput nas, sa vlastitim istorijama. Lako nam je da se poistovijetimo sa ljudima koji su nam slični, a to, zauzvrat, proizvodi novu vrstu emocionalnog razumijevanja između pripovjedača priče i čitatelja ili slušatelja osnovanog na empatiji. A ovo, po samoj svojoj prirodi, ujedinjuje i eliminiše granice; lako je izgubiti se u romanu s granicama između ega pripovjedača i ega čitatelja, a takozvani „upijajući roman“ zapravo računa s tim da ta granica bude mutna, za čitatelja koji će kroz empatiju postati pripovjedač na neko vrijeme. Tako je književnost poslala teren za razmjenu iskustava, agora gdje svako može ispričati svoju sudbinu ili podariti glas svom alter egu. To je, dakle, demokratski prostor – svako može nešto reći, svako može stvoriti glas za sebe. Nikad u istoriji čovječanstva nije bilo toliko pisaca i pripovjedača. Samo trebamo da bacimo pogled na statistiku da se u to uvjerimo.

Kad god idem na sajmove knjiga, vidim koliko se na svijetu objavljuje knjiga koje se bave upravo ovim – „autorskim sobom“. Instinkt za izražavanjem bi mogao biti jednako snažan kao i instinkti koji nam čuvaju život, a najviše se iskazuje kroz umjetnost. Svi želimo biti primijećeni, želimo se osjetiti izuzetnim. Današnja popularna književnost se uglavnom sastoji od pripovjetki kategorijā „ispričaću vam svoju priču“, „ispričaću vam priču o mojoj porodici“, ili jednostavno „ispričaću vam gdje sam bio/la“.

Ovo je fenomen širokog opsega i baš zbog toga danas mi svi univerzalno imamo pristup pisanju, a mnogi ljudi steknu sposobnost, koja je nekad bila rezervisana za rijetke, da se izraze riječima i pričama. Paradokalno je, međutim, to što je ova situacija slična horu koji se sastoji samo od solo izvođača, glasova koji se bore za pažnju, gdje svi putuju istom putanjom te jedni druge nadglasuju. Znamo sve što se o njima ima znati, možemo se poistovijetiti sa njima i proživjeti njihove živote kao da su naši vlastiti. Ipak, neobično često, čitateljsko iskustvo je nepotpuno i razočaravajuće, jer se ispostavi da iskazivanje autorskog „unutrašnjeg sebe“ baš i i ne garantuje univerzalnost. Čini se da je ono što nam nedostaje dimenzija priče koju nazivamo parabola, iz razloga što je heroj parabole od početka „sam svoj“, to je osoba koja živi u određenim istorijskim i geografskim uslovima, a koja, istovremeno, odlazi van granica tih opipljivih sfera, pri čemu postaje Sveprisutni Obični Čovjek. Kad neko prati nečiju priču napisanu u romanu, može se poistovijetiti sa sudbinom opisanog lika i smatrati njihovu situaciju svojom vlastitom, dok se u paraboli mora riješiti svoje „različitosti“ i postati Običan Čovjek. U ovoj zahtjevnoj psihološkoj operaciji, parabola sjedinjuje naša iskustva i svakoj različitoj sudbini pronalazi zajedničkog činioca. Svjedok našoj, trenutnoj bespomoćnosti je činjenica da smo mahom izgubili parabolu iz svojih vidika.

Možda kako se ne bi ugušili u mnoštvu naslova i prezimena, počeli smo književno zvjersko tijelo da dijelimo na žanrove, prema kojima se odnosimo kao prema različitim kategorijama sporta, gdje su pisci izvanredno istrenirani igrači.

Generalna komercijalizacija književnog tržišta dovela je do podjele na grane: sada postoje sajmovi i festivali ovog ili onog tipa književnosti, potpuno odvojeno, stvarajući klijentelu čitatelja koji su željni da se zatvore u sobu sa krimićem, fantastikom ili naučnom fantastikom. Važna karakteristika ovakve situacije je to što se ono što je trebalo služiti samo kao pomoć prodavačima knjiga i bibliotekarima pri organizaciji ogromne količine objavljenih knjiga po policama i kao orijentacija čitateljima na širokim prostranstvima ponude, umjesto toga pretvorilo u apstraktne kategorije ne samo za već postojeća djela, već kojom se sami pisci vode pri svom stvaralaštvu. Sve više više, rad u okvirima žanrova postaje kao kalup za torte koji proizvodi veoma slične rezultate, pri čemu se njihova predvidljivost smatra vrlinom, a banalost nekim postignućem. Čitatelj zna šta da očekuje i dobije upravo ono što je htio.

Oduvijek sam se intuitivno protivila takvim uređenjima, budući da vode ograničenju autorske slobode, protivljenju eksperimentaciji i prelasku van granica koji su nužna kvaliteta stvaralaštva generalno. Takođe uklanjaju bilo kakav vid ekscentričnosti iz stvaralaškog procesa, bez koje umjetnost ne bi postojala. Dobra knjiga ne mora da žustro podržava svoju generičku pripadnost. Podjela na žanrove je rezultat komercijalizacije književnosti kao cjeline i efekat ophođenja prema njoj kao da je roba na prodaju koju treba brendirati i označiti i tako dalje, slično kao i kod drugih izuma savremenog kapitalizma.

 

[Baudrillard]

Danas imamo veliko zadovoljstvo da svjedočimo nastanku potpuno novog načina pripovijedanja priča svijeta i to kroz doseg serijala na ekranima, na tajnom zadatku da nas uvedu u trans. Naravno, ovaj način pripovijedanja odavno postoji u mitovima i Homerovim pričama, a Herakle, Ahilej ili Odisej su prvi heroji serijala. Ali nikad prije ovaj način nije zauzimao toliko prostora niti je ikad prije imao toliko moćan uticaj na kolektivnu maštu. Prve dvije decenije dvadeset i prvog vijeka nepobitno pripadaju tim serijalima. Njihov način pripovijedanja priče o svijetu (i samim time našeg poimanja svijeta) je revolucionaran.

U današnjoj verziji, serijali nisu samo proširili naše učešće u pripovjetkama u sferi vremena, stvarajući različite tempoe, ogranke i aspekte, nego su nam predstavili i vlastita, nova uređenja. Budući da u mnogim slučajevima ima zadatak da drži pažnju gledatelja koliko god je to moguće, narativ serijala umnožava svoje niti i utkiva ih na takve nevjerovatne načine da kad ne zna kud će i kako će dalje, vraća se starim pripovjedačkim tehnikama koje su nekad ugrožavale klasične opere, deus eks mahine. Stvaranje novih epizoda često uključuje totalni, ad-hoc remont psihologije likova, tako da se mogu bolje prilagoditi razvoju događaja priče. Lik koji je na početku bio nježan i rezervisan kasnije postaje osvetoljubiv i nasilan, a sporedni likovi postaju glavni, dok glavni lik, za kojeg smo se već vezali, gubi značaj ili zapravo na naš užas potpuno nestaje.

Mogućnost pravljenja sljedeće sezone stvara potrebu za „otvorenim krajem“ u kojem slučaju ne postoji način da se potpuno ostvare ili proslave misteriozne stvari nazvane katarzom – katarzom, koja je prije predstavljala unutrašnju transformaciju, ispunjenje i užitak nastalih usljed vlastitog učešća u radnji priče. Zbog takvog zapleta, a ne zaključka tj. stalnog odlaganja nagrade koju katarza pruža, gledatelji postaju zavisni i hipnotisani. Fabula interrupta, koja je davno izmišljena i dobro poznata iz Šeherzadinih priča, se hrabro vratila kroz serijale, mijenjajući pri tom našu subjektivnost i uzrokujući bizarne psihološke efekte, odvajajući nas od naših života, hipnotišući nas poput nekakvog psihostimulansa. Istovremeno, serijali su se urezali u novi, izduženi, haotični ritam svijeta, u njegov haotični način komunikacije, njegovu nestabilnost i neusiljenost. Danas je ova forma pripovijedanja ta koja na najkreativnije načine traži novu formulu. U tom smislu se u serijalima obavlja ozbiljan posao na budućim narativima kao i na reformaciji priče kako bi se bolje uklopila u našu novu stvarnost.

Iznad svega, živimo u svijetu koji ima previše kontradiktornosti i činjenica koje jedna drugu isključuju, i strastveno se bore jedna protiv druge.

Naši preci su vjerovali da bi pristup znanju ljudima podariti ne samo sreću, blagostanje, zdravlje i bogatstvo, već bi i stvorilo jednako i pravedno društvo. Ono što je svijeu nedostajalo, u njihovim umovima, jeste sveprisutna mudrost koja bi prirodno nastala iz informacija.

Jan Amos Komenski, veliki pedagog iz sedamnaestog vijeka, skovao je termin „pansofija“ koji je definisao kao potencijalno sveznanje, univerzalno znanje koje bi u sebi sadržavalo svu moguću spoznaju. Ovo je, prije svega, bio san o informacijama koje su dostupne svima. Zar ne bi pristup činjenicama o svijetu transformisao jednog nepismenog seljaka u mudrog pojedinca svjesnog sebe i svijeta oko sebe? Zar ne bi lak pristup znanju značio da bi ljudi postali razumni, da bi svoje živote vodili spokojno i mudro?

Kada se internet prvi put pojavio činilo se kao da bi se ova ideja konačno mogla pretvoriti u djelo. Vikipedija, kojoj se divim i koju podržavam, se Kominskom, kao i brojnim filozofima sličnih razmišljanja, mogla učiniti kao ispunjenje sna čovječanstva – sada možemo stvarati i primati enormnu količinu podataka koji se besprekidno dodaju i nadopunjuju, a koji su nam demokratski dostupni sa skoro svakog mjesta planete Zemlje.

Ostvareni san čovjeka često razočara. Ispostavilo se da ne znamo kako da se nosimo sa tolikom količinom informacija, i umjesto da nas to ujedini, generalizuje i oslobodi, to nas je razdijelilo i zatvorilo u pojedinačne, male balone, stvorivši pritom mnoštvo priča koje su međusobno nekompatibilne ili su čak otvoreno neprijateljski nastrojene, i namjerno napadaju i ljute jedna drugu.

Dalje, Internet, koji je potpuno i neprikosnoveno predmet trgovinskih procesa i koji je posvećen monopolistima, kontroliše gigantske količine podataka koji se ne koriste pansofijski, za širi dostup informacijama, nego, suprotno tome, služi iznad svega za programiranje ponašanja korisnika, kao što smo i naučili nakon afere Kembridž Analitika. Umjesto da oslušnemo harmoniju svijeta, čuli smo kakofoniju zvukova, nepodnošljivu statičku buku iz koje očajnički želimo razabrati neku tišu melodiju, pa čak i neki najslabiji takt. Poznati Šekspirov citat nikad nije bolje pristajao ovoj kakofoničnoj, novoj stvarnosti: sve više i više, Internet je bajka koju kazuje mahnitac, puna vike i pomame (prevod Mate Maras).

Istraživanja političkih naučnika nažalost protivrječe intuicijama Jana Amosa Kominskog koje su bile zasnovane na uvjerenju da što su informacije o svijetu univerzalnije dostupne, političari bi više koristili razum i donosili odluke nakon dužeg razmatranja. Ali ispostavilo se da stvari nisu baš tako jednostavne. Informaciije nas mogu preplaviti, a kompleksnost i dvosmislenost dovode do svakojakih odbrambenih mehanizama – od poricanja do potiskivanja, pa čak i do bijega u jednostavne principe pojednostavljenog, ideološkog razmišljanja u okviru političkih stranaka.

Kategorija lažnih vijesti postavlja nova pitanja u vezi fikcije. Čitatelji koje su konstantno varali, lažno informisali ili zavodili su polako počeli da stiču specifičnu neurotičnu idiosinhraziju. Reakcija na toliku iscrpljenost beletristikom bi mogla značiti enorman uspjeh publicistike, koja nad našim glavama u ovom velikom informacijskom haosu viče: „kazaću ti istinu, i samo istinu“ i „moja je priča zasnovana na činjenicama“.

Fikcija je izgubila povjerenje čitatelja budući da je laganje postalo opasno oružje masovnog uništenja, uprkos tome što je kao sredstvo primitivno. Često mi postavljaju sljedeće skeptično pitanje: „da li je ovo što ste napisali stvarno tačno?“ I svaki put osjetim da to pitanje sluti kraju književnosti.

Ovo pitanje, koje je iz perspektive čitatelja sasvim naivno, autorovom uhu zvuči apokaliptično. Kako da odgovorim? Kako da objasnim ontološki status Hansa Kastorpa, Ane Karenjine ili Vini Pua? Takav tip čitateljske znatiželje smatram regresijom civilizacije. Ona predstavlja oštećenje naše multidimenzionalne sposobnosti (konkretne, istorijske, ali i simboličke, mitske) da učestvujemo u lancu događaja koji se naziva našim životom. Život čine događaji, ali se oni pretvaraju u iskustvo samo onda kada ih možemo interpretirati, pokušati ih razumjeti ili posuditi im neko značenje. Događaji su činjenice, ali postaju neobjašnjivo drukčiji zbog iskustva. Iskustvo je to, a ne neki događaj, iz kojeg nastaje materija naših života. Iskustvo je činjenica koja se može interpretirati i smjestiti u sjećanje. Takođe ukazuje na određeni temelj koji imamo u našim umovima, na duboku strukturu oznaka prema kojima možemo razgranati svoje vlastite živote i izanalizirati ih potpuno i pažljivo. Vjeujem da je mit taj koji nosi funkciju te strukture. Svi znaju da se mitovi nikada nisu stvarno desili, ali se njihove priče uvijek nastavljaju. Sada ne žive samo kroz avanture antičkih heroja, već polako ulaze i u sveprisutne i najpopularnije priče savremenog filma, igrica i književnosti. Životi stanovnika planine Olimp su se prenijeli na Dinastiju, a odvažne podvige heroja sada izvodi Lara Kroft.

U ovoj žarkoj podjeli na istine i laži, priče naših iskustava koju stvara književnost posjeduju vlastitu dimenziju.

Nikada me bilo kakva jasna podjela između fikcije i nefikcije nije nešto puno veselila, osim ako ne uzmemo da je takva podjela deklarativna i proizvoljna. U moru raznih definicija fikcije, ona koju ja najviše volim je takođe i najstarija, i dao ju nam je Aristotel: fikcija je uvijek neka vrsta istine.

Takođe sam uvjerena u razliku između istinite priče i izmišljene radnje koju je definisao pisac i esejista E.M. Forster. Rekao je da kada kažemo „kralj je umro, a zatim i kraljica“, to je priča. Ali kada kažemo „Kralj je umro, a za njim i kraljica, od tuge“, to je izmišljena radnja. Svaka fikcionalizacija uključuje prelazak od pitanja „šta se onda desilo?“ u pokušaj razumijevanja zasnovanom na našem ljudskom iskustvu: „zašto se to tako desilo?“

Književnost počinje sa tim „zašto“, čak i kad bismo na to pitanje uporno odgovarali jednim običnim „ne znam“.

Samim tim književnost postavlja pitanja čiji se odgovori ne mogu naći na Vikipediji, budući da to zalazi van sfere običnih informacija i događaja, i direktno se odnosi na naša iskustva.

Moguće je da roman i književnost generalno sagledano, pred našim očima, postaju nešto sasvim periferno u poređenju sa drugim oblicima pripovijedanja. Postoji šansa da će težina slike i novi oblici direktnog prenošenja iskustva – kroz film, fotografiju, virtuelnu stvarnost – postati podobna alternativa za tradicionalno čitanje. Čitanje je komplikovan psihološki i percepcijski proces. Da pojednostavimo: prvo se najneuhvatljiviji sadržaj iscrta i iskaže, pretvara se u znakove i simbole, a zatim se „dekodira“ iz jezika u iskustvo. To zahtijeva određenu intelektualnu kompetenciju. Iznad svega, zahtjeva pažnju i koncentraciju, vještine koje su sve rjeđe u današnjem svijetu gdje je ljudima vrlo lako skrenuti pažnju.

Čovječanstvo je prešlo dug put kad se radi o načinima komunikacije i dijeljenjem ličnih iskustava, od usmenog predanja, koje se oslanjalo na živu riječ i ljudsko pamćenje, do gutenberške revolucije, kada su se priče mahom počele prenositi pisanim putem i na taj način bivale prepravljene i šifrovane da bi se mogle reprodukovati bez daljnih promjena. Najznačajnije dostignuće ove promjene je to da smo počeli razmišljanje poistovjećivati sa jezikom, sa pisanjem. Danas se nosimo sa revolucijom na sličnom nivou, kada se iskustvo može prenijeti direktno, bez pomoći pisanog medija.

Više nema potrebe ni da se vodi dnevnik sa putovanja kada jednostavno možete nešto uslikati i te slike poslati putem drušvenih medija u svijet, odjednom i svima. Nema potrebe da se pišu pisma, kad je lakše nekoga nazvati. Zašto čitati debele romane kad se umjesto toga možeš prepustiti televizijskoj seriji? Umjesto da odeš u grad sa prijateljima, bilo bi bolje da se igra igrica. Čitati autobiografiju? Nema potrebe, jer pratim živote poznatih i slavnih na Instagramu i znam sve o njima.

Nije čak ni slika ta koja je tekstu najveći suparnik, kao što smo mislili u dvadesetom vijeku kad nas je zabrinjavao uticaj televizije i filma. Najveći suparnik je zapravo potpuno drugačija dimenzija svijeta u kojoj se direktno vodimo našim čulima.

Olga Tokarčuk

Prevela sa engleskog: Sara Kosmajac

 

[Baudrillard]

OLGA TOKARČUK – NEŠTO SA SVIJETOM NE VALJA [TEMA: NOBELOVCI]


Blagi narator

(govor prilikom dobijanja Nobelove nagrade – II dio)

3.

Ne želim da predočim čitavu viziju krize kad se radi o pripovijedanju priča o svijetu. Međutim, često me muči osjećaj da svijetu nešto nedostaje – da time što ga doživljavamo kroz staklene ekrane i kroz aplikacije, on nekako postaje nestvaran, udaljen, dvodimenzionalan, i neobično neprecizan, čak iako je nevjerovatno jednostavno pronaći informaciju o bilo čemu. U današnje vrijeme se zabrinjavajuće riječi poput „neko“. „nešto“, „negdje“, „nekad“ mogu činiti rizičnijim od konkretnih, jasno definisanih ideja koje se iskažu s apsolutnom sigurnošću kao što su „zemlja je ravna“, „vakcine ubijaju“, „klimatske promjene su glupost“ ili „demokratiji ništa ne prijeti nigdje na svijetu“. „Negdje“ se neki ljudi utapaju dok pokušavaju preći more. „Negdje“ „neko vrijeme“ „nekakav“ rat traje. U potopu informacija, pojedinačne poruke gube svoje obrise, raspršuju se u našim sjećanjima, postaju nestvarne i nestaju.

„Dobre vijesti“ se očajnički pokušavaju oduprijeti poplavi gluposti, okrutnosti, govora mržnje i slika nasilja, ali nemaju način da obuzdaju bolni utisak, koji je meni lično teško verbalizovati, da nešto ne valja sa svijetom. Danas, ovaj osjećaj koji je prije bio rezervisan za neurotične pjesnike, je poput epidemije bez ikakve definicije, poput vrste anksioznosti koja sipi iz svih pravaca.

Književnost je jedna od šačice sfera koje nas pokušavaju držati što bliže teškim činjenicama ovog svijeta, budući da je sama po svojoj prirodi uvijek psihološka jer se fokusira na unutrašnje rezonovanje i motive likova, otkriva njihova iskustva koja su inače nedostupna drugoj osobi ili jednostavno navodi čitatelja da sam na psihološkom nivou interpretira njihovo ponašanje. Samo nam književnost pruža mogućnost da se zadubimo u život drugog bića, da razumijemo njihove razloge, podijelimo njihove emocije i iskusimo njihovu sudbinu.

Priča se uvijek vrti u krug oko značenja. Čak i kad ga ne prenosi direktno, čak i kada namjerno odbija da traži značenje i kad se fokusira na formu, na eksperiment, kada postavlja temelje formalne pobune, kada traži nove načine izražavanja. Čak i kada čitamo jednu skromnu priču, osjećamo potrebu da postavimo sljedeća pitanja: „zašto se ovo dešava?“, „šta ovo znači?“, „koja je poenta?“, „čemu ovo vodi?“. Vrlo je moguće da su naši umovi evoluirali prema priči u sklopu procesa davanja značenja milionima stimulanasa koji nas okružuju, i koji bez prestanka smišljaju svoje narative čak i dok spavamo. Dakle, jedna priča je način da organizujemo beskonačnu količinu informacija unutar vremena, da izgradimo njenu vezu s prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, pri tom otkrivajući svaki put kad se pojavi i složimo je u kategorije uzroka i posljedice. I um i emocije učestvuju u ovome.

Nije ni čudo onda da je jedan od najranijih otkrića stvorenih pričom Sudbina, koja je, pored toga što se ljudima ukazuje kao nešto zastrašujuće i neljudsko, istinski uvela red i nepromjenjljivost u svakodnevnicu.

4.

Dame i gospodo,

Nekoliko godina kasnije, žena na fotografiji, moja majka kojoj sam nedostajala iako se još nisam bila rodila, čitala mi je bajke.

U jednoj od njih, koju je napisao Hans Kristijan Andersen, čajnik kojeg su bacili na gomilu smeća požalio se na okrutni način kojim su se ljudi prema njemu ophodili – čim mu se odlomila drška, riješili su ga se. Ali da nisu bili tako zahtjevni perfekcionisti, mogao im je još dugo biti koristan. Drugi slomljeni predmeti su počeli isto da zbore i ispričaše istinski nezaboravne priče o njihovim skromnim, malim životima kao predmetima.

Kao dijete, slušala sam te bajke crvenih obraza i s suzama u očima, jer sam istinski vjerovala da predmeti imaju vlastite probleme i emocije, kao i neki vid društvenog života koji nije bio kompatibilan sa ljudskim. Tanjiri u kredencu su mogli međusobno razgovarati, a kašike, noževi i viljuške u ladici su formirali neku vrstu porodice. Slično tome, životinje su bile misteriozna, mudra, samosvjesna bića sa kojima smo oduvijek bili povezani duhovnom sponom i duboko usađenom sličnošću. I, rijeke, šume i putovi su isto tako imali svoje postojanje – bili su živa bića koja su označavala naš prostor i gradila osjećaj za pripadanje, jednu enigmatsku Raumgeist[1]. Pejzaž koji nas je okruživao je takođe bio živ, kao i Sunce i Mjesec i sva nebeska tijela – cijeli vidljivi i nevidljivi svijet.

Kad sam počela u sve to da sumnjam? Pokušavam da pronađem trenutak u svom životu kada je, poput pritiska na utičnicu, sve postalo drugačije, manje izražajno, jednostavnije. Šapat svijeta je utihnuo, zamijenili su ga galama gradova, žuborenje kompjutera, gromoviti lijetovi aviona što nam prolaze nad glavama, i iscrpljujući zvuk okeana informacija.

U jednom trenutku u našim životima, počnemo da svijet vidimo u dijelovima, sve odvojeno na male komade koji su galaksijama udaljeni jedni od drugih, a stvarnost u kojoj živimo to samo potvrđuje: doktorima idemo prema njihovoj specijalnosti, porezi nemaju nikakve veze sa čišćenjem snijega sa cesti kojima putujemo na posao, ručak nam nema nikakve veze sa ogromnom stočnom farmom, niti moj novi topić ima veze sa zapuštenom fabrikom negdje u Aziji. Sve je odvojeno od ostatka, sve postoji odvojeno, bez ikakve poveznice.

 

[Baudrillard]

Kako bi nam bilo lakše da se nosimo s ovim, daju nam brojeve, oznake s imenima, kartice, proste plastične identitete koji za cilj imaju to da mi koristimo samo mali dio cjeline koju smo svakako odavno prestali primjećivati.

Svijet umire, a mi to uporno ne primjećujemo. Ne primjećujemo da svijet postaje kolekcija stvari i incidenata, beživotno prostranstvo kroz koje se krećemo izgubljeni i usamljeni, na koje su nas tuđe odluke nasumično razbacale, pri čemu nas ograničava neshvatljiva sudbina, osjećaj da smo samo igračke velikih sila istorije ili šanse. Naša duhovnost ili je nestala ili postaje površna i čisto obredna. Ili čak postajemo pratitelji jednostavnih sila – fizičkih, društvenih, i ekonomskih – koje nas poput zombija vode okolo. A u takvom svijetu mu stvarno jesmo zombiji.

Zato čeznem za tim drugim svijetom, za svijetom čajnika.

5.

Cijelog svog života su me fascinirali sistemi zajedničkih veza i uticaja kojih smo generalno nesvjesni, a koje sasvim slučajno otkrijemo kao iznenađujuće podudarnosti ili preklapanje sudbine, poput mostova, navrtki, klinova, zavarenih spojeva i konektora koje sam pratila u emisiji Flights. Fasciniraju me povezane činjenice, i potraga za redom. Na suštinskom nivou – uvjerena sam – piščev um je sintetičan i uporno skuplja sve komadiće u pokušaju da ih spoji u jednu univerzalnu cjelinu.

Kako da pišemo, kako da strukturišemo svoju priču kako bi mogla da uzdigne ovo veliko sazvježđe svijeta?

Naravno, shvatam da je nemoguće vratiti se priči o svijetu koju poznajemo iz mitova, basni i legendi koje su, prenošene usmeno, držale svijet u životu. Danas bi takva priča morala biti multidimenzionalnija i komplikovanija; napokon, mi zaista znamo više, svjesni smo nevjerovatne veze između stvari koje se čine udaljenim.

Pogledajmo bliže konkretan trenutak iz istorije svijeta.

Treći je avgust hiljadu četiristo devedeset i druge, dan kada je mala karavela Santa Marija trebalo da zaplovi iz pristaništa luke Palos u Španiji. Brodom zapovijeda Kristofer Kolumbo. Sunce sija, mornari idu gore-dole pristaništem, a radnici nose posljednje sanduke sa namirnicama na brod. Vrelina je, ali porodice koje su došle da se oproste od nesvijesti spašava lagan vjetrić sa zapada. Galebovi se šepure po rampi za utovar, pomno posmatrajući ljudske aktivnosti.

Trenutak koji je, kako sada vidimo kroz vrijeme, doveo do smrti 56 miliona, od skoro 60, američkih domorodaca. Tada su činili oko deset posto cijele svjetske populacije. Evropljani su im nenadano donijeli smrtonosne poklone – bolesti i bakterije prema kojima američki urođenici nisu imali imunitet. Povrh svega toga, tu su bili i nemilosrdno tlačenje i ubijanje. Istrebljivanje se nastavilo godinama i promijenilo je prirodu zemlje. Na mjesta gdje su nekad na njegovanim poljima sa posebno izgrađenim sistemima navodnjavanja rasli grah, kukuruz, krompir i paradajz vratila se divlja vegetacija. Za samo par godina, skoro 150 jutara obradive zemlje se pretvorilo u džunglu.

Kako se regenerisala, vegetacija je upila ogromne količine ugljenik-dioksida, samim tim slabeći efekat staklene bašte, što je zauzvrat smanjilo globalne temperature Zemlje.

Ovo je jedna od mnogih naučnih hipoteza koje bi mogle objasniti početak malog ledenog doba u kasnom šesnaestom vijeku koji je doveo do dugotrajnog hlađenja klime u Evropi.

Malo ledeno doba promijenilo je ekonomiju u Evropi. U sljedećih nekoliko decenija, duge, ledene zime, mlaka ljeta i obimne padavine su smanjili prinose tradicionalnih oblika poljoprivrede. U Zapadnoj Evropi, male porodične farme ne bi mogle proizvesti dovoljno hrane za jednu porodicu. Nastupili su talasi gladi i potreba da se specijalizuje proizvodnja. Englesku i Holandiju je hladnija klima najgore pogodila; ekonomije im se nisu mogle oslanjati na poljoprivredu, pa su počeli da razvijaju trgovinu i industriju. Olujne prijetnje su Holanđane natjerale da isuše poldere i da močvarne i plitke, okeanske zone pretvore u tlo. Prelazak bakalara južnije, iako katastrofalan za Skandinaviju, se pokazao korisnim za Englesku i Holandiju – omogućio je ovim zemljama da se pretvore u pomorske i komercijalne sile. Značajno zahlađenje se poprilično naglo osjetilo u Skandinavskim zemljama. Kontakt sa Grenlandom i Islandom je prekinut, oštre zime su smanjile prinose, a nastupile su godine gladi i nestašica. Tako je Švedska svoje pohlepno oko bacila južnije, počevši rat sa Poljskom (pogotovo dok je Baltičko more bilo smrznuto, što je vojsci olakšalo prelazak preko) i ulaskom u Tridesetogodišnji rat u Evropi.

Trud naučnika da pokušaju bolje shvatiti našu stvarnost je pokazao da je ona zapravo uzajamno usaglašen, duboko uvezan sistem uticaja. Ovdje se ne radi samo o poznatom „efektu leptira“, koji, kao što znamo, kaže da minimalne promjene na početku procesa mogu da dovedu do ogromnih, nepredvidljivih rezultata, nego mi ovdje imamo beskonačan broj leptira i njihovih krila u stalnom pokretu – moćni talas života koji putuje kroz vrijeme.

Po meni, pronalazak „efekta leptira“ označava kraj ere nesalomive vjere u vlastitu sposobnost da budemo efikasni, sposobnost da kontrolišemo i samim tim naš osjećaj za nadmoćnost u svijetu. Ovo od čovječanstva ne oduzima moć da gradimo, da osvajamo i da izumimo, nego pokazuje da je stvarnost komplikovanija nego što je čovjek ikad mogao da zamisli, i da mi nismo ništa više do malenih dijelova ovih procesa.

Sve više i više dokaza imamo da postoje neke spektakularne, ponekad i iznenađujuće zavisnosti na svjetskoj skali.

Svi mi – ljudi, biljke, životinje, i predmeti – smo uronjeni su jedan prostor kojem vladaju zakoni fizike. Ovaj zajednički prostor ima svoj oblik i unutar sebe zakoni fizike formiraju beskonačan broj formi koje su neprekidno povezane jedna s drugom. Naš kardiovaskularni sistem je poput sistema riječnog sliva, struktura lista je poput sistema ljudskog javnog prevoza, kretanje galaksija je poput kovitlanja vode u našim lavaboima. Društva se formiraju slično kao i kolonije bakterija. Mikro- i makro- skala pokazuje beskrajan sistem sličnosti. Naš govor, naše razmišljanje i kreativnost nisu ništa apstraktno, nisu odvojeni od svijeta, već su nastavak na drugom nivou tih beskrajnih procesa transformacije.

Olga Tokarčuk

Sa engleskog prevela Sara Kosmajac

 

[Baudrillard]

OLGA TOKARČUK – IZMIŠLJANJE HETEROTOPIJE. DRUŠTVENA IGRA

Već nekoliko godina unazad mami me ideja da napišem roman u kojem će svet drukčije da funkcioniše. U tom svetu ne bi delovale očite pretpostavke. Verujem da kad nešto držiš za očigledno to uopšte ne mora da bude povezano s činjeničnim stanjem, nego je pre posredi društveni ugovor i ono na šta je naša svest naviknuta, te bi to pre bio domen psihologije nego fizike.

Fascinira me posmatranje istorijskih trenutaka koji su menjali ljudska mišljenja, kao i promene koje su nakon toga zaista i nastupale. Kada se verovalo u to da je svet ravan, on jeste bio ravan: tada se nije putovalo preko mora, nisu se prelazile granice. Za geocentrični sunčev sistem izrađeni su potpuno uverljivi matematički proračuni koji su imali pragmatičnu primenu – mogao si da predviđaš pomračenja i da vešto konstruišeš kalendare. Naša pamet po svaku cenu podržava ono u šta verujemo. Upravo zato je tako teško promeniti svet.

U osnovama svake utopije počiva nezadovoljstvo. Budući da se, ipak, pokazalo da je misao o boljitku nastala – bolje već i jeste. Kad bismo samo bili otvoreni za promene i kad ne bismo kruto dreždali u svim tim svojim apatičnim navikama. Kad bismo spokojno, smireno znali da menjamo paradigme i kad nam to ne bi uzimalo više vremena od života jednog, najviše dva naraštaja – ne bi nam bile potrebne nikakve krvave katastrofe.

Nemam nikakve sumnje u to da se svaka vizija boljeg sveta rađa u mašti. U stvari, sve se rađa u mašti i čudo jedno što u školama nema specijalnih kurseva za obuku toj veštini, a na univerzitetima nema fakulteta na kom se ona izučava.

Heterotopija je jednostavno drugačije mesto od sveta koji znamo. Nešto u vidu alternativne stvarnosti koja je možda imala zajedničko vrelo s tom našom stvarnošću negde duboko u prošlosti, ali su se kasnije radikalno razišle. Ili atopija.

Atopos znači „drugačiji“, koji „odudara od ostalog“, „neobičan“ – upravo tom rečju Alkibijad u Platonovoj Gozbi karakteriše Sokrata. Netipičan svet, što uopšte ne znači gori. Tim pre ono što je tipično, koje je uvek očigledno, uopšte ne mora da bude dobro.

Naš svet nastaje iz inercije mišljenja. Može se pretpostaviti da postoji mnogo načina da se razume stvarnost, a možda i stvarnosti ima beskonačno mnogo. Pa ipak samo neke postaju dominantne, uporno ih nam utuvljuju u glave, ili pak traju zahvaljujući snazi apatije.

Igra se sastoji u odabiranju parova konstatacija na temu sveta, konstatacija koje se čine očigledne i koje su nereduktivne. Zatim ih treba podvrgnuti podozrivom uviđaju, tražiti rupe i pukotine. Treba da se trudiš da zadržiš nepoverljivost i istovremeno dopustiš mašti da radi svoje. I da imaš u vidu ono što je rekao Blejk: sve što smo u stanju da zamislimo jeste nekakva vrsta istine.

Evo nekoliko očiglednih inercijskih teza i njima protivrečnih heterotopijskih antiteza:

1. Čovek pripada izvesnim zajednicama i strukturama koje imaju zadatak da ga podržavaju i štite, ali zarad kojih mora da se odrekne jednog dela svoje slobode: na primer od slobode premeštanja. Prvi član Ustava Heterotopije jasno kaže da je osnovno pravo čoveka pravo na slobodno premeštanje. Nema granica, pasoša ni ograda. Ideja viza Heterotopijance toliko razveseljava da na samu reč „viza“ pucaju u smeh.

2. Postoji napredak u nauci – danas znamo više nego nekada. Razvoj nauke je permanentan i iz godine u godinu iščezavaju sve veći prostori nepoznatog. Na primer, opšterasprostranjeno je uverenje da ćemo za godinu dana proučiti čitav genom, da ćemo znati kako da lečimo neke bolesti, da ćemo upoznati prošlost vasione i načine rasprostiranja nekakvih tamo talasa. Kad hoćemo da opišemo osrednjost znanja onda kažemo da je nešto otpre sto godina. U Heterotopiji se ljudi, doduše, ne inate u tome da je sasvim suprotno, da progresa nema, a da se zlatni vek pretvorio u gvozdeni. Smatraju, međutim, da dok u pojedinim oblastima znanje pokazuje upadljiv napredak, a u drugima ne pokazuje. Pa ipak, pre svega podvlače da, skupa sa znanjem, neprekidno narasta i prostor neznanja. Više znanja uopšte ne znači da nešto znamo više, što je, koliko paradoksalno, toliko i logično.

Stanovnici Heterotopije smatraju, na primer, da je otkriće nesvesnog jedno od najznačajnijih otkrića u istoriji, i da je započelo novu epohu. Čovek i čitav svet su tajna. Heterotopijanci su, dakle, prihvatili nekakav vid strategije svesnog neznanja. Pretpostavljaju da postoje stvari koje nikad nećemo znati, koje će nam samo zatreperiti i ostaće nesaznatljive. Zato ne koriste znanje ni nauku za formulisanje jednostranih teza koje treba da odgovore kako nešto postoji i šta to znači. Čini se da je to promena koja ne znači mnogo, ali Heterotopijanci, usaglašavajući među sobom važna pitanja, stvari postavljaju na sledeći način: „Ne znamo kako je, ali pokušajmo da se za neko vreme ponašamo tako kao da je tako i tako; videćemo šta će iz toga proizići.

Zatim možemo da počnemo da mislimo drugačije.“ Sve redukcionističke teorije gube na taj način razlog postojanja, neobjašnjivost budi poštovanje. To stimuliše na postavljanje pitanja, na fantaziranje, na prihvatanje neočekivanih perspektiva.

U našoj Heterotopiji sve se uči kao hipoteza. Neprekidno se vežbaju razna gledišta na istu stvar, trenira se menjanje stanovišta, brane se suprotstavljena mišljenja. Pošto se čulna i intelektualna spoznaja pokazuju kao nepouzdane, raste značaj drugim vrstama saznanja – mašti i empatiji. Osobe koje izlaze iz takvih škola više prepoznaju procese nego stanja. Ne postoji ništa što bi bilo stalna i monolitna ličnost. Ljudi u toku svog života menjaju imena i stalno drugačije interpretiraju svoju biografiju. U metafizičkom smislu ovde postoji potpuno nova vrsta holističke, panteističke duhovnosti, pri čemu je duhovnost shvaćena kao neprekidno i faktičko (ne pak ritualno) konfrontiranje sa nesaznatljivim.

3. Motor evolucije je mehanizam prirodne selekcije. On počiva na nadmetanju živih stvorenja u određenim uslovima abiotičkog okruženja. U Heterotopiji se smatra da je ta teza, uprkos prividu razuma, više iracionalna i često protivreči našem iskustvu. Podjednako dobro mogla bi biti prihvaćena i druga sistemska objašnjenja evolucionog procesa.

Heterotopijanci, na primer, pripovedaju ovu priču, poznatu takođe i u našem svetu: u Darvinovo vreme živela je jedna naučnica koja je pripremala promenljivu i vrlo zanimljivu interpretaciju podataka dobijenih s putovanja ovog prirodoslovca. Nažalost, kako to često biva s naučnicama, njeno ime se nije sačuvalo do današnjih dana, a sem toga njen rad je bio toliko ekscentričan da su je potpuno ignorisali. Insistirala je na tome da bi logika evolucije delovala jednako dobro i kada bi umesto neprekidnog nadmetanja postavili druge faktore, kao što su, na primer, podrška i altruizam, koji su u neku ruku ugrađeni u mehanizam prirode. Iz tog razloga Heterotopijanci se radije još jednom okreću prirodi i zapažaju da je svekolik život međusobno podupiranje, kako pojedinačne vrste dele između sebe areal, pojilo, kako međutipovi primenjuju pomiriteljske rituale – mnoge primere takvog ponašanja nalazimo u književnosti. Kao i primere u kojima se živa bića posvećuju jedna drugima.

 

[Baudrillard]

Druga varijanta ove iste teme jeste teza koju je postavila Elejn Morgan. Alternativni mehanizam takmičarskog duha jeste – thymos, potreba za isticanjem, eksponiranjem, imponovanjem. Ona vodi netipičnim, ekscentričnim i ujedno stvaralačkim ponašanjima, koja se iznalaze zato da bi mužjak ili ženka skrenuli na sebe pažnju, ili da bi stekli prestiž u grupi. Mnogi primeri takvog ponašanja opisani su među majmunima.

Postoji takođe teorija Lin Margulis, pozante američke biologičarke koja kaže da izvor evolucionih inovacija nisu samo slučajne mutacije, nego i simbiogeneza, to jest simbiotičko prisajedinjavanje lanaca bakterijskih ćelija. Margulis tvrdi da je do nastanka novih vrsta dovela primarna endosimbioza i združeni opstanak – primer su mitohondrije koje su nekad funkcionisale kao zasebni organizmi i koje su utelovljene u ćelije ili su se spojile sa njima, delujući otada u njihovu korist. Lin Margulis pokazuje da živi organizmi ne samo što se bore i takmiče, nego i jedni na druge deluju i spajajući se, podržavaju jedni druge. To je alternativna vizija forme evolucije u kojoj saradnja i pomoć postaju jednako suštinski mehanizmi promena. Postoji, dakle, mnoštvo hipoteza, i to se mnogo dopada Heterotopijancima. To oduzima arsenal svim darvinistima i neodarvinistima koji svoje jedine pravoverne biološke zakonitosti tako rado prenose u ostale naučne discipline – u ekonomiju i sociologiju.

Nisam čula da Heterotopijanci naročito brane kreacioniste, ali zarad intelektualne čestitosti treba imati u vidu da je teorija prirodne selekcije samo jedna od mnogih interpretacija činjenica, ne pak i jedina. Međutim, kažu Heterotopijanci, ona je postala temelj mnogih drugih teorija, ekonomskih ili političkih, ili obično služi kukavičkoj legitimizaciji nasilja. Podvrgnemo li samo tu teoriju galantnoj sumnji, videćemo svet u drugačijem svetlu. Najednom će altruistički mehanizmi, mehanizmi podrške, prestati da budu osobenjakluk neprilagođenih organizama i organizama osuđenih na izumiranje, ali će ujedno postati i „prirodni“.

Heterotopijanci upravo tako vide prirodu. Zahvaljujući tome ne tretiraju druga bića kao korisne predmete i nikad ih ne koriste za sopstvene interese. Nema govora o ubijanju i jedenju. To su partneri, bližnji. Drugačiji i katkad problematični, ali ipak bližnji. Heterotopijanci radije pretpostavljaju uzajamno poštovanje i koegzistenciju nego takmičenje i prirodnu protivrečnost interesa (to podseća na odnos prema svetu prirode davnih paleolitskih kultura). To, naravno, uzrokuje da deca od najranijih godina svog života uče jezike drugih vrsta, a na univerzitetima postoje katedre psihologije međutipova.

4. Nafta i druge sirovine su osnovni, u principu jedini izvor energije i podležu trgovinskom prometu. Alternativni izvori su suviše skupi, neizdašni i sumnjivi.

Čak i kada se pojavljuju sve novije, sve zanimljive ideje alternativnog dobijanja energije, to obično prati začuđujući otpor prema njihovom uvođenju u opštu upotrebu. Javno mnjenje će odmah čuti da one nisu na duže staze isplative, da su suviše teške za uvođenje u primenu ili suviše komplikovane za eksploataciju. Mnogi stručnjaci smatraju da smo tehnološki već spremni da koristimo potpuno nove izvore energije (ili pak mnoge) i da nije tehnologija ta koja nas drži, nego politika – uporno nas drži u anahronom svetu nafte, uglja i gasa koji, povrh svega, ako su još shvaćeni kao privatna dobra – mogu se i prodavati. Na tome počiva sva snaga našeg sistema. Nekada smo smatrali da takva osnovna dobra kao fosilna goriva možemo imati kao svojinu, a zatim za novac ih ustupati drugima. Taj apsurdni sistem osigurava ogromnu vlast nevelikom broju ljudi koji diktiraju svoje uslove. Otpor na koji nailazi ideja korišćenja drugih izvora energije, nameće sumnju u to da stari sistem, mada napadno nepravedan, jeste deo nekakvog šireg društvenog poretka.

Heterotopijancima izgleda apsolutno logično to da, pošto su voda i vazduh, nekako, na očigledan način zajednički, pošto Himalaji pripadaju ljudskom rodu i ne možeš da prodaješ reke, isto tako bi trebalo da budu dostupni i drugi „zemljini darovi“. Stanovnici Heterotopije smatraju za ludilo što smo dozvolili da nas ubede u to da ljudi mogu da kupe parče zemlje kao svojinu i na taj način da postanu posednici nečega što je duboko pod zemljom. To je tako kao kad bi neko objavio da je vlasnik sunčevih zraka.

Oni sami već odavno računaju na nauku i za funkcionisanje različitih zajedničkih prostora primenjuju energiju vetra, termičke pumpe, vodenu i sunčanu energiju. Istovremeno, zahvaljujući velikom otkriću „hladne fuzije“ svako ima pristup sopstvenom izvoru energije. Veoma dugo se nad tim radilo i na kraju je uspelo, mada je ideja delovala ludačka (isto kao i pre trista godina ideja aeroplana). Hladna nuklearna reakcija dešava se u nevelikom prenosnom uređaju, svakome dostupnom, i predstavlja individualnu svojinu. Tako nešto dobija se prilikom rođenja, kao što se dobija jedinstveni matični broj. Ljudi to nazivaju, recimo, „žarište“, i kad hoće da nešto urade zajedno, onda mogu da spajaju svoja „žarišta“.

Dostupnost jeftine energije uzrokuje da Heterotopija funkcioniše potpuno drugačije nego svet koji znamo. Imajući svoj izvor energije, čovek je automatski oslobođen od mnogih ekonomskih prinuda. Izvor može da koristi samo vlasnik, ne može ga, dakle, niti ukrasti, niti gomilati. On mu obezbeđuje opstanak, grejanje tela i elementarni pristup informacijama. U Heterotopiji nema, dakle, ropskog vezivanja za rad. U velikoj meri takođe je u zaborav otišao osećaj nedostatka elementarne sigurnosti. Ljudi raspolažu većom slobodom, čime je u njihovim društvenim ponašanjima manje onih koji su uzrokovani strahom (agresija, rivalizacija). Žive, isto tako, u manjim grupacijama, ne vezuju se u neraskidive sastave s drugima; mobilni su, pokretni i radoznali. Nomadski i kosmopolitski. Društvo se ne shvata kao poredak koji je organizovana protivrečnost haosu i anarhiji.

5. Osnovnu društvenu ćeliju tvori krvno srodstvo, to jest porodica. Široko shvaćeno krvno srodstvo tvori narod. Opšte je prihvaćeno da se ljudi bolje osećaju u sistemima koji se oslanjaju na porodične, krvnosrodstvene veze ili plemenske sisteme, nego u drugim zajednicama.

U isti mah, ova krvna srodstva (u naše vreme se radije govori o genima) generišu specifičnu vrstu porodične (plemenske) lojalnosti. Takvo stanje smatra se za prirodno, pošto ono dovalorizuje izvestan kontigent gena koji učestvuju u široko shvaćenom nadmetanju, što proističe iz logike evolucionističke koncepcije.

U Heterotopiji, gde se veze tvore više iz željenog opredeljenja nego iz nužnosti, a kultura je u velikoj meri globalizovana, odabiraju se za „bliske srodnike“ ljudi koji slično misle, imaju slične ukuse i pristalice su istih ideja. Krvna srodstva smatraju se slučajnim, nesigurnim i primitivnim. Zato Heterotopijanci tvore drugačije zajednice od porodice, plemena ili naroda. To su, na primer, zajednice mesta, uverenja, ideja, pasije, ili posla. Znam grad u kojem žive ljudi koji imaju sjajan muzički ukus i tamošnji život vrti se obično oko muzike. Heterotopijanci potpuno drugačije razumeju takođe reč „porodica“. Kod njih porodicu mogu da tvore, na primer, jedna starija žena i njenih dvanaest mačaka. Ili tri prijateljice plus partner jedne od njih, jer su svi pasionirani makrobiotičari. Ili dva homoseksualna para koji stanuju u secesijskoj vili o kojoj vode računa. U ovom slučaju i vila je član porodice. Tako shvaćene „porodice“ žive u domenu širih struktura, baziranih, takođe, na zajedničkim idealima i sličnom mišljenju – struktura koje slove za društvene zajednice. Društvene zajednice neguju svoje vizije života. Jedne, na primer, realizuju hrišćanske ideale, drugima su bliže anarhističke komune. Druge pak su zajednice koje su rešile da žive po uzoru na srednjovekovne begunke. Imaju već dva grada i nekoliko sela na jednoj reci. Heterotopijanci ne moraju da pristaju na uprosečnjeno, stalno usaglašavano dobro koje je za mnoge sumnjivo.

Ta društva tvore Uniju koja je koordiniše, koja, kao nadređeni sistem egzekvira već pomenuti ustavni princip – slobode premeštanja ljudi i neprimoravanja nikoga da ostane u takvom sastavu koji ne ispunjava njegova očekivanja. Kao što je poznato, prvi član ustava unije postulira o tome da ljudsko biće ima apsolutno i neotuđivo pravo da se premešta i da bira mesto nastanjivanja, kao i da živi u skladu sa svojim idealima, ukoliko oni ne ugrožavaju slobodu drugog čoveka.

6. Ljudska populacija je podeljena manje-više jednako na dva pola.

Takvo gledište važi za prirodno i ima golemu podršku mitološke naracije; svuda je rasprostranjeno. Ta dva pola treba da se uzajamno dopunjuju – jedan je pokoran, drugi dominantan, jedan je osećajan, drugi intelektualan, i tako dalje. Ogromnu ulogu ovde je odigrao stari mit o komplementarnosti polova. Ta dualistička podela prenosi se na pripisivanje roda stvarima, pojavama ili rečima.

Većina savremenih civilizacija sagrađena je na tom dualističkom temelju. Podela na dva pola čini se duboka i sveprožimajuća. Ta dihotomija je osnovni jezik opisivanja sveta – žena i muškarac postaju karika u beskonačnom lancu drugih dvojstava: dan – noć, vatra – voda, da – ne, gore – dole. Ta neverovatna ideja ignoriše sve to što je između polova. Slepa je na svaki kontinuum.

Heterotopijanci se veoma čude takvom pristupu stvari jer i sami doživljavaju pol ne kao dualizam, već kao kontinuum; u njemu je mesto za mnoga mogućna „dokapavanja“ onim što je muško i žensko (pri čemu „muško“ i „žensko“ nemaju specijalne veze sa ženom i muškarcem).

Ljudi su različiti, a svet komplikovan – glasi drugi član ustava Heterotopijanaca. Zbog toga se uzdržavaju od mehaničkog spajanja bioloških crta sa psihološkim, definišu to kao „biologizam“ i tretiraju slično kao mi seksizam.

 

[Baudrillard]

7. Žena više pripada prirodi, a muškarac – civilizaciji.

Takav pogled se provlači zapravo u svakoj epohi, možda samo zadobija malo drugačiju nijansu. Obrazlaže se nametnutim konotiranjem mesečnog ciklusa s mesečevim menama ili s trudnoćom i porodom. Danas, prihvatajući to gledište, stavlja se akcent na menopauzu i na njene posledice, dok se andropauza gotovo potpuno ignoriše. Još pre dvesta pedeset godina opšte shvatanje je bilo da je priroda psihičkih poremećaja kod žene u svojoj suštini telesna i povezana s bolestima materice; muške psihičke bolesti, međutim, pre su poticale „iz duha“. Kako sam shvatila, Heterotopijanci nemaju u tom pogledu jednodušna shvatanja i, spolja gledano, balansiraju – kao što to oni već znaju – između dvojnosti: ponekad se inate u tome da, kad je reč o pripadnost prirodi ili kulturi, onda među polovima nema nikakve razlike. Ciklusi postoje podjednako kako u životu žene, tako i u životu muškarca. Porođaj i trudnoća pripadaju prirodi isto kao i ejakulacija.

Može se takođe prihvatiti da spletkarenje koje se obično pripisuje ženama, i na koje muškarci prezrivo gledaju, predstavlja integralni deo uspostavljanja društvenih veza i prenošenja informacija. Verbalnost žena ispunjavala je i ispunjava ogromnu kulturotvoračku i civilizacijsku ulogu. Iza ženske verbalnosti kriju se jezičke sposobnosti, bez nje ne bi bilo mogućno prenošenje tradicije ili razvoj zanata, ona odigrava dominantnu ulogu u obrazovanju dece.

Drugi tvrde da je muškarac više taj koji pripada prirodi, a žena kulturi i civilizaciji. Utemeljuju svoju tezu pozivajući se na slabije kontrolisanu seksualnost ili agresiju kod muškaraca, slabije jezičke talente i ograničenu sposobnost za razmenu informacija, kao i na druga istraživanja kojima u poslednje vreme

pribegava nauka. Muškarac povezaniji s prirodom javlja se, takođe, u mitovima i narodnoj kulturi Heterotopijanaca – heroj uvek podleže emocijama, deluje spontano, neplanski, u većoj meri rukovođen je potrebom rivalizacije, njegova ponašanja često su instinktivna. Ženi pak, kao što sam već pomenula, tradicionalna mitologija pripisuje civilizacijsku funkciju: komunikaciju, zanat, kulturu svakodnevnog života, očuvanje stalnosti tradicije. Kada Heterotopijancima govoriš da postoje mesta gde ljudi smatraju drugačije, to njih veoma zabavlja.

Pažnja: navodno na severnom ostrvu Heterotopije živi društvena zajednica u kojoj se seksualna razlika ignoriše, nevidljiva je i tretira se kao potpuno neočigledna.

8. Razmnožavanje je dobro i poželjno.

Govore o tome zapovesti mnogih velikih religija, naročito onih koje učestvuju u upravljanju svetom i koje su patrijarhalne, dakle, spolja gledano, takve koje tretiraju ljudska bića instrumentalno. (Naravno da postoje takođe religije i religijske struje koje ne dele to uverenje, na primer budizam ili gnosticizam.) Rođenje je uvek radosno, slavi se i celebrira. Posedovanje dece je prirodno i dobro. Bezdetnost je nesavršenost, manjkavost, patologija. S grdnim neodobravanjem gleda se danas na Kinu i na demografske regulacije koje ograničavaju potomstvo na jedno dete. Očito je da svako može da se razmnožava do mile volje, čak i ako nema mogućnost da čestito vaspita svoje potomstvo. Svaka ideja ovladavanja nad tom stihijom budi bes kako na desnoj, tako i na levoj strani. Zasigurno je u pitanju i to da prirodni priraštaj obezbeđuje funkcionisanje aktuelnih sistema.

U Heterotopiji se smatra da dok ne budu rešeni osnovni problemi u svetu – glad, odsustvo obrazovanja, beda, bolesti, prenaseljenost nekih regiona, nasilje – rođenje pre treba da navodi na tužno razmišljanje nego na radost. Više bi se podržavalo usvajanje već postojeće dece, ono bi bilo blagočovečno i ono bi bilo povod za radost. Roditelji pak koji se odlučuju da imaju decu, treba da budu postavljeni za građanski uzor.

U Heterotopiji nije tako lako razmnožavati se. Treba da uveriš društvo u kojem živiš da si dovoljno odgovoran, da imaš mesta za dete i prihode da ga izdržavaš. Roditeljstvo je privilegija. Čekaš u redu za dozvolu. Rođenje se kontroliše.

Odgoj već rođene dece u velikoj meri pomažu društvo i Unija. Sama činjenica da je neko dete oplodio i na svet ga doneo ne daje mu vlast nad malim čovekom. Deca nisu vlasništvo roditelja, tako da je i njihovo vaspitavanje u velikoj meri prepušteno društvenoj kontroli. Niko ovde čak nije ni čuo o nasilju prema deci.

U Heterotopiji se ne vidi veza između seksa i posedovanja dece. Na to se zaboravlja. Seks ima za zadatak da donosi zadovoljstvo i gradi vezu. Isto tako na južnom ostrvu Heterotopije postoji društvo u kojem je razmnožavanje potpuno tabuizirano. Nije tabu seks, nego upravo razmnožavanje. Tamo vlada etos samoograničavanja. Prekrasno, dostojanstveno i građanski je odustati od posedovanja dece čije je začeće tretirano kao kiks, neumešnost da ovladaš svojim instinktima, kao asocijalno i neodgovorno ponašanje. Bezdetne porodice postavljaju se za uzor. Pred samo polno sazrevanje primenjuje se opšta privremena sterilizacija, koja se potom može obustaviti u naročitim slučajevima kad je neko uporan i kad položi odgovarajuće ispite.

9. Religija je zajedničko dobro, pripada kolektivnom i zakonodavnom delanju.

Tako je funkcionisala religija u našoj istoriji – gradila je društva a čak i državne strukture, doprinosila je stvaranju identiteta, spajala je i razdvajala.

U Heterotopiji u čitavoj istoriji dominirao je drugačiji pogled na religiju: bila je pounutarnjena i tretirana kao privatna sfera. Inspiracija za Heterotopijance bile su atinska demokratija i neke struje prosvetiteljstva. Sada su ipak stvari otišle mnogo dalje. Religioznost je nešto neobično intimno – odnos prema religiji podseća na naš odnos prema seksu: ljudi govore o tome u šta i kako veruju samo najbližima, i samo šapatom uz sveće. Ponekad se neko napije i istrtlja sve ili nasrtljivi paparaco napravi snimak selebritija koji se ušunjava u hram u sumnjivom kvartu. Svi znaju da se to radi, ali nekako o tome nije red da se govori. A tek o detaljima – bez daljnjeg.

10. Smrt je ono što pravi potpuni iskorak iz živog psihološkog i društvenog prostora; ne zna se šta s njom činiti. Smrt je najbeskorisnija pojava u našem životu.

S trenutkom smrti Heterotopijanac gubi pravo svojine nad svojim životom. Njegov život postaje zajedničko dobro i sva dokumenta, slike, snimci, zapisi i ostavljeni predmeti ostaju digitalizovani i stavljeni na Internet. Tako već generacijama unazad se čini (pre toga su ulogu Interneta vršile specijalne nekroteke), tako, dakle, savremeni Heterotopijanac ima pristup svima koji su živeli pre njega. To je veliki, ogroman i mudar izvor znanja o svetu – životi drugih.

Slično je i sa mrtvim telima. Podležu kremaciji, a prah se dosipa u cement novopodignutih zgrada, puteva i mostova. Samo smo tren u beskonačnom pohodu bića kroz vreme, pokojnika je uvek više nego živih i prisutni su u svima unaokolo. Dobro je imati ponekad svest da si u prekrasnom mostu koji povezuje obale reke, ili da se u zidovima nove škole nalazi čestica nekog bližnjeg. To čini da Heterotopijanci imaju vrlo ličan odnos prema svojim gradovima. I uopšte se ne boje smrti.

Neka ovih deset izloženih inertnih teza koje se podvrgavaju sumnji budu shvaćene kao poziv na igru. A pošto nam se očiglednost sveta bespomoćno nameće svakog jutra, reklo bi se da je broj tih teza ogroman. Od velikih stvari do potpuno malih.

Čim možeš da pomisliš da je bolje, to odmah i znači da je bolje.

Olga Tokarčuk

(S poljskog prevela Milica Markić)

 

[Baudrillard]

STUBOVI IDENTITETA [HRONIKE STVARANJA]

O izmenjenoj paradigmi

Današnje polazne tačke na kojima gradimo svoj identitet razlikuju se od temelja na kojima smo ga gradili u prošlosti. Svet XVIII veka i svet Jakova Franka ipak se oslanjao na religijske stubove. Svaka istina, svaka dogma bila je religijska. Pa ipak, danas, čak i u nadasve katoličkoj Poljskoj, mi smo postreligijsko društvo. Ko god o stvarnosti danas svesno razmišlja, ne temelji više u celosti svoj svetonazor na religijskim premisama. Rekla bih da su ulogu religije danas preuzeli drugi sistemi znanja, sistemi uređivanja stvarnosti. Jedan od takvih sistema, sasvim sigurno, danas je nauka, naučne istine danas iznosimo kao što smo nekad iznosili dogme; uzmimo za primer to da su „naučnici s Univerziteta u Stanfordu zaključili da je saharin zdraviji od šećera“ (izmišljam); ovakvo saopštenje se plasira kao istina od autoriteta, i svi za to počinju da se hvataju, i da usklađuju svoj način ishrane shodno tome… To dobija status istine koja počinje da obavezuje. Isto tako mislim da su ekonomske nauke jedan od temelja našeg shvatanja stvarnosti: postali smo, sasvim sigurno, ekonomske životinje, razumevanje onoga što nam se dešava uslovljeno je, recimo, slobodnim tržištem; uz pomoć izvesnih mehanizama u našim glavama uređuje se ono što bi nam bez tog znanja delovalo haotično. Ali religija zasigurno više nije primarna struktura koja uređuje stvarnost. Kada bi se danas pojavio jeretik koji bi izjavio da Bogorodica Jasnogurska izobražava Šehinu – ne bi pobudio naročitu pažnju, ali ako neko kaže da životinje takođe stvaraju kulturu, da ih moramo tretirati kao svoju braću, kao sebi ravnopravna bića – taj bi već dobio po glavi. Jednostavno – jeres danas vidimo negde drugde, ona više nije tako religiozna.

O Klockoj kotlini, šleskoj zemlji, zemlji melanholije nad kojom se uznosio Saturn

Klocka kotlina je po statistici najvlažnija poljska kotlina. Bila su četiri prevodioca Vilijama Blejka i trojica od njih su ili živeli tu, ili su bili blisko povezani s tim prostorom. I takva koincidencija moje spisateljske uši već stavlja u stanje pripravnosti – šta znači to što je Vilijam Blejk bio toliko prisutan u Klockoj kotlini, i ako bi postojalo dobro mesto za Blejka u Poljskoj, onda bi to bilo tu, i to sam stavila u Vuci svoje ralo po kostima mrtvih.

Metafizika kao motivacija za samospoznaju

Nemam potrebu da shvatim samu sebe. Kad sam odlučila da pišem romane, odustala sam od svoje biografije. Kad bih se bavila sobom, onda bih uzimala antidepresive, a ovako se dobro držim.

Česlav Miloš je predviđao da će sledećeg Nobela dobiti predstavnik poljskog katoličkog romana, i prognoze poznavalaca kažu da će to biti Olga Tokarčuk, predstavnica heterodoksije i jeresi

Kao psihologa me je zanimala periferija delovanja ljudske psihe i verovala sam da ću bavljenjem književnošću pronaći dopunu svega onoga što nam se čini prirodno, očigledno, opšteprihvaćeno. Instinktivno sam uvek pronicala u periferije i jeres, u šizofreničnu ličnost i u neortodoksnu sliku boga. Zdravo je, rekla bih, biti jeretik. Preispitivač. Ne prihvatati za očigledno to što je većini očigledno.

To je stvaralačka pozicija koja nam omogućava gledišta malo pomerena, neočigledna, i svako stvaralačko mišljenje potiče odatle. Jeres kao ontološka, metafizička kategorija – u Poljskoj mi nedostaje takva jeres. Od vremena kad smo spalili veliku arijansku biblioteku u Lešnu,2 biblioteku neortodoksnih spisa, tada najveću u Evropi, zaboravili smo da možemo da kombinujemo, izmišljamo, reinterpretiramo istine, i pomirili smo se s prostom verzijom obavezujuće religije i izgubili instinkt za čeprkanjem, postali smo religijski malo stvaralački. U Nemačkoj, čak i u Šleziji nastajalo je mnoštvo takvih religijskih neortodoksija s kojima osećam neku vrstu srodnosti. Ili na istoku, pravoslavlje, ono pupi nekom vrstom neortodoksije. To me privlači jer je stvaralačko, jer je preispitivačko, jer je razvijajuće i jer me otvara za druge prostore, koji nam pomažu da bolje shvatimo šta se oko nas dešava. Svaka istina, svaka doktrina koja suviše dugo deluje gubi zupce i propada.

Razvijamo se, stičemo nove predstave, stvarnost pupi sve vreme, nismo isti ljudi kao kad smo se rodili, pa i naš odnos prema istoriji drugačiji je od shvatanja istorije ljudi koji su živeli stotinu godina pre nas. Zdravo je biti jeretik, zdravo je ne dopustiti da pregoriš, neprestano i budno preispitivati stvarnost. To se odnosi i na religiju i na politiku, načine držanja, ophođenja, psihičkog zdravlja…

O načinu konstruisanja romana kao najsuptilnijoj vrsti komunikacije Čitanje romana liči na psihološko-ontološki eksperiment, jer nam omogućuje da uđemo u drugog čoveka, poistovetimo se s njim, prisvojimo njegovo viđenje sveta.

Otkako sam počela da pišem, prati me to intuitivno komuniciranje s drugim čovekom. Prilikom pisanja Knjiga Jakovljevih imala sam ogromnu dilemu: čitanje Zbornika Gospodovih beseda3 bilo je neobično teško, jer je to dosadno, nije štivo za pred spavanje, ali kad to pažljivo čitaš, onda zamišljaš onoga ko to pripoveda, zamišljaš slušaoce, odnose koji se stvaraju, to je vrsta konjukturalne metodologije, domišljam se koječega, pretpostavljam. Drugo je bilo pitanje jezika: kako ispričati povest koja se odigrava na nekoliko jezika: ladinu, jeziku sefarda iz Vlaške, kojim je govorio Jakov Frank, jidišu, hebrejskom, poljskom, rutenskom, latinskom, i najzad nemačkom. Ignorisala sam te jezičke razlike, naraciju sam tretirala kao opštu, koristila sam arhaizme da bi čitalac diskretno osetio da se to dešava veoma davno, da dok, recimo, čita prepisku Družbacke i Hmjelevskog, ili pak Nahmahov dnevnik, oseti tu patiniranost. Ali nisam se time preterano bavila, najviše sam radila na izgradnji slike, događaja, odnosa, da bi čitalac shvatio gde se nalazi.

Moja spisateljska metoda je konjektura, iz delokruga arhiviste, kad imamo posla s nekim zaboravljenim, izgubljenim tekstom, kad imamo neku rupu u priči, onda je nekako moramo nadopuniti – nečim drugim, nečim novim, i ta dopuna, to davanje smisla mora da bude i u moralnom i u naučnom smislu, tekst treba da bude celovit, kao idealna plomba. Dok sam pisala Knjige Jakovljeve imala sam ogromnu količinu činjenica, proverenih, dokumentovanih, moj zadatak kao pisca je da te činjenice prihvatim ozbiljno, ali i da ispredem u međuprostoru ono što priči nedostaje, da stvorim priču koja će imati sopstvenu energiju i pomoću koje ću moći da komuniciram s čitaocem. Da bi čitalac imao osećaj kontinuirane naracije koja će učiniti da nam opisani svet postane bliži i razumljiviji. Ali glavni motor, dinamo koji pokreće prelivanje rečenica na papir, ipak je mašta. Gradivne elemente dobijam od naučnika, filozofa, istoričara, dok čitam njihova dela, i ono što pročitam, utkam u svoju priču, ta sintetizujuća gradnja priče je moja glavna metodologija.

O prevodima, prevodiocima. Česlav Miloš je kontrolisao svoje prevodioce, Adam Zagajevski je svoje prevodioce pozivao kod sebe da bi s njima diskutovao o smislu prevođenog teksta. Da li je moguće prevoditi s kulture na kulturu?

Prevod tretiram kao vrstu kulturološke komunikacije. Živimo u globalizovanom svetu i ne može se tek tako prepeglati sadržaj da bi se preveo u drugu kulturu (slučaj poljskog krimi-romana čija je radnja prenesena u Kalkutu i potpuno prilagođena indijskoj kulturi, jer je prevodilac smatrao da u suprotnom neće moći delo da progovori indijskom čitaocu). Postoje prevodioci koji su slabo komunikativni, javljaju mi se pred samo štampanje knjige s čudnim pitanjem: na primer da li je „peace“ (polj. Pacufka) vrsta pacifičkog broda, ili da li „jakna do kolena“ znači da se računa od glave do kolena, ili od stopala do kolena. S nekim prevodiocima sam vrlo bliska, prijatelji smo, i verujem im jer znam tačno kako misle. Prevodioce u čije jezike ne mogu proniknuti imam običaj da detaljno posmatram, pretpostavljajući kako će štivo kroz njega ili nju procirkulisati, jer kao što sam ja neko ko priču propušta kroz sebe dok piše, naznačava je odlikama svoje ličnosti, isto tako se dešava i s prevodiocem za vreme prevođenja.

Olga Tokarčuk

1 Izvodi iz autorskog susreta Olge Tokarčuk u varšavskom Pen klubu, Varšava, 11. decembar 2014. (Prim. prev.)

2 Godine 1652. u Lešnu je spaljena biblioteka „Poljske braće“, arijanaca, pripadnika reformističke crkve. (Prim. prev.) 3 Knjiga beseda Jakova Franka. (Prim. prev.)

(S poljskog prevela Milica Markić)

 

[Baudrillard]

OLGA TOKARČUK – VEŽBE IZ STRANOSTI [HRONIKE STVARANJA]

Odrasla sam na knjigama Žila Verna, one su mi pokazivale daleki svet i izgradile u mojoj glavi sliku putovanja zapadnog čoveka, tome sam inklinirala odrastajući u zatvorenom i dosadnom prostoru peerelovske Poljske. Taj vernovski putnik nije bilo ko i, mada na mapama sveta i dalje se vide bele mrlje, izgledalo je da se ne mari za opasnosti i kretao je na put smelo, hrabro i s osećajem da je svet njegov, da mu pripada. U putovanju nije menjao prehrambene navike i ostajao je u orbiti mode svoje zemlje (obavezne pantalone duvanske boje i crni kaput). Obično mu je bio dovoljan sopstveni jezik. Nije zaboravljao da ponese najnovije tehničke pronalaske koji su mu u određenom trenutku spasavali život i pomagali da preživi. Ako se čak i smatrao za dobrog i otvorenog čoveka, i dalje ga je negde u dubini duše pratilo uverenje o svom evolucionom preimućstvu ili sigurnost u postojanje neupitnih istorijskih procesa koji će pre ili kasnije svaki ćošak zemaljske kugle dovesti na nivo civilizovanog Zapada. Uzbudljiva avantura vodila ga je u najdalja bespuća, jer je čak i u najvećoj zabiti imao šanse da sretne službenike iz sopstvenog kulturnog kruga koji će mu u slučaju potrebe izdati duplikat izgubljenog pasoša i malo tračariti na račun domorodaca.

Ta vernovska perspektiva u nekoj deformisanoj formuli pastiša često se pojavljuje u savremenoj pop kulturi, na primer u avanturističkoj seriji filmova o Indijani Džonsu. Svet je ovde samo egzotična dekoracija za junakovo pompezno junačenje u kompjuterskoj igrici koji baš ništa ne može da promeni u susretu s fascinantnom kulturom – i dalje ostaje isti kakav je i došao tu. Zatvoren u hermetičkoj kapsuli zapadnjačkog identiteta, ostaje nepromočiv, impregniran na tuđost. Usredsređen na postizanje svog cilja (da pronađe blago, otkrije tajnu), ne ulazi u dublje odnose s domorocima ili u bilo kakav kulturni dijalog. Obraća im se na engleskom ili francuskom, duboko uveren da treba da ga razumeju. Održava svoje standarde, ne pregovara, sve i svakog tretira s visine, siguran u svoju civilizacijsku (dakle i ljudsku) superiornost. Svi pamtimo čuvenu scenu kad Harison Ford kao Indijana Džons biva pozvan na dvoboj od maskiranog asasina. To se događa na bazaru, u metežu koji se razmiče da bi napravili mesta za megdan. Kad tradicionalno odeveni ratnik mlatara mačem, demonstrirajući svoju veštinu, Indijana Džons, kome se žuri, naprosto puca u njega iz pištolja. Kraj megdana.

Začuđen takvim obrtom stvari, gledalac spontano počinje da se smeje, čak i ako je iznenađen vlastitom reakcijom. Bezobzirnost i besprizornost Indijane Džonsa imponuju i zasmejavaju sve politički korektne reflekse.

Jer u suštini putnik sa Zapada tretira svet kao ne do kraja realan. Prolazi kroz strane zemlje i kulture kao večito užurbana senka, ništa ne dodiruje, ni oko čega se ne angažuje, zatvoren je u mehuru svog osećaja superiornosti.

Nevini egzotični svet u koji dospeva zapadni putnik kao što je Indijana Džons najčešće nestaje u dramatičnom završetku priče. Raspad nastupa silovito, kao da je razlog za postojanje omalovažen s trenutkom postizanja cilja i otkrivanja tajne.

Gledalac mora da vidi piramide koje se ruše, strovaljivanje podzemnih odaja, eksplozije vulkana i druge apokalipse i kataklizme. Ovde obavezuje staro rimsko pravilo Veni, vidi, vici. Ono što sam video i doživeo (iskoristio) to otkačim od sebe, jer to sam savladao, to, dakle, prestaje da postoji.

Na taj način savremeni turizam putničku paradigmu zapadnog čoveka iz XIX veka materijalizuje i industrijalizuje. Današnji naslednik Filijasa Foga i Indijane Džonsa je turista koji za dvanaest dana obilazi kolima Meksiko, završavajući putovanje u Kankunu, najodvratnijem mestu koje sam videla, punom monstruoznih hotela i odvojenih plaža. Ili se odmara u all inclusive turskim risortima trudeći se da ne misli o tome da će nekoliko stotina metara dalje na plaži more izbaciti tela izbeglica. Ovaj bledi i višesatnom vožnjom iscrpljen putnik fotografiše kroz staklo autobusa, a noge može da ispravi samo tamo gde ga odvedu volja i interesi vodiča puta. Za vreme kratkih stajanja autobusa svojim očima videće to što preporučuju knjiški vodiči, i zadovoljno notira u sebi da ta mesta zaista postoje! Uveče će takvom turisti doneti etnografski real life koji ni sa real ni sa life nema, u načelu, ničeg zajedničkog.

Turista želi da bude egzotično, ali ne previše. Želi da bude pravo, ali ni u kom slučaju po cenu jutarnjeg tuširanja. Želi emocionalni trepet, ali ne toliki da počne da se uznemiruje. Želi kontakt s lokalcima, ali samo da ne bude suviše obavezujući i ozbiljan. Osluškivala sam jednom razgovor svojih zemljaka srednjih godina koji su nagovarali jedan drugog na zajedničko putovanje do Kube. Ubeđivali su se uzajamno: treba tamo da odemo što pre dok je još Fidel i dok je još beda, jer će kasnije biti sto kao što je svuda.

Putovanje je takođe osvajanje. Kad krećemo na put, za nama ide naš okean značenja, pojmova, stereotipa, misaonih navika. Njegovi talasi efikasno zalivaju ono što nalazimo van sebe. Na drugi svet se izliva to što već znamo i možemo da shvatimo.

To osvajanje omogućavaju vodiči koji uvek znaju bolje šta treba posetiti i videti.

Proizvoljno označavaju granice naše percepcije, jer ono čega nema u vodičima i ne postoji. Krećemo se po trasama grozničavo tražeći to što moramo videti. I na taj način ne vidimo ništa drugo sem toga.

Putnički vodiči ostaju i dalje velika tema koja zavređuje specijalnu monografiju, jer pokazuju na koji način pokušavamo da prilagodimo sebi ono što je tuđe i da ga usadimo u sopstvene saznajne sisteme. Uprkos prividima, oni nisu namenjeni svima, uvek imaju svog skrivenog recipijenta sa specifičnim osobinama i kastinskim karakterom, a takođe i skrivenu političku dimenziju, i to nikad ne treba da nam izmakne iz vidnog polja, već da nas navodi na razmišljanje šta mi to zaista gledamo.

 

[Baudrillard]

Prelistavala sam jednom vodiče po istom delu Poljske – jedan je pisao katolik, drugi Jevrejin. Bili su potpuno različiti. Putnici obe te grupe sigurno bi se mimoilazili kao senke, uopšte ne bi videle jedna drugu. Njihove trase bi se presecale, jer iskustva i uvid u prošlost sadržani su sigurno u tim njihovim vodičima i bili su potpuno drugačiji. Smelo se može pretpostaviti da njihovi putnički dnevnici, ako takvi nastanu – govorili bi o potpuno drugačijim svetovima.

Da li uopšte postoji jedan takav svet, unus mundus, o kojem su maštali filozofi?

Veliki, neutralni i objektivni univerzum u kojem svi imamo mogućnost da se sretnemo i da prepoznamo svog bližnjeg? Ili možda, živeći u jednom prostoru, u suštini živimo u sopstvenim fantazmatima?

Ispričao mi je nedavno jedan sedamdesetogodišnjak kako su putovala deca cveća.

Tih šezdesetih i sedamdesetih godina čovek Zapada, šaren i buntovan, kupovao je jeftin, polovni automobil i kretao njime put Indije. To je trajalo duže od vremena koje smo danas, u XXI veku, spremni da poklonimo za promenu mesta. Jer danas vršimo nekakav opsenarski trik time što se ukrcamo u Boingov avion. Pravimo veliko „klik“ i za nekoliko sati izlazimo u potpuno drugoj stvarnosti. Ti davnašnji putnici premeravali su Zemlju kilometar po kilometar, svakim danom menjali su ukus vode, jela, temperaturu i klimu. Ljudsko telo imalo je šansu da se prilagodi toj sporoj, postepenoj promeni. Usput su doživljavali mnoge pustolovine, pogotovo što na baš tom putu uvek može da se za male pare kupi dobra marihuana.

Tad je putovanje bilo (i možda je i trebalo da ostane) vežba iz stranosti. To je osećao Marko Polo kad je dospeo na dvor kineskog vladara, to je osećao i taj šareni hipik koji je šetajući u sumrak po, recimo, radžastanskom Džodpuru, osetio čudno omamljujuće stanje suspenzije sopstvenog bića. Ništa ne razume, ničemu ne pripada, nikoga se ne tiče.

Kad bi nam danas pala na pamet ludačka ideja da se ide na takav put, kroz koliko bismo vatri, ratova i sukoba morali da prođemo? Dovoljno je baciti pogled na mapu i smesta nam se nametne pitanje da li je to uopšte moguće. Taj tamo siguran svet završio se ne samo zbog ratova i sukoba, nego i zbog toga što su se pojedini potencijalno atraktivni regioni sveta čudno upodobili jedni drugima – u odeći, jelu, sveprisutnoj plastici, lokalnim suvenirima kineske proizvodnje. Za turiste su sačuvani specijalni prostori, slični ekonomskim pojasevima ili možda parkovima za decu; obavezno s ogromnim parkingom za autobuse. Gde drugde, na mestima u koja nije investiran velik novac u turizam, korisnici odmora sede na plaži, diskretno ih čuvaju ljudi iz obezbeđenja u uniformama komandosa s hladnim oružjem. Izlazak van opštedostupnog puta za obilazak postaje sve teži i zahteva veći novac. To je zabava za bogate. Siromašniji turisti imaju bezbedan standard, putnički fast food koji svuda ima isti ukus, a njegova saznajna vrednost je bedna i sadrži samo prazne kalorije.

Zato povratak s još jednog egzotičnog putovanja sve češće prati duboko skriveno razočarenje – nakupovali smo suvenira i đinđuva s kojima posle, kod kuće, uopšte ne znamo šta da radimo, pogledali smo sve znamenitosti iz vodiča, kušali smo lokalni alkohol, najeli smo se lokalnih jela, mnoga od njih su u specijalnom obliku za turiste, pogledali smo folklorne plesove. Pa ipak, kad stanemo u tremu naše kuće s koferima, imamo osećaj kao da smo učestvovali u nerealnom šou, kao da smo polizali sladoled preko stakla.

U našoj zapadnoj kulturi čin kretanja na put bio je čin slobode. Fileas Fog je slobodan čovek. Kao slobodan čovek prihvata opkladu i prihvata izazov, a time i odlučuje o sopstvenom životu. Putovanje je postalo simbol slobode i možda je baš zato to za nas toliko atraktivno. Možda smo mi, po prirodi nomadi, ali smo zaustavljeni na putu, baš tako atavistički razumemo svoju slobodu – biti u pokretu, premeštati se, tumarati…

Ako je odluka o napuštanju svoje zemlje i kretanju na put pitanje slobode izbora isto kao i pitanje slobode reči, onda kako to možemo da zabranjujemo drugima? Za neke ljude emigracija je jedina alternativa, a samim tim sadrži se u nepovredivom ljudskom pravu na slobodan izbor. Ko treba da odlučuje o tome gde je čije mesto? U vreme kad je hiljade ljudi tražilo skloništa u našim zemljama, gospodin Galib ili gospođa Maruš ne mole za našu pomoć. Ne žele da budu tretirani kao izbeglice nego kao slobodni ljudi koji imaju pravo na izbor. Paradoks je to što bi u ime slobode premeštanja bilo bolje za njih da se proglase robom, da im se popuni tovarni list i da ih ukrcaju na avion kao pošiljku. Tada bi im takođe bilo lakše da prelaze granice i putuju.

Tuđa sloboda, uopšte, problematična je. Oni koji uživaju u slobodi obično ne žele da je priznaju drugima.

Zašto ja mogu da putujem u zemlju gospođe Maruš ili gospodina Galiba i da ostanem tamo koliko hoću? Možda bih čak mogla tamo i zastalno da se nastanim? Ali ni gospođa Maruš ni gospodin Galib ne mogu to da učine u mojoj zemlji. Zašto moji zemljaci koji su nekada dodatno zarađivali novac u Libiji i Siriji, gradeći tamo mostove i fabrike, ne žele danas u Poljskoj da daju šansu Libijcima ili Sirijcima, čak i kad je stavka život?

Imam li pravo da putujem? U situaciji kad druge zaustavljaju na granici i smeštaju ih u logore za izbeglice, putovanje sve više postaje etički problem.

Istini za volju, izgubila sam želju da putujem. I ne samo zbog straha od atentata i ratova. Izgubila sam želju da putujem postiđena sopstvenom slobodom koju ne mogu da dam drugima.

Neću više da budem turistkinja u zemljama globalnog Juga, jer bespomoćno posmatranje sirotih ljudi i patnje životinja postalo je za mene nepodnošljivo.

Nemam više želju da putujem otkako sam na Južnom kineskom moru videla plutajuća ostrva otpadne plastike, a na plaži je trebalo najpre pospremiti mesto gde si hteo da se smestiš.

Ne želim više da putujem avionima otkad oni služe kao međugradski taksi, koji za samo jednu liniju sagore toliko nafte koliko nekoliko desetina autobusa potroše na toj istoj liniji. A takođe od tog dana kad sam u američkom Memfisu videla za vreme svakogodišnjeg prazničnog vašara na stotine hiljada živih rečnih rakova koji su se pržili u ogromnim kazanima s vrelim uljem, u slavu tradicije.

Izgubila sam želju za putovanjem otkako na Fejsbuku postoje blogovi na kojima nas savremeni putnici detaljno i s fotografijama informišu o tome šta su radili svakog dana na egzotičnim putovanjima i da zapravo možemo s njima da kontaktiramo lakše nego da su bili kod kuće. Imam utisak da nikada nisu ni pošli na put.

Knjige u stilu „ispričaću vam gde sam bio, bila“ i svi festivali posvećeni putovanjima ne privlače me. Ne raduje me ni flâneur klaj-klaj putnik koji se pomiče po drumovima sveta kao čist pogled i celebrira svoj ego večito gladan novih doživljaja.

Prošla me je volja za putovanjima pošto su džihadisti digli u vazduh kipove Bude i uništili Palmiru. Možda je bolje obilaziti je virtualno, na internetu, jer oni tamo i dalje postoje i bezbedni su.

Nemam potrebu da obilazim strane gradove otkad na svakoj ulici na svetu možeš da pronađeš iste suvenire proizvedene u Kini. Neću više obilaziti muzeje u stranom gradu dok ne vidim muzeje u svojoj zemlji.

Može li se i dalje biti nevini putnik u svetu konflikata, eksplodiranih bombi, otetih aviona i neprekidnog straha od atentata ? Možemo li se radovati odmoru na plaži, kojoj nemaju pristupa lokalci? Možemo li se udobno smestiti u avion znajući da na drugoj strani putuju ljudi nakrcani u kontejnerima?

Šta bi na to rekli Fileas Fog i Indijana Džons?

Možda ovog puta mi treba da ostanemo kod kuće i poželimo dobrodošlicu stranim putnicima?

Olga Tokarčuk

Preuzeto iz mesečnika Znak, br. 779 iz 2020; jedan je od eseja iz knjige Blag pripovedač, koji će objaviti „Službeni glasnik“. (Prim. prev.)

(S poljskog prevela Milica Markić)

 

[Mika]

BIZARNE PRIČE
Olga Tokarčuk


"U toj zemlji ljudi žive na drveću, a spavaju u dupljama. Kada je mesečev dan, tumaraju po vrhovima drveća i tamo svoja naga tela izlažu Mesecu, od čega im koža postaje zelena. Zahvaljujući tom svetlu ne moraju da jedu do presita i dovoljne su im šumske bobice, gljive i lešnici. A pošto tamo ne treba zemlju obrađivati ni naseobine graditi, svaki rad je čisto zadovoljstvo. Tamo nema vladara i gospodara, seljaka i sveštenika. Kad nešto treba da preduzmu, okupljaju se na jednom drvetu, savetuju se i urade ono što odluče. Onoga ko odstupi, ostave, puste ga na miru, jer znaju da će se ionako vratiti. Kada neko nekoga zavoli, ostaje s njim neko vreme, a kad ga osećanje prođe, odlazi drugome. Iz toga se rađaju deca. A kad se takvo dete već pojavi, svi su mu roditelji i svi se rado tim detetom bave. Ponekad kad se popnu na najviše drvo, iz daljine im se priviđa naš svet, naziru dim spaljenih sela i zadah ognjem sažeženih tela. I onda se brzo sklone pod lišće, jer neće da kaljaju svoje oči takvim prizorima, niti da naude svom nosu takvim mirisima. Jarkost našeg sveta odbija ih i gadi im se. Za njih je to samo nekakva pričina, jer ni Tatari i Moskalji nisu do njih doprli. Mi za njih nismo stvarni, mi smo za njih mučan san."

Prevela Milica Markić

 

[Baudrillard]

OLGA TOKARČUK – ČOVEK KOJI NIJE VOLEO SVOJ POSAO

Jedan čovek uopšte nije voleo svoj posao i kad je već bilo izvesno da će uskoro ostati bez njega, mimo svega, osetio je zadovoljstvo.

Nije voleo svoj posao jer mu se činio besmislenim. Ni u čemu nije napredovao, nije preterano zarađivao, ništa ga nije radovalo, ništa se iz tog posla nije izrodilo. Trebalo se samo verati po planinama (ponekad je takođe vozio motocikl) i motriti na sve što se moglo činiti sumnjivim. Sav posao se svodio na patroliranje granicom. Bio je graničar.

Na tom mestu granica je bila prilično himerična – presecala je potoke napola, tekla strmom padinom, ponekad okruživala nekakav vrh i u mladim smrekovim šumama prosecala prazne tunele u kojima su se kočoperili beli granični stubići.

Graničar je više puta razmišljao o troškovima održavanja ovakve linije, koja je na svim mapama predstavljana isprekidanim crticama što, međutim, nije odražavalo svu apsurdnost seče drveća, košenja trave, krečenja stubova svake godine. Čemu sve to, pitao se. Toliko pometnje, toliko ljudskog rada, toliko troškova.

No, i pored svega, godinama se trudio da brižljivo radi svoj posao. Uvek je s njim bio pas, nemački ovčar po imenu Bruno, tugaljiva, ali mudra životinja. Dobro se slagao s Brunom dok je istraživao pogranični pojas. Uvek su skretali na istu stranu, uvek se odmarali na istom mestu. Može se reći da su vodili računa da se preko granice ne provuče čak ni miš, iako to u ovom kontekstu glupo zvuči. Jer, na kraju krajeva, granica nije ni izmišljena zbog životinja, već zbog ljudi. Stražar je više puta imao priliku da se uveri da životinje ne haju za njegovu strogo čuvanu granicu. Srne i lisice potpuno su ignorisale njegove bele stubiće i nacionalne ambleme. Poljski mačor redovno je odlazio u obližnje selo s druge strane i graničar je bio siguran da odlazi tamo da traži mlade mačkice. Iznad graničnog pojasa slobodno su kružili jastrebovi.

Mravi su rasprostirali svoje mravinjake s obe strane i pravili stazice prenoseći preko granice mrtve gusenice, komadiće lišća, borove iglice – bez carine!

Ponekad je sretao i ljude! Na primer, dezorijentisane berače gljiva, koji su, poneti branjem ovih šumskih plodova, gubili osećaj za pravac i nehotice prelazili granicu. Ili pijane drvoseče koje su krajnje neustrašivo grabile napred, pevajući patriotske pesme.

Takve ljude valjalo je disciplinovati i kažnjavati. Zbog toga je graničar imao obavezu da legitimiše nepoželjne goste, a zatim prijavi prekršaj i – ako treba – uhapsi prestupnike. Naravno, bilo je i onih koji su preko granice švercovali različite stvari. Na primer alkohol, cigarete i delikatese.

Nedavno su graničari prošli obuku o drugim opasnim pojedincima. Bile su to izbeglice koje su bežeći iz sopstvene zemlje pokušavale da se nelegalno i bez dozvole domognu Evrope.

Tog oktobarskog dana prošle godine graničar i pas su se upravo penjali uz pogranični pojas. Bilo je prelepo vedro jutro i sunce se lagano bližilo zenitu ne bi li prešlo na drugu stranu. Graničar je bio umoran i radovao se večernjem prenosu utakmice. I bilo mu je drago što će uskoro poći u prevremenu penziju, a onda će gledati utakmice kad god poželi i po šumi će šetati kao i ostali, potpuno nevino, bez večitog opreza i uniforme.

A onda je ugledao te ljude. Sedeli su na zemlji u tišini i možda dremali. Samo se žena, koja je dojila dete, ljuljala napred-nazad. Brzo ih je obuhvatio pogledom, osećajući kako mu raste pritisak. Izbrojao ih je šestoro: dva muškarca, žena i troje dece. Izgledali su izmoreno, potamnelih lica, kao da su tek izašli iz senke. Bili su u pohabanoj odeći i s rančevima kraj nogu. Graničaru je bilo jasno da je otkrio uljeze, izbeglice, došljake, begunce, skitnice koji su upravo prešli granicu. Nikada ne bi pomislio da će mu se to dogoditi, pogotovo ne nekoliko dana pred odlazak u penziju.

Bio je u prednosti jer ih je video (ne samo zahvaljujući pištolju u futroli za pasom), a oni njega nisu. Posmatrao ih je odozgo i pitao se šta mu je činiti. Shodno poznatim propisima morao bi obavestiti bazu i dovući tu ostale; dovezli bi se velikim terenskim mercedesom i odveli prestupnike u karaulu. Saslušali bi ih i stavili pod ključ. Verovatno bi im zatrebao i prevodilac. Zatim bi se ispostavilo da nemaju ni pasoš ni vizu, niti bilo koji drugi dokument. Na kraju bi održali suđenje, proglasili ih krivima za ilegalni prelazak granice i deportovali tamo odakle su došli. Tako obično biva kada ljudi krše zakon.

Čuvar je uključio voki-toki. Zakrčao je. Jedan muškarac se nelagodno promeškoljio, otvorio oči i pogledao okolo ne podigavši pogled. Graničar je osmotrio njegovo lice i zaključio da se čovek uplašio. Pretpostavio je da su najverovatnije zalutali, da su premoreni i da strahuju šta će biti dalje. Tamo dole gde su sedeli bilo je polumračno kao da se noćna studen skrila samo u paprati i šipražju. Muškarac je na glavu navukao kapuljaču i pokušao da pročita nešto s mape raširene po zemlji. Pa da, izgubili su se, pomislio je stražar i isključio voki-toki. Bruno mu je dobacio rečit pogled kao da mu govori: Razmisli dobro šta ti je činiti.

Krenuo je prema njima. Gledali su ga prestravljeni. Osećao je njihovu napetost, bili su kao opruge koje će se odbiti od zemlje i istog trena snažno odleteti u šumski mrak. Kad je čučnuo kraj njih i pogledao ih prijateljski, žena sa detetom mu je uz malo oklevanje odgovorila nesigurnim osmehom. Rekao im je da se ne plaše jer želi da im pomogne i bio je siguran da su ga razumeli.

– Gde smo? – upitali su ga na nepoznatom jeziku čiju je svaku reč razumeo.

– U Poljskoj – rekao je. – Kuda idete?

– U Nemačku – odgovorili su i nakon trena dodali: – Jesmo li u Uniji?

– Da – odgovorio je s nekim neočekivanim ponosom.

Naravno, dvoumio se još tren, ali u suštini stvari ovde nije bilo razloga za dvoumljenje, ničega nad čim bi se trebalo kolebati. Bila im je potrebna pomoć. Bacio je pogled na njihovu traljavu, nepreciznu mapu i shvatio kuda idu. Pretpostavljao je da ih tamo čeka neko ko će ih odvesti do željene zemlje u kojoj će biti sigurni, siti i možda – srećni. Šta ima loše u tome? Da pređu parče oranice bez dozvole? Uzeo im je mapu i pokretom ih pozvao da ga slede. Pogledali su ga nepoverljivo. Žena je načinila prvi korak. Vezala je prugasti šal oko struka i položila u njega tek podojeno odojče koje je istog trena zaspalo. Muškarci su uzeli decu za ruke i krenuli za njim. Bruno ih je vodio. Pošli su naniže, prema izvoru, stazom koju su utabale životinje, obilazeći tako sve moguće predstraže. Nakon nekih sat vremena sišli su na asfalt i tamo ih je graničar ostavio na parkingu koji je na njihovoj mapi bio označen crvenim krstom. Video je parkiran automobil na šumskom putu. Dobro da ih je neko čekao.

– Odakle ste? – upitao ih je na kraju, iako odgovor ne bi ništa promenio.

Čovek je pokazao rukom na istok ili na jug i mahnuo njome nekoliko puta što je značilo da dolaze izdaleka. Oči drugog čoveka zasuziše i on ih obrisa rukavom.

Stražar je načinio gest razumljiv na celom svetu – podigao je palac uvis, široko im se osmehnuo, okrenuo se na peti i vratio na svoju patrolnu stazu.

Na putu natrag do stražarske kućice koračao je brzo ivicom asfalta, a Bruno je trčkarao oko njega bez povoca i propisane brnjice. Graničar se osećao bezbrižno, a osećaj mu je kao nikad pre govorio da bi mogao zavoleti svoj posao. Sunce je već davno bilo zamaklo na drugu stranu obojivši to jesenje popodne u narandžasto. Ubrzaju li korak, čovek i pas, stići će još i da pogledaju i utakmicu.

Olga Tokarčuk

(S poljskog prevela Jelena H. Jovanović)

1 Izvornik: Olga Tokarczuk, Facebook.
Književnica je priču podelila na svojoj zvaničnoj FB stranici 3. oktobra 2021. godine uz prateći uvodni komentar: „Pre petnaest godina napisala sam kratku priču za decu. Ona se, između ostalog, pojavila i u zbirci pripovedaka naslovljenoj 1989. Deset priča o rušenju zidova, koju je napisalo desetoro evropskih autora. Pričice sabrane u antologiji objavljenoj dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida imale su za cilj da, pored ostalog, podsećaju decu rođenu posle demontaže te fizičke i simbolične granice između sveta zapadnih demokratija i bloka ’socijalističkih’ zemalja da kao čovečanstvo nismo prestali da gradimo zidove. Ove priče je trebalo da budu gromoglasno upozorenje da se više ne vraćamo u ta vremena. Danas se ispostavilo da je ova pričica zvučala proročki. Kao državljanka Poljske i Evropljanka, dok posmatram to što se dešava na istočnoj granici Poljske, vidim patnju ljudi pred sledećim, novim zidom. Osećam se bespomoćno. Gnevna sam i stidim se. Volela bih da reči imaju moć i da mogu da menjaju svet nabolje. U nastavku vam prilažem ovu priču“. (Prim. prev.)