Quantcast

Окупација ћирилице ( у више слика)

Сребрена

Iskusan
Moderator
Poruka
6.949
Кроз нашу историју, много пута су окупатори покушали да забране ћирилично писмо.

Волела бих да сакупимо све те покушаје , почећу од угарске и чешке краљице из Хабсбург династије. Звала се Maria Theresia Walburga Amalia Christina; ( 1717 — 1780) , ступила је на престо 1740.године и владала 40 година, проширивши своје територије.. О њој:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Марија_Терезија
https://www.rts.rs/page/stories/sr/...ja-carica-bez-krune-reformator-bez-volje.html
У школе је уведена латинска абецеда, а ћирилица је остало дозвољене само по кровом цркве.





https://books.google.rs/books?id=_gEHAQAAIAAJ&q=забрана+ћирилице+марија+терезија&dq=забрана+ћирилице+марија+терезија&hl=sr-Latn&sa=X&ved=2ahUKEwiai_fl6-nsAhU3CRAIHeuuBUYQ6AEwAnoECAIQAg





https://books.google.rs/books?id=PUY_AQAAIAAJ&q=забрана+ћирилице+марија+терезија&dq=забрана+ћирилице+марија+терезија&hl=sr-Latn&sa=X&ved=2ahUKEwiai_fl6-nsAhU3CRAIHeuuBUYQ6AEwBHoECAYQAg

У исто време, аустријска власт је осигурала чврсту контролу над српском књижевном продукцијом тако што је бечком трговцу Јосифу Kурцбеку наложила да оснује штампарију и у њој штампа (православне) књиге за потребе Срба. Године 1770. бечком штампару одобрено је монополско право на штампање српских књига . Све књиге у Kурцбековој „Славено-сербској, валахијској и восточних јазиков типографији“ су штампане искључиво црквеном ћирилицом и то старим, из средњег века наслеђеним, типом ћирилских слова, а после модерном „ћирилицом, грађанском азбуком, обликованој према стилу штампаних слова уведених у у Русији почетком 18. века по наређењу Петра Великог.
 

Neno

Iskusan
Moderator
Poruka
6.421
Zabranjena ćirilica

U „Beogradsko pevačko društvo” iz Zagreba se vratilo pismo upućeno mitropolitu Jovanu, uz naznaku „zabranjeno”.
Hrvatska pošta je time zabranila upotrebu ćirilice.

- To je presedan koji potvrđuje kakav odnos Hrvatska ima prema Srbima. Od svih načina na koji su mogli da spreče komunikaciju Srba iz Srbije sa pojedincima i institucijama u Hrvatskoj, izabrali su baš taj, najbrutalniji. Jasno su naglasili da je upotreba ćirilice „zabranjena”, kaže za „Pravdu” odlično obavešteni izvor, koji nam je ustupio kopiju pismene otpravnice.

Takva praksa će bitno otežati položaj Srba u Hrvatskoj.

- Prepiska sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve i ranije se vodila isključivo ćirilicom, a od toga ne sme ni danas da se odstupi. Uostalom, službenici Hrvatske pošte nisu naglasili da ne znaju da pročitaju adresu, nego decidno tvrde da je isporuka pisama na ćirilici zabranjena, kaže naš sagovornik.

„Beogradsko pevačko društvo”, osnovano 1853. godine, nalazi se pod najvišom zaštitom SPC i pokroviteljstvom srpskog patrijarha. Ono će naći načina da mitropolita zagrebačko-ljubljanskog i cele Italije, gospodina Jovana, obavesti o održavanju svoje godišnjice, ali to neće rešiti problem.

Pravda 06.12.2008
 

Neno

Iskusan
Moderator
Poruka
6.421
KAKO JE SISTEMATSKI UNIŠTAVANO SRPSKO PISMO

Od Marije Terezije do današnjih dana


Austrougarska carica je morala da povuče uredbu o zabrani ćirilice, jer su se tadašnji Srbi u monarhiji žestoko pobunili

Ćirilica je ugrožavana na raznovrsne načine u svojoj hiljadugodišnjoj upotrebi među Srbima. Zakonsku odredbu protiv ćirilice još u Austro-Ugarskoj prvo je donela Marija Terezija. Carica Terezija je ubrzo morala da povuče tu uredbu, jer su se tadašnji Srbi u monarhiji žestoko pobunili. Tada su svi Srbi tačno znali koje je njihovo pismo, pa je, zahvaljujući posebno i uticaju srpskih sveštenika, carica ubrzo zaboravila odluku o zabrani srpske ćirilice. Odmah posle nje i car Franjo Josip je doneo sličnu uredbu, ali ju je i on još brže povukao zbog ponovnih žestokih protesta Srba.

Zvanična zabrana

U vreme Prvog svetskog rata ćirilica je bila zvanično zabranjena u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i naravno, u Srbiji. Odmah u Drugom svetskom ratu ćirilica je bila zabranjena jednim od prvih zakona koji je donela „NDH“ već 25. aprila 1941. godine, koji je imao je naziv „Zakonska odredba o zabrani ćirilice“.

Posle Drugog svetskog rata počeo je najlukaviji proces progona ćirilice. Najpre je počelo proglašavanje ćirilice za „zastarelo“, „seljačko“ i „prosto“ pismo. Tako su progonioci ćirilice izazivali stid kod Srba da pišu svojim pismom. Onda su počela izbacivanja ćiriličnih mašina iz upotrebe a prestala je i njihova proizvodnja s ćiriličkim tastaturama. Srećom, kompjuteri su nam stigli kao spas za ćirilicu. Bil Gejts zaslužuje naš spomenik zbog toga!

Novosadski dogovor

Godine 1954. lingvisti i kulturni radnici doneli su Novosadski dogovor u kome je, u trećoj tački Zaključaka, stajalo da su „latinica i ćirilica ravnopravne“. Naravno, ta formulacija u srpskohrvatskom, odnosno hrvatskosrpskom jeziku nije bila sporna, ali se, kasnije, pokazala spornom za Srbe. Zahvaljujući najviše politikantima i nedovoljno pažljivim lingvistima, Srbi su počeli naopako da „čitaju“ tu „ravnopravnost“, pa su sve više isticali da su „pisma alternativna“. To znači da su jedino srpski lingvisti „pročitali“ da Srbi jedini mogu pisati kojim hoće pismom.
Autor:

izvor: GLAS JAVNOSTI; 06.10.2008
 

Neno

Iskusan
Moderator
Poruka
6.421
– Ćirilica je hiljadugodišnje pismo koje je zabranjivala katolička crkva odmah po crkvenom raskolu 1059.godine (otcepljenje Rimokatolika).
– Kroz istoriju su je zabranjivali mnogi, od Marije Terezije, preko cara Franje Josifa, zatim Hitler, Pavelić, ali niko našem pismu nije toliko naškodio kao komunisti.
– Srpski lingvisti, kao odani komunisti, 1954.godine su srpski jezik preimenovali u srpskohrvatski, a ćirilicu posle toliko vekova korišćenja naprasno izjednačili sa latinicom, sa verovatnom namerom da se ćirilica vremenom potpuno iskoreni. Svaka pomena ćirilice je tumačena kao srpski nacionalizam.
– To je tek ispravljeno Ustavom RS iz 1990. godine i gorenavedenim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama 1991.godine, kojima je ćirilica koliko toliko zaštićena.
– Tek je Ustavom 2006.godine nedvosmisleno regulisano da je službeni jezik srpski, a službeno pismo ćirilica (gorepomenuti član 10). Međutim, tu je onda ostao problem neusaglašenosti sa Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama koji je i pored više dopuna (zadnja 2010.), ostao neustavan u članu 1 koji glasi ,,U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpski jezik. U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi ćiriličKo pismo, a latiničNo pismo na način utvrđen ovim zakonom.“

Znači, i pored svih napada, zabrana i neustavnosti ćirilica je uspela da preživi preko 900 godina.
 

Сребрена

Iskusan
Moderator
Poruka
6.949
.....почећу од угарске и чешке краљице из Хабсбург династије. Звала се Maria Theresia....
Реално је одлуку потписао њен син 1779.године, у настојању да прошири немачки језик на све житеље своје државе. План је био да се ћирилица постепено истисне из употребе, тако што ће, за почетак, отежати штампање ћириличних књига.

okupac ciril 2.png


okup ciril 3.png



Južnoslovenski filolog, Томови 11-13
 

Mita Komita

Veoma poznat
Moderator
Poruka
14.977
Мени би било интересантно да ми неко од вас учених одговори од када је ћирилица "српско" писмо и ко га је увео?
Колико читам овде, говори се о српским књигама штампаним староцрквеном ћирилицом а модерна је дошла од Петра Великог?
Да ли се ми држимо ћирилице као "наше" само зато што је то писмо православаца у Европи (грчка слова су по мени довољно слична)?
 

Сребрена

Iskusan
Moderator
Poruka
6.949
U vreme Prvog svetskog rata ćirilica je bila zvanično zabranjena u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i naravno, u Srbiji.
Преносимо вам текст наредбе Хрватско-славонско-далматинске земаљске владе о укидању ћирилице у „јавним нижим пучким школама“ краљевина Хрватске и Славоније, донете трећег октобра 1914. године. Пошто је одлука закаснила и за наступајућу 1914/15. годину уџбеници су већ одштампани и „разаслани“, уредбом се одређује да се „они имаду одмах замијенити латиницом штампаним почетницама и рачуницама…“



Додајемо и обавештење које стоји на истој страни овога броја Новости, а односи се на јавне, званичне објаве у којима је такође укинута ћирилица:


Ћирилица је такође забрањена и у Босни, а пракса њене забране настављена је и у каснијем периоду.

У наставку овог похода 1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада”.


По уласку Аустроугарске војске у Србију скидани су и уништавани јавни натписи на ћирилици и замењивани латиничним. Сачувано је више уредби о забрани ћирилице у Србији, као и фотографије на којима аустроугарски војници скидају ћириличне натписе и замењују их латиничним.



Odmah u Drugom svetskom ratu ćirilica je bila zabranjena jednim od prvih zakona koji je donela „NDH“ već 25. aprila 1941. godine, koji je imao je naziv „Zakonska odredba o zabrani ćirilice“.

 
Poslednja izmena:

Сребрена

Iskusan
Moderator
Poruka
6.949
U vreme Prvog svetskog rata ćirilica je bila zvanično zabranjena u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i naravno, u Srbiji.

Окупацијом Црне Горе у Великом рату, први потез аустроугарских власти био је забрана ћирилице. Наредба међутим, није изричита. Она је замаскирана у оправдање, којим је наводно оваква одлука „изнуђена“....ћирилици се спочитава да „није практична“, те да отежава комуникацију, додуше 1916. године са окупационим властима.




У објави ц. и к. војног генералног гувернера Црне Горе Вебера, која је 15. априла 1916. године осванула на Цетињу, наводи се да употреба ћирилице „беспотребно“ отежава рад нове „власти“.

„Упораба ћирилице од стране пучанства, услијед тога што овоме писму нису вјеште ц. и к. команде, отешчава без потребе уредовање и завлачује ријешавање молба и притужаба грађана.

Велики постотак писмених људи вјешт је латиници.
У обостраном интересу заповиједам онда:
„У саобраћају са к. и ц. областима, у свим списима, који службеним путем морају доћи до њих, а исто тако и у поштанском промету мораде се употријебљавати латиница“, наводи се у објави ц. и к. војног генералног гувернера Црне Горе Вебера.

Већ у сљедећој објави, од 10. маја више нема ћирилице.

 

Сребрена

Iskusan
Moderator
Poruka
6.949
U vreme Prvog svetskog rata ćirilica je bila zvanično zabranjena u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i naravno, u Srbiji.
Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916.
Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916. (Из архиве Николе Кулића)


Чачак, јула 1916. Забрањене ћирилица и шљивовица – окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици, без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Гемеиндеамт“ и „Поглаварство општине“ – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар.
http://www.cirilica-beograd.rs/media/cacak.jpg




http://www.cirilica-beograd.rs/други-пишу/сто-година-од-прве-окупације-ћирилице-у-србији
https://stanjestvari.com/2015/06/20/ратко-дмитровић-спасавајмо-латиницу/
 

Сребрена

Iskusan
Moderator
Poruka
6.949
Ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља, ни у каквим околностима,
– ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање


Да ли сте чули за подвиг четрнаест професора из Бјелопавлића који су робијали и били спремни радије да се одрекну живота него ћирилице?

Ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља, ни у каквим околностима,
– ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање


Наиме, у љето 1916, вршећи припреме за обнову рада основних школа у Црној Гори, аустроугарске власти су промијениле школске програме: у њима више није било српске историје, српског језика, црквено-словенског читања и пјевања (свјетовног и црквеног). Српски језик окупатор је замијенио наставним језиком, српску историју – повијешћу, црквено-словенско читање – читањем, а пјевање је потпуно уклоњено.

Учитељи из Бјелопавлића су одбили ове услове:
Оставке су потписали појединачно у војној команди у Даниловграду, 19. октобра 1916, а једно од њихових образаложења гласило је овако:
Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.” И даље: „Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности!“.

Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке: „Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник. Није их убиједио, учитељи су остали при своме. Иако је одустајање од побуне подразумевало сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и специјалне легитимације које су их штитиле од интернације и обавезног рада.

Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља, ни у каквим околностима, завјетне вриједности својих предака – ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање. То видимо и из свједочења Сава Јововића:
“Примио сам се вршити дужности народног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, вјерујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и пјевање националних песама. Част ми је извијестити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност.”

Након двоипомјесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три мјесеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет мјесеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор Болдогасон, а касније у Нежидер, гдје су остали све до краја Првог свјетског рата.
Током суђења (предсједник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића: „Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?
Брајовић је одговорио: „Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би пјесме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.

У затвору су спавали на голом патосу, без икакве постељине, непрестано под надзором и уз пријетњу да ће бити објешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у Болдогасон. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побјегне, али је сваког пута био ухваћен.
Из књиге Веселина Матовића „Ћирилица и латиногорица“

Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најлепше примере “чојства и јунаштва”, није сачувано много архивских докумената, и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.